Логор Челебићи је концентрациони логор за мучење Срба током босанско-херцеговачког рата 1990-их година. Овим логором су управљале паравојне јединице ткз. Хрватског Вијећа Обране (ХВО) односно оружане снаге хрватске парадржаве Херцег-Босне, а касније и муслиманске војне и полицијске снаге Босне и Херцеговине.
Логор се налазио у селу Челебићи, општина Коњиц, на сјеверу Херцеговине.
У њему је убијено око 400 Срба, заточеника са простора Херцеговине и средње Босне.
Челебићки логор је био у функцији 28 мјесеци, од маја 1992. године до 6. октобра 1994. године. Кроз овај логор је прошло најмање 700 затвореника србске националности, који су ухапшени током злочиначких операција здружених муслиманско-хрватских снага у јужним дијеловима Босне и Херцеговине, како би се етнички очистила сва србска насеља између Сарајева и Мостара.
У мају 1992. године су отпочеле ове акције етничког чишћења против србског живља. Затвореници у логору су били подвргнути стравичном мучењу, сексуалном злостављању, батинању, окрутном и нечовјечном поступању. Поједини затвореници су убијени или претучен на смрт.
Мали дио од мучитеља из Челебићког логора су осуђени на затворске казне код Хашког трибунала. Ипак, највећи дио мучитеља је неосуђен, уживају на слободи, оснивају фирме, чак се баве и политиком.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Коњицу
Срби на подручију Херцеговине представљају домицилно становништво, које се ту налази више вијекова. Током Другог свјетског рата 1941-1945, ово подручије је потпало под контролу устшаке НДХ, чији режим је и на овој општини вршио незапамећн геноцид према србском становништву.
Посље рата Брозови комунисти су скривали податке о жртвама и злочинцима који су починили та ужасна злодјела, да се не би наводно нарушавало братство и јединство, темељ на којима је саграђена социјалистичка Југославија.
Почетком 1990-их, општина Коњиц је од стратешког значаја јер је имала погодне саобраћајне везе из Сарајева ка јужном дијелу Херцеговине, као и јадранској обали. Током рата у Сарајеву пут кроз Коњиц је од виталног значаја за муслиманске власти у БиХ.
Осим тога, постојало је неколико важних војних објеката у Коњицу, укључујући велику количину оружја и муниције фабрике "Игман". Југословенска Народна Армија је имала у Коњицу касарну "Љута", затим тајну Атомску ратну команду под земљом отпорну на нуклеарне ударе, као и телекомуникацијски центар Златар и Кисер на околним брдима.
Приватни предузетник Делајић Зејнел (р. 25.03.1948), који је прије рата живио у Београду, Њемачкој, Аустрији, организовао илегално наоружавање босанско-херцеговачких Хрвата и муслимана у општини Коњиц још љето 1991. године. Ту му је помагао и Здравко Муцић (р. 30.08.1955). Они су довели априла 1992. године припаднике ткз. Хрватских Одбрамбених Снага из Сплита.
Све цивилне, полицијске и паравојне власти у Коњицу маја 1992. су биле упознате и повезане са етничким чишћњем Срба из Брадине. Преко медија локалних и републичких стално се ширило антисрбско и антијугословенско расположење, а Србе су називали "ћетницима" и како Хрватима и муслиманима наводно пријети опасност од њих. У тим ратнохушкачким говорима су се истицали: Стјепан Галић, из Радио Коњица, Етем Баџак из листа "Ослобођење" и Илија Шагољ, члан ткз. Хрватског Вијећа Одбране.
Почетком маја 1992. године отпочињу ратни сукоби на овом подручију тако што су муслиманско-хрватске снаге напале ЈНА. Касније су здружене-муслиманске паравојне снаге којима је руководио Јасмин Гуска су 8. маја 1992. заузеле касарну ЈНА "Љута".
Прво мјесто које је требало да буде мета било је србско село Идбар. Нападнуто је 9. маја 1992. затим је нападнуто Доње Село 20. маја 1992. од удружених муслиманско-хрватских снага: ткз. Зелене Беретке и ткз. Патриотска Лига, затим ХОС и ХВО...). Припадници муслиманске ткз. Армије БиХ и ткз. Хрватској Вијећа Одбране су наставили своје крваве походе према србским селима... Врдоље је нападнуто 21.05.1992. а дан посље и Церићи и Виниште су први гранатирани, 22. маја 1992, а неколико његових становника предало. Србска села Бјеловчина и Будирига су такође нападнути наредни дан.
ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА
Насеље Брадина је гранатирано у касним поподневним сатима 25. маја 1992, а онда су се појавили муслимански и хрватски бојовници, пуцајући у ненаоружане србске цивиле. Почели су да пале и пљачкају србске куће, привредне објекте, имовину, цркве. Многи од становника тих села тражили су начин да побјегну, а неки се повукли у центар села.
