Бањица - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Други светски рат

Шумадија


Логор Бањица



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Логор ДаницаЛогор Јасеновац - Краљево

Логор Керестинец - Логор Јастребарско

Логор СисакУсташе - Пркос - Стара Градишка

Априлски рат - Вељун - Логор Бањица - НДХ

Сајмиште - Гаравице - Крагујевац - 27. март

Лесковац - Београд '41 - Велика - Београд '44 -

Нови Сад - ПанчевоПрскос - Стари Брод

 

Логор на Бањици био је највећи концентрациони логор на подручју окупиране Србије (1941-1944). У њему је убијено преко 3.800 људи. Проглашен је за споменик културе тек 1984. године. Овај логор је био у функцији од јула 1941. до октобра 1944. у касарни бивше југословенске краљевске војске. Логор Бањица је имао две секције у којој је једна била у надлежности Специјалне полиције Београда, док је други део био у надлежности немачког Гестапоа.

Први затвореници доведени су већ 9. маја 1941. и затвореници били су Јевреји и Роми, а од 1941. када је Београд проглашен за "Јуденфрај" углавном противници Недићевог режима, већином заробљени партизани и српски комунисти. Бањица је био концентрациони логор. Многи затвореници из Бањице били су пребачени у друге концентрационе и радне логоре које су Немци држали под својом контролом у окупираној Европи. Кроз овај логор за време читаве окупације прошло је 30.000 људи, а од тог броја њих 8.800 је стрељано на стратишту у Јајинцима.

Тачан број жртава никада неће бити познат због тога што је много документације било уништено 1943., а и многа тела која су била покопана на подручју логора била су пребачена на друга места или су била уништена приликом повлачења.

Данас је Бањички логор претворен у Музеј Бањичког логора. Некадашња соба смрти је претворена у спомен-собу са изложеним стварима и предметима који су некада припадали логорашима.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА
 

Демонстрације 27. марта 1941.
 

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.


 

 

 


ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Прва идеја о стварању концентрационог логора на Бањици јавила се маја 1941. године. Било је потребно створити један велики затворски простор где би били довођени убеђени противници немачког Рајха као и сви они који нису подржавали Комесарску управу Милана Аћимовића.

По уласку Совјетског Савеза у рат на страни антифашистичке коалиције и почетка првих диверзантских акција партизана у Србији, стварање концентрационог простора у окупираном Београду било је само питање дана. Званично, Бањички логор је оформљен 5. јула 1941. Формалну одлуку о стварању логора донели су немачки командант града Београда и заповедник Гестапоа у окупираној Србији, а спровео ју је у дело тадашњи помоћник министра унутрашњих послова Драгомир Јовановић. За логорашки простор Немци су одабрали бивши војну зграду 18. пешадијског пука „Краљица Марија“ на Бањици. Први заточеници из унутрашњости Србије приспели су у логор 9. јула 1941.

Бањички логор се по формирању почео дограђивати. Најпре су испражњени војни магацини на спрату и просторије су претворене у логорашке собе. У дворишту је подигнута висока стражарска кула, ископани су темељи за подизање зида, а такође су адаптиране и просторије у сутурену.

Бањица је у почетку била логор само за Београд. Међутим, војно-управни командант Србије Хајнрих Данкелман, да би трупе на терену растеретио затвореника, наредио је 21. августа 1941. да трупе све затворенике шаљу у концентрациони логор у Београду. Тиме је Бањица изгубила месно значење и није била више потчињена фелдкомандантури у Београду него Управном штабу војног команданта са називом „Концентрациони логор Србије Београд“. Управни штаб је добио задатак да регулише преузимање логора и да у управу укључи представнике немачког Вермархта.



 



УПРАВА ЛОГОРА
 
Командант логора на Бањици био је немачки поручник Вили Фридрих, док је дужност управника логора вршио Светозар Вујковић. Логор је званично био у надлежност Управе града Београда, па су тако у логорској управи били заступљени већином српски цивилни органи који су вршили разне административне послове. Заменик управника логора је био Радован Чарапић. Стражу и обезбеђење логора давали су војници српске жандармерије, а касније Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса.

Званичног бањичког лекара је давао Гестапо и ту дужност је све до расформирања логора вршио СС мајор др. Фридрих Јунг, док су у логорашкој амбуланти и стационару радили углавном бањички таоци који су се пре рата бавили лекарском струком. Поред Јунга, дужности логорских лекара су вршили и др. Велизар Пијаде (затворен као Јевреј), др. Жарко Фогараш присталица НОП-а и др. Љубодраг Стефановић, присталица ЈВуО. Једино је др. Фогараш преживео логор.


