Голи оток је био велики затвор тј. концентрациони логор који се налазио на острвима северног Јадрана. Голи оток (мушки затвор) и Свети Гргур (женски затвор) у Јадранском мору, постојали су од 1949. до 1988. године.
У току политичког сукоба између руководства Југославије и Совјетског Савеза од 1949. до 1956. године тај затвор је био у надлежности југославенске федерације и служио је као политички затвор намењен присталицама Информбироа и СССР-а.
Касније је Голи Оток прешао у надлежност СР Хрватске и коришћен је као обичан затвор намењен криминалцима за тешка кривична дела или оне који су ширили непријатељску пропаганду.
Дефинитивно је затворен 1988. а од 1989. године је потпуно напуштен.
Службени назив затвора у периоду од 1949. до 1951. био је „Радилиште административно кажњених мушкараца и жена друштвено корисним радом“, а од 1951. до 1956. године „Раднички прихватни логор за политичке затворенике“.
ПРЕТХОДНИЦА
Информбиро је био наставак Коминтерне коју је Јосиф В. Стаљин, вођа Совјетског Савеза под притиском западних сила распустио 1943. године у време најжешћих сукоба Другог светског рата.
Био је то покрет настао као противтежа западном свету, који је изашао из рата као победник над Силама Осовине. На другој страни социјалистички блок, као још један од победника у рату, тражио је начине како да поново обједини комунистички свет после распада Коминтерне.
Информбиро је прошао кроз три етапе:
У првој етапи (1947-1948.), започето је уједињавање земаља радничког покрета, да би већ у другој фази (1947-1953) Информбиро био једино окренут против Комунистичке Партије Југославије, која је одбила да се повинује његовом диктату.
Трећи и последњи период Информбироа (1953-1956.) се назива још и процес „дестаљинизације“, односно етапа пораза самог Информбироа. За време постојања, Информбиро је имао укупно три заседања. Прво је одржано у Београду (децембар 1947.), друго у Букурешту (јун 1948.) и треће у Будимпешти (новембар 1949.).
И поред тога што је Информбиро трајао паралелно са Хладним ратом, вратио је поново одавно прележану болест - уништавања човека човеком. Иако бројке нису прелазиле цифре за време стаљинових чистки у доба Коминтерне, сматра се да је Информбиро у Југославији однео преко 100.000 људи.
Јављали су се нови видови непријатељства односно погрдни називи као што су: Информбираш - Ибеовац (Стаљиниста)....
Поред тога, почео се неговати култ личности (вође), како преко обичне фотографије, тако и преко сликовних портрета који су морали да стоје у свакој кући и посебног вида владања као што су били „Стаљинизам“ и „Титоизам“.
Оно чему је Информбиро највише допринео јесте било разбијање јединства совјетских и југословенских комуниста које је било веома јако и чврсто за време рата.
НАСТАНАК ЛОГОРА
Логор „Голи оток“ формиран је 1949. године. Одлука о његовом формирању донета је најужем руководству југославенских комуниста са циљем да се ухапшеници, који су подржали Резолуцију Информбироа и били присталице Стаљина и Совјетског Савеза у борби против Југославије, изолују од осталих затвореника.
Као предлагачи „изолације информбироваца“ сматрају се Стево Крајачић, шеф Државне безбедности за СР Хрватску и Едвард Кардељ, члан Централног комитета Комунистичке Партије Југославије, веома близак сарадник Јосипа Броза Тита.
Врх КПЈ је рачунао да пета колона броји доста стаљиниста и да ће задавати велике проблеме, посебно ако дође до тада очекиваног напада Совјетског Савеза на Југославију. Зато је одлучено да се та група изолује на неком далеком острву, посебно јер се међу присталицама Информбироа налазио велики број војних лица, као и активних учесника Народно-ослободилачке борбе, способних за организовање и вођење оружаног отпора.
Предлог за далеко и усамљено острво у Кварнерском заливу потекао је од Мирослава Крлеже, који је од вајара Антуна Аугустинчића чуо да постоји „острво мермера“. Према замисли, „Голи оток“ је требао да буде друштвено-поправни затвор, у ком ће се заведени осуђеници брзо поправити и вратити својој Комунистичкој Партији.
