Копарски логор је један од двадесетак концентрационих логора који су постојали почетком деведесетих година 20. века у СР Словенији.
Овај логор у граду Копру је био типичан сабирни центар који је основан по налогу највиших представника републичких органа власти СР Словеније, која је тада била у стаставу још увек међународно признате Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Кроз Копарски логор је прошло најмање 120 затвореника, највећим делом су то били Срби цивили (чланови породица официра), али већим делом војници и официри ЈНА, припадници Савезне Полиције, Савезне Царине који су заробљени током двонедељних сукоба са словеначким паравојним формацијама.
Иначе, на словеначкој територији постојао је 21 логор, према евиденцији Саве Видановића. То је оно што је широј јавности познато.
Сабирни логори, као и остали злочини које су починили припадници словеначке Полиције и Територијалне одбране над припадницима ССУП, ЈНА... нису били случајни већ је то био принцип осамостаљивања најзападније јужнославенске републике у крвавом разбијању Југославије почетком деведесетих година 20. столећа.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Словенији
Словенија је најзападнија југославенска република у којој су највећим делом живели Словенци и мањим делом Срби и Хрвати са националним мањинама.
Словенија се налази на граници централне и југо-источне Европе у којој доминира континентална клима. Ово је територија у којој се сучељавају Алпи, Динариди, Средоземно море и Панонска низија. Граничи се на северу са Аустријом, северо-истоку са Мађарском, Италијом на западу и Хрватском на истоку и југу.
Највећи део словеначких река води ка црноморском сливу. Малим делом Словенија излази на Јадранско море, свега 30 км. Њен положај је врло повољан јер се налази на путу из централних делова европског континента, ка Малој Азији. Највиши врх у Словенији је Триглав 2.864 м.н.в. који припада Јулијским Алпима.
Пејсаж са Алпа
Словенија има и пет мањих покрајина: Прекомурије, Штајерска, Корушка, Крањска и Приморска. У веће градове спадају: Љубљана, Марибор, Цеље, Крањ, Копер, Нова Горица, Ново Место, Мурска Собота...
На простору данашње Словеније створена је држава Карантанија од Јужних Славена који су ту дошли у VII столећу. Али је врло брзо потпала под власт Бававарске и касније Франачке.
Крајем Средњег века улази у састав Хабзбуршке монархије, где остаје као провинција више столећа, све до 1918. године када је ослобођена већим делом од србске војске крајем Првог светског рата и ушла у састав Краљевине СХС. Тада је то била Дравска бановина, али без изласка на Јадран.
Шумски пут који води до Кочевског Рога
Током Другог светског рата Словенија је била анексирана већим делом у немачки Трећи Рајх, мањим делом је фашистичка Италија окупирала и Прекомурије је припало Хортијевој Мађарској. Покрет отпора се јавио тек у фебруару 1942. године у источној Корушки, а до краја рата су имали двадесетак одреда. Фашисти нису Словенце прогонили као народ, већ само појединице као идеолошке противнике. У пролеће 1945. године словеначке шуме су биле место страдања припадника ЈВуО који су се повлачиле пред партизанским јединицама.
У доба Брозове владавине у Југославији, Словенија је била најразвијенија република, али се индустријализација заснивала на фабрикама које су углавном пренете из СР Србије. У потрази за послом много људи је долазило из других република у Словенију и остајало да живи. Словенци су на дошљаке гледали увек са презиром.
Словеначки делегати Комунистичке партије су одмах након доношења новог Устава 1974. године испољавали велику жељу за независности.
Кучан и Јанша: Колико још остајемо у Југи?
Почетком 1990. године, словеначки комунисти су на 14. конгресу СКЈ у београдском Сава Центру напустили заседање услед вербалних сукоба са колегама из СР Србије.
Пар месеци касније на изборима у тој републици победили су комунисти, а њихов лидер Милан Кучан постао је председник те републике. Одмах су почеле припреме за рефередум и независност, што се остварило 25. децембра те године.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Копар је град на југославенско-италијанској граници, удаљен северно од 15 км јужно од Трста. Од Љубљане Копар је удаљен 100 км.
