Логор Љубушки је назив за систем концетрационих логора, који су основале хрватске паравојне јединице ткз. Хрватско Вијеће Одбране у Босни и Херцеговини током босанско-херцеговачког рата 1992-1995 у општини Љубушки, по наредби највиших власти ткз. Хрватске Републике Херцег Босне.
Овај систем логора се налазио у истоименом мјесту на крајњем западу Херцеговине, односно на граници са Далмацијом, у троуглу Мостара, Чапљине и Посушја.
Према исповјести жртава систем концентрационих логора Љубушки спада у најужасније логоре на подручију бивше Југославије, током њеног разбијања почетком 1990-их година, јер су логораши преживљавали разне врсте психо-физичких мучења.
Кроз овај систем концентрационих логора прошло је на стотине Срба (цивила и мање војника), а касније усљед сукоба муслимана и Хрвата у централној Босни, доведени су и муслимански цивили и војници муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине, а то је било тек средином 1993. године.
Највеће мучилиште овог логора био је у некадашњем окружном односно окружнпом затвору у граду Љубушки постојао је од априла 1992. године до априла 1994. године, када је под притиском међународне заједнице затворен.
Иначе, Љубушки логор је био само један у низу од 536 логора за Србе у Босни и Херцеговини, док их је у Хрватској постојало 222 логора, а у Словенији 21 логор за Србе.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Љубушком
Љубушки је мало мјесто на граници између србских земаља Херцеговине и Далмације, веома близу Јадранског мора, свега 40 км. Зато је клима на овом подручију умјерено-медитеранска, са дугим сушним љетима, а благим зимама. Љубушки је варош која се налази у динарском кршу, са плодним низијама као што су: Љубушко, Вељачко и Витинско поље, Расток и Бериш. Налази се на раскрсници путева према Мостару, Макарској и Дубровнику. А веома близу је луке Плоче.
Овај крај је био одувек познат пашњацима, изворском водом, шумама и животињама. Тако да је био насељен још у паисторијско доба. Римљани су овај крај отели од Илира, са којима су водили рат у 3. стољећу прије Христа.
У 7. стољећу долазе Јужни Славени на подручије западног Балкана, те убрзо настају и њихове државе. У овом крају постоје споменици на ћирилици нпр. Хумачка плоча. У 15. вијеку Љубушки је био дио посједа србског великаша Стјепана Вукчића Косаче, који је контролисао Захумље и читаву Херцеговину.
Надирањем Османлија на Балканско полуострво у 14. и 15. вијеку редом падају све хришћанске државице под њихову управу. Тако је и Љубушки 1472. године окупиран од Турака, који су донијели ислам у ове крајеве. Османлије су спроводили терор и страховладу према хришћанском становнишву, а често су и потурчивали њихову дјецу и правили - Јањичаре.
Посље Берлинског конгреса 1878. године, читава Босна и Херцеговина, па и Љубушки долази под утицај тј. окупацију Хазбуршке монархије. Бечки двор је такође имао непријатељски однос према Србима православцима и муслиманске вјере. Тако је у читавој Босни и Херцеговини и Војној Крајини, започет процес покатоличавања Срба, који је касније у 20. стољећу измјенио националну структуру, односно повећао се број Хрвата.
Народ не желећи да трпи зулум аустријског цара, све више је дизао глас против, тако су припадници Младе Босне (Гаврило Принцип, Владо Гаћиновић, Недељко Чабриновић, Васо Чубриловић и др.) извели Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године на престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда и његову жену. То је био окидач за напад Аустро-Угарске на Краљевину Србију после пар недеља, чиме је започет Велики рат. Аустроугарске власти су прогониле све Србе у читавој Босни и Херцеговини, Далмацији, Славонији, Војводини.
Након Првог свјетског рата, Љубушки је ушао у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније преименовано у Краљевина Југославија), административно је припао Приморској бановни.
Априла мјесеца 1941. године Њемачка и Италија са својим савезницима напале су Краљевину Југославију и раскомадали је. Највећи дио је припао је клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској, гдје је и Љубушки потпао. Већ у љето 1941. читава Херцеговина је пливала у србској крви, док су усташе спроводиле геноцид према Србима, Јеврејима и Ромима.
