Овај историјски додатак бави се једним периодом наше новије прошлости у којем смо се ослободили од окупатора, али упали у нову врсту неслободе, карактеристичну по укидању права на друго и друкчије - мишљење, опредељење, политички и идеолошки став и становиште.
Реч је о првим годинама после Другог светског рата, када се успостављала нова власт и уводила нова правила у друштвени живот, која ће на овај или онај начин трајати и провлачити се кроз политичку свест и друштвене односе све до наших дана.
Није, међутим, било неке политичке демократије, а поготову не стабилне и развијене, ни у периоду између два светска рата, али је ипак било вишестраначја, пресецаног додуше законима о заштити државе, шестојануарским и другим диктатурама. Комунисти који су били на најжешћем удару међуратних власти и који су се борили за право на своје присуство на друштвеној сцени, "заборавили су", чим су се, одмах после рата, дочепали власти, да то право омогуће другим и друкчијим политичким опредељењима, странкама и појединцима. Другим речима, успоставили су потпуни политички и сваки други монопол КПЈ у друштвеном животу, уз апсолутизам свог вође маршала Тита, и правдали то разним фразама и флоскулама типа - "револуција", "народна демократија", "друштвена једнакост", "братство и јединство", "национална равноправност" итд.
Управо је овде реч о тој фази, коју историчар Срђан Цветковић означава као "завршни корак" ка успостављању једнопартијске диктатуре и коју прати криминализовање сваког опозиционог, штавише - сваког друкчијег и другог становишта. Цела земља је била обухваћена тим процесом, али се ипак најбудније и најригидније мотрило на Србију. То се види по далеко највећем броју судских, тачније политичких процеса у Србији у односу на политичке странке и појединце у другим републикама. Уз то, и пресуде су биле неупоредиво строже, као да се није радило о истој држави и истој "правди".
Тако, на пример, у процесу против Драгољуба Јовановића, лидера Народне сељачке странке, професора Правног факултета у Београду, посланика Скупштине Србије и потпредседника Народног фронта (октобра 1947), у којем је оптужен по члану 2 (угрожавање државног уређења и тековина НОБ) Закона о кривичним делима против народа и државе, као једна од кривица наведена је сарадња са др Томом Јанчиковићем, високим функционером Хрватске сељачке странке, бившим вицегувернером Народне банке (до оставке октобра 1945), доктором правних наука и адвокатом из Загреба.
Хронолошки парадокс је у томе што је Јанчиковић инкриминисан пола године пре него што је оптужен, и то у процесу Д. Јовановићу. Процес против њега и његове групе вођен је фебруара 1948, и то за припремање невероватно тешких дела тероризма, уз бојне отрове, епидемије и сл., што значи да је осуђен пре суђења, и наводи на помисао да можда и не би ни био оптужен да већ није инкриминисан у процесу против Јовановића. Уз то, он и његова дванаесточлана група у којој је било више студената осуђена је у Загребу на само 43 године, док је тзв. Пекићева група у Београду састављена такође од 12 чланова - младића, суђена 1949. године, добила готово три пута већу казну - 122 године!
У том убрзаном процесу успостављања политичког и идеолошког монопола - данас би се то означило појмом једноумље - КП је кренула у обрачун са опозиционим партијама и њиховим лидерима, и то у три етапе: најпре са лидерима опозиције која је остала изван тзв. Народног фронта, потом са фронтовцима, пре свега са сељачком опозицијом, и најзад са унутрашњим непријатељима, од којих далеко највећу групу чине Ибеовци.
Реч је о политичким процесима између 1946. и 1953. године, после ткз. Дивље етапе обрачуна са онима који су означавани као "народни непријатељи", у току и непосредно после ослобађања градова и територија, а који су претежно ликвидирани без икаквог суда и суђења. Нити је тај који је означен као народни непријатељ могао да се брани и одбрани, нити су они који га оптужују морали да ту етикету, тј. оптужбу, а заправо пресуду, и доказују. Она је подразумевала аутоматску егзекуцију, односно стрељање. Тај "дивљи" период обрачуна с "народним непријатељима" однео је више десетина хиљада људских живота у Србији, по неким проценама које наводи и С. Цветковић - не мање од 60.000.
Већ на самом крају 1944. године и почетком 45, почели су да функционишу судови, и то у прво време војни, а према исповестима жртава у Србији могло би се закључити да су бесомучна стрељања престала у другој половини фебруара 1945. Од тада почињу судски процеси пред поменутим војним судовима, који су пре личили на преке него на стварне процесе и суђења, што заправо значи да се позиција оних који су етикетирани као народни непријатељи није битно променила, пошто су најчешће пресуде биле смртне казне.
Драгољуб Јовановић, на оптуженичкој клупи 1947.
Што се политичких суђења страначким лидерима тиче, зарад елиминисања ионако лажног вишепартијског система, биле су то, данашњим очима гледано, фарсе од монтираних процеса и облик притиска на опозицоју да нестане са сцене и омогући комунистима апсолутни и неометани идеолошки и политички монопол. Били су то процеси уз потпуно потчињавање правосуђа, извргавање руглу адвокатске професије, као и права и правне струке уопште.
Оптужени су се упознавали са оптужницом на самом претресу, истовремено дакле кад и са пресудом, која је иначе донета негде другде, а судијама је поверена "одговорна" улога да је прочитају. Право жалбе није постојало, осим "великодушног" права да помиловање, које је, иначе, подразумевало обавезу и "право" признавања кривице, а она је најчешће била накићена свакојаким најтежим описима и кривотвореним или измишљеним тврдњама. Уместо доказа коришћена су "признања" окривљених, изнуђена батинањем и мучењем.
Због недостатка правника уведена је пракса да јавне тужиоце бира народ на својим зборовима у предузећима, надлештвима и установама, у насељима и улицама градова, већих места и села. Њихова улога је била да виде и кажу шта масе осећају и да изражавају "правне потребе" народа. Адвокати су често завршавали као окривљени, уз оцену да је адвокатски ред "највеће упориште поражених снага".
Заправо, читав правнички еснаф и скоро сви његови припадници постали су "начелно сумњиви" као изразити представници "буржоаског света и његових вредности". Милош Минић, јавни тужилац Србије, то је зачинио следећом опаском: "Већина правника код нас је, ако не елемент реакције, а оно конзервативни елемент."
ОЗНА (Оделење заштите народа), а потом Удба (Управа државне безбедности), била је свемоћна и обављала је "лавовски" део правничких и других "сродних" послова, чистећи државу, а превасходно вазда "сумњиву" Србију, од издајника, народних непријатеља и других елемената опасних по нову, народну, револуционарну и демократску власт. Тиме је криминализовано и само демократско право на друкчије мишљење, па дакле и на мишљење уопште. Читава прича би, по тој логици, требало да се заврши идеалом да нико не мисли и да не треба да мисли, с обзиром на то да има ко мисли, и то за све, у име свих и боље од свих.
Слободан Јовановић
Вечерње новости
12.02.2023.