Злаш је био концентрациони логор под надзором Окупаторске Војске Косова касних деведесетих година 20. века, када су у јужној србској покрајини трајали оружани сукоби.

У Приштинском округу на 18 км источно од центра града у селу Злаш је у пролеће 1999. године постаојао логор у шталама сеоског имања. Управник логора је био Саљих Мустафа, командант јединице "Соко", која је деловала у оперативној зони "Лаб".

Према казивањима преживелих сведока, али и појединих стражара, Злашки логор је важио за један од сурових казамата у којима су мучени Срби и лојални Албанци за које је Мустафа претпостављао да сарађују са Полицијом Србије. Око 40 затвореника је овде било утамничено противзаконито.

Све жртве су биле изложене психолошом малтретирању и застрашивању, тешким физичким повредама на 50 начина мучења: ударање песницама, електрошокови, пребијање дрвеним палицама и кундацима, ударање металним штанглама, вођење на лажна стрељања... и слично.

Стража је била даноноћна око штала у којима је су затвореници били изложени непријатним мирисима стајског ђубрива, док су услови били нехигијенски и понижавајући. Врисци затвореника су се чули далеко од самог логора.

Овај логор је обилазио и Рустем Мустафа, командант оперативне зоне "Лаб" и један од поверљивих људи Рамуша Харадинаја, тако да је био добро упућен у то шта се дешава, али није ништа учинио да се то све заустави.

Иначе, Албанци су током 1997-2000 имали око 144 логора на простору Албанске Републике и Косова и Метохије, у којима је било утамничено хиљаде људи, највише Срба и Рома, али и нелојалних Албаца.

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.

У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.

Док је у Босни и Херцеговини, тек отпочео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни уговор.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска Окупаторска Војска Косова, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

Време слоге и сарадње: Милошевић, Булатовић и Ђукановић

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада, који је хтео да Србију и Србе докрајчи.

НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".

У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године закратко је избегнута агресија на Србију и Црну Гору.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.

Вокер дошао да лажира извештаје

Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Савезничка сила" или "Милосрдни Анђео"... 

ОСНИВАЊЕ

Окупаорска Војска Косова је албанска паравојна формација коју су средином 1990-их основали: Адем Јашари, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Они су врло брзо добили подршку НАТО пакта, у смислу да су имали регрутне и тренажне центре у северним деловима Албанске Републике. Овај процес су надгледали војни инструктори из САД и Британије, док су терористичко-диверзантске курсеве водили немачки и италијански официри.

Главни штаб ОВК је простор Косова и Метохије поделио на седам зона деловања. Пета зона је била "Лаб", која је обухватала северо-источни Космет, односно општину Подујево са мањим делом Приштинског округа. Овде је било наоружано око 2.000 чланова ОВК.

У пролеће 1999. године када су се распламсали нови сукоби југославенских снага безбедности са ОВК који је имао помоћ НАТО авијације (јер је бомбардовао Србију и Црну Гору извршио агресију без сагласности УН), Рустем Мустафа доноси одлуку као командант Лабске зоне о формирању неколико логора за Србе, неалбанце и Албанце који су лојални србским властима. Један од логора је формиран на имању у селу Злаш, удаљено 18 км од центра Приштине.

Саљих Мустафа је већ био заповедник јединице "Соко" и шеф сигурносно-обавештајног оделења у ОВК зони Лаб. Он је имао своју групу око 600 наоружаних особа са којом је деловао највише у градским четвртима Приштине и насељу Обилић.

ФУНКЦИОНИСАЊЕ

Злашки логор је био смештен у брдовитом селу, на сеоском имању са неколико штала било утамничено око 40 затвореника.

У овом казамату су већиом били смештени Срби, али и Албанци за које је Саљих Мустафа сумњао да раде за Полицију Србије. Реч је о државњанима СР Југославије. Сви они су незаконито хапшени, киднаповани и присилно лишени слободе, те довођени у ове штале.

Сам логор је имао даноноћну стражу, односно наоружане особе са пушкама који су могли да сваког од затвореника убију како су хтели.

