|
|
ЛОГОР ЛОРА - 10. КРУГ ПАКЛА
Ово је страница посвјећена једном од најужаснији коцнентрационих логора у Европи икада – Лора!
Овај казамат смрти налазио се у граду Сплиту, регион Далмација на Јадранском мору на територији СР Хрватске. Сам логор Лора је основан почетком јануара 1992. године у Војно-истражном центру некадашње Југославенске Народне Армије, у сјеверним дијеловима града Сплита... у непосредној близни јадранске обале. Када су се јединице ЈНА повукле из Сплита у складу са споразумом Владе СР Хрватске и Генералштаба ЈНА који је потписан 25. новембра 1991. године... одмах су ушле јединице сплитског 72. батаљона Војне полиције Збора Народне Гарде, који је формиран пар недјеља раније.
Највиши (пара)војни и државни врх Хрватске је био упознат са свиме што се дешавало унутар зидина овог слободно можемо рећи десетог круга Дантеовог пакла. Постојала је у Хрватској при Министарству унутрашњих послова Служба заштите уставног поретка (тајна полиција), чији су агенти долазили у Лору и правили извјештаје, о чему су објавештавали своје надређене више пута. Међутим, није ништа учињено да се статус утамничених Срба побољша, а камоли да се распусти мучилиште налик на нацистичке казамате из Другог свјетског рата.
Према каснијим причама преживјелих логораша, који су свједочили пред истражним огранима Републике Српске, Савезне Републике Југославије, Републике Српске Крајине... забиљежено је преко 130 начина мучења, од којих већина нису ни замисливи здравом људском разуму. Поред ударања војним чизмама и металним односно дрвеним палицама по тијелима логорашима... мучитељи су често у летњим мјесецима изводили Србе логораше на сунце који би након тога имали тешке опекотине.
Такође су затворенике стављали на индукторски телефон, што је правило невиђене болове и психозу након тога. Морали су да једу измет, пију мокраћу... тјерани су да се туку међусобно, пјевају усташке пјесме из времена Независне Државе Хрватске, као и да кличу усташком поглавнику Анти Павелићу. Водили су их на лажна стријељања, гашене су им цигарете по лицу... хушкали су псе на њих, увлачење руке у анални отвор, играње руског рулета итд.
Сем стражара који су вршили мучења, некад се дешавало да долазе и Хрвати цивили из Сплита и околине који су имали прилику да муче „ћетнике“.
Родбина утамничених никада није имала никакав контакт са својим ближњима, јер су мучитељи хтјели да скоро нико жив не изађе из те авети.
Логор Лора је имао више управника, а највише времена био је Томислав А. Дујић звани Црни, рођен 30.08.1969. године у Вуковару... Њега је заменио Фране Гранчић из Имотског, који је прије рата био припадник Легије странаца. Поред њих улогу команданта вршио је и Ивица Бошко... док је Мате Лаушић из Сиска, рођен 8. јуна 1949. године био свима надређени као командант Војне полиције Републике Хрватске. Међу именима мучитеља сплитске Лоре познато је и једно женско име: Тања Бјелобрајдић, била је нижа растом и тренирала џудо, а била је запослена у криминалистичкој полицији МУП-а Хрватске. Она је била дјевојка, касније жена Томе Дујића... и често је долазила да се иживљава над беспомоћним логорашима, који су је прозвали „Црна Тања“.
Логораши којих је према неажурној евиденцији доведено преко 1.000 затвореника били су Срби (цивили и војници) са подручја Далмације, Лике, Херцеговине, Босанске Крајине, Босне, Црне Горе, Републике Србије итд. Поред мушкараца било је и жена, дјевојака, које су више пута силоване. Логор Лора се састојао из више дијелова, а највећи ужаси су се дешавали у „Блоку Ц“, гдје никада није био дозвољен улазак представницима Међународног Црвеног крста. Била је ту једна соба обојена сва у црно, најмјењена за посебна мучења и иживљавања стражара.
Скоро сваки логораш памти невјероватно изживљавање над младим војником Бојаном Весовићем из Крагујевца који је имао једва 19 година, када је рањен и заробљен као припадник ЈНА на редовном служењу војног рока у зони Челебића, на територији Босне и Херцеговине, а онда спроведен у сплитску Лору, на територију Далмације. Умро је у најгорим мукама крајем јуна 1992. године посље два мјесеца звјерског мучења. Штавише, редовна пракса је била да убијени логораши се спакују у кутије војне опреме, а потом однесу на непознате локације у југозападне дијелове Босне и Херцеговине и тамо покопају. Ово је рађено ради сакривања доказа против починилаца.
Бивши војни полицајац Марио Баришић је једне прилике свједочио пред истражним органима Војске Републике Хрватске средином 1990-их година о томе шта је видио у логору Лора, али истрага није покретана све до септембра 2001. године. Тада је само осам лица осумњичено, односно подигнута оптужница, иако се зна да су мучења вршили најмање 50 стражара. Сам Баришић је имао више пута озбиљне пријетње смрћу и говорено му је да одустане од свједочења.
Логор Лора је несметано радио више од 5.5 година, тачније затворен је августа 1997. године, скоро двије године након што је у САД потписан Дејтонски мировни уговор, чиме су окончани ратни сукоби у западном дијелу бивше Југославије.
Дана 10. јуна 2002. године у Сплиту почело је суђење пред Жупанијским судом за злочине почињене у логору Лора. Суђења су трајала десетак година, у два процеса: „Лора 1“ и „Лора 2“... Донето је неколико пресуда али нажалост пресуде нису биле правичне ни по божијем закону, нити по Кривичном закону РХ... Судије су на све начине гледали да обесмисле суђења, односно направљена је фарса у којој се истицао судија Славко Лозина. Врховни суд Републике Хрватске је више пута враћао суђења на почетак, што је умртвљавало сам судски процес и наду жртвама да се може доћи до правде, док су преблаге казне биле само ругање жртвама чији су најмилији мучени до смрти у сплитској Лори.
Канадска филмска кућа Бриџ у сарадњи са РТРС снимила је један документарни серијал „Мученици“, у коме је једна епизода посвећена ужасима логора Лора, гдје преживјели логораши у камеру свједочили које су тортуре имали и какве су им посљедице остале.
Хрватско друштво и државне институције никада нису биле спремне да се истински суоче са злочинима које су починили припадници њихових (пара)војних и полицијских јединица. Ради се о томе што би то онда срушило темеље ткз. Домовинског рата деведесетих година 20. стољећа.
Заправо, хрватска национална мисао се није промјенила више од 170 година, још од времена Анте Старчевића..
Упиштите појам за претрагу:
Поштовани посјетиоци,
ако желите активно да се укључите у рад нашег сајта, писањем чланака везано за одређену тематику која прати овај сајт (нпр. злочини, логори, жртве, документарни филмови, књиге, фељтони и др.) и тиме значајно допринесете чувању сјећања на страдање нашег народа у протеклом времену, контактирајте администратора путем електронске поште:
webmaster@zlocininadsrbima.com или путем нашег
контакт формулара на
ОВОЈ СТРАНИЦИ.
У том захтјеву наведите своје податке, који неће бити јавно објављени. Хвала.
|
|
|