Храснички логор је један у низу система концентрационих логора који су постојали на територији Града Сарајева почетком деведесетих година 20. стољећа. Овај казамат је постојао од јуна 1992. године, односно више од 30 мјесеци.
Логор су основали припадници муслиманског Првог корпуса ткз. Армије Босне и Херцеговине, тачније старешине 4. оклопно-механизоване бригада са Илиџе. Управници овог казамата су били Фикрет Превљак и Хусеин Мујановић.
Број Срба који је прошао кроз пакао овог логора се креће између 350-400, углавном су довођени из сарајевских насеља, а међу њима је највећи дио су били цивили. Преко педесет их је убијено или се води као нестало.
Иначе, на подручју Сарајевског поља који је контролисан од муслиманских снага евидентирано је најмање 126 логора у којима је утамничено хиљаде људи, цивила србске националности током четири ратне године.
Логор је затворен крајем 1994. године под притиском међународних посматрача, па су преостали затвореници пребачини у логор "Силос", општина Хаџићи.
Данас на подручју некадашњег логора у Храсници не постоји табла или било какав траг да је ту некада постојао казамат смрти, јер градске власти не дозвољавају тако нешто. Истина о страдању Срба би промјенила мозаик рата у БиХ.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
ОСНИВАЊЕ
У прољеће 1992. године долази до кључања тензија између Срба и муслимана, што је проузроковало оружане сукобе великих размјера у Босни и Херцеговини.
Носилац таласа антисрбске хистерије и мржње била је Странка Демократске Акције. Врховна муслиманска тројка: Изетбеговић, Ганић и Силајџић су још годину дана раније покренули илегално наоружавање својих чланова и стварање паравојних формација.
Панорама Храснице
Фикрет Превљак, предсједник локалног огранка СДА и ткз. Кризног штаба са Општине Илиџа који су контролисали муслимани донио је одлуку о формирању концетрационог логора у насељу Храсница. Он је командовао наоружаним одредима ткз. Хрватског Вијећа Одбране који су ишли по илиџанским насељима (Храсница, Соколовић колонија...и др.) и неовлашћено и противзаконито хапсили србско становништво, а њихова имовина је пљачкана и уништавана.
Ово је имало за циљ да се Срби застраше и принудно напусте своје домове, пошто су муслиманске власти заправо жељеле суверену БиХ са занемаривим бројем Срба.
Први управник и оснивач Храсничког логора је био Амир Шабовић, тадашњи командир војне полиције у 4. моторизованој бригади муслиманске АБиХ. Шабовића је замјенио Хусеин Мујановић, а њега Расим Окерић.
ФУНКЦИОНИСАЊЕ
Довођење у овај логор је било слично као и у осталим казаматима сличног типа односно најмјене. Србски цивили су лажно оптуживани да одају положаје ЈНА односно ВРС, да су чланови политичких партија, да су нападали муслиманске цивиле...итд. Важна напомена је да су киднаповања Срба извршена без судског налога.
У Храсничком логору је забиљежено преко 50 начина мучења и злостављања затвореника. Логораше су тукли рукама и ногама, тупим предметима (палицама, шипкама, кундацима, конопцем...), користили ножеве, бодеже, шила и жице. Србски затвореници су спавали на голом бетону, а мучење глађу је била редовна пракса.
Жене су силоване и сескуално злостављане по више пута. Ово није рађено само у логору, већ и по кућама.
Добар дио затвореника Храснице је одворђен на прву линију фронта, гдје су присиљавани да копају ровове за потребе муслиманске ткз. Армије БиХ, што је условљавало велику смртност. Сем тога, морали су да раде и друге тешке физичке послове.
Храна у самом логору је била лошег квалитета, а и количина је била недовољна за дневне потребе. Такође и колчина воде је била испод задовољавајућег, а често су затвореници морали да пију мокраћу.
У мањим групама су затвореници изведени из логора под стражом и пуштени на улицу, гдје су их муслимански цивили тј. њихове комшије пљували, ударали и вријеђали. Овдје је посебно интересантан случај Здравка Ј. Глигоревића (1951-1992) који доказује те морбидности. Наиме Глигоревић је рођен у околини Коњица, али је радио у Сарајеву као инжињер у Југославенским Жељезницама. Он је још од младости носио браду, бркове и дугу косу и то никоме није сметало, међутим, када је Брадина 27. маја окупирана он је киднапован и доведен као цивил у Храсницу, како би муслимански медији имали адут "србо-ћетника", односно доказ да се њихови борци боре против поклоника Драже Михаиловића, генерала ЈВуО. Чак су и загребачки медији објављивали овакве подвале и лажи.
Често су логораши одвођени на стријељана, како лажна, тако и права. Сем тога, затвореницима су сјечени дијелови тијела: уши, коса, нос, дојке... а појединим мушкарцима су ножем "тетовирали" латинично слово "U" што је симбол хрватског фашистичког покрета који је током Другог свјетског рата управљао Независном Државом Хрватском.
