Бараке на Сави је један од три нацистичка логора у Шабцу и један од многобројних логора које су у систему концентрационих логора широм окупиране Србије основале ратне јединице нацистичке Немачке 1941.

Овај логор ужаса постојао је више од три године, односно од 20. јула 1941. па до 19. септембра 1944. када је Шабац и ослобођен. Кроз њега је прошло преко 30.000 људи, највише Срба, па Јевреја и Рома.

Логор Бараке на Сави je био смештен у војне бараке (тако је и добио име) на простору око старог дела града Шабца, а састојао се од шест барака, управне зграде, зграде за магацине, радионице и кухиње. Физички је био обезбеђен са спољне стране оградом од два реда бодљикаве жице, а са унутрашње стражарскими местима и неколико стражарских кула осматрачница.

Логор у Баракама на Сави, је према размерама терора и броју мртвих, након Логора на Сајмишту, Логора на Бањици и Логора на Црвеном крсту у Нишу, био четврти логор на територији немачке окупационе зоне у Србији, у коме је после рата југославенска Комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача пописала именом и презименом преко 2.500 жртава.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акција је названа "Операција 25".

Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.

Окупаторска подела Краљевине Југославије

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.  

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Одмах по успостављању немачке војне и цивилне власти у граду Шабцу, кренуле су припреме за оснивање концентрационог логора у циљу застрашивања локалног становништва да не подигне устанак, али и да се држе таоци за стрељање из одмазде.

Тако је 20. јула 1941. године основан овај логор у предратним војним баракама Краљевине Југославије. Овај логор, по својој структури разликовао се од оног у Окружном затвору, јер је више одговарао  концентрационом логору. Касније су логораши из овог казамата упућивани у друге логоре у Србији и Немачкој.

УПРАВА ЛОГОРА

Управу логора чинили су немачки официри, који су заједно са Фолсодјчерима ("Дунавским Немцима" из Војводине) одређивали услове живота и стрељања у логору.

Овај логор је имао јако обезбеђење јер су се Немци плашили пробоја затвореника.

ИНФРАСТРУКТУРА

Логор je био смештен у старим војним баракама бивше југословенске краљевске војске, на десној обали Саве на простору око „Старог града” (тврђаве старе преко 500 година из доба Турака Османлија). Инфраструктура логора која се састојала се од шест барака, насупрот којих су се налазиле: управна зграда, магац, радионица и кухиња, била је размештена у троуглу који се граничио са североистока Савом, са севера касарнама у којима су биле смештене Немачке окупаторске јединице, а са југа речицом Камичак и друмом који је водио ка градској кланици.

Бараке су биле дугачке 45 метара, а широке 10 метара. Свака је имала два главна улаза (сееверозападни и југозападни) и по две велике собе у које се улазило из мањег предворја, са обе стране бараке. У зајдничким собама повремено је боравило и до 70 заточеника.

Логор је био оивичен са три стране: источно узаним клином између Камичка и Саве, а са треће касарнама немачке војске. Споља је био опасан прво са једним а потом са два реда бодљикаве жице. У кругу логора било je неколико кула осматрачница.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Чланови Кладовског транспорта од јула, а од краја августа и домаћи Јевреји (мушкарци, жене и деца), нешто више од 1.000 били су први заточеници логора на Сави и били до краја јануара 1942. једини становници.

На Михољдан 12. октобра 1941. сви мушкарци из логора одведени су у мачванско село Засавицу и тамо су стрељани, а остатак (жене и деца), пребаченн је у логор на Сајмишту, код Београда јануара 1942.

После Јевреја нацисти су у логор у првој половини 1942. дотерали неколико стотина ухапшених Срба из Босне, а онда су почели да пристижу партизани из целог Подриња, Ваљева, Ужица и других места. У јануару месецу 1942. стигло је у логор и неколико стотина четника из формације Јездимира Дангића.

До априла месеца 1942. већина заробљених партизана је стрељана, а мањи број је пуштен кућама. Тако да је у мају 1942. логор остао полупразан.

У периоду од пролећа 1942. до пролећа 1943, у логору на Сави највише je било оних "непослушних" који нису испунили обавезе у давању жита и стоке окупатору, као и они који су похапшени за принудни рад. Логор je поново почео да се масовно пуни у пролеће 1943, довођењем припадника СКОЈ и Равногорског покрета. Све до краја рата, наизменично су довођени и одвођени припадници обе формација (партизани и ченици), да би их после тортуре интернирали или стрељали.

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Почетком 1944. немачки окупатор je извршио нова масовна хапшења сарадника HOП-a, када је за неколико дана ухапшено преко 200 Срба из Подриња. Највећи део убрзо је интерниран преко логора Бањица у Немачку.

Последњи затвореници из логора упућени су на Бањицу 19. септембра 1944. године, а остали су пуштени кућама. Тог датума логор је званично престао да постоји.

БРОЈ ЖРТАВА

За време трајања Другог светског рата кроз шабачке логоре прошло је око 30.000 затвореника.

Поред ових масовних убистава, Немци су вршили и стрељања мањих и већих група људи у самом логору или на другим стратиштима, до укупна цифре до затварања логора која износи око 2.500 заточеника, највише Срба.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након Другог светског рата комунистичке власти нису дозвољавале да се прича јавно о злочинима над Србима, поготово у западним и централним деловима тадашње државе. Жртве из нацистичких логора у Шабцу никада нису добиле достојан споменик. Постоји само неколико спомен-плоча на Доњошорском гробљу у граду Шабцу.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О овом казамату и његовим жртвама до сада је написано само неколико књига.

Станоје Филиповић је 1967. године објавио књигу "Логори у Шабцу". Три године касније и Др. Венцислав Глишић објављује књигу "Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944", у коме је један део књиге тј. Глава 4, посвећен шабачким логорима, односно Баракама на Сави.

Документарни филм није снимељен ниједан.

ЗАКЉУЧАК

Логор 'Бараке на Сави' је само једна карика геноцида који се на Србе обрушио током Другог светског рата од стране немачких окупационих власти.

У окупираној Србији коју је водио генерал Милан Недић, оружане и безбедоносне снаге Трећег Рајха су имале неограничена права и свако ко им се супроставио или учинио сумњив на било који начин могао је да заврши у логору или буде убијен. Сем мушкараца који су довођени из идеолошких тј. политичких разлога, у логору су утамничени: жене и старчад, па чак и деца. Разлог за овакву геноцидну акцију јесте то што је фирер Адолф Хитлер хтео да уништи Србе као освету за пораз у Великом рату 1918. године.

Послератне југославенске комунистичке власти су врло слабо мариле за културу памћења и углавном су приче о страдањима и стратиштима Срба биле забрањене, изузев у појединим случајевима. Деценијама касније, када је почетком деведесетих година разбијена Југославија, у Европи и свету су Срби представљени као варвари које треба уништити.

Уједињена Немачка је поново била антисрбски настројена, а 1999. године чак су немачки авиони у саставу НАТО авијације учествовали у агресији на Србију и Црну Гору, односно варварском бомбардовању СР Југославије.