Сви су они ухапшени у периоду од 26. до 28. маја 1992, од муслиманских и хрватских паравојника, а затим одведени у концентрационе логоре у Сплит, Челебићи, Мусала, Дретељ и др.
Ове злочиначке операције довеле су до хапшења многих србских цивила, тако да се отворио проблем, где са толиким бројем ухапшеника. Требало је наћи неки објекат гдје би муслимански и хрватски паравојници смјестили србске затворенике, које би касније мучили и силовали. Одлучено да то буде хангар бивше ЈНА у које су одмах доведени србски цивили из околних села општине Коњиц.
Већина затвореника који су били затворени у периоду од априла до децембра 1992. били мушкарци, заробљени током и након окупације Брадине и Доњег Села. Ови притвореници, којих је било око 100, одмах су одведени у хангар бр. 6. То је била прва група логораша у овом објекту.
Крајем маја 1992. једна група је пребачена у логору Челебићи са разних локација. Група од око 15-20 Срба из села Церић је заробљена 23. маја 1992. и одведена у Челебиће истог дана. Друга група је била ухапшена у близини села Бјеловчина око 22. маја 1992. и провела једну ноћ у спортској дворани "Мусала", пре него што су их одвели логору Челебићи.
 |
 |
 |
| Мирко Ђорђић из Брадине |
Мирослав Голубовић из Коњица |
Рајко Ђорђић из Брадине |
Паравојна истражна Комисија је створена од припадника муслиманских и хрватских снага у БиХ након хапшења Срба током етничког чишћења Коњица маја 1992. чији је циљ био да се утврди "повезаност" са ЈНА. Та тзв. Комисија је испитала многе затворенике логора Челебићи и узела њихове изјаве.
Као резултат тога, затвореници су били смјештени у различитим категоријама, а тзв. Комисија је сачинила извјештај по коме су неки од затвореника премјештени у неке друге логоре. Поједини затвореници који су били смјештени у нижим категоријама су касније пребачени у спортску дворану "Мусала" .
Од маја до децембра 1992 , појединци и групе србских затвореника су пуштени из логора Челебићи у различитим временима, док су неки добили продужен притвор у логору на Мусалама. Један дио затвореника је послат на размјену под покровитељством Међународног Црвеног крста.
 |
 |
 |
| Ратко Глигоревић из Брадине |
Васо Мркајић из Брадине |
Жељко Милошевић из Челебића |
ИМЕНА ЖРТАВА
У концентрационом логору Челебићи настадало је на десетине србских цивила и заробљених војника бивше ЈНА и Војске Републике Србске. Међу њима су:
- Жељко Климета зв. Кељо, убијен јула 1992. године.
- Младен Вукало, преживео.
- Спасо Самоуковић, убијен 1992.
- Жељко Милошевић, из Овчара, убијен крајем јула 1992.
- Перо Мркајић, из Брадине, убијен 1992.
- Аврамовић Чедо (1945.), професор математике, из Челебића, убијен струјним ударом.
- Бабић Бранко (1926.), пензионер, из Бјеловћине код Коњица, убијен на копању у Радном воду.
- Бабић Слободан (1949.), портир у фирми "Игман", умро у логору 5. јуна 1992. од последица мучења.
- Вујичић Мирослав (1962.), студент машинства, из Зукића код Коњица. Убијен је 27. маја 1992. при покушају бекства.
- Глигоревић Петко (1934.), пензионер, из Брадине, убијен крајем маја 1992. приликом масовног пребијања.
- Глигоревић Тодор (1924), пензионер, из Брадине, доведен у Челебиће где је мучен данима, а после пребачен у логор Мусала, где је боравио до 6. октобра 1994. када је размењен у сарајевској Грбавици. Пет дана после размене је умро.
- Готовац Шћепо, (1921.), пензионер, из Коњица. Доведен у логор Челебићи 16.6.1992. и исте вечери пребијан. Умро је од последица стравичног мучења 18. јуна 1992.
- Ђорђић Анђа (1943.), домаћица из села Зукићи, код Коњица. Ухапшена са супругом Јеленком и 4 комшинице 12. јула 1992. спроведена у логор Челебићи. Након стравичне тортуре пуштени су кући дан касније. Убијени су у својим кућама од Реџе Балића, припадника муслиманске паравојске.
- Живак Драган, бравар, из Брдана, код Коњица. Ухапшен 15. јуна 1992. одведен у логор Челебићи, где мучен један дан, те пуштен кући. 12. јула 1992. одведен у логор Мусала, одакле се није вратио.
- Јањић Алекса (1951.), земљорадник из Челебића. Ухапшен 22. априла 1992. када је одведен у логор, где је убијен 8. маја 1992.
