Логор Шарвар је један од концентрационих логора које су основале мађарске фашистичке власти на својој територији за србске затворенике, које су доводили са подручија окупиране Краљевине Југославије, тачније Бачке и Барање.
Овај казамат смрти је постојао на крајњем западу Мађарске у жупанији Ваш, у бившој фабрици свиле и то од јуна 1941. године па све до марта 1945. године када је Црвена армија у свом походу до Берлина срушила и Хортијев режим.
Према садашњим информацијама кроз Шарварски логор је прошло око 15.000 људи, од чега Срба преко 95%... остало су били Словенци из Лендаве. У њему је било затвореника свих старосних доби, и жена и деце.
Мађарски фашисти су у окупираној Бачкој хаписили све Србе, припаднике Соколских друштава, колонисте који нису ту живели до октобра 1918. године и насилно одводили у своје концентрационе логоре са циљем истребљења Срба на подручију Војводине... између осталог и у Шарвар. Одвођене су читаве породице.
Послератне југославенске власти нису никада тражиле од мађарских власти да им испоруче злочинце за које се занало именом и презименом да су починили злочине, како у Војводини, тако и у мађарским логорима, којих је према садашњим сазнањима било три.
Споменик за мученике Шарварског логора је подизнут шездесетих година 20. века на гробљу, где је стављена и спомен-плоча.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Логор у Шарвару је основан на крајњем западу Мађарске у жупанији Ваш, уз границу са Аустријом, удаљено 190 км западно од Будимпеште и 375 км северозападно од Новог Сада. Његов званичан назив био је "Мађарски краљевски логор за интернирање".
Овај логор смрти је основан крајем јуна 1941. године по наредби и сазнању највиших органа власти фашистичке Мађарске: Влада, Народна скупштина и Краљ.
Логораши су довођени са простора окупираних делова Краљевине Југославије, односно северозападних делова Дунавске бановине, где су спадали Бачка и Барања.
Заправо, мађарске окупационе власти по налогу мађарског ренгента Миклоша Хортија, фашистичког вође у служби Адолфа Хитлера почеле да убијају (процене иду и преко 3.500 Срба) и хапсе све оне које су сматрали "колонистима", односно који су дошли на ту територију после 31. октобра 1918. године, када је фактички аустроугарска ера у тим крајевима завршена.
Резултат мађарских чишћења у Сомбору, априла 1941.
Проглас мађарске окупационе војске 25. априла 1941. коју је издао генерал Ференц Бајор у Новом Саду је гласио овако:
- "Сва она лица србске, циганске народности, надаље Јевреји, који пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, то јест усељеници или колонисти, дужни су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 29. априла 1941. године у 00.00 сати".
Мађарске окупационе власти су такође вршиле насилно протеривање Срба из Бачке, тако што су их слали под стражом до Срема, где су их усташе враћале назад.
Пошто су их истерали из кућа, Мађари су преостале солунске добровољце и њихову децу најпре сместили у четрдесетак сабирних логора широм Бачке, да би уследио транспорт сточним вагонима у Шарвар.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Као и сваки други концентрациони логор, тако и овај у Шарвару био је ужасан, јер је владала прљавштина, а логораши нису имали адекватну лекарску негу.
Сам логор је направљен у кругу некадашње фабрике свиле, која је преуређена за потребе интернације неподобних.
Батинања и иживљавања логорских чувара су била део свакодневнице шарварских логораша. Следовања хране су била шкрта, купање је такође било ускраћено... па су дизентерија и друге болести биле редовна појава код србских логораша. Владале су и вашке и сврабеж.
Логораши су били смештени у ћелије, где су постојали тзв. боксови, један изнад другог. У једном боксу је једна породица, а у другом изнад налазила се друга породица.
Малобројна србска заједница у Мађарској у време Другог светског рата настојала је да помогне својим сународницима заточеним у логорима. Организована је хуманитарна помоћ, а првенствено су то чинили Срби из места Помаз поред Будимпеште. Неки Срби који су пуштени из логора остали су у Мађарској...
