Оџак - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Логор Оџак



Логори у Оџаку су били систем концентрационих логора за Србе у општини Оџак, на сјеверу Босне и Херцеговине, који је имао пет логора (према евиденцији Саве Видановића) у самом граду, као и околним муслиманским и хрватским селима.

Кроз ове логоре је прошло око 1.300 Срба цивила, од чега 104-оро дјеце млађе од 14 година и војника ЈНА, односно припадника Војске Републике Србске, у периоду од маја до августа 1992. У тим логорима, они су били изложени стравичним психо-физичим тортурама сваког дана боравка тамо, без хране, без воде и минималне медицинске неге.

Мали број Срба је преживио у овим логорима. Услови и просторије у којима су боравили могу се поистовјетити са оним концентрационим логорима из времена клеро-фашистичке НДХ или нацистичке Њемачке. Чак су и мучитељи у тим логорима носили амблеме оружаних снага Независне Државе Хрватске.

Ове логоре су оснивале муслиманске и хрватске паравојне формације, по налогу својих руководилаца из Сарајева, јер је њихов циљ био етничко чишћење Срба Босанске Посавине.

ЗЛОЧИНИ ХРВАТСКИХ СНАГА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1991-1996

Видово село - Бравнице - Брадина - Купрес - Мостар - Мркоњић Град - Ледићи - Петровачка цеста

Чардак - Босански Брод - Челебићи - Дретељ - Олга Драшко - Милорад Пајчин - Брчански злочинци

Брчко - Љубушки - Орашје - Оџак - Цинцар - Младен Маркач - Анте Готовина - Добросав Парага

Од логора до логора - Одбрана Херцеговине - Јаук - Мостарска црква - Стан' Неретво - Тигар

Мате Бобан - Јадранко Прлић - Јусуф Празина - Дамир Крстичевић - Валентин Ћорић - Азра

 Миљенко Филиповић - Тихомир Блашкић - Иван Кораде - Крешимир Зубак- Младен Налетилић

Миливој Петковић - ХВО

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..


Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.


Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.

Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.


Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су повучени у Ужице (СР Србија).

Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Оџаку

Срби на подручију Босанске Посавине и Семберије представљају домицилно становништво, које се ту налази више вијекова. Још у доба средњовjековне династије Немањића, на том простору су грађене православне цркве и манастири.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво у 14. стољећу, мења се демографска, вјерска и национална карта Балкана, јер у ове крајеве Турци доносе ислам. Турци су исламизовали добар дио православних Срба који су у каснијим епохама постајали нација: муслимани.

Крајем 16. стољећа први пут се спомиње појам "Оџак" 1593. године, указом турског султана, за османлијске официре. Турска и Аустрија су често ратовале у 17. и 18. столећу, па је Оџак био поприште њихових сукоба. Аустро-Угарска је на Берлинском конгресу 1878. године добила право од Великих сила да присвоји цијелу Босну и Херцеговину, па и Оџак долази под управу Хазбуршке монархије. Тако су отпочела покрштавања србског православног становништва, што је наредних деценија довело до поремећаја националне структуре, јер су покрштени Срби постали Хрвати.


Мјесто Оџак с' краја 19. вијека

Током Другог свјетског рата 1941-1945, ово подручије је потпало под контролу клеро-фашистичке НДХ, па су усташке и домобранске јединице, скупа са ткз. Муслиманском милицијом на овој општини вршиле незапамећен геноцид према србском становништву. Послије рата скривали су се подаци о жртвама и злочинцима који су починили те ужасне злочине, да се не би нарушавало Братство и јединство, темељ на којима је саграђена социјалистичка Југославија.

У доба југославенског самоуправљања овај крај је доживио извјестан напредак и мјесто се увећавало са становницима из пасивних (руралних) крајева Босне и Херцеговине.

Увођењем вишепартијског система у Југославији почетком 1990. године и у општини Оџак долази до формирања локалних одбора прво Хрватске Демократске Заједнице, затим муслиманске Странке Демократске Акције, па тек онда СДС. Странке ХДЗ и СДА су имали исти циљ елиминисање Срба са општине Оџак, али и различите жеље након тог циља. Хрвати су желели БиХ припојити Хрватској, што је и учињено 18. новембра 1991. када је проглашена Хрватска Република Херце-Босна. Муслимани су жељели самосталну БиХ, према Исламској декларацији Алије Изетбеговића.

Према пописту становништва из 1991. године у општини Оџак било је 22% Срба, 20% муслимана, 54% Хрвата и 4% осталих.