Изградња затвора започела је почетком 1949. године, а прва група осуђеника из авнојевске Хрватске стигла је 9. јула 1949. године. Убрзо потом стигле су групе затвореника из СР Србије и СР Црне Горе.
Пре формирања затвора „Голи оток“, један део ухапшеника био је смештен у привременом затвору „Рамски рит“, код Пожаревца. Из разлога безбедности, јер је постојала опасност са СССР брзим упадом ослободи логораше, они су убрзо пребачени у затвор „Забела“, а потом на Голи оток.
Ухапшеници из Југословенске Народне Армије слати су у затворе у Старој Градишки и Билећи, које је контролисала војска, а само један део ових ухапшеника је био касније пребачен на Голи оток.
СТАТИСТИКА ЗАТВОРЕНИКА
Званичне процене, које је направио Савезни секретаријат за унутрашње послове СФРЈ јуна 1963. године, наводе бројку од 16.100 затвореника - 15.173 мушкараца и 927 жена, од којих је током издржавања казне страдало тј. убијено 413.
Према неким другим проценама број затвореника је био чак и до 30.000, од којих је страдало око 5.000. Најмлађи затвореник био је Вуксан Кнежевић стар 17 година, ухапшен 5. септембра 1949. године.
Према званичним подацима, највећи број ухапшеника био је из редова Југословенске Народне Армије, њих 3.592 односно 22%. То су били углавном официри, који су у затвор слати одлукама војних судова, који су их осуђивали на казне затвора од 3 до 20 година затвора.
Они су углавном били затворени у Старој Градишки и Билећи и само делом на Голом отоку. Иако су цивилини ухапшеници пуштени 1956. године, војни ухапшеници су задржани још две године - до 1958.
Органи хапшења и број ухапшених Информбироваца
- Контраобавештајна Служба ЈНА је ухапсила 3.592 људи односно 22% ухапшених
- Савезна Државна Безбедност је ухапсила 1.210 људи односно 8% ухапшених
- Републичка Државна Безбедност БиХ је ухапсила 1.981 човека односно 12% ухапшених
- Републичка Државна Безбедност Јужне Србије је ухапсила 601 човека односно 8% ухапшених
- Републичка Државна Безбедност Словеније је ухапсила 348 људи односно 2% ухапшених
- Републичка Државна Безбедност Србије је ухапсила 2.943 људи односно 18% ухапшених
- Републичка Државна Безбедност Хрватске је ухапсила 2.014 људи односно 13% ухапшених
- Републичка Државна Безбедност Црне Горе је ухапсила 1.740 људи односно 11% ухапшених
- Остали органи су ухапсили 1.672 људи односно 10% ухапшених
По званичним подацима, национална припадност највећег броја затвореника је била србска - њих 70,5%, а на другом месту су Хрвати 21,5%. У Црној Гори владало веома распрострањено проруско расположење, на шта је утицала дугогодишња историјска повезаност Црне Горе и Русије, па је тако одатле било и највише ухапшених по глави становника.
Такође међу ухапшеницима је био и одређени број припадника националних мањина, међу којима су били најбројнији Албанци, Бугари и Мађари, а било је и Италијана, Румуна и других.
Национална припадност затвореника
| Срби |
Хрвати |
Словенци |
Албанци |
Остали |
| 11.345 |
2.561 |
567 |
431 |
1.197 |
| 70,5% |
16% |
3,5% |
3% |
7% |
ПОЛОЖАЈ ЗАТВОРЕНИКА
Затвореници су на Голи оток долазили бродом који се звао „Пунат“. Током издржавања казне обављали су најтеже физичке послове - радили су у каменолому, лети на температури од око 35 до 40 ºС, а зими по јаким бурама.
Преко 90% ухапшеника је у затвор дошло без судског процеса већ по „партијској казни“, без пресуде и одређене дужине казне. Затвореници су се делили на „банду“ и „ревидиране“.
Свако вече су се држали састанци на којима се обрађивала дневна политика и то је била прилика да припадници „банде“ ревидирају своје, пре свега, стаљинистичке ставове. Већина логораша под великим физичким и психичким притиском је била сломљена и на састанку тражила да буде примљена међу „ревидиране“.
