Знате ону сцену из филма „Бој на Косову“ снимљен 1989. године, када Милош Обилић (глуми га Жарко Лаушевић) пита хећима Мустафу (Радослав Миленковић), ко је онај што га је ударио, а хећим одговара „родом је Србин, зову га Србин Хамза (глуми Велимир Бата Живојиновић)“.
Даље хећим приповједа „Потурици нико не верује, ако је Турчин крвав до лаката, он мора бити до рамена!“.

Слично је данас у свијету медија, када неко ко је Србин по рођењу, ради за медије који промовишу антисрпски наратив. Једна од перјаница тога наратива, јесте Србин по рођењу, Драган Бурсаћ, из Бихаћа. У младости припадник Војске Републике Српске, а у зрелим годинама припадник слоја новинара који су каријеру изградили на антисрпским основама.
Већина његових колега, нема потребу да доказује своју исправност, док Бурсаћ као Србин и бивши припадник ВРС то и те како има. Зато он „шамара“ као Србин Хамза и кад не треба и кад не зна, а у овом случају и кад напада књигу коју није прочитао. У овом случају Србин Хамза је карактерна особина човјека који се додворава, доказује, а никако нетрпељивост према туђем идентитету.

Прије неколико дана објавио сам на друштвеним мрежама да је из штампе изишла књига „Одбрана Приједора 1992. године“ чији сам аутор, а у издању Службеног гласника РС. Иако књигу још нико није стигао да прочита, (још није ни промовисана), дошла је и прва негативна критика од стране Драгана Бурсаћа (Србин Хамза). 

Главни ток критика је конципиран око питања муслиманских и хрватских жртава на подручје општине Приједор 1992. Да је којим случајем прочитао књигу, видио би да сам писао и о том питању. Србину Хамзи је засметао и сам наслов књиге, јер како може бити одбрана ако се током те одбране чине злочине. Као да „браниоци“ Сарајева, Сребренице, Мостара, Високог, Коњица и других градова који су били у рукама муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, нису чинили злочине над српским суграђанима?

О злочинима у Приједору над муслиманима и Хрватима, писао сам у својој књизи.

Међутим, не могу се отети утиску да те жртве за неке људе дођу, као изговор да конструишу наративе којима би дехуманизовали супротну страну, у овом случају српску. Када Србин Хамза спомиње најмлађу жртву у Приједору, не зна да је мали Велид умро у Бањој Луцу. Јасмин Медић, муслимански историчар, писао је у једном свом раду да се то догодило, „како су изјавили бањалучки доктори, услијед недостатка кисика у болници Паприковац 20. свибња 1992. године.“ Могао бих још изнијети неких појединости о страдалој дјеци и старијим малољетницима у Приједору, али овдје ћу се зауставити јер не желим да њихово страдање користити за одговор Србину Хамзи.

Србин Хамза у настојању да дјелује што драматичније, пише како су муслимани и Хрвати били предали своје оружје, а затим били ликвидирани. Овдје он износи ноторну лаж, јер већина муслиманских и хрватских насеља и села, предала је оружје тек када је њихов отпор скршила војска и полиција тадашње Српске Републике Босне и Херцеговине. Али, није ово први пут да Србин Хамза лаже у својим текстовима, па ћу у наставку изнијети неколико примјера за своју тврдњу.

ПРВИ ПРИМЈЕР
Бескрупулозне лажи Србина Хамзе имамо у његовом тексту под насловом „Пeку ли нaс рaнe свeтог Николe?“ Описујући злочин над српским цивилима у селу Горња Јошаница код Фоче децембра 1992. године, Србин Хамза износу лаж да је отац Драгољуб Вишњић, убио своје двоје дјеце, десетогодишњу Драгану и седмогодишњег Дражена. На ово су реаговали из фочанске Организације породица погинулих бораца и несталих цивила, али текст се и даље може пронаћи на интернету, а извињења за изнесену лаж нема. 

ДРУГИ ПРИМЈЕР
гдје Србин Хамза лаже, јесте када цитира фалсификат наредбу са Радио Приједора, који гласи:
- “Грaђaни српскe нaционaлности, придружитe сe своjоj воjсци и полициjи у потjeри зa овим eкстрeмистимa. Остaли грaђaни, муслимaнскe и хрвaтскe нaционaлности, морajу нa своje кућe и стaновe извjeсити биjeлe зaстaвe и нa рукe стaвити 'Биjeлe трaкe'. У противном, сносићe тeшкe посљeдицe”.

