Књига "Убице у Божје име" је ауторско дјело француског писца Ерве Лоријера, која је објављена тек 1987. године. Код нас је преведена и штампана четири године касније.
Лоријер је са овом књигом направио изузетно корисно штиво које је тридесетак година закаснило, пошто је пред југославенском јавности презентована већ у сумрак постојања Брозове Југославије.
На почетку је аутор објаснио какве су све околности биле у десетак љета прије него је избио Други свјетски рат, односно ко је све желио оружани сукоб угрожавајући мир створен на Версајској конференцији. Такође, осврнуо се и Марсејски атентат када су хрватски и бугарски терористи 9. октобра 1934. уз помоћ британских контра-обавјештајних служби извршили убиство краља Александра I Карађорђевића.
У почетним анализама, Лоријер је добро анализирао од када почиње геноцидна политика према православним Србима на Балкану, односно у земљама западно од ријеке Дрине и сјеверно од Саве. Још у доба Хабзбуршке монархије Бечки двор је током 18-19 стољећа под утицајем Ватикана спроводио покатоличавање тј. превјеравање угланом међу сиромашним слојевима друштва. Ово је у каснијим временима довело до увећања хрватске нације.
Како Срби нису били сломљени ни у Великом рату, иако су аустроугарске власти и војска учиниле мноштво планираних злодјела, то се политика Папске државе само другачије обликовала.
Ватикан се никако није могао помирити са постојањем Краљевине Југославије, наручито након што је 1937. пропала Конкордатска криза и када је СПЦ у том верском сукобу изашла као побједник. Ријеч је о наметању католичке вјере изнад осталих, без обзира на бројност.
У прољеће 1941. када је добар дио Европе био под чизмом Адофа Хитлера и његових сателита, Силе Осовине су напале југославенску краљевину 6. априла, која је брзо доживјела слом и капитулацију јер је владало велико дезертерство и издаја словеначких, хрватских и муслиманских кадрова. За неколико дана земља је окупирана и раскомадана. Сваки од окупатора је добио "свој дио", као награду.
Србски етнички простор који они насељавају вијековима: Славонија, Херцеговина, Срем, Босна, Лика, Далмација, Кордун, Банија, Билогора...итд је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Била је то марионетска творевина створена по благослову Ватикана. Управо је римокатолички клер одиграо важну улогу у постојању и функционисању НДХ.
За поглавника је изабран Анте Павелић, пријератни адовкат и дисидент који се годинама скривао у Италији и Аустрији, гдје је имао контакте са страним сигурносно-информативним службама, а уживао је подршку италијанског диктатора Бенита Мусолинија. Док је кардинал Алојзије Степинац био духовни вођа. Више од 1.300 католичких фратара, свећеника, бискупа је био део геноцидне политике према Србима, Јеврејима и Ромима, који су означени као "непожељни елементи" које треба елиминисати што прије.
Лоријер се кроз књигу бавио и монструозношћу усташких злодјела, гдје су сем Хрвата учествовали и муслимани (Срби исламске вјероисповјести) наивно вјерујући да ће им НДХ донијети некакав бољитак, односно статус какав су имали прије аустријске окупације 1878. Муслиманска милиција и Ханџар дивизија су биле оружане формације фашистоидних боснанских муслимана, који се уз Црну Легију сматрају за најкрволочније.
На крају, Лоријер се осврће на бјежанију најмање 4.000 монструма из НДХ током 1945-1946. Наводи податак да су прваци Усташког покрета однели у емиграцију хиљаде килограма злата, дуката, накита, сатова... све оно што је опљачкано од Срба и Јевреја. Само Анте Павелић је у својим приватним сандуцима изнио 300 кг драгоцености. Усташе су носиле са собом и вриједну архиву у коме се много тога налазило кроз документа, филмове, слике...и др.
У поворци ка Алпима били су: надбискуп врхбосански Иван Шарић, бискуп бањалучки Јозо Гарић, Влатко Мачек вођа Хрватске Сељачке Странке, усташки министар Миле Будак и многи други.
Доласком усташких злочинаца у Италију и Аустрију почиње операција "Пацовски канали" која се одвијала у највећој тајности. Ријеч је о томе да је Ватикан преко својих повјерљивих људи, међу којима је био и Крунослав Драгановић, организовао пребацивање нациста, фашиста, усташа... у далеке земље: Аргентина, Парагвај, САД, Венецуела, Аустралија, Канада, Бразил... Мада им је омогућено да остану у Шпанији, Швајцарској, Португалу, Италији. Даван им је лажни идентитет и многи су успјели да некажњено дочекају дубоку старост.
На самом крају књиге, Лоријер се дотакао и сарадње усташа и комуниста. Оба покрета су жељели рушење уставног поретка у Краљевини Југославији.