Мустафа је подстрекивао и хушкао своје подређене да се иживљавају над невиним цивилима, што се претворило у садистичко малтретирање на 50 разних начина: ударање песницама, пребијање дрвеним палицама, туча металним штанглама, електро шокови, паљење коже са бренером (бацач пламена), лажна стрељања...итд.

Услови у Злашком логору су били крајње бизарни, јер су затвореници морали да спавају у објектима за стоку, који су били запуштени, крајње нехигијенски и понижавајући. Такође, логораши су ретко добијали воду и храну, што их је додатно исцрпљивало и умртвљавало.

Језиво врискање и запомагање жртава се чуло далеко од самог логора, али нико није био у прилици да им помогне. Стражари су добијали од логораша изнуђена признања да су криви и учинили нешто са чиме немају везе.

Најмање 20 лица се у овом логору води као убијено или нестало.

Злостављања у шталама Злашког казамата су имале тешке последице по затворенике: преломе, понижавање, телесно унакажење, подливе, преломе костију, спољно крварење, подливе, душевне патње... које су им остале као трајни печат у каснијем животу.

ЗАТВАРАЊЕ

Почетком јуна 1999. јединице Војске Југославије и МУП Републике Србије су разбиле албанске терористичке снаге на Косову и Метохији. НАТО пакт је хитно тражио потписивање Војно-техничког уговора у Куманову које је ступило на снагу 10. јуна. Југославенске снаге безбедности и државна администрација се повлаче у централне делове земље.

Савет Безбедности доноси Резолуцију 1244. према којој јужну србску покрајину преузимају КФОР и УНИМК. Са њима се враћају припадници ОВК који почињу монструозне злочине и етничко чишћење, уништавање културно-историјске баштине.

Тако су сви албански логори на КиМ затворени, па и Злаш.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Власти у окупираној Приштини никада нису подизали оптужнице против припадника ОВК и свих албанских паравојних формација за злочине који су почињени деведесетих година. Против Саљих Мустафе је подигнута оптужница 12. јуна 2020. а уобличена је три месеца касније.

Међународни кривични суд у Хагу је подигао оптужницу против Саљиха Мустафе, који је ухапшен 24. септембра 2020. у Приштини и спроведен је авионом у Холандију. Тамо је више од годину дана трајало суђење, где је изведено 24 сведока, а првостепена пресуда је донета 16. децембра 2022. године. Он је једини оптужени за злодела у Злашком логору.

У првостепеној пресуди изреченој крајем 2022. године Саљих Мустафа је проглашен кривим за незаконито лишавање слободе и окрутно поступање над шесторицом Албанаца. Казна му је гласила 26 година затвора. У оптужницу нису ушла конкретна злодела над Србима.

Жалбено веће суда за ратне злочине у Хагу је 14. децембра 2023. у другостепеној пресуди потврдило кривицу Мустафи, али му је казна смањена на 22 године робије. Својим жртвама Саљих мора да плати 207.000 евра.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О логору Злаш, код Приштине, до данас није написана ниједна књига, нити је снимљен било какав документарни филм.

Такође, никада у Србији није одржана нека трибина или научни скуп са темом Злашког конц. логора.

ЗАКЉУЧАК

Злашки логор је само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио крајем деведесетих година 20. века у јужној србској покрајини.

Циљ албанске националне заједнице у Србији, које су предводили: Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Агим Чеку, Ибрахим Ругова... није био циљ никаква национална и политичка "права", како су деценијама манипулисали пред међународном јавности, већ искуључиво независност Косова и Метохије, односно припајање Албанској Републици и стварање ткз. Велике Албаније.

У својој борби тј. националној револуцији која траје више од једног столећа, Албанци нису бирали средства за остварење вишевековног сна о јединственој албанској држави на Балкану. За то су били спремни учинити све без обзира на исход.

С обзиром да су Срби означени у читавој западној хемисфери као једини кривци за растурање Југославије, као и ратове који су произашли из тога, тешко је веровати да ће сви одговорни криминалци бити адекватно осуђени за злодела која су почињена. Јер би судска статистика могла да промени мозаик рата на Космету, где би се јасно видело да и Срби имају жртве.