Дервента је била систем концентрационих логора у Босни и Херцеговини раних деведесетих година 20. вијека који су контролисале хрватско-муслиманске паравојне снаге.
Током три мјесеца у прољеће 1992. године припадници ткз. Хрватског Вијећа Одбране и ткз. Зелене беретке су формирале у градским и приградским дијеловима Дервенте најмање пет логора у којима је било утамничено више стотина Срба, првенствено цивила и нешто мање војника Југославенске Народне Армије.
Циљ оснивања ових казамата је био дио геноцидне политике не само властодржаца у Сарајеву, већ и Загребу, пошто су тада били савезници и сматрали су да србски живаљ треба физички елиминисати са тих простора гдје су стољећима живјели.
Највише логораша је доведено из насеља Чардак, покрај ријеке Укрине, гдје су хрватско-муслиманске снаге напале на православни Васкрс 1992. мјештане овог питомог села и направили ужасан помор.
Иживљавања стражара у дервентским логорима се граниче са садизмом јер су мучитељи уживали у преко 50 начина мучења над невиним цивилима. Сви који су насилно доведени у логоре нису имали нити судски налог за то нити су имали неки релевантан доказ да су починили неко кривично дјело. Њихова кривица је била та што су били неподобни по националном и вјерском кључу.
Почетком љета 1992. акција "Коридор живота" је успјешно изведена од Србске војске у БиХ, па је тако и Дервента ослобођена 4. јула. Тиме су ови казамати престали да функционишу док су мучитељи углавном побјегли преко Саве у Славонију, а мањи дио је ухапшен.
Биланс убијених и тешко рањених иде и преко 100... сви који су успјели да преживе овај пакао су остали са трајним психо-физичким посљедицама.
Број крвника који су осуђени пред Судом правде је врло мали свега петоро је процесуирано, а највећу пажњу је изазвало суђење Азри Алешевић-Башић, жена која је била прави монструм у редовима ткз. ХВО.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Дервенти
Дервента је градић који се налази у сјеверним дијеловима Босне, на путу између Бањалуке (72 км) и Шамца (56 км).
У близини Дервенте се протиче ријека Укрина, а има и три планине: Мотајница, Вучјак и Крњина. Такође има и Ивањско поље.
Још у доба србског краља Драгутина из светородне династије Немањића у том крају је постојао православни манастир (подигнут 1308.), односно његова задужбина. Али је он спаљен и порушен усљед турске најезде крајем 1458. године. У то доба манастир Укрина је припадао Зворничкој митрополији.
Насеље на овом подручју је записано да постоји крајем XVI стољећа, односно у доба Османске окупације. Тада је било нешто више од 200 становника Горње и Доње Укрине, које је касније повезивао мост преко истоимене ријеке. Управо тај мост из 1575. године донио је велики развитак пошто се туда отворио пут и трговачки каравани између Славоније и Босне.
Буне су у овом крају биле честе, јер су Турци спроводиле терор и страховладу највиших размјера (Данак у крви, Трећина приноса, Прва брачна ноћ итд). Нова православна црква тј. храм Успења пресвете Богородице је сазидан 1857. године.
Храм Успења пресвете Богородице
Хабзбуршка окупација почиње 1878. након Берлинског конгреса када је Бечки двор добио дозволу да уђе са својом војском и касније присвоји цијелу БиХ. У Дервенти се дешава известан трговачко-економски напредак, али и ослобађање од оријенталне културе и начина живота. Када је отпочео Велики рат, односно агресија Дунавске монархије на Краљевину Србију мноштво дервентских Срба је насилно одведено у логоре широм германске царевине. Сви виђенији и имућнији Срби, као и свештеници СПЦ су се нашли на удару.
Крајем Првог свјетског рата 1918. завршена је аустроугарска ера у овим крајевима и створена је прва јужнославенска држава - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Тада је Дервента административно потпала под Врбаску бановину. Тај међуратни период је заиста донио велики прогрес цијелом крају, па и Дервенти, у погледу: образовања, спорта, привреде, саобраћаја и др.
Стварањем клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске априла 1941. долази до новог геноцида над Србима. Дервентски Срби су као и у осталим крајевима од Дрине до Јадрана били стављени на листу за одстрел. Одвођени су у конц. логоре, али су убијани на кућном прагу. Хапшења и киднаповања су била дио свакодневнице, док су муслимански и хрватски фашисти владали четири године. Словеначке избјеглице су масовно долазиле у Дервенту током Другог свјетског рата од наци-фашистичких окупатора.
Средином априла 1945. јединице ПОЈ протерују Вермархт, усташе и домобране те их гоне до Алпа.
