Логор Керестинец био је сабирни логор основан 31. марта 1941. године још за време Бановине Хрватске, а наставили су да га користе и усташе одмах након доласка на власт у априлу 1941. године, када је успостављена Независна Држава Хрватска на почетку Другог свјетског рата.
У овом логору су били заточени највећим дијелом Срби, Јевреји као познати љевичари и интелектуалци Хрватске. Кроз овај логор је за три и по месеца прошло преко 300 затвореника.
Логор се налазио у дворцу некадашњег бана аустријске покрајине Хрватске и Славоније, Антуна Михаловића, у близини села Керестинец, надомак Загреба.
Иначе, режим Фрање Туђмана је 1991. године овај дворац поново отворио за мучење и убијање Срба, са подручја Загреба и др.
ПРЕТХОДНИЦА
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Први комунисти-затвореници које је ухапсила бановинска полиција стигли су у Керестинец крајем марта 1941. године. Уочи Априлског рата 1941. и доласка окупатора и усташа, тадашњи југословенски високи челници Влатко Мачек и Иван Шубашић нису нашли потребним да укину логор и пусте заточенике. Уместо тога, сви заточеници су само предани усташама.
Наредна група ухапшених комуниста пристигла је у логор 10. априла 1941. исти дан када је у Загребу проглашена усташка НДХ.
Од друге половине априла 1941. у логор су пристигле скупине „неподобних особа“, наручито Срба и Јевреја. Почетком маја 1941. у логору се налазило око 300 затвореника, који су затим пресељени у друге усташке логоре.
До напада Немачке на Совјетски Савез јуна 1941. године, режим у логору био је мање строг него касније. Многи рођаци интернираних комуниста поседовали су сталне дозволе за посећивање. После напада, режим у логору био је знатно пооштрен. Стари стражари били су смењени и доведена је строжа стража.
ВЕЛИКА ОДМАЗДА
Почетком јула 1941. године, група загребачких комуниста убила је на улици усташког агента Људевита Тиљка. После тога су за одмазду 8. јула 1941. из логора изведени таоци др Божидар Аџија, Огњен Прица, Отокар Кершовани, др Иво Кун, Звонимир Рихтман, Иван Корски, Виктор Розенцвајг, Сигисмунд Краус, Симо Црногорац и Иван Крндељ...
Крндељ је касније враћен, а уместо њега је одведен Алфред Бергман, јер усташким властима вероватно није одговарао бројчани однос Хрвата, Срба и Јевреја међу десеторицом талаца, па су га поправили у корист Хрвата, а на штету Јевреја. Таоци су 9. јула 1941. стрељани у Максимиру.
Дана 9. јула, након одвођења десеторице талаца, у логору се налазило још 111 логораша.
Дана 10. јула 1941. извршење стрељања објављено је у Огласу министарства унутрашњих послова.
БЕГ ЗАТОЧЕНИКА
После велике одмазде логорашима је постало јасно да ће пре или после сви тако завршити. Већина логораша били су комунисти, те су одлучили да у сарадњи са својим партијским руководиоцима у Загребу, изврше пробој из логора у ноћи између 13. и 14. јула 1941. године.
Заточеници су извршили припреме за разоружање унутрашње страже, што је био њихов део задатка. Ово је био најтежи део задатка, јер заточеници нису имали никакво оружје.
Задатак загребачке партијске организације био је организовање прихвата бегунаца у околини логора на одређеним тачкама за састајање. Било је формирано пет ударних група за напад на стражу. Целокупном акцијом руководили су Дивко Будак и Андрија Жаја.
У заказано време, неколико минута после поноћи Јосип Шибер почео је да глуми грчеве на свом лежају. Басић је остао иза врата, а Хвала је позвао стражара у помоћ. Кад је стражар дотрчао у ћелију, робијаши су га разоружали, али је притом опалила пушка и узбунила логорску стражу.
После узбуне, све ударне групе ступиле су у акцију. Док је прва нападачка група разоружала стражара на ходнику, друга група упала је у логорску канцеларију и нашла неколико пиштоља и бомби.
Трећа група разоружала је командира страже и неке стражаре. Командир је послушао налог и позвао на предају стражаре забарикадиране у другој стражарској соби. Пошто им је обећано да неће бити стрељани, предали су се. Заточеници су се тако домогли још оружја. Затим су командира повели до главног улаза у логор и заповедили му да и спољним стражарима нареди да положе оружје. Позвао их је и одмах су се предали.
НА СЛОБОДИ
Након пола сата борбе, комунисти су разоружали и унутрашњу и спољну логорску стражу, те се опскрбили са довољно оружја. Међутим, спољна организација је заказала и бегунце нитко није дочекао изван логора. Убрзо су дошли до пута Загреб–Карловац, где су се поделили у две групе. Десно од пута отишли су Цесарец, Жаја, Грковић, Влахек, Лопандић и још тридесетак комуниста.