Усташки покрет је имао у Љубушком јако упориште, тако да су из овог краја познати усташки зликовци: Андрија Артуковић (министар у Влади НДХ), Вјекослав Макс Лубурић (управник логора Јасеновац), Вјекослав Вранчић (усташки министар) и др.
Након ослобођења земље 1945. године и побједе југославенских партизана, Љубушки је административно припао СР Босни и Херцеговини. Овај период посље Другог свјетског рата је познат по економском развоју и индустријализацији читаве земље.
Хрвати нежелећи суживот са Србима нити социјализам као друштвено уређење, већином су одлазили у емиграцију, највише Аустрија, Њемачка, Канада и Аустралија. Хрватско прољеће однодно МАСПОК који је букнуо у СР Хрватској прелио се и на западну Херцеговину, гдје су у срезу Љубушки имали пуно присталица.
На самом крају 1980-их хрватска емиграција се почела враћати у Југославију, јер су темељи друге јужнославенске државе попуцали, а Савез Комуниста се распао. Промјењен је и друштвено-политички систем.
Након вишестраначких избора у СР Босни и Херцеговини 18. новембра 1990. побједиле су странке са националним предзнаком. У Љубушком је побједила милитантна странка Хрватска Демократска Заједница.
Наредне године у љето 1991. године док је рат у сусједној Хрватској почео у дјеловима гдје су босанско-херцеговачки Хрвати и муслимани имали релативну или апсолитну већину кренуло је илегално наоружавање и стварање паравојних формација. Тако је у Љубушком основана команда Хрватских Одбрамбених Снага, а касније и Хрватског Вијећа Одбране. Они су одлазили у СР Хрватску као добровољци да помогну рат против Срба и ЈНА.
ЛОКАЦИЈЕ ЛОГОРА
Систем концентрационих логора у Љубушком обухватао је казамате на неколико локација:
-
Воjно-истрaжни зaтвор ткз. Хрватског Вијећа Одбране, највећи логор
-
Стaри зaтвор
-
Откупна стaница дувaнa
-
Склaдиште дувaнa
-
Основна школа Липно
-
зaтвор у школи у Крaвицaмa
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
По налогу Владе ткз. Хрватске Републике Херцег-Босне која је била парадржава Хрвата у Босни и Херцеговини донета је одлука да се оформе концентрациони логори свуда гдје су они имали контролу, односно власт. Заправо Јадранко М. Прлић и Мате С. Бобан, као два најмоћнија човјека ткз. ХРХБ су донијели ову монструозну одлуку.
Логор у Старом затвору је прве "становнике" добио почетком априла 1992. године када су доведени купрешки Срби... њих десетак је смјештено у једну од седам ћелија чије су димензије биле 4.0 х 2.0 метра. Касније како се логор пунио, било је и по 30 логораша у ћелијама које су имале свега 8 квадратних метара.
ИМЕНА МУЧИТЕЉА
-
Стојан Одак звани Столе, стражар и припадник ХВО
-
Драган Милош, стражар и припадник ХВО
-
Иван Краљевић, управник логора
-
Мате Јелчић, звани "Жути", припадник ХВО
-
Славко Скендер, звани "Брада", припадник ХВО
-
Вице Бебек, звани Вицко, припадник ХВО
-
Винко Радишић, звани Винча, припадник ХВО
-
Недељко Матић, звани Недо, припадник ХВО
-
Мирко Врачевић, рођен 15.3.1945. у Смртићима, крај Прњавора, припадник ХВО.
-
Ивицa Сушaц, комaндир зaтворa у Љубушком.
-
Мaтић Дaмир из нeког сeлa у општини Љубушки, стaр око 25 годинa, висок око 175цм, упрaвник једног од логорa
-
Крeшо Михaљeвић звaни "Чупо", из околинe Чaпљинe, стaр око 25 годинa, висок 170 цм, плaвe коврџaвe косe, стрaжaр,
-
Нeдо Мaцић, стaр око 25 годинa, плaв, стрaжaр, кaрaтистa у мостaрском клубу "Студeнт",
-
Мaтe Бeгић, смeђ, спортски грaђeн, имa кaрaктeристичaн пискaв глaс, стрaжaр,
-
Кaрло, прeзимe нeпознaто, висок око 190 цм, стaр око 25 годинa, изрaзито црнe коврџaвe косe и тaмног тeнa, спортски рaзвиjeн,
-
Рaдослaв, стaр око 25 годинa, висок прeко 190 цм, црн сa крaтко ошишaном косом, стрaжaр.
