Црвени крст - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Други светски рат

Власиначки округ


Логор Црвени крст



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор ДаницаЛогор Јасеновац - Краљево

Логор Керестинец - Логор Јастребарско

Логор СисакУсташе - Пркос - Стара Градишка

Априлски рат - Вељун - Логор Бањица - НДХ

Сајмиште - Гаравице - Крагујевац - 27. март

Лесковац - Београд '41 - Велика - Београд '44 -

Нови Сад - ПанчевоПрскос - Стари Брод

 

Логор Црвени крст у Нишу (нем. Das Anhalterlager), је био један од бројних нацистичких концентрационих логора које су широм Србије основале Немачке окупационе снаге 1941. године за смештај ратних заробљеника југословенске краљевске војске ЈВуО и српских цивила.

Од априла до 22. јуна 1941. године, у време напада Немчке и њених савезника на Сојветски Савез, логор је имао намену за смештај Јевреја и конфинирање националиста, чланови соколских и четничких удружења, православни свештеници, као и народни прваци... активни краљевски официри, који су организовали прве непредате војне одреде, следбеници демонстрација 27. марта и други.

Логор је био смештен у непосредној близини железничке станице „Црвени крст“ у Нишу (по којој је и добио најчешће коришћен назив, Логор Црверни крст),

Логор је формирао шеф Гестапоа у Нишу СС капетана Хајнрих Брант (Heinrih Brandt), који је непосредно био потчињен заповеднику СИПО и СД, пуковнику Шеферу.

Према подацима послератне југославенске Земаљске комисије за утврђивање ратне штете, кроз логор је за време окупације прошло преко 30.000 затвореника, углавном Срба, а 10.000 логораша и затвореника из других затвора у граду је убијено односно стрељано је на Бубњу код Ниша. Тачан број стрељаних није било могуће утврдити пошто су нацисти уништили трагове злочина.

Комплекс некадашњег концентрационог логора „Црвени крст“ у Нишу утврђен је за споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију одлуком Извршног већа СР Србије из 1979. године.

Логор Црвени крст је данас музејски комплекс "12. фебрурар".

 

 

ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  


 

 


Ситуација у Нишу

Ниш је стари град, који је насељаван још у праистроријско време. Налази се на раскрсници путева Европе и Мале Азије, подно Старе Планине у моравско-вардарској удолини. Кроз град протиче река Нишава, по којој је град добио име. Њиме су давно управљали Келти, Римљани, касније Византија... Јужни Славени се досељавају у 6. веку. Више пута је освајан, паљен и рушен...

Ослободиоци Ниша 1918. године
 

Постаје српски град у 12. веку, када је био део средњовековне моћне српске државе којом је управљала династија Немањић. Пропашћу Душановог царства на Косову Пољу 1389. и Ниш касније потпада под турску власт. Османлије су ту преко два и по века спроводиле страховладу и терор.

Буђењем нове српске државе почетком 19. века, изнад града, на брду Чегар одиграла се чувена Чегарска битка крајем маја 1809. године, у којој је погинуо ресавски војвода Стеван Синђелић. Тек 1878. краљ Милан Обреновић ослобађа Ниш од Османлија и долази време економског, култрурног и националног препорода.

Град се несметано развијао до Првог светског рата, када су немачке, бугарске и аустро-угарске снаге окупирале Краљевину Србију и Ниш, па су спроводиле геноцид. Ослобађањем Ниша 12. октобра 1918. године ситуација се поново нормализује и град наставља да се развија.

 

 

 
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА


 

Концентрациони логор у Нишу је основан крајем априла 1941. године у магацинској згради коњичког пука „Милош Обилић’’ у Нишу. Његова намена била је привремени смештај ратних заробљеника југословенске краљевске војске - ЈВуО.

Овај концентрациони логор је од 22. јуна 1941. био намењен и за непријатеље Трећег Рајха, односно имао је функцију затвора, који је званично образован средином јуна 1941. од стране СС капетана Хајнриха Бранта (Heinrih Brandt), који је вршио дужност шефа нишког Гестапоа и официра за везу са главним штабом у Београду.

Касарна се налазила недалеко од железничке ста­нице Црвени крст па је и сам логор незванично по њој назван Логор на Црвеном крсту. Овај логор, у свом саставу имао је и стратиште на Бубњу, на коме је вршено стрељање логораша.