Епископ бачки Иринеј Ћирић је 1942. године повео акцију спашавања србске деце из логора Шарвар, када је су мађарске војне власти дозволиле да 2.812 деце млађе од 15 година старости (од тога 188 одојчади и 184 породиље) напусти логор и оде у Бачку, где су удомљени по породицама. Тако су спашени сигурне смрти.
Парадокс је што су Брозови комунисти након рата оптужили епископа Ћирића да је био сарадник са окупаторима и осудили га на кућни притвор, да би касније преминуо од последица батинања Ознаша.
СВЕДОЧЕЊА
Љубица Ћурчин (рођена 1935.) преживела логорашица из Шарвара, о тим ужасним данима казива следеће:
- "Смрт је била наш стални сапутник, умирало се сваког дана, у дрвеним креветима без простирки, у логорском кругу, на сметлишту које смо прекопавали у потрази за остацима хране...
Глад, дизентерија, тифус и туберкулоза највише су косили децу, па је тамо 1942. умрла и моја трогодишња сестра Босиљка...".
Историчар др Милан Мицић, о Шарварским депортацијама казива овако:
- "Репресија над србским становништвом Бачке у Другом светском рату, посебно према насељеним Србима добровољцима из Првог светског рата, био је чин кажњавања 'велеиздајника' из Првог светског рата...
Када разговарате с људима у Растини, Бајмоку, Карађорђеву, Алекси Шантићу, Сиригу, а то су све колонистичка насеља настала између два светска рата, готово да нема породице која не носи белег из Шарвара. Судбина србских колонистичких породица из Бачке трајно је обележила њихов национални идентитет".
Коста Хаџи, млађи чији је отац чувени новосадски адвокат водио акцију помагања шарварским логорашима и за то 1970. године добио од предсеника државе Орден заслуга за народ, казива следеће:
- "Прва хуманитарна акција била је 1941. године, када су власти прогониле Јевреје, терајући их кроз новосадску Пашићеву улицу. Ту је био и мој отац, који је са неколико интелектуалаца на брзину покупио конзерве са храном и дао их Јеврејима. Они су привремено протерани на Сајлово, а након тога губи им се траг.
Шарварску акцију, мој отац спровео је уз помоћ владике Иринеја Ћирића, који је био члан Мађарског сената. Акција је успешно изведена, испуњавајући два услова која су наметнуле мађарске власти. Први услов био је да они који су отпуштени из логора не могу да се врате на своја имања, јер су тамо живели Мађари. Други услов забрањивао је бившим логорашима да се баве политиком.
Међу логорашима било веома паметних и спретних мајстора те да је један од њих направио табакеру чије је наличје красио лик косовског јунака Милоша Обилића, док је са унутрашње стране било исписано име мога оца. Испод имена, стајао је надимак који су логораши сами себи наденули - Шарварци. Они су табакеру и поклонили мом оцу, јер га нису заборавили...“.
Јован Дејановић, бивши градоначелник Новог Сада током 1980-их година, на једној изложби о Новосадској рацији 2014. године казива о својим логорашким данима у Шарвару овако:
- “Био сам шугав, вашљив, и био јако болестан. Свако је у логору имао следовање од 20 декаграма хлеба и моја се мајка три месеца одрицала свог дела да би га давала мени како бих преживео.
У логору је било страшно! Само дечаци од 14 година су могли да напусте логор са транспортима за Бачку. То је било у мају месецу 1942. а ја сам у јуну пунио 15, а нико ко је имао 15 није могао са тим транспортом да изађе. Спасао сам се захваљујући тој разлици од месец дана!
Замислите, само шта живот може да намести овакве околности: касније, био сам друштвено-политички радник и 1984. године идем у званичну посету Мађарској. Како је то уобичајено у дипломатским протоколима, домаћини ме питају, јер имам третман највишег госта, шта бих волео приватно да додам у свој распоред, да ли бих желео нешто посебно да посетим док сам у Мађарској. Ја сам рекао да ми је жеља да посетим бивши логор Шарвар јер сам у њему био заробљен током Другог светског рата.