Још у јулу и августу 1991. године Хасан Муратовић је водио акцију илегалног наоружавања у Оџаку. Ових нелегалних акција је било свим мјестима у Босни и Херцеговини где су муслимани и Хрвати имали апстолутну и релативну већину, дошло је до илегалног наоружавања, а онда и до формирања паравојних јединица: "Зелене беретке", "Патриотска лига", од којих је касније настала муслиманска ткз. Армија БиХ. Док су Хрвати формирали Хрватске Одбрамбене снаге (ХОС) и Хрватско Вијеће Одбране (ХВО). Тако да су муслимани и Хрвати прољеће 1992. дочекали спремни да нападну србска мјеста и касарне ЈНА.

 

ЛОКАЦИЈЕ ЛОГОРА

  1. Основна школа (фискултурна сала)
     
  2. Предузеће "Стролит"
     
  3. Логор у кућама
     
  4. Нови Град, логор у основној школи
     
  5. Нови Град, логор у напуштеним србским кућама


ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Дана 18. априла 1992. из свих хрватских села у околини Оџака, кренуло је гранатирање србских села по цивилима. Дан раније су регуларне војне снаге Републике Хрватске прешле тенковима ријеку Саву и ушле у Оџак, а затим га окуприрале. Постављене су свуда барикаде, а Србима је забрањено кретање.

Од тада креће општи напад и масовна хапшења Срба цивила и одвођење у логоре гдје су сурово мучени. Пошто су србска села: Трњак, Струка, Доња Дубица, Нови Град, Горњи Свилај и др. била окупирана, речено им је да спреме своје најнужније ствари и да ће у колони кренути ка Републици Србији - присилно исељавање.

Међутим, то је била превара хрватско-муслиманских снага, па сви који су били у тим колонама завршили су у неким од логора у Оџаку, Орашју и(ли) Брчком. Имовина Срба је била прво опљачкана, а потом спаљивана и рушена. Први логораши у Оџаку су доведени у предузеће "Стролит" у Оџаку 8. маја 1992. године.

Касније су пронађени и спискови Срба, које су хрватско-муслиманске цивилне и паравојне власти у Оџаку саставиле, што ће рећи да је цијели план етничког чишћења Оџака био мјесецима раније добро испланиран.

 

НАЧИНИ МУЧЕЊА

У логорима за Србе који у Оџаку формирали муслимани и Хрвати забиљежено је више од 132 начина мучења.

Мучитељи и џелати у логору су тјерали затворенике да се међусобно туку, једу и пију фекалије, лижу прашину, једу траву. Присиљавани су на полни однос. Тукли су их кундацима, дрвеним и металнм палицама. Забијани су им ексери у тијело, стављане су им руке на врелу ринглу шпорета, проводили су им струју кроз тијело.

Ломили су им кости, скакали по леђима, глави, сјекли дијелове тијела. Затим су им урезивали на кожу ножем латинично слово "U", јер је то симбол усташтва - хрватског фашистичког покрета, баш онако како су се сами џелати представљали жртвама, да су Усташе и да хоће да доврше посао из Другог свјетског рата.

Логораши су морали и сами себе да муче, да из трка ударају главом о зид. Везивани су конопцем око врата и вођени по логору као животиње. Вођени су на лажна стријељања.

Логораши су поред свега морали свакодневно да пјевају усташке пјесме из времена НДХ: "Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана", "Усташка се војска диже", "Марширала Јелачића војска" итд.

Морали су да стоје на сунцу док не падну у несвијест и др.

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Срби логораши су у Оџаку били смјештени у малим простријама, гдје су добијали врло мало хране и воде. Добијали су 1 парче хљеба од 50 грама дневно, док је векна хљеба ишла на 20 логораша и шоља чаја за сваког.

На 5м2  смјештали су 30-ак логораша. Нису имали тоалет, већ су физиолошке потребе обављали у тој просторији у једној канти.

У овим логорима силовано је најмање 60 жена србске националности, гдје је најстарија жртва имала 60 година, а најмлађа дјевојчица од 10 година живота.

 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

  1. Анте Голубовић, из Оџака, бивши припадник француске Легије странаца, у рату управник логора у Оџаку.
  2. Јосип Толић, из Новог Села, припадник 102. оџачке бригаде ХВО, замјеник Анте Голубовића.
  3. Јурица Божић, каратиста, припадник 102. оџачке бригаде ХВО, замјеник Анте Голубовића.
  4. Томо Ђојић, припадник 102. оџачке бригаде ХВО, у групи "Ватрени коњи".
  5. Дамир Циндрић, припадник Војне полиције ХВО.
  6. Ибрахим Ахметовић звани "Ибе",
  7. Бахрија Ахметовић,
  8. Нерман Хоџић-Мехић
  9. Сеад Хоџић-Мехић
  10. Шимо Топаловић
  11. Омер Шалдић,
  12. Енес Пузић
  13. Зденко Николић, припадник Војне полиције ХВО.
  14. Албина Терзић звана "Нина".
  15. Адиса Хоџић
  16. Ивица Клајић, из Врбовца
  17. Нефрид Џанановић
  18. Ивица Рајичевић, из Бијелих Бара
  19. Андрија Дујак, шеф полиције у Оџаку
  20. Иван Божић звани "Папан"
  21. Јуре Божић звани "Валуга"
  22. Анто Келава
  23. Перица Станић
  24. Марко Милош звани "Фарбар"
  25. Мирко Чулап
  26. и многи други.