Бубањ је пре рата коришћен као полигон на коме је војска Краљевине Југославије изводила бојева гађања. Доградњом барака претворен је у стрелиште на коме су стрељани логораши из Логора Црвени крст и других затвора, на ширем простору Ниша. Логораши су стрељани уторком и петком, а закопавани у гробне јаме које су ишле у цик-цак.

 

 

СТРУКТУРА ЛОГОРАША

Од априла до 22. јуна 1941. године, док Немачка са савезницима још није извела "операцију Барбароса" односно напад на СССР, логор је имао намену за конфинирање националиста, међу које су спадали:

- предратни припадници демократских партија, као носиоци антинемачке политике,

- чланови соколских и четничких удружења,

- православни свештеници, као духовне вође

- учесници Топличког устанка 1917,

- активни краљевски официри

- следбеници демонстрација 27. марта,

 

До краја октобра 1941.године у логору је било око 600 људи.

Логор на  нишком Црвеном крсту, током рата се брзо празнио, али и непрекидно пунио новим затвореницима. Они који нису стрељани на брду Бубњањ, масовно су превожени у логоре широм Европе (Немачку, Аустрију и Норвешку). У тим логорима многи логораши су окончали своје животе. Пут у интернацију из Логора на Црвеном крстуи углавном је ишао преко Бањичког логора у Београду, Сајмишта или директно.

 

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

До краја марта 1942. године, затвореници широм окупиране Србије, па и у Логор на Црвеном крсту, били су под утицајем немачке немилости. Тако је до ступања на снагу наређења о почетку интернирања животе у разним одмаздама изгубио велики број житеља Србије.

Последње недеље априла 1942. године следило је упутство да се започне са првим интернцијама четничко-партизанских устаничких криваца у немачке радне-концентрационе логоре.

Повремено су затворенике пуштали у шетњу логорским двориштем, с тим што нису смели разговарати, и морали су да се крећу са рукама на леђима и погнуте главе у одређеном кругу.
Према свим затвореници у логору није подједнако поступано. Постојале су категорије унутар којих су припадници различито третирани.

Логор је имао два стална стражарска места и и две куле осматрачнице. Једно са леве стране главног улаза, а друго на супротној страни у непосредној близини собе 12. Стражарска места су за време „шетње’’ логораша удвостручавана. На двема кулама била су два стражара са митраљезима, даноноћно дежурна. Куле су биле снабдевене и рефлекторима.

Таоци су служили за стрељање у случају одмазде. За једног убијеног окупаторског војника страљано је 100, а за једног рањеног 50. Међу таоцима су, у више наврата, довођени и тзв. угледни грађани или „цвет нишке чаршије”.

Током 1943. и 1944. године међу њима је било и мањих група Енглеза и Руса који су заробљени после ваздушних борби. Ова категорија затвореника била је најмалобројнија и они нису стрељани, јер су према њима Немци поштовали Женевску и Хашку конвенцију о поступку за ратним заробљеницима.

Прво масовно стрељање 700 логораша и затвореника требало је да буде извршено у периоду од 16. до 20. фебруара 1942. године, по наређењу немачког генерала Паул Бадер који је у свом десетодневном извештају од 10. фебруара 1942. наредио да се за одмазду у логорима широм Србије стреља 3.484 лица.

Неке логораше су стављали у самице у којима је под био покривен бодљикавом жицом. Логораши су ту могли само да стоје и никако нису могли да спавају. Недостатак сна их је врло често доводио до лудила.

Једна од страшних тајни нишког логора била је и та, да је и много деце покупљено у рацијама и завршавало у логору. Немци су допуштали родбини могућност да у логор дође отац и својим животом замени дете. Дете би излазило, а отац остајао у логору. Није познато да је то забележено у још неком логору током Другог светског рату.

 

 

 

НАЛОГОДАВЦИ И МУЧИТЕЉИ

Хајнрих Брант, оснивач логора
 

Овим логором су управљали поверљиви људи немачког Гестапоа.

  • Хајнрих Брант, капетан СС јединица
    Рођен 27. августа 1908. у Брекведу (Немачка). Оснивач нишког концентрационог логора и први шеф нишког Гестапоа. Касније шеф одсека за борбу против четничког покрета Драже Михаиловића у Београду. Одговоран је за масовне злочине према Михаиловићевим људима у окупираној Србији (1941-1944). Никада није изручен југословенским властима. После рата радио као иследник у полицији у Салцбургу.

