Од завршетка рата у западним дијеловима бивше СФРЈ прошло је 27 односно 31 година. Тај период није мали, нити безначајан. Сасвим довољан да неко ко себе доживљава као озбиљну државу и жели да га други тако уважавају, ријеши убиства која су извршена на њеној територији, поготову ако је још ријеч да су осумњичени из редова његових сународника.
Пођимо редом.
На подручју Словеније током двонедељног рата, средином 1991. године, припадници паравојних формација под командом Јанеза Јанше тадашњег ткз. министра одбране у словеначкој Влади, као и полицијских јединица којима је заповједао Игор Бавчар, Јаншин колега у истој институцији... почињено је на десетине убистава, како војника Југославенске Народне Армије тако и Срба цивила.
Да речемо и да је словеначку Владу саставио премијер Алојзије Петерле, а предсједник "дежеле" остао Милан Кучан, бивши члан Савеза Комуниста. Ово наводим, јер код Словенаца је владала невиђена слога, а врло добро су знали да неће више заједништво, једина разлика је била у томе какво ће уређење да буде и ко ће да буде на власти.
Јанша и Бавчар у средини
Такође, проганањи су Срби из својих домова, највише породице официра ЈНА, примјера ради насеља Звезда и Шентвид у Љубљани или пак Руше код Марибора. Они су пролазили и кроз психо-физичка тортуру од стране словеначке Милиције и Територијалне одбране.
Око двадесетак концентрационих логора је основано на тлу СР Словеније, гдје су довођени припадници ЈНА, Савезне полиције и царине. Ја ћу навести само пар: Доб при Мирни, Дол при Храстнику, Шкофије код Копра, Ловачка кућа у Лашком, Студентиски центар у Љубљани... итд. Затвореници су имали "третман", од кога су се годинама опорављали. Типа затворе их у бивши рудник гдје је све мрачно, нема ничега, нема услова за обављање основних физиолиошких потреба, а онда им данима капље вода по глави, плус што су их батинали до крви.
Занимљиво је то што су приликом хапшења југославенских војника увјек вршили селекције, типа Словенце, Хрвате, Албанце и муслимане су пуштали на слободу, а Србе су без икаквих објашњења затварали. Људи су били у чуду шта се то дешава. Заправо, медији су ћутали о томе шта се спрема, а ови су "иза завјесе" оштрили своје алате.
Убијени возачи на Медвеђеку код Требња
У Словенији се годинама након 1991. није ништа причало у јавности о злодјелима њихове "херојске солдатеске". Тек 1999. када је новинар Бојан Буђа изнио у јавност детаље о нападу на караулу ЈНА Холмец код Дравограда настала је жешћа хистерија, при чему је Буђа стављен на стуб срама. Приложио је као доказ видео снимак аустријске телевизије ОРФ у коме се јасно види да су југославенски војници дигли бијелу заставу као знак предаје, али су ипак убијени.
Иначе, средином те несрећне 1991. године мноштво југославенских војника који су били на редовном одслужењу војног рока нису се вратили својим кућама. Послужили су Милану Кучану, Јанезу Јанши, Игору Бавчару и сличној болументи да се створи мит о некаквим суперхеројима који су сами од себе изборили независност, против четврте силе Европе.
Навешћу само нека имена војника ЈНА који су убијени у Словенији током јуна и јула 1991. године: Горан Малетић, Зоран Јешић, Антонио Шимунић, Слободан Пантелић, Бранко Седлар, Неџмедин Османи, Александар Милошевић, Милан Танасковић, Мирослав Шандор, Драган Бубало, Душан Дејановић...итд. Није било несрећних случајева, сви су убијени са предумишљајем.
Стољећима је "Јанезе" мучио комплекс германских поданика, још од Средњег вијека су били одани кметови на имањима штајерских војвода и корушких грофова... Генерације су морале да слушају, раде и трпе. Није познато да су икада имали неки народни устанак против тираније. Касније у Великом рату 1914. морали су за инетересе Бечког двора да ратују далеко од своје куће.
Јунаци краља Петра I Карађорђевића су им 1918. донијели слободу након миленијумског робовања. У Другом свјетском рату су се већином приклонили нацистичком фиреру Адолфу Хитлеру, који их је чак аненксирао (присвојио). Захваљујући шачици коминистичких револуционара преведени су на страну побједника и ушли у државно-правну заједницу са Србима по други пут.