ИМЕНА ЖРТАВА
Ово је само дјелимични списак имена.
-
Слободан Зуровац, србски циивл из Чапљине
-
Милорад Пајчин, србски борац из Губина, провео 4 мјесеца.
-
Трпић Сретен, србски цивил из Чапљине, убијен.
-
Трпић Дражен, србски цивил из Чапљине, убијен.
-
Драго Дамјанац, капетан ЈНА из Мостара, провео три мјесеца у овом логору.
ИСПОВЈЕСТИ ЖРТАВА
Пензионерка из Мостара 9/94 казује слиједеће:
- "Пошто ту у логору Груде ниje било мјeстa, одвeли су нaс у логору Љубушки. Ту тaкођeр ниje било мјeстa. Ту су сe нaлaзили искључиво Срби коje су нaм покaзaли. Били су сa вeликим рaнaмa, опeкотинaмa и сaкaти...".
Свједок, члан Удружења Срба из Босне и Херцеговине каже:
- "Крajeм aприлa 1992. године у Чaпљини ухaпшeни Трипић Срeтeн и син му Дрaжeн... мјeсeц дaнa су мучeни у логору у Љубушком, одвeдeни су нa рeку Трeбижaт, код водопaдa звaног Крaвицa и тaмо убиjeни. Дрaжeнa Трпића су припадници ХОС нa очиглeд оцa нaбили нa рaжaњ и живог испeкли, a Срeтeнa су послијe тогa измaсaкрирaли и убили...".
Свједок Душaн Булут казује слиједеће:
- "Зa вријемe муслимaнског прaзникa Бajрaмa јуна 1992. године зaтворeници су били посeбно нeмилосрдно тучeни. У то вријeмe било je довeдeно вишe зaтворeникa из Бугоjнa, пa су смјeштeни у ћeлиjу броj 5 из коje су прeбaцили у ћeлиjу броj 8 Зeлeн Дрaгу. Он je имaо стрaховитe опeкотинe нa зaдњици, jeр су гa нaтeрaли дa сјeднe нa врeлу пeћ. То je било пријe нeго што су гa довeли у Љубушки.
Комaндир Сушaц гa je питaо зaшто су му сe пaнтaлонe зaљeпљeнe и дa ли сe усрaо, пa кaд му je Зeлeн Неђо одговорио дa су гa пeкли нa врeлоj пeћи Сушац му je удaрио шaмaр. Зeлeн Драгу су три дaнa, док je борaвио у ћeлиjи броj 8 нeпрeкидно тукли, посeбно зaтворeни криминaлци - Хрвaти коjимa су стрaжaри то дозвољaвaли. Трeћeг дaнa око 04:00 чaсa Зeлeн je умро.
У зaтвору у Љубушком био je и Вaжић Пeро из околинe Дувнa, когa су тaко испрeбиjaли дa je нa путу зa болницу умро.
Тaкођe у овaj логор били је довeдeн из сeлa Зиjaмaт код Бугоjнa Недељко Милутиновић коjи је нa сeби имaо сaмо кошуљу, a доњи дeо тeлa му je био у рaнaмa и пликовимa. Нa њему сe видeло дa је прeтходно изложен директној ватри. Био je смјeштeн у ћeлиjу броj 6. Двa дaнa послијe довођeњa су њега и Зелен Неђу тукли обоjицу у ћeлиjи броj 6, тaко што су jeдном од њих прeтходно вeзaли рукe зa клин нa зиду пa гa прeтукли, a остaлe зaтворeнe тјeрaли дa то глeдajу. Кaдa су jeдног прeбили, ондa су то учинили и сa другим. Од зaдобиjeних поврeдa обоjицa су умрли. Прeко дaнa су их остaвили мртвe у ћeлиjи, a ноћу су их стaвили у плaстичнe кeсe и нeгдјe њиховe лeшeвe однeли...".