У групи лево од пута остали су Крндељ, Турковић, Шибер, Лолић, Беговац, Томић, Обратил, Комарица, Дакић, В. Божац, Гавранчић и сви остали. Групе после раздвајања нису више успеле да успоставе везу.
Другу групу пресреле су усташе и напали ју 14. јула око 19 часова у ступничкој шуми. Живи заробљени били су Иван Крндељ, Павао Марковац, Људевит Кон, Марко Кон, Александар Турковић и Иван Казић. Усташе су их одвеле у станицу Раков Поток и тамо претукли и мучили, а затим превезли у затвор у улици Рачкога бр. 9 у Загребу. Део комуниста из ове групе успео је да се пробије из усташког обруча. Били су то Лолић, Беговац, Обратил, Божац, Вуковић и Дакић.
У селу Доње Пургарије повезали су се са загребачком партијском организацијом и стигли у град. После су били упућени у партизанске одреде. Од свих њих, рат је преживео само Драгутин Дакић. Из обруча код ступничке шуме пробили су се још Комарица, Милинковић, Фројндлих, Јелић и Глумац. Рат је преживео Звонко Комарица. Погинули су вероватно на самом месту Шибер, Томић, Бабић, Гавранчић, Сујолџић, Куленовић, Ј. Кевић и Божић.
Прву групу опколиле су усташе код села Обрежа истог дана већ око 14 часова. Њихова је ситуација била много тежа, јер су морали да се пробијају дању. Милан Басић погинуо је јуришајући на усташе кундаком пошто је испалио и посљедњи метак.
Жаја и Влахек оставили су у пиштољима по један метак да живи не падну у непријатељске руке. Пробивши се до у близину Загреба обојица су починили самоубиство. Сам се убио из истих разлога и Славко Фрдеља.
ПОСЛЕДИЦЕ
Од осамдесет комуниста, колико их се пробило из логора, мало их се спасило. Два дана пушкарало се у околици и чак на прилазима Загреба на савској обали. Неки су убијени на Сави кад су већ допрли до града, други су погинули у шумарцима и на савским пољима.
Трећи су били ухваћени живи и убрзо стрељани. Погинули су и неки комунисти који су им из Загреба похитали у помоћ. Међу њима је погинуо и Бранко Малешевић, командант лоше организоване групе која је требала да извана нападне логор и прихвати заточенике пошто би се пробили напоље.
У писму од 2. августа 1941. године, члан Централног комитета Комунистичке Партије Југославије, Едвард Кардељ, пише између осталог: "...да је акција на Керестинец завршила више него с неуспехом" ... и сматра "неодговорношћу која се данас не опрашта". Писмо је упућено Јосипу Брозу Титу, вођи југославенских комуниста и НОП.
Првих дана месеца августа и Тито је писао Централном комитету Комунистичке Партије Хрватске те оштро и критички о лоше изведеној акцији.
Једна од кључних личности у организовању спашавања из логора био је Словенац Јосип Копинич, иначе совјетски агент у Загребу. Он је, по одласку Тита и ЦК КПЈ у Београд, силом прилика и због својих амбиција, почео да све самосталније деловање.
Залагао се за тезу да се због поделе Југославије и КПЈ треба прилагодити таквом стању. Сматрао је себе компетентним да самостално води организацију у Загребу, иако није желео раскид с Титом у Београду. Копинич је пред Коминтерном настојао да покаже како је способан изводити веома захтевне акције, а уверио је и Градски комитет КПХ Загреба да има мандат Коминтерне да потиче акције и самостално руководи. Тако је и дошло до неуспеха везаног уз акцију ослобађања логораша из Керестинца.
Централни комитет КПХ био је кажњен укором "због недовољне контроле и предузимања мера за извршавање акција које је ЦК КПЈ нужно поставио пред читавом Партијом у моменту разбојничког напада на СССР"
Од свих керестинечких заточеника, крај рата су дочекала само седморица. Већина њих погинула је приликом бега или су тада били ухваћени и касније стрељани. Неки који су се ипак спасили, касније су погинули као борци ПОЈ током рата.
Дворац Керестинец, након бега логораша и стрељања заробљеника, више није кориштен као логор.
ДЕВЕДЕСЕТЕ
Почетком 1990. године у СФРЈ дошло је до промене друштвено-политичког система, када су организовани вишепаритијски избори. У СР Хрватској власт је преузела у мају те године Хрватска Демократска Заједница и њен лидер Фрањо Туђман, бивши генерал ЈНА и партијски дисидент, који је остварио веома добру комуникацију са усташком емиграцијом у другој половини 1980-их година.
Када је Туђманов режим отпочео отворени рат са Србима и ЈНА у јесен 1991. године на подручју авнојевске Хрватске они су гледали да опет направе концентрационе логоре. Тако је после пола века отворен и овај логор Керестинец, у коме су довођени Срби са подручја Загреба, западне Славоније, Баније... али и осталих делова СР Хрватске, па чак и СР Босне и Херцеговине.