Ниједан ратни злочин који су 1991. починили Словенци никада није процесуиран. Ни пред домаћим, ни пред Хашким правосуђем. Нико није видио проблем у томе што се убијају Срби или пак "србоћетнићка" ЈНА.
Једноставно, треба све у име некакве боље будућности да се заборави. Срећом код нас на сајту је доста тога написано, објављено, сачињено у неколико цијелина, па ће будућа покољена имати на увид, ако образовни систем закаже.
Сличан модел је преписан и у Хрватској.
Разлика је то што је грађански рат на тлу авнојевске Хрватске трајао много дуже - четири године, а и србска популација је далеко бројнија. И не само то, у свим Уставима СР Хрватске од 25. јула 1945. до 22. децембра 1990. године Срби су били конститутиван народ, а онда једним потезом гумице избрисани и сведени на националну мањину.
Био је то фитиљ рата који су заправо Хрвати и жељели, бар је тако јавно зборио Фрањо Туђман на Јелачића плацу 30. маја 1992.
Уједињење: Љевица, Црква и Десница
Туђман је био специфичан лик - перфидни каријериста, ревизионист "повјести", ујединитељ партизана и усташа из Другог свјетског рата. Он је показивао невјероватно велике симпатије према клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској која је прогутала преко 1.500.000 Срба.
Око себе је Туђман окупио "Тим снова" на Јаруну, када је оснивао Хрватску Демократску Заједницу 17. јуна 1989. Све су то били ликови који су у архивама југославенских сигурносно-обајвештајних служби имали ознаку "унутрашњи непријатељ". Касније су му се приључили слични ликови. Једино је био изузетак Јосип Манолић, старина за кога се знало да ровари за тајну полицију УДБ-у.
Врхушка ХДЗ је прво очистила јавне службе и медије од нехрватских екстремистичких кадрова. Максимирски шоу програм 13. маја 1990. када су домаћи хулигани "БББ" прекинули утакмицу загребачког Динама и београдске Црвене Звезде, јер њих спорт није ни занимао. Много тога је у вијестима било прећутано тих дана, а бизарно је и то колико се налазило оправдања за рушилашки поход загребачких дечки на улицама хрватске престонице. Био је одличан изговор за "мјешање шпила карата". Тачније, дан касније ХДЗ је преузео власт.
Ногометаш или каратиста? - Звонимир Бобан
Преко ноћи ситуација је промјењена, тачније све што је имало предзнак југославенски и србски нашло се на удару. Хрватски екстремисти од Драве до Јадрана нису скривали еуфорију због побједе Туђмана и ХДЗ. Јавно су одјекивали усташки стихови "Ево зоре, ево дана...", показивале су се слике Анте Павелића, Вјекослава Макса Лубурића, Виктора Томића, Динка Шакића, Јура Францетића, Рафаела Бобана и слични, призивана је Црна Легија, злогласна Павелићева јединица која је почилила читаву ниску злодјела...итд.
Не треба заборавити да је дезертер и издајник ЈНА Мартин Шпегељ био на челу операције која се одвијала у строгој тајности - илегално наоружавање за потребе МУП-а, ХДЗ, ХОС и др. Циљ је био за кратко вријеме створити паравојне формације. То је и учињено, постројен је ткз. Збор Народне Гарде.
Док је Генералштаб у Београду се понашао прилично надобудно и окретао главу од горућег пожара који се ширио, Туђманови сараднци су ликовали од среће, они су без икаквог страха "доливали уље на ватру", јер су знали да се остварује Тисућљетни сан. Такође, Хрватско крило, око 3.500 хрватских (под)официра, генерала који су деценијама живјели од Југославије су погазили заклетву у ЈНА и прешли директно у ЗНГ.
Прва пуцњава са жртвама била је на Плитвицама у Лици 31. марта 1991. Наставило се у Борову Селу 2. маја исте године. Мирослав Туђман је почео са формирањем сигурносно-информативних служби у Хрватској, које су имале задатак да отпочну са специјалним системом застрашивања Срба, да би они отишли из својих домова, а њихова имовина да буде унуштена или конфискована. Стотине хиљада Срба је напустило Хрватску, страхујући за своју безбједност и своје породице.
Хиљаде Срба је убијено током 1991-1995. Спровдено је десетине злочиначких активности: Откос, Оркан, Бљесак, Медачки џеп, Миљевачки плато, Масленица, Олуја...и др. Гдје год да су се појављивале хрватске снаге, остављале би пустош иза себе. Иза њих није ни трава остајала. Све је било у пламену, а остајала би згаришта.