- Јовановић Симо (1933)., пензионер из Коњица. Пре рата био власник кафане и рибњака у Челебићима. Ухапшен 9. маја 1992. у Идбару, спроведен у коњички затвор, па пребачен у логор Челебићи.
- и други.
СВЈЕДОЧЕЊА
Милојка Мандић, која је била у логору Челебић у општини Коњиц 77 дана, односно преко два и по мјесеца. О својим мученичким данима казује сљедеће:
- "Силована сам неколико пута, често тучена и падала у несвјест од глади. Имали смо један бокал из кога смо пили воду, али и вршили нужду у њега... Молила сам да ме убију, јер су свакодневна мучења и понижавања била гора од смрти...
Због траума и данас живим у страху, не гасим свјетло и често сам помишљала на најгоре. Ја немам чак ни здравствену заштиту".
Гордана Чечез, Србкиња, која је доведена у Челебићки логор из околине Коњица, о свом тамновању казује слиједеће:
- "Доведена сам у логор 27. маја 1992. године. Одмах сам силована два пута. То је урадио Хазим Делић, у присуству два мушкарца. Говорио ми је да ми је погазио понос и да нећу бити више као што сам била. Наредих мјесеци сам силована више пута. То су радили муслимански и хрватски бојовници.
Тај период живота ми је мучан, јер сам живјела у сталном страху, да ли ће силовати мене или неку другу жену поред... Једном сам хтјела да извршим самоубиство. Психичка мучења су била најгора, а наши мучитељи су у томе уживали. Била сам потпуно исцпљена и уништена.
Слободу сам дочекала 31. аугуста 1992. године, посље 97 дана пакла сам размјењена...".
Недељко Драганић, херцеговачки Србин из села Церићи, код Коњица који је имао 19 година када је незаконито ухапшен и доведе у Челебићки логор. О својим логорским данима касније је свједочио овако:
- "Ухапшен сам 23. маја 1992. године... Једне прилике дошао је Есад Ланџо са тројицом стражара крајем јуна 1992. године. Они су мене везали за кровну греду. Усљедило је мучење, односно тукли су ме дрвеним даскама и кундацима док су ми руке биле везане. Онесвјешћивао сам се два или три пута.
Потом ме Ланџо одвезао и натерао да сједнем на под. Полили су моје панталоне бензином и запалио их. Муке су биле стравичне.
Никада ми није речено зашто сам ухапшен... Једне прилике Хазимм Делић, командант логора је рекао да смо доведени јер смо Срби.
Слободу сам угледао 31. аугуста 1992. године. Остале су ми страшне посљедице на мојих 100 дана тамновања...".
ПОСЈЕТЕ ЛОГОРУ
Представници Међународног Црвеног Крста су овај логор Челебићи посјетили у два наврата. Прва посјета је била половином августа 1992. Тада је у америчком часопису Њујорк Тајмс изашао чланак гдје је писало како је у овом логору смјештено 200 људи. Национална припадност логораша није наведена.
Другом приликом је у овом логору била ТВ екипа из једне арапске земље. Они су такође пренели лажне информације. Стражари су изводили затворенике и тјерали их да казују у камеру како су они силовали муслиманске жене, палили им имовину, убијали дјецу и сл. Свако ко је то одбио од затвореника био је тешко малтретиран, а неки чак и убијени.
ДИЈЕЛОВИ ЛОГОРА
Концентрациони логор Челебићи је направљен у складишту бивше ЈНА, тако се састојао из:
- Тунел Деветка
- Хангар Шестица.
- Магацин 22-ка
УПРАВНИЦИ И МУЧИТЕЉИ ЛОГОРА
У концентрационом логору Челебићи управници и команданти логора су били: Здравко Муцић и Хазим Делић...
Имена зликоваца и мучитеља Челебићког логора не смију да се забораве. То су:
- Алмир Падаловић (1968.), стражар у логору, рођен у Јабланици, припадник муслиманске ткз. Армије БиХ.
- Жељко Мликота из Сеонице.
- Салка Хебибовића, стражар.
- Адем Ћосић, стражар.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Према извјештајима организација за људских права са подручије бивше СФРЈ наводи се да заробљеници у овом логору мало добијали хране, ријетко су имали купање, спавали су често на бетону без ћебади, а многи су били присиљени да врше нужду на поду, жене и дјевојчице су силовали.
Они србски логораши који су преживјели ове страшне услове, причали су посље истражним огранима Републике Србије и Републике Србске, да су хрватски и муслимански паравојници улазили ноћу у ћелије и тешко претукли затворенике са металним штанглама, кундацима, дрвеним летвама (палицама), лопатама и комадима кабла.
