Ове године навршава се три деценије од блажене смрти вредног прегаоца на њиви Господњој у Карловачком владичанству – Симеона Злоковића, првог ректора обновљене Богословије Светог Саве у манастиру Раковици (1949-1951), Епископа горњокарловачког (1951-1990) и администратора Еапрхије далматинске (1951-1959).

Епископ Симеон рођен је у Бијелој, на ривијери херцегновској, у старој свештеничкој породици Злоковић на празник Благовести 7. априла 1911. године од родитеља Душана и Анете рођ. Ђиновић, На крштењу је добио име Љубомир. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Херцег Новом, а потом шесторазредну богословију Светог Петра Цетинског на Цетињу као ученик генерације.

На Богословском факултету у Београду, као студент, Љубомир Злоковић заједно са јеромонахом Хризостомом Војиновићем, затим Војиславом Настићем и Лазаром Милином… покреће часопис „Светосавље“, а његови Светосавски темати „Симеон Нови Богослов као мистик“ и „Зашто је Богочовек смисао човека и света“ награђени су највишим наградама. Као студент генерације дипломирао је 30. јуна 1938. године. Након одслуженог војног рока у Осијеку, а на предлог Декана факултета добија Хумболтову стипендију и одлази у Берлин на постдипломске студије из философије и богословља. У Берлину је урадио и предао докторску дисертацију из хришћанске етике, али због политичког стања и избијања Другог светског рата, враћа се у Краљевину Југославију. 

Одмах по повратку у Београд прима монашки чин у манастиру Раковици 8. марта 1940. године и по сопственој жељи добија име Симеон. За јерођакона рукоположен је на Благовести исте године, а у чин јеромонаха 21. новембра 1940. године у београдској Саборној цркви од стране Патријарха српског Гаврила (Дожића). Произведен је у чин синђела 19. децембра 1945. године из руке Митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) у Саборном храму у Београду, а у чин протосинђела на празник Ђурђевдана 1947. године у храму Светог великомученика Георгија на Чукарици (Београд).

Јерођакон Симеон (Злоковић) постављен је 24. априла 1940. године за суплента – катихету Реалне гимназије у Јагодини, а 4. маја исте године премештен је за суплента у VIII мушкој гимназији у Београду. На самом почетку 1941. године, заједно са Исидором Секулић, био је члан уређивачког одбора часописа „Хришћански живот“ у којем је још као студент објављивао своје радове из области религиозне философије. Испит за професора средњих школа из групе предмета: Догматика са упоредним богословљем, апологетика и морално богословље, јеромонах Симеон положио је са одличном оценом, 5. новембра 1942. године у Београду. 

Након укидања верске наставе из државних школа, Свети Архијерејски Синод СПЦ поверава протосинђелу Симеону организацију обновљене Богословије Светог Саве у манастиру Раковици 1949. године и поставља га за њеног управника (в.д. ректора). Као сабрат манастира Раковице од 1947. године обављао је дужности духовника цркве Ружице на Калемегдану, а фебруара 1951. године постављен је за старешину манастира Раковице.

На предлог Патријарха српског Викентија (Проданова), протосинђел Симеон (Злоковић) једногласно је изабран за Епископа горњокарловачког 12. јуна 1951. године. У недељу, 29. јула исте године, свечано је извршена у препуном Саборном храму у Београду хиротонија епископа Симеона. Чин хиротоније извршио је Патријарх српски Викентије уз саслужење Епископа будимљанско-полимског Макарија (Ђорђевића) и Епископа браничевског Хризостома (Војиновића). 

У својој првој архипастирској беседи млади Епископ истиче како је његова личност сад померена са чисто школског на нови план живота, опасан и стрм. Зна да ће одсад сваку радост доживљавати помешану с горчином, а сваки успех у великој опасности од људске сујете и самољубивости. Увођење у трон Епископа горњокарловачких извршио је Епископ сремски Никанор (Илићић), изасланик Светог Архијерејског Синода. У првој архипастирској беседи, епископ Симеон је истакао „да је љубав једина кадра да зближи људе и ништа друго не може их тако зближити“. 

Мора се рећи да је епископ Симеон дошао на трон Карловачког владичанства након Другог светског рата који је иза себе оставио ужасне трагове на живот Цркве. Долази у Епархију, некада најсређенију у Карловачкој митрополији, а сада разорену. Долази у Владичанство без Владичанског двора, у стан без намештаја. У епархији затиче 14 свештеника и двадесетак богослужбено способних храмова од предратних 205. Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало и уплашено стадо. 

Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односима "цркве и државе" – са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према верским осећањима било ког народа. Рушење храмова наставило се и после Другог светског рата све до средине педесетих година 20. века. Вековни храмови рушени су и од њих зидани домови културе и задружни домови. Поред рушења храмова, државне власти одузимале су Цркви и све остало од њених материјалних добара.