 

 


ОРГАНИЗАЦИОНА ШЕМА ЛОГОРА

У разним периодима постојања Бањичког логора поједине собе су имале различиту намену. У прве две окупационе године њихов карактер се често мењао. Најпре су биле мешовите, са заточеницима различито одмерених кривица, да би се затим у већину соба налазили осуђеници на смрт који су чекали стрељање. У логору су биле заступљене и женске собе у којима су довођени политичкки кривци или таоци по женској линији. Како се логор све више и више пунио, ово правило је било занемаривано па су се тако женске и мушке собе спајале и постајале колективне собе логораша.

Распоред бањичких соба изгледао је овако:

Приземље

    Соба бр.3 - соба где су били затварани партизани и присталице НОП-а

    Соба бр.4 - соба смрти за све политичке осуђенике.

    Соба бр.6 - соба где су били затварани Јевреји.

    Соба бр.7 - соба где су били затварани четници и присталице Равногорског покрета.

    Соба бр.8 - соба где су били затварани политички кривци по линији НОП-а.

    Соба бр.9 - женска соба талаца које су биле затваране као присталице Драже Михаиловића (супруге четничких команданата и истакнутих политичких или војних личности у Равногорском покрету ЈВуО).

    Соба бр.10 - соба где су затваране присталице Равногорског покрета.

    Соба бр.11 - соба за смештај логорских стражара.

    Соба бр.12 - заједничка соба где су затваране присталице НОП-а и Равногорског покрета. Од септембра 1943. искључиво соба присталица Равногорског покрета.

    Соба бр.13- женска соба. Од марта 1943. соба у којој су били затварани кривци Специјалне полиције.

    Соба бр.14 - канцеларија управника логора.

    Соба бр.16 - соба где су затваране Јеврејке.

    Соба бр.17 - соба где су затварани кривци Гестапоа. Од априла 1944. соба присталица Равногорског покрета.

    Соба бр.24 - соба за пролазне затворенике који су чекали транспорт у интернацију или неки други логор.

    Соба бр.25 - соба у којој су затварани криминалци и преступници.

    Соба бр.35 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)

    Соба бр.36 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)


Први спрат

    Соба бр.37 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)

    Соба бр.38 - женска соба смрти. Од 1943. соба присталица Равногорског покрета, а затим мешовита партизанско-четничка соба.

    Соба бр.56 - соба која је претворена у логорску амбуланту и стационар.

    Соба бр.62 - соба у којој су затваране присталице Равногорског покрета односно ЈВуО.

    Соба бр.64 - соба у којој су затваране присталице Равногорског покрета односно ЈВуО.

    Соба бр.65 - соба у којој су затварани осуђеници на временске казне „Роковци“.

    Соба бр.66 - друга соба смрти. У њој су затварани политички и војни осуђеници на смрт Специјалне полиције и Гестапоа који су чекали на стрељање.

    Соба бр.67 - соба у којој су затварани логораши са нерешеним статусом, односно они над којима је у логору примењиван иследни поступак.

    Соба бр.68 - соба за пролазне затворенике који су чекали транспорт у интернацију или неки други логор.

    Соба бр.85 - колективна женска соба.

    Соба бр.86 - соба у којој су били затварани логораши предвиђени за интернацију.

    Соба бр.87 - соба у којој су затварани осуђеници који нису испоручивали жито окупаторима „Дирисовци“

    Соба бр.88 - соба у којој су затварани осуђеници који нису испоручивали жито окупаторима „Дирисовци“

    Соба бр.89 - соба у којој су затваране Јеврејке.

    Соба бр.90 - колективна женска соба.


 

 



КАТЕГОРИЈА ЛОГОРАША

У почетку категоризација логораша није вршена. За време устанка у Србији 1941. године, у логор су довођени партизани, присталице НОП-а, комунистички функционери, Јевреји, Роми, националисти (они који су били са четницима) и таоци.

У првим годинама окупације, у Бањичком логору су се као посебна категорија налазили „криминалци“ и „преступници“, односно лица која су још у Краљевини Југославији издржавали затворску казну због преступа. Они су били ликвидирани до марта 1942. године. У последњој години окупације довођени су и странци које су чинили ухваћени амерички, енглески или совјетски обавештајци, заробљени Италијани или Немци који су одбили више да служе Великом Рајху. Већина странаца је из логора интернирана у Немачку, Француску, Аустрију и другим земљама, а један мали број је стрељан.

Прва званична категоризација логораша извршена је у септембру 1942. године када је уведена нова категорија затвореника присталице ЈВуО, односно Драже Михаиловића, док су се они раније називали националистима. У исто време, извршена је подела кривица логораша. Тако су најтежи кривци сврстани у I категорију логораша, мање криви у II категорију, а они без доказа у III категорију. Уобичајна пракса је била стрељање првокатегораца, али у случају недостатка талаца, узимани су и кривци из друге и треће категорије. Таква пракса је настављена све до расформирања логора.
Бекства из логора