Копар је град са дугом историјом, који се налази у Копарском заливу на северу Јадранског мора. Ту је направљена и лука. Од 10. до 18. столећа овај крај је био део Млетачке Републике где се јасно огледа латински утицај на културу, а касније прелази у Аустроугарску монархију и бива под њеном власти неких 120 година, када је 1918. године, након завршетка Великог рата и распада Бечке царевине поново постао италијански.
Југославенска Четврта армија је маја 1945. године ослободила овај крај, што је створило велику политичку кризу са Италијом и западним Савезницима. Тек 1954. године ће то бити решено мировним уговором две земље када је Трст остао у Италији, а Копар у Југославији.
Копар је све до Другог светског рата имао апсолутну већину Италијана са 90% становника... Према попису становништва из 1991. године Копар је имао око 20.000 људи, највећим делом словеначке националности, док је Италијана било испод 2.5%...
У граду Копру је постојао затвор за локалне пробисвете и преступнике, с обзиром да се налазио у непосредној близини државне границе.
Јанез Јанша, као ткз. Министар одбране Словеније је са сарадницима донео одлуку да у овом затвору, нема услове за примање великог броја људи, направи концентрациони логор за "ратне заробљенике". Ова локација је одабрана јер су словеначки сепаратисти хтели да у таквом објекту што више и лакше сломе оне који су ту насилно утамничени. Сви затвореници су физички злостављани и понижавани на најгоре могуће начине.
Копарски логор је имао преко 120 затвореника односно заробљених војника ЈНА и савезних полицајаца.
СВЕДОЧЕЊА
Војник Дејан Стојановић, један од војника ЈНА који су прошли кроз тортуру Копарског логора, пред истражним органима је касније сведочио овако:
- "Дана 28. јуна 1991. године војник Петар Пејић, заставник Миодраг Додић и ја смо дошли у близину граничног прелаза. Наш посао је био достава хране. Међутим, тог преподнева из заседе су искочили припадници словеначке Полиције који су нас напали и заробили, јер их је било преко 30 и сви наоружани са пушкама и ручним бомбама.
Ми смо разоружани на лицу места и почело је психичко малтретирање и физичко злостављање, уз претњу клањем. Брзо смо пребачени у затвор односно логор у град Копар, где смо изнова саслушавани више пута и добијали су претње стрељањем. Стражари су нама и скоро свим логорашима стављали нож под грло и шегачили се на наш рачун.
Упад у ћелије логора је био чест, а наручито ноћу када би уследила жешћа премлаћивања, што је доводило до разбијених вилица, поломљених ребара и крвавих аркада на глави.
Ћелије где су довођени ухапшеници су пуњене из сата у сат и следећег дана су биле препуне... После седмодневног мучења пуштени смо 4. јула 1991. и пребачени за Београд".
Цариник Стеван Чучковић, припадник Савезне управе царина је такође прошао мучење у логору Копра. Пред истражним органима у Београду је дао следећу изјаву:
- "Добили смо службени налог да одемо у Копар и да успоставимо ред на царини граничног прелаза Шкофије, који је био нарушен услед сецесионистичких одлука СР Словеније. Са мном су били колеге Милован Пауновић, Ивица Јакуповић и возач Мики. Одсели смо 27. јуна 1991. године у хотелу 'Триглав' у Копру. Тамо су нам у собе у касним ноћним сатима око 02:00 часова упали припадници специјалне полиције МУП-а Словеније. Њих 15 је било наоружано аутоматским пушкама, обучени у маскирне униформаме. Врло дрски и уперили су нам оружје у главу. Саопштено нам је да смо ухапшени, али није речено због чега. Није постојао чак ни судски налог за наше привођење.
Потом су нас тако везане и полуголе спровели у полицијску станицу на саслушање. Константно смо вређани и понижавани, али и ударани ногама. Такође су узимали гумене траке и тако нас давили. Стављали су нам пиштоље уз слепоочницу и терали су нас да нешто признамо. Читаву ноћ је трајало то мучење и психо-физчко малтрертирање.
Наредни дан смо пребачени у логор Церкнице, удаљен 80 км према Љубљани. Једино је Ивица Јакуповић пуштен.
Тамо је уследила нова тортура, јер смо смештени у самице по двојица. Нисмо имали лежајеве, постељине, већ само голи бетон. Није била добра ни вентилација. Буквално смо били без ваздуха.
