Многе своје Свете Богомоље
Србин гради од љуте невоље
Па је тако једна Богомоља
Сазидана на мјесту покоља
На Црквини покрај Рогатице
Ђе усташке некад јединице
Извршише покољ невиђени
А злочини бјеху наређени
Од усташе Муртића Мушана
Великога српскога душмана
С Мичивода од града Сокоца
Романијског највећег зликовца
Припадника од Црне легије
Која Србе коље низ Џимрије
И гони их према Старом Броду
Да премости с њима Дрину воду
Што данима протиче крвава
Све од Фоче до воде Дунава
У априлу четердесет прве
Српски народ с аждајом се 'рве
Која хара под скутом Хитлера
И његових слугу пролетера
А Павелић Анте извршава
Шта му Хитлер и Јожа задава
Преко свога оданог пандура
Крволока Францетића Јура
Који своје предводи злотворе
Преко српске Романије Горе
Па кад хорде дођоше његове
Српски народ крену у збјегове
С Хан Пијеска и Жљебова села
Све поклаше за дана бијела
Оно мало што је преостало
У шуме се романијске дало
Испред ножа и усташке каме
Да избјегну јаруге и јаме
Настрадаше многе породице
Низ камене кланце и литице
А Францетић како кога стиже
Коље, млати и лешеве ниже
Ту заклаше Ђурђију и Марка
У Црквини крај једног окрајка
Марку бјеше само седам љета
А Ђурђији седамдесет пета
Но усташе не броје године
Па крваве осташе подине
Ту Пушоња четердесет двоје
Окрвави црквинско присоје
Па Тошићи и Видојевићи
Жене, старци, цуре и младићи
Од Забрежја соколачког села
Фамилија нестаде цијела
Ту заклаше тога истог дана
Из Жљебова двоје Орашана
С Ћаварине племе Одовића
И петоро племена Тошића
Кољу редом јер кама не бира
Па заклаше старца Витомира
Што чуваше стадо од оваца
Покрај свога села Ђедоваца
Све поклаше проклете усташе
И до задње главе не престаше
Па крваве влаке остадоше
А усташе ка Дрини одоше
Лешевима пунит' Дрину воду
У Горажду и у Старом Броду
Да би рана била продубљена
Још је многа глава одрубљена
Пушоњама што осташе живи
Јер их Удба прогони и криви
Да су били привржени Дражи
Па их војска партизанска тражи
Пред крај рата четердесет пете
Навалише безбожничке чете
На Пушоње који претекоше
И три главе мушке посјекоше
И дјевојку од осамн'ест љета
Јер Јосипу безбожнику смета
Свака глава коју Србин има
Ако није привржена њима
У то доба из села Џимрије
Нико својом смрћу не умрије
Но га кама усмрти усташка
Коју рука потеже дивљачка
Па стотину седамдесет глава
У Црквини сном мртвијем спава
Гдје претекли Срби с Романије
Опијела држе и литије
Ту постоји небројено дана
Спомен црква Светога Јована
У којој се молитве пјевуше
За све ове уморене душе
Што никоме не скривише ништа
А страдаше крај родног огњишта
Само за то што су се крстили
На мети су безбожника били
Бог ће њима учинити вољу
Да крстаре по праведном пољу
А кољачи платиће рачуне
За крваве нељудске злочине
Што чинише преко Романије
Ђе се данас Српски барјак вије
И чије су заслуге велике
За настанак Српске Републике
Која жртве забораву не да
Него на њих с поштовањем гледа.
Написа: Милорад Шаровић
Објављено: 28.01.2022.