Мађари су ми ту жељу испунили, дочекала ме читава “свита” у Шарвару. Посадио сам дрво крај споменика у логору и када су ме домаћини оставили за тренутак самог... Ех, баш сам себи дао одушка и наплакао се, тамо крај споменика.
Када сам се вратио у Бачку, био сам смештен код Могин Младена, који је био врхунски мајстор прављења фијакера...".
Стана Рончевић, рођена 1935. преживела логорашица Шарварског казамата, казива следеће:
- "Имала сам само пет година, али ми и данас промичу ужасне слике протеривања из моје родне Растине У марвеним вагонима у којима се тискало и по стотину душа и које, за два дана и две ноћи колико је пут трајао, ниједном нису отворили, одвезли су нас право у логор.
Ту су их дочекали стражари са пушкама и корбачима, хале бивше свиларе са на брзину склепаним дрвеним креветима на три спрата, широким једва 40 цм и без било какве простирке, и студен и глад коју не могу заборавити до краја живота...".
Милан Кораћ, преживели логораш из Шарвара, који је провео годину дана док је имао 13 година, казива овако:
- "Зима 1941. на 1942. била је ужасна, а 100 грама плесњивог хлеба и чорба од сточне репе или трулог купуса наш једини оброк, па смо били пресрећни кад бисмо на логорском ђубришту нашли полутруле љуске кромпира.
Сваког дана је умирало најмање четворо-петоро деце, одрасле су терали на исцрпљујући рад на околним имањима...
У самом логору се од глади, дезинтерије, тифуса и туберкулозе угасило више од 850 душа, а још на стотине њих су, убрзо после ослобођења, стигле кобне последице ужасних шарварских година.
Док су нас мађарски жандарми и војници избацивали из кућа у Соколцу, Мађари цивили из суседне Старе Моравице су на улазу у село чекали да у њих упадну и опљачкају их. Касније су и куће и имања солунских добровољаца додељени Мађарима досељеним из Буковине и Ердеља.
Када се моја породица 1945. поново окупила у Соколцу нашли смо само остатке срушене куће. У онима које су остале целе није било ничега, чак ни квака на вратима....".
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Шарварски логор је несметано радио све време Другог светског рата. Тек када су у марту 1945. године јединице совјетске Црвене армије у свом походу на Берлин поразиле фашистички режим у Мађарској, тада је и овај казамат смрти престао са "радом".
Тачније вођене су борбе за ослобађање овог логора. Званично је 28. марта 1945. године логор ослобођен и престао са мучењима Срба.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Шарвару је направљен меморијални комплекс, које се састоји од гробља где су покопавани логораши, а такође је направљен и споменик 1960-их година за жртве овог казамата. Делегације Срба из Бачке су долазиле овде да посећују споменик и полажу венце.
Гробље данас одржавају мештани Шарвара.
Бивши логораши из Шарварског казамата смрти, њих 200 су у два наврата покушали да добију ратну одштету од Мађарске, али нису успели, чак ни симболичну накнаду. Први пут је то било 1996. године, а други десетак година касније.
Образложење Врховног суда Мађарске је било да логораши тада нису имали мађарско држављанство.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О ужасима Шарварског логора постоји неколико публикованих дела.
Једно од њих је свакако књига "Срби у логорима Мађарске 1941-1945" Данила Урошевића, који је из Бајмока са породицом интерниран и успео да преживи као дечак те дане голготе. Књига му је објављена је 2014. године на мађарском и србском језику од Србске самоуправе у Будимпешти и Архива Војводине у Новом Саду.
Новинар Телевизије Нови Сад Ласло Тот је снимио 2009. године једночасовни документарни филм "Анђели из тврђаве од блата", у коме је главнина приче Шарварски логор, где у камеру причају преживели сведоци тог ужаса. Документарац је снимљен уз продукцијску помоћ Покрајинског секретаријата за културу и Удружења филмских и ТВ радника Војводине.