Иако је Бањички логор важио као један од најбоље чуваних и најбоље обезбеђених концентрационих логора, за време окупације успело је 5 логораша да прокрчи себи пут у слободу. Прво бекство је забележено у јануару 1943. када је Милка Минић, супруга високог партијског секретара КПЈ Милоша Минића успела да се извуче из логора. Друго веће бекство забележено је октобра 1943. Из логора су побегли капетан ЈВуО Нешко Недић, резервни потпуковник Илија Орељ, студент Никола Пашић млађи и још један затворски чувар. Било је и случаја бежења бањичких логораша и за време извођења радова на Дунаву, у Обреновцу и Панчеву.
Однос присталица Равногорског покрета и НОП-а у логору

У логору на Бањици било је велики број људи који је био заточен по линији НОП-а и Равногорског покрета. У колективним собама је долазило некада до физичког разрачунавања једних и других. Четнички затвореници су критиковали колектив партизанских заточеника, док су ови, с друге стране, критиковали њихово јунаштво, њихову Владу у емиграцији, Краља и Дражу Михаиловића. У једном таквом физичком разрачунавању присталице НОП-а су убиле капетана Радована Стојановића, после чега су четнички логораши напали партизанске и изазвали велико крвопролиће. Други случај се догодио после изненадне смрти логорског доктора Љубодрага Стефановића, када су четници оптужили партизанске лекаре да су му намерно дали смртоносну инјекцију. Узавреле страсти су донекле смиривали најобразованији логораши међу оба табора. На инсистирање адвоката Стефана Ђелинеа (партизана) и адвоката Александра Трифунца (четника) крајем априла 1944. престале су овакве појаве јер је свима било јасно да се налазе у истој позицији. Четници су предложили партизанима да заједнички освоје амбуланту и управу чим дође до повлачења Немаца, али су партизани овај предлог одбили. Ускоро је највећи број логораша био одведен у интернацију и овај план је пропао. С друге стране, забележени су и примери хуманости и једних и других. Партизански борац је после много одбијања пристао да прими део оброка који му је нудио вођа ЈУРАО Богдан Милутиновић, адвокат Владимир Радичевић је пред одвођење на стрељање поздравио партизанске логораше у колективној соби и руковао се са сваким, железнички службеник Боривоје Радоњић је на излазу из логора дао своју железничку капу партизанском политкомесару како би се сакрио од управника логора итд. У време постојања логора забележено је неколико заједничких стрељања присталица НОП-а и Равногорског покрета.

 

 



ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор на Бањици је распуштен у октобру 1944. Тада су се Београду приближавали војници Црвене армије и НОВЈ-а. Логорска архива била је спаљена и једино су захваљујући заменику управника логора Радовану Чарапићу остале недирнуте поједине бањичке књиге логораша које се и данас чувају у архиву града Београда. Чарапић је најпре пустио на слободу ухапшенике који су доведени из Гестапоа, а затим је дао објаве о пуштању свих заточеника који су се налазили у логору. Последњи заточеник је напустио логорску капију 5. октобра 1944. Тај дан се узима као дан када је логор на Бањици био распуштен.
Коначни показатељи Бањичког логора

Према сачуваним бањичким књигама логораша, кроз овај логор је за време окупације прошло тачно 23.288 логораша, од којих је стрељано њих 3.849. Међутим, то је према непотпуним бањичким књигама које су сачуване, док је према стварним показатељима кроз логор прошло близу 250.000 људи и за одмазду стрељано њих 30.000. Велики број осуђеника није ни увођењен у бањичке књиге већ је директно вођен у Јајинце. Кроз логор је прошао и велики број логораша са Старог Сајмишта, од којих је највише било Јевреја. Они су били транспортовани на Бањицу као попуна квоте која се морала испунити за одмазду, а такође и због интернирања.

Стрељања и вешања логораша вршена су и у самом логору. Почетком 1942. постављен је грудобран у дворишту логора који је коришћен за стрељања, а било је случајева убиства из чисте обести.

Затворенике је највише слала немачка СС и полиција, Управа града Београда, Престојништва и Среска начелства. Из Бањичког логора су стрељани Јевреји, Роми, партизани, присталице НОП-а, четници, присталице Равногорског покрета, странци, криминалци и преступници. Правилан редослад је тешко одредити, јер недостају битна документа.

 

 

 

СТАТИСТИКА
 

Према бањичким сачуваним књигама овако изгледа структура стрељаних према занимању:

Сељаци Занатлије Радници Студенти Ученици Чиновници Војници Свештеници
1.414 631 305 71 125 383 125 15
Правници Лекари Инжењери Професори Трговци Слободњаци Домаћице Непознато
45 18 33 12 208 202 226 36

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Бањичком логору Сима Беговић је написао књигу у два тома под насловом "Логор Бањица 1941-1944", коју је издао Институт за савремену историју у Београду 1989. године.

Поред тога и Евица Мицковић је објавила књигу "Логор Бањица - логораши" 2009. године, на преко 1.500 страна, где је овај логор назвала "фабриком смрти" на ободу Београда.

   




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!