Ријетко да постоје људи на овом поднебљу који су толико задужили наш народ као што је то блаженопочивши Патријарх Павле. Живот га није мазио, напротив. Рано је остао без родитеља, а о њему је бринула тетка у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Брата Душана су му убили хрватски фашисити 1942. године за вријеме Другог свјетског рата.

Ипак, тетка га је поштедила тешких сеоских послова, па га је школовала. Упркос свему што му се дешавало, а он је истрајао у свом науму и спаси своју душу. Његови савременици кажу и да је многима помогао да пронађу свој пут спасења.

Пошто се замонашио 1948. у манастиру Благовештење под Кабларом, млади Гојко Стојичевић је добио световно име Павле (по Апостолу) и прошао земљом Србијом да просветљује народ кога су укљештиле комунистичке канџе атеизма.

За епископа рашко-призренског изабран је1957. године, када је на Косову и Метохији почео да буја албански сепаратизам "као гљиве послије кише". Свакодневно се суочавао са насилницима и силеџије који су нападали свештенике и монаштво СПЦ и имовину односно духовну баштину од Проклетија до Ибра. Покрајински и савезни органи су углавном ћутали и окретали главу док је тада Епископ Павле деценијама редовно извјештавао Свети Архијерејски синод СПЦ о ситуацији која је била далеко од ружичасте.

Нижи растом, говорио је тихо, али што каже Његош данашњих дана, легендарни Матија:
- "Не постоји човјек који је тише причао, а даље се чуо".

У њему није било никада трунка мржње, нити грам похлепе. Живио је толико скромно да би многи могли да посјете Музеј СПЦ (ул. Симе Марковића бр. 6, у Београду) да се малко постиде својих мисли, жеља и емоција.

Нама се Партијарх Павле нашао у оним тешким деведесетим годинама 20. стољећа када нас је НАТО пакт притиснуо још од 1991. па наредних десетак љета.

Његовој сахрани 19. новембра 2009. је било присутно преко пола милиона људи, који су дошли са свих континената. Није то било зато што је неко наредио, уцјењивао, дијелио некакву надокнаду и сл. Било је то из срца, једноставно дошли су да одају почаст човјеку који је за живота постао светац.

*   *   *

Посљедих година како су заживјеле друштвене мреже међу Србима. Готово да нема особе која за себе вјерује да је Србин "од главе до пете", а да нису макар једну његову мисао  подијелили. О томе може посебна књига да се напише, са његовим цитатима, или пак филм сними.

Од хиљаде његових паметних савјета издвојио бих сада један:

"Биће нам боље
када будемо бољи"

Ово такође спада у оне цитате који су међу највише се дијелили. Иако већина то јесте, прочитала и зна за постојање такве мисли... не дјелује ми баш да то истински разуме, односно примјењује. Напротив. Личи ми да више желе да се праве паметни или пак да себе храбре како су добри вјерници, али уствари у стварности је ситуација потпуно другачија.

Тачније, друштвене мреже не везано за ову причу свакако не показују право стање ствари неке особе, већ оно што она жели да буде, тј. оно што заиста јесте.

Зашто ово сада пишем?

Потакло ме деценијско слављење Првог маја односно Првомајски уранак како су Брозови сљедбеници то прозвали. Да бар имамо неког разлога за славље, па и ајде, међутим. Први мај свакако није датум за било какава славља, роштиљања, окретање прасета или јањета... опијање алкохолом и дочекивање зоре са мамурлуком негдје у природи.

Да кренемо редом...

1985. године управо тог дана албански разбојници су код Гњилана набили Ђорђа Мартиновића, домаћина и радника Дома ЈНА на полулитарску флашу, тачније грлић и тако му угрози живот, заправо да умире у најгорим мукама, слично као што су радили Турци Османлије скоро пет вијекова. Ово се десило на његовој њиви, гдје је он фактички био сам.

Познато нам је свима арбанашко јунаштво по систему "3 на 1". Њему није имао код да помогне, али је једва успио да дође до цесте и да га превезу у болницу. Од указивања прве лекарске помоћи несрећном Мартиновићу његов случај је попримио врло чудне облике и размјере. Комунистички апарат гдје је предњачио Стане Доланц, шеф свих безбједоносних служби СФРЈ је буквално понижавао до бестијалности.

Вјеровали или не, али је о "Случају Мартиновић" снимљено два документарна филма "Страх од истине" и "Оптужујемо"... ниједна власт у посљедњих 37 година није смјела да га јавно прикаже на некој ТВ станици са националном фреквенцијом. Морбидно, зар не?

1991. године дешавају се два убиства, два Србина, један у Источној Славонији, други у Сјеверној Далмацији. Тачније у селу Бршадин код Вуковара је хрватски екстремиста Михајло Мијо Геленчир из пиштоља убио свог комшију Србина од 63 љета старости - Стеван Инић, иначе жељезнички пензионер, отац четворо дјеце.

Код Книна на Полачи, исти дан бива убијен у засједи младић од 20 љета - Васо Пећер. Био је пастир који је чувао своје стадо у близини сусједног села Кијево, насељено Хрватима.

1992. године дешава се покољ у селу Оџак на Купрешкој висоравни, на југо-западу Босне, када су хрватско-муслиманске паравојне снаге убиле најмање 10 Срба цивила. Била је то освета, јер су три недјеље раније прогнани из Доњег Малована.

1995. године у западним дијеловима Славоније хрватске војно-полицијсе снаге отпочеле етничко чишћење. Трајало је три дана. Близу 20.000 Срба се нашло у колонама ка Сави јер су спашавали живу главу, плашећи се да им се не понови судбина предака који су пола вијека раније били убијани од режима клеро-фашистичке НДХ и одвођени у оближњи концентрациони логор Јасеновац.

Ипак, њих 283 је убијено: пушком, бомбама, па и ножевима... док се још двестотинак води као нестало. Око 1.500 их је завршило у логорима: Бјеловар, Вировитица, Загреб...итд. Хиљаде кућа је спаљено и уништено. Десетине православних храмова је оштећено или пак минирано.

Било је тешко свуда, али Пакленица и Медари су буквално пливали у крви.

Да споменемо ради покољења. Хрватским снагама је ово била трећа акција на том простору, прво "Откос", па "Оркан" и на крају "Бљесак"... гдје је за четири године прогнано 100.000 Срба са својих вијековних огњишта.

Убјеђиваће вас како то није геноцид, јел тако? Да то није више важно, да треба заборавити зарад љепше будућности... Јадна је наша будућност, ако је градимо на крви и несрећи наших сународника. 

1999. године у насељу Лужане код Подујева на КиМ, авиони НАТО пакта погађају аутобус "Ниш-експреса" пун цивила. Како су извјештаји потврдили од 60 путника било је 15-оро дјеце. Само је четворо путника преживјело. Остали су изгорили у том паклу, док су их званичници Северно-атланског савеза називали дан касније "колатералном штетом".

Од Славоније, преко Босне и Далмације, па до светог нам Косова и Метохије нема разлога за било каква весеља и банчења. 1. мај је дан када идемо у цркву, и то у миру на молитвено сјећање за наше мученике који пострадаше од поганих руку.

Не вјерујем да би ико од ових првомајских бекрија и боема добио благослов за своје данашње оргије од Патријарха Павла.

Што рече мој пријатељ Немања Павловић јуче:
- "Када нам буде гужва на Газиместану за Видовдан и на Мојковцу за Бадње вече, као за Првомајски уранак, тада ћемо моћи рећи да смо бољи људи, односно Срби!".

Написа: Чуле
01.05.2022.