Љубушки - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Херцеговина


Логор Љубушки



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

Логор Љубушки је назив за систем концетрационих логора, који су основале хрватске паравојне јединице (ХВО) у Босни и Херцеговини током рата 1992-1995 у граду Љубушки. Систем логора се налазио у истоименом мјесту на крајњем западу Херцеговине, односно на граници са Далмацијом.

Овај систем концентрационих логора спада у најужасније логоре на подручију бивше Југославије, током њеног распада, јер су логораши преживљавали разне врсте психо-физичких мучења.

Кроз овај логор прошло је на стотине Срба (цивила и војника), а касније усљед сукоба муслимана и Хрвата у централној Босни, доведени су и муслимански цивили и војници Армије БиХ.

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Љубушком

Љубушки је мало мјесто, на граници између српских земаља Херцеговине и Далмације, веома близу Јадранског мора, свега 40 км. Зато је клима на овом подручију умјерено-медитеранска, са дугим сушним љетима, а благим зимама.

Љубушки је варош која се налази у динарском кршу, са плодним низијама као што су: Љубушко, Вељачко и Витинско поље, Расток и Бериш. Налази се на раскрсници путева према Мостару, Макарској и Дубровнику. А веома близу је луке Плоче.

Овај крај је био одувек познат пашњацима, изворском водом, шумама и животињама. Тако да је био насељен још у паисторијско доба. Римљани су овај крај отели од Илира, са којима су водили рат у 3. столећу пре Христа.

У 7. стољећу долазе Јужни Славени на подручије западног Балкана, те убрзо настају и њихове државе. У овом крају постоје споменици на ћирилици нпр. Хумачка плоча. У 15. вијеку Љубушки је био дио посједа српског великаша Стјепана Вукчића Косаче, који је контролисао Захумље и читаву Херцеговину.

Надирањем Османлија на Балканско полуострво у 14. и 15. вијеку редом падају све хришћанске државице под њихову управу. Тако је и Љубушки 1472. године окупиран од Турака, који су донијели ислам у ове крајеве. Османлије су спроводили терор и страховладу према хришћанском становнишву, а често су и потурчивали њихову дјецу и правили - Јањичаре.

Посље Берлинског конгреса 1878. године, читава Босна и Херцеговина, па и Љубушки долази под утицај тј. окупацију Хазбуршке монархије. Бечки двор је такође имао непријатељски однос према Србима православцима и муслиманске вјере. Тако је у читавој Босни и Херцеговини и Војној Крајини, започет процес покатоличавања Срба, који је касније у 20. стољећу измјенио националну структуру, односно повећао се број Хрвата.

Народ не желећи да трпи зулум аустријског цара, све више је дизао глас против, тако су припадници Младе Босне (Гаврило Принцип, Вељко Чабриновић и др.) извели Видовдански атентат у Сарајеву 1914. на престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда и његову жену. То је био окидач за напад Аустро-Угарске на Краљевину Србију после пар недеља, чиме је започет Велики рат. Након Првог свјетског рата, Љубушки је ушао у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, административно је припао Приморској бановни.

Априла 1941. Њемачка и Италија са својим савезницима напале су Краљевину Југославију и раскомадали је. Највећи дио је припао је усташкој Независној Држави Хрватској, гдје је и Љубушки потпао. Већ у љето 1941. читава Херцеговина је пливала у српској крви, док су усташе спроводиле геноцид према Србима, Јеврејима и Ромима. Усташки покрет је имао у Љубушком јако упориште, тако да су из овог краја познати усташки зликовци: Андрија Артуковић (министар у Влади НДХ), Вјекослав Макс Лубурић (управник логора Јасеновац), Вјекослав Вранчић (усташки министар) и др.

Након ослобођења 1945. и побједе југославенских партизана, Љубушки је административно припао СР Босни и Херцеговини. Овај период посље Другог свјетског рата је познат по економском развоју и индустријализацији читаве земље. Хрвати нежелећи суживот са Србима нити социјализам као друштвено уређење, већином су одлазили у емиграцију, највише Аустрија, Њемачка, Канада и Аустралија.

Крајем 1980-их усташка емиграција се почела враћати у Југославију, јер су темељи друге јужнославенске државе попуцали, а Савез Комуниста се распао. Промјењен је и друштвено-политички систем. Након вишестраначких избора у СР Босни и Херцеговини 18. новембра 1990. побједиле су странке са националним предзнаком. У Љубушком је побједила милитантна странка ХДЗ. Наредне године у љето 1991. док је рат у сусједној Хрватској почео, у дјеловима гдје су босански Хрвати и муслимани имали релативну или апсолитну већину кренуло је илегално наоружавање и стварање паравојних формација. Тако је у Љубушком основана команда Хрватских Одбрамбених Снага, а касније и Хрватског Вијећа Одбране.

 

 

ЛОКАЦИЈЕ ЛОГОРА

Систем концентрационих логора у Љубушком обухватао је казамате на неколико локација:

  1. Воjно-истрaжни зaтвор ХВО, највећи логор
  2. Стaри зaтвор
  3. Откупна стaница дувaнa
  4. Склaдиште дувaнa
  5. Основна школа Липно
  6. зaтвор у школи у Крaвицaмa

 

 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

  1. Стојан Одак звани Столе, стражар и припадник ХВО
  2. Драган Милош, стражар и припадник ХВО
  3. Иван Краљевић, управник логора
  4. Мате Јелчић, звани "Жути", припадник ХВО
  5. Славко Скендер, звани "Брада", припадник ХВО
  6. Вице Бебек, звани Вицко, припадник ХВО
  7. Винко Радишић, звани Винча, припадник ХВО
  8. Недељко Матић, звани Недо, припадник ХВО
  9. Мирко Врачевић, рођен 15.3.1945. у Смртићима, крај Прњавора, припадник ХВО
  10. Драган

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

  1. Слободан Зуровац, циивл из Чапљине
  2. Милорад Пајчин, српски борац из Губина, провео 4 мјесеца.

 

 

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Логор у Љубушком је имао нехумане услове, као и већина других логора на подручију бивше Југославије. Затвореници су често спавали на поду, односно хладном бетону. Дозвољено им је било вршити физиолошке потребе само ујутро, а дешавало се да један тоалет користе четири затвореника истовремено.

Затвореници су свакодневно премлаћивани, а вршена је према њима и психичка тортура, да певају усташке песме, опонашају животиње. Логораше су такође водили на присилни рад да копају ровове на линијама раздвајања.

Жене које су у овом логору биле заточене, без обзира на старосну доб, биле су силоване по неколико пута.

 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор у Љубушком је затворен под притиском међународних

 

 

 

 

 

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links