     
  • Ерих Винеке, капетан СС јединица
    Други шеф нишког Гестапоа од марта 1942. до повлачења из града. Други командант логора - велики злочинац. Ослобођен на процесу против немачких функционера у Хановеру. Никада није изручен југославенским властима. После рата радио као адвокат у Немачкој.

     
  • Вернер Шулц, наредник СС јединица
    Трећи и најозлоглашенији командант логора од априла 1943. године. Добио је надимак „Моткар“ јер је затвореника тукао до бесвести са мотком. Рођен је у Келну (Немачка). Био је крупан али ограничене интелигенције. Често је водио са собом пса.

 
 
  
ИЗГЛЕД И МАПА ЛОГОРА

Логор се састојио од главне зграде затвора, дворишта три помоћне зграде, четири стражарске кућице, две куле осматрачнице и два торња.

Главна зграда логора, која је изграђена 1930. године до почетка рата служила је као војни магацин. Немци су је у септембру 1941. зграду президали и пеилагодили за смештај логораша. Главна зграда логора правоугаоног је облика са приземљем, спратом и поткровљем.

У приземљу су биле четири велике и два мале собе. Велике собе обележене су бројевима 11, 12, 13 и 14 и служиле су за смештај затвореника, док су мање собе без бројних ознака. Једна од соба коришћена је за саслушања и мучења логораша, а друга је била намењена командиру страже.

На првом спрату налазиле су се следеће просторије: амбуланта, берберница за немачке војнике и собе нумерисане бројевима.

У поткровљу са фасадне стране, која гледа на апел плац, било је 20 самица обележених бројевима од 1 до 20.

Двориште логора, са апел плацом, помоћним зградама, жичаном оградом и стражарском кулом Двориште логора је квадратног облика и подељено је на два дела. Мањи део иза зграде, према истоку, који је служио као „шеталиште’’, а већи део као апел плац, где су се затвореници сваког јутра, вечери постројавали ради прозивке и пребројавања.

Двориште је било осветљено електричним светлом, са неколико рефлектора велике снаге и ограђено двоструким редом бодљикаве жице. Унутрашња ограда логора била је удаљена два метра од спољне и нешто нижа, а унутрашњост између жичаних ограда била је испуњена котурима бодљикаве жице.

Жичана ограда раздвајала је логор од касарне немачких, а од јануара 1942. године и бугарских војника, који су имали задатак да мотре и евентуално притекну у помоћ логорској стражи у случају потребе.
Помоћне зграде

Логорска кухиња у дворишту, до бекства логораша, била је нехигијенска као и купатило, а после организованог бекства, 12. фебруара 1942. године, изграђени су и сада постојећи објекти, али без темеља, који су служили за потребе логора.



 
БРОЈ ЖРТАВА

Према непотпуним подацима сматра се да је преко 30.000 људи прошло кроз овај логор, од којих је око 10.000 (процена се креће и до 12.000) убијено на локацији Бубањ. Према поузданим подацима, до сада је утврђено 3.550 имена стрељаних, до 14. септембра 1944. године. Тачан број стрељаних није могао бити утврђен због недостатка валидне документације и чињенице да су Немци уништавали посмртне остатке, јер су претпостављили да ће по завршетку рата доћи до прекопавања бубањске раке и пребројавања лешеви оних које су стрељали. Зато су Немци, како би прикрили своје злочиначко дело, вршили паљење посмртних остатака стрељаних на Бубњу. За ову активност у јулу 1944. године Немци су ангажовали италијанске заробљенике.

Велики део заточеника затварању логора пребачен је у логор Сајмиште или друге логоре широм Европе. Жртве логора су били симпатизери покрета отпора, четници, комунисти, Јевреји и Роми. Више од 300 српских Рома је убијено у кампу.
 

 

БЕКСТВА ЛОГОРАША

После све веће тортуре и страљања логораша следило је бекство 105 затвореника 12. фебруара 1942. године. Организовано бекство логораша у Нишу био је јединствени догађај у поробљеној Европи.

Фелдкомандант у Нишу, уз сагласност војноуправног команданта Србије, наредио je да се за 11 убијених стражара у знак одмазде прво стрељају затвореници из логора и из затвора, Неколико дана касније, 17. фебруара 1942. из казненог завода стрељано je 584 затвореника, затим сви Јевреји мушкарци и један број Ромаа. Тако je тада у Нишу стрељано укупно 850 лица. У логору je остало само око 150 затвореника.

До тог првог бекства логор је био опасан бодљикавом жицом, а после бекства је цели комплекс превентивно је ограђен високим зидом.

