Карашок - www.zlocininadsrbima.com


Време: Други светски рат

Област: Норвешка


Логор Карашок



Карашок (норв. Karasjok) је био један од нацистичких концентрационих логора на терирторији окупиране норвешке краљевине у близини градића Тромсоа за време Другог светског рата. У односу на Београд, овај логор је удаљен 3.400 км на север.

У Норвешку је од 1942. до 1945. године са подручја окупиране Краљевине Југославије насилно одведено око 4.000 Срба узраста 16-60 година са циљем да граде путеве за потребе немачког Трећег рајха, распоређени у чак 24 логора. Србски логораши су у овом логору имали сурове услове, а дешавало се и да сами нацистички стражари убијају заробљенике.

За неколико месеци колико је постојао овај логор је утамничено око 400 Срба, од чега је две трећине умрло и убијено.

 Неколицини озлоглашених стражара и управника овог казамата смрти је суђено 1945. године пред Војним судом у Београду и углавном су добијали пресуду смртна казна. Али и пред норвешким цивилним судом, где су добијали благе казне.

Норвешка Влада је педесетих година 20. века у градићу Нарвик, направила Ратни меморијални музеј, где су урађене две поставке, једна за логоре, а друга за борбу норвешких родољуба против Вермархта. Трагична судбина два народа: Норвежана и Срба је после Другог светског рата навела преживеле да оснују Друштво пријатељства, са седиштем у Нишу и Нарвику.

 

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Бојник Сајмиште - Крагујевац - Бараке на Сави - Краљево - Логор Барч - Логор Шарвар - Пива

Априлски рат - Логор Бејсфјорд - Новосадска рација - Панчево - Бомбардовање Подгорице

Немачко бомбардовање Београда - Велика - Савезничко бомбардовање Београда - 27. март

Лесковац - Велика - Ниш - Блажево и Бозољин - Дракулић - Плавски логор - Драгинац

Крива Река - Бачка и Барања - НДХ - Голгота свештенства на Космету

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Логор у Карашоку је основан у лето 1942. године од управе немачког ГЕСТАПО-а у Норвешкој. Овај казамат смрти је направљен на самом северу окупиране норвешке краљевине, област Тромса на реци Карашока, удаљен 12 км од границе са Финском.

Адолф Хитлер као главнокомандујући свих немачких снага у Другом светском рату је очекивао да ће Црвена армија извести напад на Норвешку, са циљем да створи стратешку предност за каснији напад на саму Немачку са северне стране.

За ту сврху одбране било је потребно направити путеве: друмске и железничке у тим хладним подручјима, како би се брзо и лако преносило оружје, муниција и људство. Ова специјална операција је названа "Крвави пут".

Врховна команда Вермархта је израдила план који је подразумевао довођење снажних и спретних људи из окупираних земаља, између осталог и Краљевине Југославије који би радили тешке физичке послове на опасним теренима. Тако је средином јуна 1942. године стигао први контигент Срба који су били већ затвореници концентрационих логора: Црвени крст у Нишу, Бањица у Београду, Јасеновац у Славонији итд.

Део затвореника је пребачен и до Карашока у бараке које су биле ограђене бодљикавом жицом, а стражари су били немачки (официри) и норвешки (војници). Тачније јединице Хирди су биле послушници Немаца и у служби Вермархта, а њихов задатак је био чување тих логора.

 

РАД ЛОГОРА

Логор Карашок је током свог постојања имао око 400 Срба затвореника који су радили свакодневно оно што је од њих тражено. Убиства су била честа појава јер су убијани они који би покушали бекство или су одбијали да изврше наређење.

Поред убистава, Срби логораши су редовно батинани и застрашивани. Хране и воде су добијали у мањим количинама, јер се управа логора бојала да не би неко од логораша пребегао на територију Шведске која је била неутрална односно слободна.

У октобру су већ почеле велике хладноће, а у новембру су биле поларно ниске теператуте које су се спуштале 45'С испод нуле.

Логораши су радили на сечењу шуме, тј. обради дрвета, пољопривредне послове или пак чистили снег кога је било у великим количинама пошто је ово подручје близу северног пола.

Између Норвежана који нису били пронацистички оријентисани и утамничених Срба, развио се посебан однос пријатељства и помагања логорашима.

 

СВЕДОЧЕЊА

Цвеја Jовaновић који је рођен у Шимановцима покрај Руме, касније је написао и књигу где нa jeдном мeсту то описуje ужас који му је често био пред очима:
- „СС воjници убиjajу когa жeлe и кaко жeлe, сa тaквом рaвнодушношћу, кaо дa смо врaпци…“.

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор је затворен децембра 1942. године, а преостали затвореници су пребачени у друге концентрационе логоре под управом ГЕСТАПО-а у окупираној Норвешкој. Највише у логор Ботн.

Смрност у овом логору је била велика, преко 65%, тако да је овде своје кости оставило преко 260 Срба.

 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Норвешки суд је по завршетку Другог светског рата неколико осумњичених ратних злочинаца осудило за недела која су учинили. Међутим, видело се да имају националну попустљивост, односно да је својим грађанима давао блаже казне.

Између осталог осуђен је Хартвиг Д. коме је суђено током 1946-1948, а пресуда је гласила 12 година затвора. Иако је доказано да је многе затворенике тукао, мучио и убијао у логору, али и ван. 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

По завршетку Другог светског рата када су Силе осовине поражене и нацистичка Немачка капитулирала сви логори су уништени и преживели логораши су највећим делом се вратили у отаџбину.

Већи део тих логора у Норвешкој је имао неко обележје или спомен-плочу која би сведочила о ужасу које су затвореници преживљавали током Другог светског рата. Норвешке власти су педесетих година основале један Ратни музеј у градићу Нарвик, где је постојало чак три логора. Тамо је направљено више поставки које сведоче о тим логорима.

Норвешки и нацистички стражари и управници логора су већином изведени пред суд, где им је суђено за ратне злочине, злочине против човечности и кршења закона и обичаја ратовања.

Основано је чак и Удружење норвешко-србског пријатељства које је замишљено да трајно негује добре односе два народа заснована на слободољубивости и правди. Једно представништво тог удружења је у Нишу, док је у Горњем Милановцу направљена Норвешка кућа.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О нацистичким логорима у Норвешкој је до сада само снимљен један играни филм 1955. године под називом "Крвави пут", али се то односи на Бејсфјордски логор. За Карашок није снимљен ниједан.

Такође и пар књига је написано везано за норвешке логоре под контролом Нациста, међу њима се издваја "Крваве стазе", коју је 1959. године написао Цвеја Јовановић и сам заточеник Карашочког логора, када је имао 28 година. Књигу је објавила Просвета.



Оцените нам овај чланак:

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!


































Skip Navigation Links