Књига "Тотални геноцид – Nezavisna država Hrvatska 1941-1945" је ауторско дело Динка Давидова, српског истраживача и историчара, који је деценијама сакупљао архивске материјале и фотодокументацију о уништеним православним манастририма и црквама на подручију НДХ, које су уништили, опљачкали и оштетили усташе 1941-1945.

Аутор се овом књигом бори против заборава који су на силу форсирале после ратне југославенске комунистичке власти, због чега је нашем народу остао појам геноцид недовољно познат, а зато нам је наметнуто "братство и једниство", као идеолошка подлога титоистичке државе.

Аутор запажа једну страшну чињеницу, а то је да ни у једној области поробљене Европе у Другом светском рату није уништено толико културно-историјских споменика колико је то учињено на тлу Независне Државе Хрватске. Статистички исказано, у периоду од 1941. до 1945. године разрушено је, спаљено, оскрнављено и опљачкано преко 450 српских православних храмова. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики број рукописних и уникатних књига, међу којима су и књиге рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики број црквених обредних предмета културноисторијског значаја и лепоте.

У време постојања усташке државе камионима су у јасеновачки логор довожени товари поломљених икона из порушених српских цркава. Ту су, како каже Давидов, иконе цепане као дрва и употребљаване као огрев за загревање логорских канцеларија. Тим истим камионима којима су превожене иконе, у логор су довожене и жртве. Тим истим секирама, којима су цепане иконе, мрскане су и главе жртава.

У извештају који је комунистичка Југославија 1945. године поднела међународној Комисији за репарације, у којем је реч о броју уништених и оштећених православних цркава, икона, религиозних одора и црквеног посуђа, није речено да су тај злочин починиле Павелићеве усташе, већ „немачки окупатори, као и други фашистички окупатори“, који су на различите начине оскрнавили „цркве и манастире претварајући их у затворе, места за мучење, штале, складишта муниције и стоваришта“.

Тиме је започето а касније систематски настављено ослобађање од кривице правих извршилаца злочина а одговорност је пребачена на немачког окупатора. Међутим, истина је да су усташе уништиле 90 одсто српских историјских знаменитости, а немачке окупаторске јединице мање од 10 одсто, и то претежно током ратних операција у Срему.

Истине ради, Давидов наглашава да немачка окупаторска војска није рушила српске православне цркве у Србији, нити је италијанска војска то чинила у Далмацији и Црној Гори, а ни мађарска у окупираној Бачкој. Та варварска недела чиниле су у Европи 20. века само хрватске усташе. Под чврстим стегама комунистичке власти српска наука о свему томе, све док та власт није почела да малаксава, била је принуђена да ћути.

Последица ћутања и свесног прикривања истине била је та што је Републички завод за заштиту споменика културе Хрватске избегавао да испуни професионалну обавезу – да прикупи податке о уништеним и оштећеним српским црквама. Завод није предузео неопходне радове на конзервацији рушевина. С тим у вези Давидов наглашава: „У послератној и садашњој Хрватској и те рушевине су у поједним местима поново рушене. Да не би остао било какав споменик, ни било какав спомен. – живих сведока више нема. Рушевине и сведоке требало је закопати дубље у земљу.“

Тако је прикривена истина о великом злочину, а историја о монструозној Независној Држави Хрватској је улепшана.

Уз помоћ Епархије горњокарловачке, славонске, бањалучке и Митрополије загребачке Давидов је 1984. и 1985. године, са једним фотографом, обишао преко двеста педесет српских црквених рушевина. Некадашње цркве, рушевине, налазиле су се у селима и засеоцима којих више није било, или у селима у којима више није било Срба, чији преци су те цркве подизали.