Многи Срби су ликвидирани ван зоне оружаних дејстава. Убијани су цивили, људи који нису имали везе са било каквим оружаним формацијама, нису били чланови неке политичке странке или нешто слично. Примјера ради, убијали су Србе старије од 60 година, они који нису могли да пруже никакав отпор. Упадали су им у куће без судског налога, оптуживани су да одају положаје, да имају скривено оружје, да користе радио-станице и сл.
Да зло буде веће убијали су чак и дјецу. Широј јавности је познато само убиство дјевојчице Александре Зец (14) у Загребу 7. децембра 1991. Породица Зец је добила споменик на Сљемену тек прошле године, након три деценије злочина. Међутим, треба и ово рећи, да је хрватски предсједник Стјепан Месић помиловао гавног егзакутора Синишу Римца 2005. иако је он осуђен заправо за убиство цивила у Пакрачкој Пољани, а не малољетне Александре Зец. За тај злочин испада да није одговарао нико, дословно нико.
Данијела Рокнић из Карловца
Зечеви нису једини који су страдали пред монструмима Туђмановог строја. Ко данас уопште зна породицу Радосављевић из Дарувара убијени 25. фебруара 1992. или рецимо Олујиће убијени осам дана раније, али у селу Церна код Жупање. Да ли се памте малена Данијела Рокнић (14) из Карловца, Зорица Павловић (15) из Борова Насеља и Љубица Солар (19) из Сиска...? Нису поштено ни загазиле у живот, али су већ постале покретне мете. Готово да је заборављено убиство вуковарске бебе Мирослава Чечавца (2) у Улици Николе Демоње у ноћи 15. на 16. новембра 1991.
Туђманова хорда је циљано извршила етничка чишћења не само Загреба, већ и Вуковара, Госпића, Задра, Шибеника, Сиска, Карловца, Вировитице, Осијека, Дубровника, Славонске Пожеге, Нове Градишке, Винковаца, па чак и Ријеке. Овакве ствари није могла урадити мала група терориста, већ армија, тачније систем, држава, неко ко је имао под контролом: медије, полицију, тужилаштво, јавне службе. Тако да би овдје поменуо злосутна имена која се морају упамтити: Томислав Мерчеп, Ђуро Бродарац, Бранимир Главаш, Тихомир Орешковић, Ђуро Дечак, Иво Липљанић...итд. Били су то локални шерифи, односно господари живота и смрти у својим срединама.
Једне прилике се и сам министар Иван Векић одао, рекавши новинарима:
- "Да, убијали смо Србе цивиле, јер се тако добија рат!".
Није било довољно то што су Србе цивиле убијали у кућама или на улици. Туђманов режим је на територији авнојевске Хрватске имали преко 220 концентрационих логора у коме је утамничено хиљаде Срба. Јавности су дејелимично познати: Пакрачка Пољана и сплитска Лора... али зашто се ћути о Кулинама у Шибенику? Рибарској колиби у Марином Селу?
Зашто се не смије рећи да је Град Загреб имао 15 казамата? Гајева, Селска, Петрињска улица, Керестинец, Велесајам, Ракитије... Језиви крици су се одатле чули на далеко. Нико није реаговао. Стотине Срба је скончало у тим логорима.
Овдје треба поменути свакако непопуларну тему - убиство војника ЈНА, на редовном одслужењу војног рока: нпр. Марко Утржан, родом из Кикинде. Хрватско друштво је усвојило аксиому да су сви војници ЈНА 1991. били агресори и да се са њима могло радити шта су хтјели. Ако су убијени, а Боже мој, агресорски војници, шта се може другачије очекивати. Ко год да мисли другачије, бива проглашен за државног непријатеља.
Број осуђених злочинаца за убиство Срба у Хрватској спада у статистичку грешку. Мада и то њихово осуђивање, па чак и издржавање казне више личи на ругање правди, здравом разуму и породицама жртава. Да се запазити и то да су рецимо осуђивали Србе у својим редовима, нпр. Владимир Миланковић, Рајко Кричковић...
Босна и Херцеговина ни мало не заостаје у овим случајевима, напротив, предњачи.