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Љубица Лешић из Босанског Шамца је са своја два сина била у логору у Оџаку дуже од два мјесеца. О томе она казује сљедеће:
- "Прошла сам најгоре тортуре и то од својих комшија, а управник логора је био Маријан Главаш, припадник ХВО из Посавске Махале. Њих је 15 извршавало силовање на мени и то по два пута дневно...

Били су то припадници групе 'Ватрени коњи' из Посавске Махале. Гледала сам како насилници оштре ражњеве... Хтјели су да ставе моје синове на њих. Ипак, смо успјели да их спасемо...".

Боро Лешић, члан удружења 'Оџак 92' о својих шест мјесеци тамновања у оџачким казаматима казује овако:
- "Био сaм зaробљeн и зaтворeн у логоримa у Стролиту, Основноj школи, школи у Новом Грaду, фискултурноj сaли Срeдњошколског цeнтaрa у Броду, склaдишту грaђeвинског мaтeриjaлa `Тулeк` у Босанском Броду...

Данас своје мучитеље некад сретнем на улици, али се они крију од мене и осталих жртава, јер се боје пријаве код правосудних институција".

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У оџачким логорима су убијена најмање 42 Срба цивила, а силовано најмање 62 србске жене (најмлађа је имала 10 година, а најстарија 60 година).

  1. Милан Панић, рођен 1942.
  2. Драго Нинковић,
  3. Спасоје Чојић, из Трњака,
  4. Саво Горановић, из Доње Дубице
  5. Бранко Девић из оџачког Новог Града
  6. Обрад Јагодић, из Доње Дубравице
  7. Боро Ракић, рођен 1964.
  8. Рајко Драгић, из Доње Дубице
  9. Михаило Поповић, умро у Загребу од последица мучења.
  10. Симо Цветковић, из Горњег Свилаја, рођен 1931. Убијен 12.07.1992. од Голубовић Анте.
  11. Раде Томановић, из Новог Града. Убијен 24.06.1992. тако што је батинан од Ферида Халиловића, до смрти док је био везан за стуб.
  12. Светозар Дервенић звани "Чета". Убијен 23.05.1992.
  13. Раде Дервенић звани "Сила, убијен 04.07.1992.
  14. Боро Јешић из Липика, општина Оџак.
  15. Мирко Ђукић
  16. Владо Драгојловић,
  17. Милан Милетић,
  18. Јована Павић, рођена 1950. силована више пута, али преживјела.

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Након што је Војска Републике Србске љето 1992. године ослободила Босанску Посавину у операцији "Коридор Живота", систем концентрационих логора у Оџаку је затворен, а Срби логораши су премјештени у нове логоре: 11 у Босни и Херцеговини и пет у Републици Хрватској: Пула, Лора у Сплиту, Керестинац код Загреба и др.

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Први џелат који је осуђен за злочине у логорима општине Оџак током рата у Босни и Херцеговини, био је Ферид Халиловић. Осуђен је од Државног суда Босне и Херцеговине 1998. године на 15 година затвора, а био је само 1.5 годину у затвору у Зеници. Након тога је пуштен на условну слободу.

Друга особа која је осуђена за злочине у оџачким логорима била је Албина Терзић звана "Нина" која је осуђена од Државног суда БиХ првостепеном пресудом на 13 година, али 18. октобра 2012. донесена другостепена и потврђена пресуда је гласила на 5 година затвора.

Тужилаштво БиХ је 2012. године, подигло оптужницу против Марка Милоша, али суђење није одржано, јер оптужени има "здравствене проблеме". Сада живи у Хрватској.

Сехнад Рибић је осуђен 30. јануара 2013. од Окружног Суда у Добоју, на 13 година затвора неправоснажно, али пресуда није доживела извршење јер се оптужени жалио, па и даље живи на слободи у Оџаку.

Јосип Толић, припадник Хрватског Вијећа Одбране је један који је осуђен испред правосудних органа Босне и Херцеговине за злочине у логору Оџак. Другостепена пресуда је донета 4. фебруара 2016. у Сарајеву, по којој је потврђена првостепена: Јосип Толић осуђен на 10 година затвора за мучење и убијање Срба затвореника у Босанском Броду и Оџаку од маја до октобра 1992. године.