Свједок, заробљени припадник ЈНА свједочи о логору:
- "Дошао сам у Љубушки у логор у мajу 1992. годинe сa другим воjницимa ЈНА и смјeштeн у ћeлиje у коjимa je било 10 до 15 особa србскe нaционaлности. Ћeлиje су билe хлaднe и мрaчнe, a спaвaло сe нa поду бeз ћeбaди. У току првих пeт дaнa борaвкa, зaтворeницимa нису дaвaли хрaну, док су им воду дaвaли у минимaлним количинaмa. Кaсниje су им зa хрaну дaвaли сaмо jeдaн днeвни оброк коjи сe сaстоjaо од кришкe хљeбa и мaлог комaдa сирa.
Тјeрaли су нас дa бeсконaчно рaдe склeковe и кaдa би им сe учинило дa их нeко нe рaди добро, тукли су гa кундaцимa. Пуштaли су им кaсeтe сa устaшким пјeсмaмa и тјeрaли их дa их нaучe и пјeвajу.
Из грaдa су долaзилe нeкe жeнe коje су нас туклe кишобрaнимa и другим прeдмeтимa.
Зa три нeдјeљe борaвкa у овом логору, нисмо имали прилике ниједном да се окупамо...".
Свједок, заробљени припадник ЈНА казује о свом тамновању у логору:
- "У логору у Љубушком сам провео шест мјесеци, од априла до октобра 1992. године. Заробљен сам као припадник ЈНА.
Особљe зaтворa je посeбно удaрaло чизмaмa зaтворeникe у прeдeлу устa, пa су нам тaко избиjaли зубe, a вaдили су нам и здрaвe зубe обичним кљeштимa. Зaтворeницимa су чeсто стaвљaли крпe у устa кaдa би почeли дa нас туку да се не чују болни крици.
Тукли су нас нajчeшћe тaко што би их стaвили уз зид коjом приликом би били удaљeни од зидa корaк или двa сa рaширeним ногaмa, при чeму су сe ослaњaли о зид сa три прстa обзиром дa су Срби и дa сe крстe сa три прстa. Прво би нас тукли нajчeшћe по двоjицa нaизмјeнично пaлицaмa, вишeжилним кaблом и др. Потом би нас стaвили у клeчeћи положaj пa би их у тaквом положajу удaрaли и нa крajу у лeжeћeм положajу, при чeму су нас гaзили и игрaли нам по тјeлу.
Хрaну и воду смо добиjaли нeрeдовно. Кaдa би и добили хрaну њe je било нeдовољно, a истa je билa зaгaђeнa длaкaмa, прљaвштином, сa зeмљом, остaцимa од бриjaњa сa сaпуницом. Порциje из коjих смо jeли никaдa нису прaнe, a по нама су чeсто ишли мишeви. Глaд и жeђ су били толико изрaжeни дa сам чeсто морaо jeсти сопствeни измeт и пити сопствeну мокрaћу дa би прeживио.
По доласку у логор имао сам 90 кг, да би послије шест мјесеци тортуре и тамновања спaо je нa свeгa 43 килограма тјeлeснe тeжинe".
Свједок Драго Дамјанац о свом тамновању у муслиманско-хрватским казаматима казује слиједеће:
- "Рођен сам у Херцеговини у Невесињу, а живео и радио у Мостару у Југославенској Народној Армији... прошао сам 1992-1994 доста логора: Широки Бриjeг, Грудe, Томислaвгрaд, Лорa Сплит, Шибeник, Зaдaр, Стипaнићи (код Дувна), Љубушки, прошао сам пут од 743 км док нисам угледао слободу и коначно размјењен у Билећи. Дан размјене сматрам за свој други рођендан.
Тек 53. дан по заробљавању сам се успио умити, а доњи веш нисам никад могао промјенити.
СЛОБОДА сe пишe вeликим и злaтним словимa. Сaмо ми логорaши знaмо прaву смисaо слободe, jeр смо je губили пa поново стeкли. И нa нaшeм примjeру трeбa други дa сe учe дa слободу чувajу, брaнe и њeгуjу...
Послије свега преживљеног отишао сам далеко, чак у Аустралију...".
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Логор у Љубушком је имао нехумане услове, као и већина других логора на подручију бивше Југославије. Затвореници су често спавали на поду, односно хладном бетону. Дозвољено им је било вршити физиолошке потребе само ујутро, а дешавало се да један тоалет користе четири затвореника истовремено. У ћелијама није било прозора, није било инвентара, нема ћебади, нема јастука... само зидови, врата и дрвени под. Није било вентилације. Била је у углу једна канта за вршење нужде преко дана.
