Сисак I је био хрватско-њемачки казамат у сисему концентрационих логора наци-фашистичке НДХ. Радио је све вријеме Другог свјетског рата односно од 1941. до 1945. године. Усташки режим је оваквих логора широм НДХ имао преко осамдесет.
У сисачкој општини постојала су два логора: Сисак I и Сисак II... овај други је био намјењен за србску дјецу, односно малишане млађе од 15 година старости, а овај први за одрасле. Локација логора Сисак
Администрација Трећег Рајха, односно нацистичке Њемачке је управљала логором Сисак I прве три године. Касније су та овлашћења пребачена на Усташки режим Анта Павелића у Независној Држави Хрватској.
Локација сисачког логора смрти за одрасле била је у творници алкохолних пића у власништву Петра Теслића, која је конфискована 1941. године. Усташке главјешине су за овај логор користиле термин "Транзитни камп за избјеглице", односно одатле су логораши србске, јеврејске и ромске националности депортовани у Њемачку на присилан рад или логоре: Аушвиц, Дахау и Маутхаузен.
Капацитет овог логора био је 5.000 заточеника и радио је све до прољећа 1945. када је постепено затваран.
Надирањем партизанских јединица који су силовито јуришали ка Алпима, усташки функционери и стражари у логору Сисак I су се повукли ка Загребу, а одатле ка Аустрији и Италији. Мали број зликоваца је изведен пред суд правде и кажњен.
Након Другог свјетског рата подигнут је споменик на коме је наведено постојање логора, али је сакривена национална припадност жртава и џелата. И поред тога, хрватски екстремисти су раних деведесетих година 20. стољећа уништили то спомен-обиљежје јер су жељели уклонити све што би их подсјећало на учињени геноцид.
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Сиску
Сисак је највећи град на територији Баније, која се налази на граници јужног дијела Панонске области и сјевера Балканског полуострва. Око себе има чак три ријеке: Одра, Купа и Сава.
Надморска висина је 98 метара, а клима је умјерено-контитнентална.
Овај крај су у ранијим епохама насељавали: Илири, Келти и Римљани. Касније долазе Јужни Славени и Угари. Хришћанска религија у овом крају се јавља крајем III стољећа.
Крајем XVI вијека око Сиска су се водиле жестоке борбе аустроугарских и шпанских снага са Османском империјом који су упркос поразу 1593. године касније наставили своја освајања све до Беча.
Остаци некадашње тврђаве
Повлачењем Турака са тих простора почетком XVIII стољећа град полако почиње да се обнавља, а наредних деценија долази до убрзаног развоја, јер се град налазио на раскршћу важних путева. Већ 1838. године Сисак добија посебан документ из Беча у коме добија дозволу са слободну трговину и посебне економске повластице.
Србска авангарда (породице: Черњак, Чепе, Маливук, Кавић, Котур...) у овом граду је дала свој велики допринос кроз: трговину, културу, архитектуру, занатство, образовање и сл. Касније 1874. године долази до сједињавања цивилне и војне управе града Сиска и то постаје јединствена градска цијелина. Прва жељезничка пруга у Сиску је пуштена у рад 1862. године, која је повезивала тај град са Загребом и надаље са Бечом.
Занимљиво је то што су сисачки Срби редовно добијали часопис "Даница" из Новог Сада. Ово наравно није једино описмењавање Срба.
Посебан индустријски развој Сисак је доживео након Великог рата у доба Краљевине Југославије, јер се убрзао процес изградње погона на Цапрашком дијелу, али у нове пруге.
Сисачки Срби су подигли себи православну цркву тек 1937. године, јер су до тада већином за вјерске обреде ишли у сусједну Петрињу. Административно је то припадало под Митрополију загребачко-љубљанску.
ОСНИВАЊЕ
Локални званичници Усташког режима су од централе из Загреба добили налог да се направи један сабирни центар у градићу Сиску. Изабрана је творница алкохолних пића у власништву Петра Теслића, успјешног србског привредника. Фабрика му је конфискована и опасана жицом.
Функционери Трећег Рајха су направили договор са поглавником Антом Павелићем да он њима преда овај логор на управу. Тако су припадници Гестапоа и официри СС једница имали сву власт у сисачком логору. Логор Сисак I је формиран у мају 1941. године.
ФУНКЦИОНИСАЊЕ
Сисачки логор се налазио у сјеверним дијеловима Баније и у њега су присилно довођени првенствено Срби из околине, односно: Босне, Славоније, Кордуна, Загорја и Баније. Сем њих утамничени су и Јевреји и Роми, као и неколицина Хрвата антифашиста.
Њемци су у сисачком логору I смјештали "неподобне" свих узраста. Такође, они су користили назив "Транзитни камп за избјеглице".