У извјештајима такође пише да је у мају и августу 1992. око 30 затвореника умрло од батина, док је још неколицина других Срба су убијено из ватреног оружја. Већина жртава су биле старе и немоћне особе.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Челебићки логор је затворен 6. октобра 1994. године усљед притисака међународне заједнице, док су преостали затвореници пребачени у друге казамате.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ
У прољеће 1996. године ухапшени су Здравко Муцић, Хазим Делић, Есад Ланџо. Спроведени у холандски притвор Швенинген, где им је суђено на основу оптужнице Хашког Трибунала. Пресуда Међународног Кривичног Суда за бившу Југославију, у Хагу везано за злочине у логору Челебићи гласила је:
- Здравко Муцић (Хрват) , командант логора, осуђен је на 9 година затвора. Он је пуштен 18. јула 2003. на слободу, јер му је прошло две трећине казне.
- Хазим Делић (муслиман), замјеник команданта, осуђен је на 18 година затвора, упућен у Финску на издржавање казне.
- Есад Ланџо (муслиман), стражар у логору, осуђен је на 15 година, упућен у Финску на издржавање казне.
У случају Зејнила Делалића, утврђено је да он није имао довољну контролу над логором и стражарима који су чинили злочине, па је пуштен.
Тужилаштво за ратне злочине Босне и Херцеговине, је подигло 1. октобра 2010. године оптужницу против Есе Мацића званог Макарон из коњичке Јабланице, за ратне злочине и злочине против човјечности над србским цивилима у логорима Челебићи и Мусала 1992-1993.
Такође, нове оптужнице против 16 хрватско-муслиманских бојовника из деведесетих година су подигнуте од Тужилаштва БиХ 2018. године. Суђење је у току и није познато када ће се завршити.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Након што је потписан Дејтонски мировни уговор крајем 1995. године престали су оружани сукоби у БиХ, а Коњиц је остао у сатаву муслиманско-хрватске Федерација Босне и Херцеговине. Повратак Срба у овај крај је онемогућен, прво кроз правно-бирократски систем који је направљен тако да одврати све оне који би се вратили на своју имовину, тј. имање које су наследили од предака. Друго, што локално становништво и даље има непријатељска осјећања према Србима и често је доносило проблеме, било вербалне провокације или пак физичке нападе, гдје је локална полиција углавном стајала на страну нападача а не жртава.
Парастоси (вјерски обреди) за погинуле и нестале Србе у коњичној општини се деценијама нису одржавали због страха за личну сигурност. Посљедњих година је то могуће само у неколико православних храмова који су обновљени, јер већина није, тачније уништени су или тешко оштећени 1992...
На мјесту некадашњег Челебићког логора не постоји никаква табла или спомен-плоча која би путницима намјерницима указала да се ту током 1992-1994 дешавали злочини над Србима, односно да је постојао концентрациони логор.
Средином јула 2020. године под неразјашњеним околностима код Церића у Јабланичком језеру утопио се Здравко Муцић. Његова изненадна смрт је повезана са подизањем оптужница против 16 бивших муслиманских и хрватских бојовника управо из Челебића. Муцићево свједочење на Државном суду би било више него драгоцјено, ако би говорио истину, јер је много тога знао.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
У продукицији РТРС и Бриџ компаније из Канаде, уз помоћ Савеза логораша РС снимљен је документарну серију "Мученици" о логору Челебићи, гдје се могу чути аутентичне изјаве преживјелих свједока.
Поред тог филма, постоји још један видео запис који је једна ТВ станица из Саудијске Арабије направила јула 1992. године, током свог боравка у овом логору.
ЗАКЉУЧАК
Челебићки логор је само једна од карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА која се обрушила на Србе у Босни и Херцеговини посљедње деценије 20. стољећа. Иако су за његово постојање знали не само војно-полицијски и цивилни функционери хрватске парадржаве Херцег-Босне, већ и сусједне Републике Хрватске, ништа није учињено са њихове стране да се то заустави.
Циљ оваквих логора је био етнички очистити ове крајеве од православних Срба који су домицилно становништво, јер ту битишу више вијекова... односно сповести геноцид до краја, оно што није завршено из времена Другог свјетског рата.
Тужилаштво Босне и Херцеговине, али и Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу су од оваквих монструозних злодјела у највећем број случајева окретали главу и лицемјерно тврдили да "нема доказа", иако су им докази достављени од правосудних органа Републике Србске на хиљаде страница поткрепљено и са сликама. Истраге које су хашки истражитељи радили почетком 21. вијека на овом подручју су извршене траљаво и аматерски, јер је циљ био сакрити хрватске злочинце. Ово је била политичка директива за такве ствари.
Поред тога, хашки истражитељи су свједоке који су били испитани и спремни да свједоче, остављали без заштите, што је омогућило њихово застрашивање или пак уклањање (ликвидације).
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери оцењени као главни кривци за ратове на бившем југославенском простору, тешко је вјеровати да ће сви или бар највећи дио осумњичених злочинаца одговарати за ратна злодјела и злочине против човјечности.