Скуп затвореника је био „демократски“, под надзором стражара, где се јавно дискутовало о сваком појединцу, колико је његова молба искрена и слично. Врло често су били кажњавани они који су се слабо или никако јављали за реч.
„Ревидирани“ су имали бољи положај, радили су лакше послове као што је било вађење камена штанглама у каменолому или клесање камена и имали неке изгледе да буду пуштени на слободу. За банду је било резервисано ношење камена на тачкама (врста носила за камен који носе два логораша).
Ипак, постојао је мали број припадника „банде“ који никад нису попустили и који ни након дугогодишње робије нису ревидирали став. Једна од таквих била је Миљуша Јовановић, сестра генерала Арсе Јовановића. За „најтврђе“ затворенике постојало је посебно радилиште у оквиру затвора под називом „Петрова рупа“ (добила име по затворенику Петру Комненићу) где су услови били посебно сурови и где је смртност била веома висока.
Знали све: Александар Ранковић, Јосип Броз (лево)
Милован Ђилас и Едвард Кардељ (десно)
Неки од начина мучења
У затвору је постојао широк дијапазон врста мучења затвореника од којих су се истакли - топли зец, као пример физичког и бојкот, као пример психичког злостављања.
- „Топли зец“ (или „Шпалир“ како су ово мучење звали у женском затвору на Светом Гргуру) је био ритуал „добродошлице“ новопридошлим затвореницима. Током овог ритуала стари затвореници би се поставили у две врсте окренути једни према другима, а затим би нови затвореник прошао између њих. Током проласка нови затвореник би био пљуван, ударан шакама, песницама, ногама, летвама и др.
По изласку из кошмара новопридошли је остајао крвав и изубијан, поломљених зуба или би се чак онесвестио. Овакав начин мучења је узроковао чак и смртност код великог броја нових затвореника, па су се касније летве и остали убојити алати избацили из употребе. Стари затвореник у врсти који није „адекватно ударао“, бивао је кажњен. „Топли зец“ се примењивао и у ситуацијама када је некога требало казнити због непослушности или пасивности.
- „Бојкот“ је био један од начин психичког кажњавања логораша. Значио је да са особом која је под бојктом нико не сме да разговара. Често јој се око врата качио одговарајући транспарент нпр. „Ја сам издајник“ или слично.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Александар Ранковић, директор југославенске тајне полиције, је после застрашујућег извештаја којег је добио од Добрице Ћосића након његове посете Голом отоку 1951. године, одлучио да и сам посети затвор. Посетио га је августа 1951. и потом је наредио да се стање у затвору поправи.
Политички затвореници, који су на Голи оток упућени као присталице Информбироа и Совјетског Савеза, пуштене су на слободу тек 1956. године, после нормализације односа између Југославије и СССР.
Затвор је тада прешао у надлежност НР Хрватске и коришћен је за смештај тежих затвореника. Тамо су били упућивани тежи осуђеници, али и каснији политички затвореници - албански сепаратисти, хрватски националисти осуђени за подржавање проусташког покрета МАСПОК и други.
Затвор је дефинитивно затворен 1988. године, а потпуно је напуштен 1989. године.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
„Голооточани“ (како је гласио „надимак“ преживелог затвореника са Голог отока) су и после издржане казне били проказани и жигосани у друштву, нико са њима није смео јавно да се дружи и састаје и тешко су добијали било какав посао, углавном оне које нико није желио.
Често се дешавало да је тамошња психо-физичка тортура оставила тешке последице, па нису могли да спавају дуго година после. Пратила их је параноја. На чланове породице се вршио притисак да их се одрекну, а на брачне другове да се разведу.
Један од познатих Голооточана је свакако и глумац Властимир Велисављевић, који је доживио дубоку старост. Он је послат у овај логор јер није хтео да изда свог кума који је био пуковник ЈНА, а изговор је био што су му истражиоци нашли у стану неке руске књиге. По повратку из логора развео се од жене.
Закон о рехабилитацији Голооточана је донет тек крајем 2013. године у Београду пред Вишим судом.
У Републици Србији је основано „Удружење Голооточана Србије“ који траже обештећење за време проведено у овом логору. Према незваничним подацима из 2012, у Србији живи око 500 бивших логораша.
У Србији је до 2012. рехабилитовано 1.700 политичких осуђеника.