Централна југославенска република је комад Југославије гдје је коров "братства и јединства" највише узгајан, пошто су су постојала три конститутивна народа. Ниједан није могао сам. Зато су Хрвати и муслимани лако направили савез, јер је њихово заједништво било и педесет љета раније у доба НДХ, када су муслимани бивали 'хрватско цвијеће'. Али и у Првом свјетском рату. Тачније обоје су видјели у Србима крвне непријатеље и наставили тамо гдје су ђедови стали како 1918. тако и 1945.
Дружина на броју: Харис, Алија и Ејуп
Алија Изетбеговић је био робијаш у два наврата, са сличним кривицама: ширење националне мржње и непријатељске пропаганде. Он се ухватио у коло са: Ејупом Ганићем, Алијом Делимустафићем и Харисом Силајџићем. Док им је ментор био Ворен Цимерман, амерички амбасадор у Југославији (шпијун ЦИА). Управо је Цимерман наговорио Изетбеговића да у Лисабону крајем марта 1992. повуче потпис са мировног уговора посље десет дана и тиме увуче народе БиХ у рат и несагледиву катастрофу.
Сам Изетбеговић је знао да одвајање БиХ од СФРЈ и етнички и вјерски чиста држава неће доћи сами од себе. У ту сврху је контактирао сарајевско подземље и направио договор са пар екселанс љепотанима као што су: Јусуф Јука Празина, Мушан Топаловић 'Цацо', Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић 'Ћело', Зулфо Алић 'Зулуфкар' и сл. Формиране су паравојне јединице и почео је да се град на Миљацки чисти од Срба. Људе су буквално киднаповали са улице, посла, школе, рекреације, трговине, пијаце... неке су убијали одмах, а неки су одведени у логоре, али ријетко да су пустили некога.
'Силос' у Хаџићима, 'Виктор Бубањ' у центру, солитери у Храсници... су мале капи у мору 126 логора сарајевског пакла. Иначе у цијелој БиХ муслимани и Хрвати су имали преко 530 концентрационих логора у којима су утамничили.
Не треба заборавити ни јаму Казани, на локацији Богушевац. Стотине Срба и нешто мало Хрвата је доведено од припадника Цацине групе током 1992-1993 и ту су бацани. Муслиманско друштво ни данас није спремно да се истински суочи са овим чињеницама, а и како би, када самом Цацу гледају као у Алаховог месију.
Све што се дешавало у Сарајеву преписано је буквално и на остала мјеста гдје су муслимани имали релативну или апсолунту већину: Тузла, Зеница, Бреза, Високо, Градачац, Високо, Бихаћ, Горажде, Бужим, Цазин, Травник, Доњи Вакуф, Витез, Сребреница, Живнице, Маглај, Сребреник, Олово, Кисељак, Фојница...итд.
У БиХ су силовања србских жена била најчешћа и то је рађено по више пута над једном женом. Доста жена и дјевојчица је остајало у другом стању, односно имале су нежељену трудноћу. Силоване су неријетко пред члановима своје породице: брат, отац, мајка, бака, сестра, дјевер, свекрва, дјеца, унуци...
Монструми одани Алијиним визијама "Исламске декларације" нису се ничега срамили, већ су се хвалили међусобно. Заправо у редове њихових оружаних формација су примани ликови са маргине људског друштва: алкохоличари, лопови, коцкари, убице, силеџије, пробисвјети, наркомани...и сл.
Сем муслимана, злочине у БиХ су чинили и Хрвати. Како домаћи, тако и они из Хрватске, приликом агресије (Сијековац; Дервента, Курпрес, Мркоњић Град, Дрвар; Невесиње, Требиње...). Ови домаћи босанско-херцеговачки Хрвати су 18. новембра 1991. су прогласили Херцег-Босну, парадржаву на тлу БиХ. И они су прво удружено са муслиманима нападали и прогонили Србе... а онда у љето 1993. и сами заратили међусобно.
Међу убијеном србском дјецом у БиХ издвајају се нека имена која бих поменио:
- Мирјана Драгичевић (9), из села Доња Биоча, сарајевска општина Илијаш. Над њом је извршено троструко силовање, у њеној кући пред члановима породице, а онда је убијена из ватреног оружја. Иако су злочинци откривени, јер су припадали Седмој муслиманској бригади ткз. Армије БиХ, тамнопуте коже, никада нису изведени пред Суд. Враћени су у матичне земље одакле су дошли на Балкан, да се боре за Џихат (свети рат против невјерника).
- Наташа Учур (9) и Милица Лаловић (10), двије дјевојчице које су убијене док су се играле ластиша на сарајевским улицама насеља Грбавице 11. марта 1995. од муслиманског снајперисте Сеје Пискића из 101. бригаде ткз. Армије БиХ. Њему је на крају рата дат лажни идентитет и послат је "вани".