Да споменута наводна наредба није прочитана са Радио Приједора, поред тога што не постоји снимак те наредбе, свједочи и Един Рамулић, један од главних активиста манифестације, тзв. „Дана бијелих трака“. Чак је оптужио људе из неформалне организације „Самопоштовање“, да су аутори тога фалсификата и мене да тај фалсификат користим:
- „Поjaвио сe и прeкуцaни тeкст нaводнe нaрeдбe eмитовaнe нa Рaдио Приjeдору 31. мaja 1992. Сaдa je вишe нeго очиглeдно дa je aутор тог фaлсификaтa упрaво нeко из Сaмопоштовaњa. Борис Рaдaковић сaдa користи тaj фaлсификaт, коjи сe диjeли нa друштвeним мрeжaмa, штaмпa у нeким брошурaмa aли и обjaвљуje у мeдиjимa попут Рaдио Слободнa Eвропa.“

ТРЕЋИ ПРИМЈЕР
лажи Србина Хамзе, јесте када он пише о младићу, којег именује као Елведин Кадирић, пишући да је био заробљен, мучен и ликвидиран  од стране српске војске. Међутим, касније се испоставило да се тај момак звао Јасмин Малојчић звани Хендо и да је ослобођен из логора за ратне заробљеника „Мањача“, али је касније погинуо несретним случајем. О томе је свједочила његова сестра Јасмира. Фотографија несретног младића и данас кружи интернетом под лажним именом и лажним подацима о његовом страдању:

Након ових примјера, хајде да још кажемо коју ријеч о Србину Хамзи.

Драган Бурсаћ (Хамза) назива приједорске Србе "четницима", а исто тако их је називала усташка пропаганда пред Илиндански покољ Срба у Приједору 1941. Наиме, усташке власти у НДХ су исценирали наводни напад четника на Приједор и то узели као оправдање да крену са покољем српског становништва.Такође, током прве велике усташке офанзиве на подручју између Козаре, Грмеча и Мркоњић Града у августу 1941. године, командант те офанзиве Драгутин Румлер пише да је ликвидирано око 10.000 четника (Срба). Дакле, када треба дехуманизовати Србе, само их означите као четнике и онда их можете убијати, омаловажавати, а у случају Србина Хамзе одузети им право на одбрану свога града.

Србин Хамза није никад објавио бар фусноту, а камо ли текст о злочину муслиманских фашиста у његовом родном насељу Тук Џевар у Босанском Петровцу. Муслимански фашисти из Босанског Петровца су 1941. године, запалиле 40-оро Срба у кући Паје Новаковића.

Србин Хамза својата све Бурсаће који су били истакнути партизани и антифашисти, иако је питање с ким је у сродству, а с ким није, битно да се презивају Бурсаћ. Са друге стране, није се сјетио свог презимењака Миле Бурсаћа из села Пишталине (Босанска Крупа) у чијој кући су муслимански фашисти 1941. побиле 96-оро Срба.

Србин Хамза највише пише текстове прилагођене муслиманској публици, а у задњих пар година и публици црногорских шовиниста, али питање је колико он сам истински вјерује у те текстове. Кад пише против Војске Републике Српске, треба знати да му је отац погинуо као припадник те војске, а он и брат су такође били припадници ВРС. Када пише о некаквој „цркви Србије“, треба знато да је поп те „цркве Србије“ сахранио и његовог оца и мајку. Да ли је на крају свега и породица Србина Хамзе била четничка и агресорска и да ли је сљедбеник „цркве Србије“? О томе нека се запитају они што га кују у звијезде.

И да се разумијемо, имали смо ми Срби и већих издајника. Сјетимо се неколико генерала Срба у војсци НДХ, српских официра у тзв. Армији БиХ и других који су окренули леђа своме народу и прешли у туђи табор. Не требају нама текстови од Србина Хамзе да јадикују над нашим жртвама. Нама су наше жртве вриједније од кликова на интернет текстове које пише Србин Хамза. Али, ако већ Драган Бурсаћ жели да његову критику озбиљно схватимо, нека прво прочита то што критикује.

Борис Радаковић
03.05.2026.