Драгољуб Драгојловић из Ваљева (1900-1945) од оца Тихимира и мајке Живане дипломирао на Правном факултету у Београду 1923. године. Радио као правник у Сомбору и Бечкереку, од 1931. године  указом Краља I Александра Карађорђевића постављен за повереника за Оснивање земљишних књига. Сем тога, радио је у Пироту, на Убу и Ваљеву.

Радно место повереник  за Оснивање земљишних књига било је у рангу заменика министра правде.

Драгољуб је ожењен Персидом Бакалић  из Бечкерека, ћерком велепоседника Марка Бакалића и Марије Еремић из Бачког Мартоноша...

Персида и Драгољуб Драгојловић

Драгољубова ташта Марија Еремић је директни потомак цара Јована Ненада, познати као Еремићи племићи. Она је после смрти синова и супруга, дошла да живи код ћерке и зета у Ваљево,  сахрањена на породичном гробљу у Рађевом Селу. Драгољубова жена Персида је дипломирала на Трговачкој Академији и била је Мис Краљевине СХС (касније Југославије) 1928.године. Имају сина Владана.

Драгољуб је свирепо убијен од стране комуниста уочи  Ивањдана 1945. године два месеца након завршетка Другог светског рата, на до данас непознатој локацији на једном од ваљевских брда.

После убиства Драгољуба  породици је одузета готово сва имовина и кућа у Ваљеву... и истерани су из куће. Могли да понесу само што је у руке могло да стане. Персида се са сином од седам година до 1951. године селила 17 пута по Ваљеву. Поред тога, Драгољубов син Владан истеран из Ваљевске гимназије, и онда су прешли  у Београд. Једина њива која је остала у власнишву, као нужни део, Крунићевача, послужила је рентом, а касније продајом, да се породица скући у Београду.

Драгољуб  је током  окупације спашавао  кога је год могао. Познавао је велики број људи, био је угледан и предузимљив да помогне човеку. Познато је да је током рата неки партизани у Рађевом Селу у делу где су Крунићи, пуцали  на немачке војнике који су сакупљали сено и товарили на запрежна возила, где није било настрадалих. Немачка војска је одвезала коње који су били привезани за обалу и отишли су за  Ваљево, али је немачка команда у Ваљеву донела одлуку да запали Рађево Село.

Драгољуб је сазнао за то, ишао код тог команданта, клечио и молио да не спроводе одлуку и умолио га да то ипак не уради.

Да би када су дошли комунисти у јесен 1944. године у ваљевски крај ухапсили су Драгољуба, али  и пуштили га не нашавши кривицу.

Појединци из Ваљева и из Рађевог Села су журили да пријаве Драгољуба Драгојловића, као и његово кретање, па  је он кријући долазио кући у село  преко шуме , старим  шабачким путем. Малиша из Дивљег брда је причао да га је Драгољуб избавио из завора током окупације,  где је био затворен као таоц и оставио је аманет својој деци  да поштују  Драгољубову кућу.

О Драгољубовом страдању, хапшењу више пута и његовом последњем појављивању на прозору затвора до пред Ивањдан 1945. године (затвор  се налазио између садашњих судова Окружног и Основног), његова супруга Перса и  Живка, снаја од брата, су детаљно говориле, као и њихова настојања да умоле нову власт да Драгољуб  није крив и да га пусте. Ишле су у Београд  до Моше Пијаде високог комунистичког чиновника, предале молбу, разговарале са њим. Како су говориле, није било врата која нису отвориле, само да спасу Драгољубову главу.

После рата, председник општине Ваљево био је учитељ Исајловић (био је учитељ Живки у Основној школи). Зграда Општине је била у кући Ђукановића, поред Гранда, коме је Живка ишла да моли за спас Драгољубовог живота.

Када је он рекао да не може ништа да се учини, Драгољуба убија ваљевска клика "99 глава да има све би их изгубио". Драгољуба је последњи пут видео сестрић Милан Ракић звани Цига, који је са мајком Маром ишао у посету, када га је мајка подигла до прозора  затвора и Драгољуб је рекао да се више неће видети.

Током хапшења и затварања угледних људи Ваљева и околине, затвор је био и у зградама садашње Музичке школе где су затвореници извођени на радове у чишћење круга – говорио је Никола Смиљанић, који је у то време радио као чувар у затвору и упознао је Драгољуба када је био  затворен.

Никола  дошао је у Ваљево са VI личком дивизијом ПОЈ, како је говорио и било га је срамота шта се тим људима ради. Никола је касније  живео у Пантићевој  бр. 60 у Ваљеву. Из тог затвора људи су одвођени и убијани  на простору где је сада аутобуска станица у Ваљеву и ту су масовне гробнице. Када је копано за темеље аутобуске  станице, очекивао је да ће се  наћи земни остаци  тих  мученика.

Страдање Драгољуба Драгојловића описао је Тома Јовановић, глумац и писац у свом делу "Књига о Адаму". Материјал и доказе из ове књиге Владан, Драгољубов син је користио  у доказном  поступку у обновљеном судском процесу  Драгољубу, када је доказао да је Драгољуб невино убијен, али  и данас се не зна за његов гроб . 

Владан је подигао споменик свом оцу Драгољубу у форми крајпуташа, на гробу своје  мајке Персиде на породичном гробљу у Рађевом Селу.

Непосредно пред убиство, Драгољубовом синовцу, Радоју Драгојловићу је говорио човек са којим се случајно сусрео на пијацу у Обреновцу 1960-их година, а који  је био је заточен у истом затвору.

Драгољубу су вадили зубе (имао је златни  мост), крици бола су ледили мрачне ходнике затвора и потом је  Драгољуба убио Милијан Јеремић ударцима полугом  у потиљак. Тај Милијан Јеремић  је био  пре рата судијски приправник код Драгољуба, и по доласку комуниста на власт био је судија, као и јавни тужилац у судском процесу Драгољубу пред Војним судом те области.

Пресудом број 279/45 од 15. маја 1945. године Драгољуб осуђен на смрт и лишен  слободе, грађанских права и имовине. Пресуда је иначе објављена у књизи "Солунци на ломачи" – аутор Велибор Берко Савић. Интересантно је да се Милијан  јавно хвалио да је убио  Драгољуба.

На питање Драгољубове сестре Маре (Драгојле), удате Ракић, у чију је кућу долазио Милијан:

- "Ко је убио  мог Драгољуба?".

Милијан  је одговара: - "Ја сам га убио!".

Мари је то било невероватно, да тако у лице каже хладнокрвно, и просто није могла да верује.

Аутор: Милица Драгојловић
Унука Драгољубова
06.07.2021.