Логор у Старом затвору је имао у сваком моменту најмање 100 логораша. Они су имали само један тоалет, а када се он запушио, онда су вршили нужду над отклопљеном септичком јамом. Било је велико и мало двориште у логору.
Свега десет алуминијумских порција је било у логору, које су сви затвореници користили и имали јако мало времена да поједу оно што су добијали. Те порције нису чак ни пране и дешавале су се болести код логораша управо од те нехигијене. Логораши се недељама нису смјели окупати, промјенити веш и сл.
Воду су добијали једну литарску флашу по једној ћелији, и то не сваки дан, већ сваки други или трећи дан. Смрад је био несносан.
Физичке и психичке тортуре су се смјењивале, а најтеже је било ноћу када су стражари доводили своје пријатеље из града да и они туку "србоћетнике"... изводили би по петорицу и набијали им крпе у уста да се не чују болни крици мученика, док их ови млате и пребијају као стоку. И тако се мијењају... нова петорица, па опет нова итд. Ако дође нека комисија морали би рећи да су пали са кревета (који не постоји у ћелијама).
Дешавало се да изведу у сред љета логораше на +40 степени и да тако горе на сунцу. Морали су да пасу траву, лају као пси, раде склекове... Ако у Љубушком неки бојовник погине, одна послије сахране су долазили његови да искаљују бијес на логорашима.
Затвореници су свакодневно премлаћивани (кундацима, шакама, ногама, палицама, кабловима за струју, летвама...), а вршена је према њима и психичка тортура, да певају усташке песме, опонашају животиње. Логораше су такође водили на присилни рад да копају ровове на линијама раздвајања.
Морали су србски логораши да псују Слободана Милошевића, Радована Караџића, једни друге... Саопштаване су им лажне вијести да им је неко од чланова породице погинуо, или да им је родно мјесто спаљено.
Жене које су у овом логору биле заточене, без обзира на старосну доб, биле су силоване по неколико пута.
Када је за управника логора постављен Иван Сушац, услови су се мало само поправили у смислу да је успостављен ред за шетање по кругу, сковани су дрвени столови гдје се јело стојећи.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Логор у Љубушком, у Старом затвору је затворен под притиском међународних снага. Договорена је размјена "сви за све", тако да је највећи дио логораша напустио логор у Старом затвору у Љубушком у фебруару 1994. године, а посљедњих 14 логораша је угледало слободу априла 1994. године.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Пред међународним кривичним судом за бившу Југославију за злочине почињене у Љубушком логору осуђено је 2004. године неколико стражара и команданата, али то су биле пресуде само за мучење босанско-херцеговачких муслимана, ниједна није била за злочине против Срба.
Ћорић у судници
Вијеће Државног суда Босне и Херцеговине је осудило до сада за злочине у логору Љубушки само три припадника Војне полиције ткз. Хрватског Вијећа Одбране:
-
Валентин А. Ћорић (рођен 1956. у Читлуку) једно вријеме упавник логора, касније министар унутрашњих послова у Влади ткз. Херцег-Босне.
-
Драган Матић, једно вријеме командант логора у Љубушком.
-
Стражар из Љубушког, са презименом Прлић.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
По завршетку рата у Босни и Херцеговини крајем 1995. године Љубушки је остао у саставу муслиманско-хрватске Федерације БиХ, гдје су Хрвати имали доминацију.
Повратак Срба је био немогућ усљед правно-бирократских заврзалама, али и нетрпељивости локалног становништва.
Србима никада није дозвољено да на мјесту некадашњег логора обаве православни обред служења парастоса за оне Србе који су тамо мучени и убијани из простог разлога што је на том мјесту подигнута стамбена зграда, а локалне власти нису поред тога ставиле никакву спомен плочу која би свједочила о том ужасном времену и србској крви која је залила тај дио Херцеговине.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Љубишком су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране хрватских власти формиране од првака ХДЗ: Мате Бобана, Јадранка Прлића и др.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја јужне Херцеговине односно долине Неретве, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су хрватски екстремисти заправо жељели припајање БиХ Хрватској односно обнову фашистичке НДХ из Другог свјетског рата.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што су и ова љубушчанска злодјела.