Оџак - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Босна


Логор Оџак



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

 

Логор Оџак је био систем концентрационих логора за Србе у општини Оџак, који је имао пет логора (према евиденцији Саве Видановића) у самом граду, као и околним муслиманским и хрватским селима.

Кроз ове логоре је прошло око 1.300 српских цивила и војника ЈНА, односно припадника Војске Републике Српске, у периоду од маја до августа 1992. У тим логорима, они су били изложени стравичним психо-физичим тортурама сваког дана боравка тамо, без хране, без воде и медицинске неге. Мали број Срба је преживио у овим логорима. Услови и просторије у којима су боравили могу се поистовјетити са оним концентрационим логорима из времена НДХ или нацистичке Немачке.

Ове логоре су оснивале муслиманске и хрватске паравојне формације, по налогу својих руководилаца из Сарајева, јер је њихов циљ био етничко чишћење Срба Босанске Посавине.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

Ситуација у Оџаку

Срби на подручију Босанске Посавине и Семберије представљају домицилно становништво, које се ту налази више вијекова. Још у доба средњовjековне династије Немањића, на том простору су грађене православне цркве и манастири. Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво у 14. стољећу, мења се демографска и национална карта Балкана, али у ове крајеве Турци доносе ислам.

Крајем 16. стољећа први пут се спомиње појам "Оџак" 1593. године, указом турског султана, за османлијске официре. Турска и Аустрија су често ратовале у 17. и 18. столећу, па је Оџак био поприште њихових сукоба. Аустро-Угарска је на Берлинском конгресу 1878. године добила право од Великих сила да присвоји Босну и Херцеговину, па и Оџак долази под управу Хазбуршке монархије. Тако су отпочела покрштавања српског православног становништва, што је наредних деценија довело до поремећаја националне структуре, јер су покрштени Срби постали Хрвати.

Током Другог свјетског рата 1941-1945, ово подручије је потпало под контролу НДХ, па су усташке и домобранске јединице на овој општини вршиле незапамећен геноцид према српском становништву. Послије рата скривали су се подаци о жртвама и злочинцима који су починили те ужасне злочине, да се не би нарушавало Братство и јединство, темељ на којима је саграђена социјалистичка Југославија.

Увођењем вишепартијског система у СФРЈ 1990. године и у општини Оџак долази до формирања локалних одбора прво ХДЗ, затим СДА, па тек онда СДС. Странке ХДЗ и СДА су имали исти циљ елиминисање Срба са општине Оџак, али и различите жеље након тог циља. Хрвати су желели БиХ припојити Хрватској, што је и учињено 18. новембра 1991. када је проглашена Хрватска Република Херце-Босна. Муслимани су желели самосталну БиХ, према Исламској декларацији Алије Изетбеговића.

Према пописту становништва из 1991. године у општини Оџак било је 22% Срба, 20% муслимана, 54% Хрвата и 4% осталих.

Још у јулу и августу 1991. године у Оџаку Хасан Муратовић је водио ову акцију илегалног наоружавања. Ових акција је било свим местима у Босни и Херцеговини где су муслимани и Хрвати имали апстолутну и релативну већину, дошло је до илегалног наоружавања, а онда и до формирања паравојних јединица: "Зелене беретке", "Патриотска лига", од којих је касније настала муслиманска Армија БиХ. Док су Хрвати формирали Хрватске Одбрамбене снаге (ХОС) и Хрватско Вијеће Одбране (ХВО). Тако да су муслимани и Хрвати пролеће 1992. дочекали спремни да нападну српска места и касарне ЈНА.


 

ЛОКАЦИЈЕ ЛОГОРА

  1. Основна школа (фискултурна сала)
  2. Предузеће "Стролит"
  3. Логор у кућама
  4. Нови Град, логор у основној школи
  5. Нови Град, логор у напуштеним српским кућама


 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

18. априла 1992. из свих хрватских села у околини Оџака, кренуло је гранатирање српсих села, по цивилима. Дан раније су регуларне војне снаге Републике Хрватске прешле тенковима реку Саву и ушле у Оџак, а затим га окуприрале. Постављене су свуда барикаде, а Србима је забрањено кретање.

Од тада крећу масовна хапшења српских цивила и одвођење у логоре, где су сурово мучени. Пошто су српска села: Трњак, Струка, Доња Дубица, Нови Град, Горњи Свилај и др. била окупирана, речено им је да спреме своје најнужније ствари и да ће у колони кренути ка Србији. Међутим, то је била превара хрватско-муслиманских снага, па сви који су били у тим колонама завршили су у неким од логора у Оџаку, Орашју и(ли) Брчком. Имовина Срба је била прво опљачкана, а потом спаљивана и рушена. Први логораши у Оџаку су доведени у предузеће "Стролит" у Оџаку 8. маја 1992.

Касније су пронађени и спискови Срба, које су хрватско-муслиманске цивилне и паравојне власти у Оџаку саставиле, што ће рећи да је цео план етничког чишћења Оџака био месецима планиран.

 

 

НАЧИНИ МУЧЕЊА

У логорима за Србе који у Брчком формирали муслимани и Хрвати забележено је више од 132 начина мучења. Мучитељи и џелати су терали затворенике да се међусобно туку, једу и пију фекалије, лижу прашину, једу траву. Присиљавани су на полни однос. Тукли су их кундацима, дрвеним и металнм палицама. Забијани су им ексери у тело, стављане су им руке на врелу ринглу шпорета, проводили су им струју кроз тело. Ломили су им кости, скакали по телу, глави, одсецали делове тела. Затим су им урезивали на тело ножем латинично слово "У", јер је то симбол усташтва, баш онако како су се сами џелати представљали жртвама, да су усташе и да хоће да доврше посао из Другог светског рата.