Хусеин Мујановић је имао ноћу у свом кабинету "забаве", што је значило посебна мучења и шенлучења у својој канцеларији. Узимали би неког затвореника из ћелија, па би их довлачили и немилосрдно тукли. Такође су довођене и жене над којима су се стражари сексуално иживљавали и вршили разне изопачене радње.
Затвореници су морали да се "клањају", што је био уствари исламски вјерски обичај, па су их тако додатно понижавали.
Само у љето 1992. године у Храсничком логору је убијено или подлегло ранама од батинања двадесетак Срба.
О свему што се дешавало у логору Храсница били су упознати сви чланови муслиманског војног руководства и ткз. Ратног Предсједништва БиХ, али није ништа учињено да се таква недјела зауставе. Постоје стенограми у којима се јасно виде говори Алије Изетбеговића, муслиманског вође у БиХ.
Пошто су представници Међународног Црвеног крста евидентирали сам логор у Храсници, Мујановић је тако четири пута мјењао локације логора, да би сакривао трагове. Затвореници су бивали смјештени у подрумима кућа, зграда Дома културе, Енкеровим контејнерима...
Највише ћелија је било у просторијама рукоментног клуба "Фамос" и у дворишту и фискултурној сали ОШ "Алекса Шантић". Сем ових локација, Србе су утамничили и на локацији "Гараже" у јулу 1992. Затворенике су везивали за конопац у школи и тако обешене су их тукли чиме су стигли. Постојао је један џак са оловом, а око њега дрвене полуге и гвоздене шипке, комади дебелог жичаног кабла... били су то "алати" за тучење Срба затвореника.
МУЧИТЕЉИ И УПРАВНИЦИ
- Фикрет Превљак, од оца Хуса, рођен 12. маја 1961. у Храсници (општина Илиџа). Живио у насељу Бунички поток бр. 1. Био је један од заповједника локалних јединица ХОС, касније постао и шеф ткз. Ратног предсједништва. На мјесту управника Храсничког логора је био од јуна 1992. до децембра 1994.
- Хусеин Мујановић, од оца Салиха, рођен 21. септембра 1959. године у селу Костићи код Бијелог Поља (Црна Гора). Живио је у Храсници од 12. новембра 1991. године (Улица Стари друм бр. 63). Он је био други управник овог логора.
- Сенад Гаџо, рођен 5. марта 1964. године у селу Лончари, општина Гацко. Становао је у улици Храсничка цеста бр. 109. Имао је функцију командира страже.
- Заим Лаличић, од оца Хаке, рођен је 20. септембра 1959. у Савином Селу, општина Врбас (СР Србија). Живио је у сарајевској општини Илиџа, улица Пијачна бр. 2. Био је стражар у логору.
- Суљо Хебиб, од оца Зећира, рођен је 4. јануара 1968. у селу Церница, општина Гацко. Живио је у сарајевском насељу Храсница, улица Бунички поток бр. 215.
- Рашим Матијевић. Био је стражар у логору.
- Расим Окерић, од оца Хасана, рођен 1. децембра 1948. у селу Меденик, општина Гацко. Живио у Гацку, улица М. Тита бр. 75.
ИМЕНА ЖРТАВА
На листи Срба који су утамничени у Храсничком казамату наведена су имена сљедећих људи:
| ПРЕЖИВЈЕЛИ |
УБИЈЕНИ |
- Милена Шућур, из Неџарића
- Мирко Вуковић, из Храснице
- Бранко Ковачевић, професор
- Никола Ђумић
- Обрaд Миловић
- Слободанка Младић
- Саво Пејић
- Душан Станић
- Софија Капор из Соколовића
|
- Гојко Стојановић
- Боса Клепић из Храснице
- Витомир Васовић
- Алекса Странпут,
- Радомир Драшковић
- Борко Стојановић
- Радован Гузина
- Секула Мандић
- Јовица Михајловић
- Радомир Милутиновић
- Достимир Николић
- Максим Шојић
- Радован Дубљевић
|
СВЈЕДОЧЕЊА
Слободанка Младић, једна од утамничених Сарајки која је годинама касније овако покушала описати своје муке:
- "Муслимански војници су нам обили стан и похарали га крајем априла 1992. године, који је мој муж добио као 'стан солидарности' у новим солитерима. Пријавила сам обијање у Полицији, а онда су дошли и одвeли jоj сина од 15 годинa, пa су дошли по мене, дa им обjaсним кaко je стaн обиjeн.
Прво су ме оптужили дa сaм имaлa рaдио-стaницу, па дa сaм билa снajпeристa... свaштa су измишљaли jeр нe можeтe бити прaви, здрaви, a бити у зaтвору. Билa сaм у зaробљeништву годину и jeдaн дaн. Ни тaj jeдaн дaн нe могу дa зaборaвим. Ja сaм билa нa стaдиону, пa у гaрaжaмa испод нeких нeбодeрa, пa у нeдовршeноj згрaди jeр сaм бaш ту билa по подрумимa, гдe сaм робовaлa сa млађим сином. Он је 19 година касније извршио самоубиство јер није могао да поднесе тај притисак рата и свега што му се враћало.