У социјалистичкој Југославији Брозов режим је гајио лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали. Наставак индустријализације и економски напредак су условили да неријешени национални проблеми буду скривени скоро пола вијека.
Према попису становништва из 1991. Град Дервента је имао 56.500 становника, од чега је било Срба 46%, Хрвата 38% и муслимана 12 посто и осталих 4 процента.
ОСНИВАЊЕ
Босанско-херцеговачки Хрвати 18. новембра 1991. проглашавају у Грудама "Херцег-Босну" - хрватску парадржаву на тлу БиХ. Они су у Дервенти још фебруара 1992. основали 103. бригаду ткз. Хрватског Вијећа Одбране, која је попуњавана са ликовима углавном са маргине људског друштва, односно они који су имали проблема са законом: алкохоличари, коцкари, силеџије, лопови, убице, наркомани, пробисвјети...
Почетком априла 1992. долази до кључања политичко-националних тензија у читавој Босни и Херцеговини, гдје су се Хрвати и муслимани удружили против Срба. Такође, они су имали своје паравојне формације основане још у љето 1991. спреми да се обрачујају са Југославенском Народном Армијом и Србима.
Војска Републике Хрватске је још у марту 1992. извршила агресију на Босанску Посавину у рејону села Сијековац, па су наставили даље да врше етничка чишћења србског становништва у том крају, заправо помажу дервентској 103. бригади. Конкретно 25. марта у Дервенти хрватске паравојне снаге су блокирале све путеве уласка тј. изласка из града. Постављени су пунктови гдје је контрола путника и робе била даноноћна.
Прва хапшења Срба у Дервенти су почела 4. априла 1992. Тада су грађани србске националности постали мете, кренуо је буквално лов на Србе. Већина Срба тада још није била у потпуности свјесна ситуације, јер су мислили да ништа нису криви.
Како се појавио велики број ухапшеника није се знало шта и куда са њима. С обзиром да је Дом ЈНА већ био запосједнут, одлучено је да у подрумским просторијама те зграде формира се логор. Већ посље неколико дана ту је утамничено преко 200 Дервенћана.
ЛОКАЦИЈЕ
Осим Дома ЈНА логори су основани на још четири мјеста:
- силос у насељу Поље
- основна школа у Пољарима
- војни магацин у Рабићима
- брдо Плехан, код самостана
ФУНКИОНИСАЊЕ
У свим логорима на тлу Општине Дервента услови су били више него сурови. Здравствена њега није ни постојала, док је количина хране и воде била недовољна за дневен потребе.
Мучења заточеника су била свакодневна на често и ноћу када се стражари понапијају и онда се додатно иживљавају над жртвама.
Силовања особа женског пола су такође била неријетка, док су жене и дјевојчице узраста од 14 до 68 година присиљаване на сексуални однос пред члановима својих породица или комшија. Стражари су уживали у овоме и међусобно се хвалили у нечасним работама.
Пребијања су се одвијала тако што су извадили из ћелије (просторије) неког заробљеника и онда га тукли дрвеним палицама, металним штанглама, кундацима пушке, ланцима бицикла... Ножеви, каме, бајонети су такође коришћени у сврху мучења јер су Србима урезивали на кожи усташке симболе или су их клали. Заточеници су прикључивани на индукторски телефон, што је изазивало језиве крике.
Затвореним Србима је ријетко саопштавано ради чега су они ту доведени. Њихова кривица је била национална и вјерска неподобност.
Многи мучитељи су носили црне униформе и ознаке НДХ, односно фашистичке симболе из времена Другог свјетског рата, хвалећи се својим усташким поријеклом.
Спомен комплекс Чардак
Када је извршена агресија на село Чардак 26. априла тј. на Васкрс 1992. тада је десетине становника присилно одведено у логоре. Заправо Чардак је доживио неславну судбину помора села у коме су куће пљачкане, спаљиване и на крају рушене. Такође миниран је и православни храм Успења пресвете Богородице 4. јуна 1992.
Србски логораши су тјерани да пију бензин или пак сумпорну киселину. Ово је био својеврсан специјалитет хрватских мучитеља. Сем тога, вођени су на лажна стријељања.
Бизарна мучења су подразумјевала и сјечење дијелова тијела, укључујићи и полне органе. Такође, стављени су им врући жарачи на тестисе што је прозивело непојмљиве болове жртава. Добар дио затвореника је морао да хода на патосу гдје је било пуно ломљеног стакла, док су они морали боси да ходају или клече.
