Оптужбе и мјере које се у хрватским медијима и политичким круговима пласирају против пароха Миајла Бацковића представљају опасан преседан политичке дискриминације, прикривен језиком „заштите достојанства“ и „историјске осјетљивости“.
Прије свега, неопходно је истаћи да Миајло Бацковић није носилац државне функције, нити је икада позивао на насиље, мржњу или угрожавање територијалног интегритета Републике Хрватске. Његов јавни ангажман, као и ангажман организација које се залажу за преиспитивање текста спомен-плоче у Морињу, спада у оквир слободе изражавања и права на јавно мишљење, што су темељне вриједности и Европске уније и демократских друштава у цјелини.
Покушај да се политички став о садржају једне спомен-плоче прогласи „омаловажавањем жртава“ представља манипулацију емоцијама рата и селективну интерпретацију историје. Озбиљна друштва подстичу дијалог, а не забране и тајне спискове.
Посебно је проблематично што се као „доказ“ непожељности наводи Бацковићево учешће у рату као припадника Војске Југославије. Та чињеница сама по себи не може бити основ за санкцију, јер би то значило колективну кривицу, што је у директној супротности са међународним правом и основним принципима правде. Ниједан суд, ни у Хрватској ни међународни, није утврдио личну кривицу Миајла Бацковића за било какав ратни злочин.
Навођење медијских спекулација о наводним везама са криминалним структурама, без судских пресуда или релевантних доказа, представља класичну кампању дискредитације, чији је циљ не истина, већ политичка елиминација неподобних гласова.
Подсјетимо: у правно уређеним државама важи принцип претпоставке невиности, а не медијског линча.
На крају, одлука да се појединцима забрани улазак у земљу без званичног образложења и без јавне одговорности органа који је донио такву мјеру више говори о несигурности политике која је доноси, него о наводној пријетњи коју ти људи представљају. Забране неће избрисати питања, нити ће промијенити чињеницу да се историјске теме не могу рјешавати административним санкцијама.
Миајло Бацковић, као свештеник и јавна личност, има право на мишљење, на критику и на учешће у јавном дијалогу. Сваки покушај да се то право ускрати, под изговором заштите „достојанства“, у суштини је ударац на слободу говора и демократске стандарде, и као такав заслужује јасну и одлучну осуду.
Медијске конструкције о наводним криминалним везама, без иједног доказа и пресуде, представљају отворени медијски линч, у коме се инсинуације користе као замјена за чињенице. Када држава ћути, а медији пресуђују, то није правна држава - то је политички прогон.
Забрана уласка Миајлу Бацковићу не говори ништа о њему. Она говори све о онима који су је донијели: о страху од другачијег гласа, о неспособности да се историја сагледа ван једне догме и о спремности да се демократски стандарди жртвују ради унутрашњег политичког комфора.
Ово није напад на једног човјека. Ово је напад на право да се мисли, говори и поставља питање. А државе које то право гуше, ма како се звале и у каквим се савезима налазиле саме себе дисквалификују као демократске.
ПИТАЊА ЗА ВЛАДУ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ:
1. По ком конкретном закону је Миајлу Бацковићу забрањен улаз у Хрватску и ко је ту одлуку лично потписао?
2. Ако Миајло Бацковић није оптужен ни осуђен ни за једно кривично дјело, на основу чега је означен као безбједносна пријетња?
3. Да ли је у Хрватској постало довољно имати политички став који се не уклапа у званични наратив да би се некоме ускратило основно право кретања?
4. Да ли преиспитивање текста спомен плоче представља кривично дело, и ако јесте – у ком члану хрватског или европског права је то прописано?
5. Да ли влада Хрватске сматра да је учешће у рату само по себи кривица, и да ли тиме уводи принцип колективне одговорности?
6. Зашто имена „непожељних“ нијесу јавно објављена-да ли зато што не постоје докази који би издржали јавну и правну провјеру?
7. Ко је и на основу чега одлучио да су медијске инсинуације довољне да замјене судске чињенице и пресуде?
8.Да ли је ово порука да ће свако ко јавно доведе у питање званичну интерпретацију рата бити административно кажњен?
9. Како се ова пракса тајних спискова уклапа у европске вриједности на које се Хрватска формално позива?
10. Да ли Хрватска жели дијалог о тешким историјским темама, или јој је једини одговор забрана, етикетирање и ћутање институција?
Православно удружење
Михољски збор