Јосип Толић, пред Судом БиХ

До маја 2017. године за злочине над Србима у Оџаку осуђено је само шест припадника хрватских (пара)војних формација, углавном припадници 102. Оџаџке бригаде ткз. Хрватског Вијећа Одбране и то на укупно 64 године затвора.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након Дејтонског мировног уговора који је потписан у Охају (САД) 21. новембра 1995. године завршен је босанско-херцеговачки рат. Тако је Оџак остао у стаставу Федерације Босне и Херцеговине.

У самом Оџаку не постоји ниједно спомен обиљежје које јасно говори о томе да су почетком деведесетих година 20. вијека извршени злочини над Србима цивилима од стране хрватских снага, нити да су на одређним локацијама постојали логори и затвори за мучење и убијање Срба. Мали број злочинаца са овог подручја је изведен пред Суд правде, а још мањи број је добио адекватне казне.

Такође Србима није дозвољено на локацијама некадаших логора да служе парастосе (вјерске обреде), јер то "вријеђа осјећања" Хрвата и наводно изазива међунационалну мржњу.

Злочинци се слободно крећу по Босни и Херцеговини и чак се изругивају својим жртвама.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Светлана Петрушевић је 2004. године снимила документарни филм "Побиј, покрсти, протерај" који говори о рату у Босни и Херцеговини 1990-их, логорима на подручију Босне са освртом на геноцид који је србски народ преживео у Првом и Другом сјветском рату.

Централи део овог филма је општина Оџак и злочини које су починили Хрвати и муслимани над србским народом током 1992-1993.

Овај филм је забрањен за приказивање у Босни и Херцеговини и Републици Србији на јавни медијима.



РАТНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА 1991-2000
Словенија

Медвеђек - Холмец - Шкофије - Јанез Јанша - Игор Бачвар - Доб при Мирни - Копар

Дол при Храстнику - Берислав Попов - Словеначки рат - Винко Пандуревић - Прогон Срба

Хрватска
и Крајина

Бљесак - Олуја - Вуковар - Карловац - Славонска Пожега - Осијек - Сисак - Задар - Книн

Борово Село - Плитвице - Госпић - Корански мост - Караџићево - Масленица - Церна

Медачки џеп - Миљановац - Оркан - Откос - Паулин Двор - Зец - Радосављевић - Лора

Марино Село - Пакрачка Пољана - Керестинец - Бранимир Главаш - Томислав Мерчеп -

Фрањо Туђман - Анте Готовина - Благо Задро - Јанко Бобетко - Добросав Парага - Кијани

Иван Кораде - Иван Векић - Мирко Норац - Јесење Кише - Ђуро Бродарац - Миљенко Ф.

Босна и
Херцеговина

Босански Брод - Брадина - Сарајево - Сребреница - Бреза - Високо - Кукавице - Бравнице

Божана Делић - Страхиња Живак - Мирјана Драгичевић - Поникве - Горажде - Ејуп Ганић

Добровољачка - Тузла - Алија Изетбеговић - Харис Силајџић - Јусуф Празина - Јама Казани

Анђелка Братић - Олга Драшко - Силос - Виктор Бубањ - Цацо - Озрен - Сакиб Махмуљин

Рамиз Делалић - Башчаршија - Слобо Стојановић - Смолућа - Љубо Млађеновић - Фоча

Насер Орић - Глођанско Брдо - Бугојно - Купрес - Сердари - Сефер Халиловић - Чардак

Хрватско Вијеће Одбране -

Косово и
Метохија

Агим Чеку - Агим Рамадани - Хашим Тачи - Рамуш Харадинај - Кадри Весељи - Клечка

Рустем Мустафа - Радоњићко језеро - Старо Грацко - Кафић Панда - Шутаковић - Агуши

Косовска Митровица - Адем Јашари - Сулејман Селими - Ликовац - Жута Кућа - Лапушник

Кукеш - Белаћевац - Дик Марти - Костићи - Рачак - Отац Харитон - Иван Булатовић -

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

Оцените нам овај чланак:


Tags:
SEVERNA BOSNA
MUSLIMANSKI ZLOCINI
ISTOCNA POSAVINA
OPSTINA ODZAK
PROLECE 1992
KONCENTRACIONI LOGORI
HRVATSKI ZLOCINI
VATRENI KONJI
JEDINICE HOSA
BRIGADA HVO
JOSIP TOLIC
LJUBICA LESIC
PREDUZECE STROLIT
FERID HALILOVIC
ANTE GOLUBOVIC
JURICA BOZIC
DAMIR CINDRIC
VOJNA POLICIJA
HASAN MURATOVIC
ZELENE BERETKE
PATRIOTSKA LIGA























Skip Navigation Links