У ово вријеме Армија босанско-херцеговачких Срба (ВРС) још није званично постојала, пошто се ЈНА још увјек распадала и њене јединице су повлачене у СР Србију. Остатак њихових одреда је био локалног значаја и неповезан. Тек 12. маја 1992. долази до проглашавања ВРС и креће озбиљније формирање оружаних снага од Срба у БиХ.
По злодјелима се у Дервенти истицала Азра Алешевић-Башић која је дошла ту из Ријеке као добровољац. Мрзила је Србе и иживљавала се над невиним људима на више начина. Њена специјалност је била мучење ножем. Зато је носила надимак: "Крвава Азра" или "Два ножа".
Једна од познатих Азриних жртава био је и Благоје Ђураш. Када је заклан, остали заточеници су тјерани да пију његову крв.
ЗАТВАРАЊЕ
Западне србске земље: Книнска и Босанска Крајина су у јуну 1992. биле одвојене од источне Босне и СР Србије. Фактички више од милион Срба се нашло у окружењу. Ситуација је била јако тешка и сложена, при чему су бебе у Бањалучком породилишту почеле да умиру усљед недостатака кисеоника.
Генерал Момир Талић, командант 1. крајишког корпуса ВРС наређује сарадницима да се разради план пробијања коридора у зони Посавине. Та акција је носила шифровано име "Коридор живота" и сматра се најсјајнијом операцијом у Отаџбинском рату 1990-их година. Мало прије Видовдана ова акција је успјешно реализована, тачније њен први дио. Скупа са јединицама ВРС учествивали су и војно-милицијски одреди из РСК.
Лака пјешадијска из Прњавора, 1992.
Тако је и Дервента ослобођена 4. јула 1992. док су хрватско-муслимански злочинци побјегли углавном преко Саве у Славонију. Снаге ВРС су наставили своје ослободилачке операције и почетком октобра те јесени, када је ослобођен Босански Брод, Посавина је била коначно слободна.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Срби из Дервенте су на некадашњем Дому ЈНА поставили спомен-плочу на улазу у зграду. Данас је то Дом културе и мјесто за одржавање градских манифестација у затвореном. Средином априла сваке године испред спомен-плоче одржавају се парастоси и молитвена сјећања у организацији породица жртава и свештенства СПЦ.
Слађана Зарић је 2020. године објавила свој филм "Коридор 92" који говори о ужасима грађанско-вјерског рата у БиХ током деведесети година, али и разлозима покретања ослободилачке акције "Коридор живота". Ту су приказане сцене у којима се говори о мучењима па и силовањима жена у хрватским логорима: Дервента, Орашје, Оџак, Брод...итд.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ
Оптужница за кривична дјела: ратни злочин, у Дервенти су подигнута први пут 1993. пред окружним судом у Добоју.
Једна од ријетких која је изведена пред Суд правде јесте Азра Алешевић-Башић, припадник 111. бригаде из Ријеке. Она се дуго година скривала у САД, гдје је имала лажни идентитет. Лоцирана је од Интерпола 2004. ухапшена 2011. али је изручена БиХ тек 2016. година касније. Пресуда је донета 2017. у Сарајеву, а казна је гласила 14 година затвора.
Ухапшен Вицентић
Јула 2021. године припадници МУП Републике Хрватске су ухапсили Перу Вицентића познатији као "Перо Коњ". Он је био официр ткз. ХВО и многи преживјели логораши из Дервенте и Посавине су наводили његово име као прекаљеног садисту и мучитеља. Само десетак дана пошто је доведен у истражни затвор Виценитћ је под неразјашњеним околностима преминуо.
ЗАКЉУЧАК
Дервентски систем концентрационих логора је био само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. стољећа у Босни и Херцеговини.
Циљ Туђмановог режима је био да се Срби елиминишу не само са подручја Дервенте и Посавине, већ и читаве БиХ, коју су сматрали својом територијом коју би у ближој будућности присвојили, односно обновили клеро-фашистичку НДХ. Хрватски екстремисти у сјеверним дијеловима Босне су имали велику помоћ Загреба и заједнички су спроводили планове. Један од разлога је да се смањи војни притисак на Хрватску и Загреб.
Тужилаштво и правосудни органи БиХ усљед жестоких политичких притисака не смију да подижу оптужнице против виновника ових гнусних злодјела, а камоли да доносе адекватне пресуде. Управо би то промјенило мозаик рата у Босни и Херцеговини, јер би се јасно видило да постоје и србске жртве. Кривичне пријаве које су поднесене стоје у фиокама.
С обзиром да су деценијама Срби у читавој западној хемисфери и оријенталним земљама означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће ико од муслиманских злочинаца одговарати за своја злодјела, као што је кривично дјело: узимање талаца и стварање логора.