У таквим тешким околностима започео је свој архипастирски рад епископ Симеон на подручју поверене му Епархије горњокарловачке са неколико свештеника који су се вратили из избеглиштва. Многобројно свештенство мученички је пострадало у Другом светском рату, заједно са својим Епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) – свештеномучеником. У периоду од 1951. до 1959. године Свети Архијерејски Сабор доделио му је у администрацију Епархију далматинску, у којој је такође поставио нове и успешне темеље у духовном животу Цркве у Далмацији.

Малобројно свештенство и преполовљени верници полагали су велику наду у епископа Симеона, а имали су и у кога. Они су од њега очекивали да их охрабри, да их утеши, да их води у духовно узрастање. Порушени храмови и друга црквена здања чекали су своју обнову. Мученици по јамама и јаругама, по црквиштима и оним стратиштима чекали су своје опело…

Епископ Симеон за својих скоро четири деценије владиковања обележио је епоху у историји дугој три столећа Епархије горњокарловачке. 

Зановио је и умножио свештенички кадар. Обновио и оживео манастир Гомирије, једини манастир у Епархији у то време. Уз помоћ својих свештеника и верног народа обновио је и сазидао многе храмове: у Глини, Госпићу, Смиљану, Грачацу, Петрињи... и црквене објекте. Пео се на Велебит и силазио у јаруге да би опојао своје епархиоте мученике. Када се малобројно Владикино стадо уверило да је добило правог пастира и да му је веома тешко, пред сваки његов одлазак на заседање Светог Архијерејског Сабора долазила је делегација код њега са једном јединственом молбом: Немојте нас оставити! 

Страх од напуштања био је оправдан, јер, епископу Симеону нуђени су многи епископски и митрополитски тронови, али он је то увек одбијао. Одговор му је био увек исти: „Не, ја сам положио заклетву Епархији горњокарловачкој. У њој је тешко служити, али је часно“. И заиста, епископ Симеон остао је доследан своје заклетве и испунио је до краја.

Епископ Симеон био је веома плодан црквени писац још из студенских дана. Написао је многе чланке, расправе, есеје, студије, као и беседе о црквеним празницима и догађајима. Деценијама је састављао посланице СПЦ о Божићу и Васкрсу, као и тематске посланице везане за велике јубилеје. На основу одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ, Патријарх српски Герман одао је признање епископу Симеону „за лепо и садржајно састављање посланица, које Свети Архијерејски Сабор упућује свештенству, верном народу своје Цркве“. 

Такође треба споменути објављене радове „Карактерологија српског православља“ у Споменици Српска Православна Црква 1219-1969, као и „Две православне цркве у Истри“. Епископу Симеону Универзитет из Аризоне (САД) доделио је докторат из области философије, а Богословски факултет СПЦ у Београду 1989. године прогласио га је за свог почасног доктора. Свети Архијерејски Сабор СПЦ 17. јуна, уочи Видовдана 1989. доделио му је орден Светог Саве 1. степена. Епископ Симеон је тестаментом сва своја лична средства као и веома богату библиотеку оставио Епархији.

На светој Литургију, коју је служио у манастирском храму у Гомирују, у недељу 25. новембра 1990. поручио је верном народу:
„Драга браћо и сестре, молим се Богу заједно са Вама, да нас не дочека оно време националних граница на Купи, Сави и Дрини. Већина нас је све то преживела, али иде једно јако зло време…“. Испоставиће се, био је у праву.

Само три дана касније, 28. новембра 1990. без муке и ропца је уснуо у Господу мирно и тихо у 80. години живота. 

На заупокојеној Литургији и опелу у Саборном храму Св.Николаја у Карловцу, 30. новембра 1990. служили су Епископи: 

• рашко-призренски Павле (Стојчевић)
• шумадијски Сава (Вуковић)
• далматински Николај (Мрђа) 
• славонски Лукијан (Пантелић). 

У опелу је узело учешће 40 свештеника из више епархија и два ђакона. Од епископа Симеона се опростио Епископ шумадијски Сава, а у име свештенства, монаштва и верног народа Епархије горњокарловачке протојереј-ставрофор Лазар Радовановић. 

Сахрањен је на православном гробљу у Карловцу, у гробници великог и славног песника Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког). 

Године 2010. заузимањем Епископа горњокарловачког Герасима (Поповића), испуњена је последња жеља епископа Симеона и са градског православног гробља у Карловцу његови посмртни остаци су пренети и сахрањени у порти манастира Гомирија, где и данас почива.

Аутор: ђакон Будимир Кокотовић
Календар Српске Православне Патријашије
Црква за 2020. годину, стр. 143-145

Преузето са: tvhram.rs