Како је број утамничених заточеника константно растао, тако се и логорски комплекс проширивао, односно прављене су нове бараке и у једном моменту је могло да стане и 5.000 логораша, док је број оних који су прошли кроз овај логор је преко 12.000... једна трећина је убијена. Остали су преживјели или послати у друге логоре.
Када је започета Операција Викинг јуна 1942. односно слање радно способних мушкараца од 16-50 година у Норвешку за потребе Хитлерове машинерије, тада је и Сисак I дао значајан број логораша за то. Иначе ова акција је рађена у највећој тајности. Циљ Берлина је био да се одведени Срби никада не врате на Балкан, пошто су тамо радили тешке физичке послове на опасним теренима.
Сем тога, утамничени логораши из Сиска су често били слати у Аушвиц, Дахау и Маутхаузен, али и Сајмиште (Земун).
Априла 1944. године Гестапо предаје управу над логором Сисак I властима Павелићеве администрације.
Почетком 1945. један дио сисачких заточеника је пребачен марвеним возом у Јасеновац.
Начини мучења
Стражари у сисачком логору су србске, јеврејске и ромске заточенике мучили жеђу, глађу... Батинања су такође била саставни дио суморне свакодневнице, поготово ако би се прочуле лоше вијести са ратишта, гдје су усташко-домобранске пуковије имале губитке. Добар дио мучитеља је користио хладно оружје: ножеве, каме, шила, тестере, жице, ексере... како би хранили своје најниже пориве.
Затвореници су тјерани да пјевају усташке пјесме и кличу Анти Павелићу. Најгора иживљавања устшаки крволоци су радили уз весеље и смјех.
Болести, у првом реду тифус, су такође харали логором, а медицинска њега готово да није ни постојала.
Заточеници у сисачком логору су већином били домаћини, трговци, занатлније... они који су одведени са свог кућног прага, њиве, шуме.
ЗАТВАРАЊЕ
У ноћи 4. на 5. мај 1945. направљен је монструозни покољ над преосталих 450 Срба. Већ тада су дивизије ПОЈ силовито гониле усташке злотворе односно сламали Независну Државу Хрватску. Ово је учињено само два дана прије ослобођења града Сиска.
Хрватски зликовци су прије свог бјега ка Аустрији и Италији уништавали сам логор и документацију, која свакако није ажурно вођена.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Комунистички режим под влашћу Јосипа Броза Тита је градио деценијама лажно братство и јединство. Они хрватски злочинци који нису побјегли на Запад скривали су своју мрачну прошлост тј. учешће у геноциду. Одгајали своје потомке у србомржњи и антијугославенским осјећањима.
Педесетих година 20. вијека, на мјесту некадашњег логора је подигнут споменик. Међутим, националност жртава и џелата није наведена.
Хрватски екстремизам је васкрснуо и преплавио Хрватску већ у прољеће 1990. године када су власт формирали: Фрањо Туђман и његови сарадници из партије ХДЗ. Величање усташтва није више било забрањено већ пожељено и јавно дозвољено. Тиме су се свуда у СР Хрватској па и Сиску побудиле авети НДХ. Хрватско друштво је било вољно да ријеши србско питање у Хрватској, односно наставе истребљење Срба који су започели њихови очеви и дједови.
Споменик је уништен 1991. године, јер је подсјећао Хрвате на учињени геноцид, који они упорно поричу, а што јесте једна од особина геноцида.
Почетком 21. стољећа поједина антифашистичка удружења одржавају комеморације на мјесту некадашњег логора Сисак II односно локацији за дјечији логор.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О сисачком логору I данас нема пуно литературе, свега пар књига. Такође није снимљен ниједан документарни филм.
Није познато да је на бившем јужнославенском простору икада одржан јавни скупу, трибина, округли сто, на коме би људи из струке: историчари, социолози, демографи... својим закључцима дати будућим покољењима слику ужаса који је настао у Сиску током Другог свјетског рата.
Бошко Перић је написао роман "Усташки логор Сисак".
ЗАКЉУЧАК
Сисачки логор I је само једна карика геноцида који се обрушио на Србе у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској 1941-1945.
Монструозни дуо: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац су као челници НДХ били на челу пројекта који је имао за циљ нестанак Срба на подручју од Драве до Јадрана. Све је то рађено за интерес Римокатоличке цркве, док је Римска курија давала велику подршку.
Титови комунисти нису никада спровели процес денацификације и дефашистизације у хрватском друштву што је пола вијека касније довело до бујања новог екстремизма, раних 1990-их година, када је Југославија разбијена. Тада су Срби поново се нашли на удару, чиме је отпочет завршни план "Ријешавање србског питања у Хрватској".
Сви антифашистички споменици на тлу авнојевске Хрватске су уништени. Ово није рађено случајно, већ је био процес преображаја хрватског друштва.