Логораши су морали и сами себе да муче, да из трка ударају главом о зид. Везивани су конопцем око врата и вођени по логору као животиње. Логораши су морали свакодневно да певају усташке песме из времена НДХ. Морали су да стоје на сунцу док не падну у несвест и др.

 

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Српски логораши су у Оџаку били смештени у малим простроијама, где су добијали врло мало хране и воде. Добијали су 1 парче хлеба од 50 грама дневно, док је векна хлеба ишла на 20 логораша и шоља чаја за сваког. На 5 метара квадратних смештали су 30-ак логораша. Нису имали тоалет, већ су физиолошке потребе обављали у тој просторији у једној канти.

 

 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

  1. Анте Голубовић, из Оџака, бивши припадник Легије Странаца, у рату управник логора у Оџаку.
  2. Јосип Толић, из Новог Села, припадник 102. оџачке бригаде ХВО, заменик Анте Голубовића.
  3. Јурица Божић, каратиста, припадник 102. оџачке бригаде ХВО, заменик Анте Голубовића.
  4. Томо Ђојић, припадник 102. оџачке бригаде ХВО, у групи "Ватрени коњи".
  5. Дамир Циндрић, припадник Војне полиције ХВО.
  6. Ибрахим Ахметовић звани "Ибе",
  7. Бахрија Ахметовић,
  8. Нерман Хоџић-Мехић
  9. Сеад Хоџић-Мехић
  10. Шимо Топаловић
  11. Омер Шалдић,
  12. Енес Пузић
  13. Зденко Николић, припадник Војне полиције ХВО.
  14. Албина Терзић звана "Нина".
  15. Адиса Хоџић
  16. Ивица Клајић, из Врбовца
  17. Нефрид Џанановић
  18. Ивица Рајичевић, из Бијелих Бара
  19. Андрија Дујак, шеф полиције у Оџаку
  20. Иван Божић звани "Папан"
  21. Јуре Божић звани "Валуга"
  22. Анто Келава
  23. Перица Станић
  24. Марко Милош звани "Фарбар"
  25. Мирко Чулап

 

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У оџачким логорима су убијена најмање 42 српска цивила, а силовано најмање 62 српске жене (најмлађа је имала 10 година, а најстарија 60 година).

  1. Милан Панић, рођен 1942.
  2. Драго Нинковић,
  3. Спасоје Чојић, из Трњака,
  4. Саво Горановић, из Доње Дубице
  5. Бранко Девић из оџачког Новог Града
  6. Обрад Јагодић, из Доње Дубравице
  7. Боро Ракић, рођен 1964.
  8. Рајко Драгић, из Доње Дубице
  9. Михаило Поповић, умро у Загребу од последица мучења.
  10. Симо Цветковић, из Горњег Свилаја, рођен 1931. Убијен 12.7.1992. од Голубовић Анте.
  11. Раде Томановић, из Новог Града. Убијен 24.6.1992. тако што је батинан од Ферида Халиловића, до смрти док је био везан за стуб.
  12. Светозар Дервенић звани "Чета". Убијен 23.5.1992.
  13. Раде Дервенић звани "Сила, убијен 4.7.1992.
  14. Боро Јешић из Липика, општина Оџак.
  15. Мирко Ђукић
  16. Владо Драгојловић,
  17. Милан Милетић,

 

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Први џелат који је осуђен за злочине у логорима општине Оџак током рата у Босни и Херцеговини, био је Ферид Халиловић. Осуђен је од Суда БиХ 1998. године на 15 година затвора, а био је само 1.5 годину у затвору у Зеници. Након тога је пуштен на условну слободу.

Друга особа која је осуђена за злочине у оџачким логорима била је Албина Терзић звана "Нина" која је осуђена од Суда БиХ првостепеном пресудом на 13 година, али 18. октобра 2012. донесена другостепена и потврђена пресуда је гласила на 5 година затвора.

Октобра 2013. године Тужилаштво БиХ је подигло оптужницу против Јосипа Толића, које до јула 2014. није завршено.

Тужилаштво БиХ је 2012. године, подигло оптужницу против Марка Милоша, али суђење није одржано, јер оптужени "има здравствене проблеме". Сада живи у Хрватској.

Сехнад Рибић је осуђен 30. јануара 2013. од Окружног Суда у Добоју, на 13 година затвора неправоснажно, али пресуда није доживела извршење јер се оптужени жалио, па и даље живи на слободи у Оџаку.

Јосип Толић, припадник ХВО је једини који је осуђен испред правосудних органа Босне и Херцеговине за злочине у логору Оџак. Другостепена пресуда је донета 4. фебруара 2016. у Сарајеву, по којој је потврђена првостепена: Јосип Толић осуђен на 10 година затвора за мучење и убијање српских затвореника у Босанском Броду и Оџаку од маја до новембра 1992. године.

 

 

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ

 2004. године Светлана Петрушевић је снимила политичко-документарни филм "Побиј, покрсти, протерај" који говори о рату у Босни и Херцеговини 1990-их, логорима на подручију БиХ, са освртом на геноцид који је српски народ преживео у Првом и Другом светском рату. Централи део овог филма је општина Оџак и злочини које су починили Хрвати и муслимани над српским народом 1992-1993.

Овај филм је забрањен за приказивање у БиХ и Србији на јавни медијима.

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!