Мeнe су лично силовaли - Заим Лаличић. Нe знaм кaко дa вaм обjaсним то. Прво нисaм причaлa о томe, jeр ми je стaриjи син погинуо 1995. годинe на ратишту. Млaђи син je био сa мном, вeровaтно je знaо штa сe дeшaвaло. Сви нaши коjи су били зaтворeни знaли су штa сe дeшaвaло 'тaмо'. Ниje нико глeдaо, aли су знaли.
Нe знaм зaшто човeк у тим ситуaциjaмa нe можe дa проговори, мождa дa су билa жeнскa дeцa дaлeко прe бих проговорилa о свeму томe. Jeдностaвно сaм сe стидeлa испред своjих синовa...
Нисaм никомe ни моглa дa сe пожaлим у зaтвору, кaко дa гa приjaвим кaд je мeни дeтe ту?
Нису могли дa мe зову Слободaнком због Слободана Милошeвићa (тадашњег председника СР Србије), ни Млaдићком због гeнeрaлa ВРС Ратка Млaдићa.
Ондa су мe звaли 'Жута'. Кaко дa сe ja пожaлим упрaвнику или било комe другом кaд je мeни дeтe ту. Они су ми говорили 'води рaчунa, тeби je син ту'...."
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Податке и важне информације о Храсничком логору МУП Републике Србске у БиХ је почео да прикупља од размјењених логораша још средином 1992. године у Криминалистичкој полицији Источног Сарајева. Касније је документација допуњена са свједочанствима преживјелих логораша из тих логора. Забиљежене су исповјести од око 100 затвореника.
Десетак година је било потребано да се сав материјал сложи и класификује, те је достављено босанско-херцеговачком Тужилаштву које је годинама вршило намјерно опструкцију, јер би се пресудама за ратна злодјела промјенио мозаик рата у Босни и Херцеговини. Ово је рађено усљед политичких притисака на правосудне органе.
Хусеин Мујановић је ухапшен 30. јула 2018. на граничном прелазу "Увац" и спроведен у Београд, гдје му је суђено двије године пред Специјалним судом за ратне злочине. Изречена му је првостепена пресуда, по којој је проглашен кривим за мучење и затварање цивила у Храсничком логору и убиство седморо затвореника, а изречена казна је била 10 година затвора. Врховни суд Републике Србије је ту пресуду поништио ради процедуаралних грешака и вратио суђење на почетак.
Заим Лалићић (десно) пред судом
Заим Лаличић је ухапшен у Сарајеву 8. децембра 2014. године и спроведен у истражни затвор, док је пред Државни суд изведен два и по мјесеца касније. Првостепена пресуда је изречена 25. маја 2015. и проглашен је кривим, а осуђен на 9 година затвора, због учешћа у силовањима и мучењима србских затвореника у Храсничком логору. Апелационо Вијеће му је смањило казну на шест година робије.
Тек 7. децембра 2021. на подручју Кантона Сарајево, Агенција СИПА (државна служба за истрагу и заштиту) је ухапшено пет особа које су осумњичене за ратна злодјела у логорима Храснице, а међу њима су: Вахид Алађуз, Сенад Гаџо, Незир Аган, Мујо Ватреш и Суљо Хебиб. Суђење "храсничкој петорки" још траје.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима у сарајевском насељу Храсница и Соколовића колонији писао је Данило Н. Џелетовић из околине Билеће. Прије рата је радио као начелник једног одјељења СУП Сарајево. Он је написао књигу "Злочини у Храсници", која је објављена 2000. године.
Савез логораша РС је августа 2009. године снимио документарни филм "Сарајево - логори за Србе", у коме је неколицина преживјелих пред камерама изнела своја сјећања на те ужасне дане када су живи завидјели мртвима.
ЗАКЉУЧАК
Храснички систем концентрационих логора је само једна карика удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе у Босни и Херцеговини током деведесетих година 20. стољећа.
Муслиманска врховна тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић су још средином 1991. године одлучили да БиХ постане независна од СФРЈ, а да буде уређена по злогласно Исламској декларацији, која је написана двадесетак година раније. Заправо, циљ лидера партије СДА је био не само етнички, већ и вјерски чиста држава са што мањим бројем Срба.
Суштински, муслиманско друштво није никада након Другог свјетског рата прошло кроз процес дефашистизације, као што је то било у Италији и Њемачкој, него је мноштво припадника оружаних формација усташке НДХ скривало своју мрачну прошлост, а Брозови комунисти их нису превише гањали нити су казне за процесуиране биле адекватне. Управо то је довело пола вијека касније до васкрсења екстремистичких идеја које су покушале спровести нови геноцид над Србима.
С обзиром да су Срби у западној хемисфери означени као једини кривци за ратове на тлу бивше Југославије и њен распад, тешко је вјеровати да ће ико од муслиманских зликоваца одговарати за своја (не)дјела, као што је и овај сарајевски злочин.