Нисмо имали никакву комуникацију са спољним светом. Саслушање у логору Церкнице је обављао инспектор републичке Полиције. У Церкницама смо разврставани по националности, где су Срби имали најгори третман. Поред Срба било је ухапшених Хрвата, муслимана, Мађара и Албанаца, али су они брзо пуштани. Наше ослобађање је уследило тек 5. јула 1991. када смо возом дошли у Београд..."
ПОСЛЕДИЦЕ
Оружани сукоби у Словенији су трајални скоро две недеље. Југославенска Влада је након тога донела одлуку о повлачењу свих јединица ЈНА и савезних институција са те територије.
Према проценама око 150 војника ЈНА и официра је током летњег рата убијено, нестало или подлегло повредама. Углавном су међу жртвама били Срби, мањим делом и друге нације. Они су убијани и мучени само зато што су споводили законе и Устав још важеће државе.
Процес разбијања СФР Југославије је тако настављен, а у Хрватској и Босни и Херцеговини су оружани сукоби имали далеко теже последице.
Војно тужилаштво ЈНА је касније направило једну брошуру "Истина о оружаним сукобима у Словенији", али она није доступна јавности.
СУЂЕЊА И ИСТРАГЕ
За ратне злочине на територији СР Словеније 1991. године није оптужен ниједан припадник словеначких паравојних формација и полицијских снага. Словеначке власти су то успешно заташкавале пред међународном јавности, која заправо је била помагач словеначким сепаратистима да истрају у својој намери независности. Фактички за те злочине није одговарао нико.
Јунак новог доба: Драгомир Грујовић
Дана 28. октобра 1994. године Окружни суд у Новом Месту је подигао оптужницу против Драгомира Грујовића, старијег водника ЈНА који је спасио складиште муниције и у самоодбрани ранио капетана ЈНА Бранимира Фурлана, који је већ прешао у редове словеначких паравојних формација и касније постао генерал.
Крајем 1999. године у Словенији је покренута афера, након што је у дневном листу Новице новинар Бојан Буђа изнео низ доказа и слика везано за злочин у Холмецу. Он је оптужен за издају и добио је отказ. Прећено му је смрћу анонимним телефонским позивима.
Тужлаштво за ратне злочине у Београду је 2006. године покренуло истрагу о злоделима паравојних формација СР Словеније над припадницима ЈНА, али је слованачки државни тужилац Барбара Брезигар ово вешто заташкала, тврдећи да не постоје докази за те сумње, јер је прошло доста година.
Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу такође се није бавио ратним злочинима на територији СР Словеније почетком деведесетих година 20. века.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О ратним злочинима у Словенији 1991. године готово да није снимљен ниједан документарни филм. Постоји на интернету неколицина видео записа, углавном су то снимци Радио-Телевизије Београд у којима се могу видети изјаве војника и официра ЈНА из тог времена.
Такође није познато да је објављена нека књига. Пуковник у пензији Радисав Т. Ристић је започео књигу "Медијски порази ЈНА - Истина о Кадијевићу", али та књига није никада угледала светло дана.
Постоји само неколико чланака на интернету, што је свакако недовољно.
ЗАКЉУЧАК
Словенија иако није имала дугогодишње оружане сукобе на својој територији, не значи да није имала ратних злочина од стране својих паравојних и полицијских снага, односно да им се такве ствари требају опростити и заборавити. Приликом њеног пријема у Европску унију 2004. године, ова питања нико није постављао нити је уопште довођено у питање њен улазак због неких дешавања из 1991. године.
Врло чудна је интертна улога Савезне Владе Југославије, као и Генералштаба ЈНА у Београду око дешавања у СР Словенији из простог разлога што се из приложеног види да они нису имали реалну слику стања на терену. Мала је вероватноћа да Контраобавештајна служба ЈНА није свој посао одрадила добро у смислу слања извештаја и сл. Већа шанса је та да они "на врху" који су одлучивали о томе шта треба да се ради да су били заврбовани од страних обавештајних служби и то им је била директива да се тако понашају.
С обзиром да су Срби као народ у западној хемисфери оцењени као главни кривци за ратове и распад Југославије 1990-их година, тешко је веровати да ће Словенија одговарати у догледно време за злодела која су почињена у име њене независности.