- Александар (5) и Радисав (11), су браћа Димитријевић која су пострадала 16. јануара 1993. од куршума муслиманских бојовника 28. дивизије ткз. Армије БиХ под вођством Насера Орића. Они су изашли из заштићене зоне УН Сребренице и кренули ка Скеланима да гоне србско становништво које није имао ко да заштити. Убијени дјечаци су настрадали у покушају бијега преко ријеке Дрине. Орић јесте боравио у Хагу, али је ослобођен свих оптужби.
- Слободан Стојановић (12) из зворничке Каменице. Дјечак који се вратио кући по пса. Ухваћен је од муслиманских бораца, а сам чин убиства је извршила Елфета Весели, жена-монструм која је дошла у Босну да помогне својој исламској браћи. Иначе је албанске националности. Док је она "радила свој посао", поред ње је био лично Насер Орић и десетак његових бојовника. Нико није реаговао, само су били њеми посматрачи.
- Љубомир Јовановић (18) је младић који је живио у Зеници. Ујутро 2. октобра 1993. припадници муслиманске VII бригаде ткз. Армије БиХ упадају у стан његова стрица, гдје су киднаповали стричеву породицу и њега. Одведени су у насеље Бистрица, на локацију До и брутално мучили, па ликвидирали из ватреног оружја.
- Павле (5) и Петар (7) су дјечаци из Коњица, браћа Голубовић, од оца Ђуре (41) и мајке Власте (35). Читава породица је у ноћи 1. на 2. јули 1992. ликвидирана од стране муслиманских бојовника. Малени Петар је успио за кратко да преживи прво стријељање, али је поново стријељан и убијен.
Петар и Павле Голубовић
Ово су само нека од имена, а листа жртава, србске дјеце у БиХ је нажалост подугачка.
За сва ова убиства готово да нико није оптужен или осуђен. Ријетки су случајеви да су правосудни органи, у првом реду јавни тужиоци професионално одрадили истрагу, а онда још пред Државним судом доказали оно што се тражи од њих по Уставу. При чему, када се то и уради све, судска порота даје нерално ниске казне, тражећи неке олакшавајуће околлности.
Нигдје нисам чуо да је неко на јужнославенском простору осуђен (проглашен кривим) за кривично дјело: ратни злочин, а да је добио казну затвора 20-30 година. Због убиства малољетног лица тј. дјетета.
Овдје морам указати на још једну важну ствар а то је заштита свједока. Код прозваних то фактички и не постоји. Мноштво очевидаца ако већ није убијено до сада, живе у страху од свједочења, јер знају да неће бити заштићени и самим тиме одсутају од појављивања пред судским Вијећем. Да ли је то тужилаштву важно? Није.
Породице жртава стално слушају лицемјерне изговоре како "нема доказа", како су истраге још у току... Чекајте, па ако они за 27-30 година нису нашли доказе, која је вјероватноћа да ће их икада и наћи. На крају крајева, за шта су они све ово вријеме примали плату?
Не само да пролазе године, већ и деценије. Природа чини своје, умиру свједоци, умиру и осумњичени.
Историјске читанке са лекцијама из 1990-их година су одавно написане у Словенији, Хрватској и Федерацији БиХ и нове генерације су већ почеле да упијају информације према којима Срби немају жртава. Па судска математика говори тако, зар не?
Све ово јасно указује на једну просту чињеницу, да су тужилаштва и судски органи заправо САУЧЕСНИЦИ овог удруженог злочиначког подухвата. Од њих ћете често чути бизарне изјаве, како нема политичке воље, како трпе притисак и сл. Слажем се да трпе притисак, али зашто се нису одрекли те фотеље и плате и отишли да раде нешто друго? Зашто нису пустили да неко озбиљнији то ради, ако је већ до њих. Или да не ради нико, било би нам лакше, а они би свакако сачували образ и часно име.
Изговор за политичку вољу је бестидан и сраман. Неимање политичке воље може само да значи једно, а то је да Словенија и Хрватска, као и (Федерација) БиХ његују фашизам у другачијем паковању него што је то било у доба Другог свјетског рата. Заправо свима њима помажу САД и ЕУ, јер су то творевине које су настале на геноциду и угњетавању бројчано малих народа.
Аутор: Чуле
19.10.2022.