Следеће бекство одиграло се 2. децембра 1942. године, када је шест затвореника успело да побегне. Иницијатива за бекство потекла је септембра 1942. године од заробљених партизанки у женској соби и неколико партизана из мушких групних соба. У организовање бекства били су укључене: Нада Томић, Милка Протић Лина, Јелисавета Андрејевић Анета, Даница Јововић...

У време апела око 16 часова (2. децембра 1942. године) када су неке логорашице завршавале послове у логорском кругу и одлазиле у собу, настала је јурњава у дворишту, пуцњава и алармни звиждук пиштаљке за логорску стражу. Док се напољу пуцало други немачки стражари су упадали у собе и проверавали бројно стање логораша. Те вечери, користећи излазак у логорски круг, пошло је за руком Нади Томић, Милки Протић и Владимиру Јовановићу да побегну. Бодљикава жица на месту њиховог пробоја била је исечена. Остали затвореници су касније јасно видели отвор кроз исечену жицу у северозападном делу круга, иза купатила и коњушнице.

Бекство из логора, губици на фронтовима и неугасиви отпор поробљеног народа изазивали су све већи бес нациста, следећих месеци следиле су нове одмазде које су се низале једна за другом.

 

 

 

ПРЕСТАНАК РАДА ЛОГОРА

Почетком септембра 1944. било је сасвим извесно да Немци неће моћи да издрже снажан притисак ослободилаца на град Ниш, који је растао из дана у дан. Штаб дивизије „Принц Еуген“ (сачињен углавном од Дунавских Немаца) планирао је нов распоред својих снага и преношење свог командног места из Ниша у Крушевац. Тако је у склопу тих припрема наређено и расформирање логора.

Непосредно пре расформиравање логора и одласка Гестапоа из Ниша, 14. септембра 1944. године, стрељана је последња група логораша, на северној страни логорског круга. Највероватније је то била група оних који су на Бубњу уништавали трагова нацистичког злочина и који су за то време чувани и храњени у нишком концентрационом логору, одакле су их нацисти сваког дана одвозили камионима на присилни рад.

Датум 14. септембра 1944. године, када су последњи логораши у подне изведени из круга и упућени ка градском пољу, а потом са стражарских кула поубијани, сматра се и датум када је званично логор престао да функционише.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

По завршетку Другог светског рата, Народно ослободилачки одбор вршио је ископавања и ексхумирао укупно 36 лешева стрељаних у кругу логора, 14. септембра 1944. године. Међу убијеним било је према извештају градске комисије, 36 ископаних лешева (10 жене а 26 мушкараца). Прикупљен је обиман материјал о логору и његовим логорашима, који обухвата документа, исправе, писма, оружје, личне предмете и фотографије. У згради логора, која је сачувале аутентични изглед, на 25-годишњицу пробоја и бекства логораша 12. фебруара 1967. године, отворен је парва поставка.

По ослобођењу Ниша, 14. октобра 1944. године, први становници били су Совјетски ваздухопловци који су се сместили у зградама некадашњег нацистичког концентрационог логора на Црвеном крсту, како би били што ближе нишком војном аеродрому.

Зграда логора је 1969. претворена у Меморијални комплекс „12. фебруар“ којим су руководили у наредном периоду сарадник Народног музеја Бранко Ножица и, након њега, кустос историчар Зоран Милентијевић. Тада је формирана поставка предмета и личних предмета заточеника логора која је незнатно мењана све до 2011. године, када су започете припреме за обележавање 70 година бекства из логора (1942-2012).

Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су 1979. године. Међутим, услед НАТО агресије на СР Југославију, у пролеће 1999. године, уништено је неколико објеката музејског комплекса. Након престанка бомбардовања константована су оштећења и извршена санација и поправка зграде а део депоа измештен је привремено на друге локације.

Прва фаза нове поставке, чији су аутори Небојша Озимић и Ивана Груден, отворена је 12. априла 2013. године.

Непознати осуђеник је пред плотун стиснуо песницу, подигао је у небо и поздравио слободу која ће доћи. Тај детаљ је инспирисао вајара Ивана Саболића да изради споменик у виду три песнице, који се и данас може видети на спомен обележју Бубањ.


 

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

1987. снимљен је истоимени филм у режији Миомира Стаменковића.

2013. снимљен је документарни филм У жици лагер Ниша у режији Марије Крстић, према сценарију Небојше Озимића и Александра Динчића.
 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!