Када је наци-фирер Трећег Рајха, Адолф Хитлер започео своје освајачке походе по Европи, КПЈ је видео своју шансу да у рату изврши револуцију. Совјетски агенти су крајем марта 1941. године заједно са Енглезима подстицали Србе на побуну против споразума о проласку немачко-италијанских снага кроз југославенску територију, па је Краљевина Југославија тако увучена у Други светски рат. Силе Осовине су раскомадале Краљевину Југославију и њену територију поделиле, где је сваки од окупатора добио свој део.

Током највећег оружаног сукоба на планети, српски народ је имао убедљиво највише жртава и бораца против наци-фашизма, процентуално гледано. Скоро два милиона жртава, односно Срба је нестало током 1941-1945. Црвена армија је током јесени 1944. ушла из правца Бугарске у Поморавље, Подриње и долину Вардара, те сломила корпусе Југославенске Војске у Отаџбини. Ова критична маса се касније прелила на остале делове југославенске територије, што је омогућило Титовим партизанима да однесу убедљиву победу.

Послератна власт коју су предводили: Јосип Броз, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Коча Поповић, Едвард Кардељ, Моша Пијаде... по директивама Коминтерне (највише комунистичке организације на планети) морали су да изврше пролетеризацију становништва, што је значило да избришу свој национални идентитет и верска осећања. Срби као најбројнији народ на југославенском тлу су управо ради своје националне припадности и православне вере постали мета КПЈ.

Чињеница да су Срби у партизанским јединицама давали убедљивно највише бораца, значило је да и у одлучивању будуће заједничке државе треба да имају највећа овлашћења. То је не само Тита, већ и остале хрватске и словеначке кадрове у КПЈ доводило до стања пат позиције. Вештим политичко-административним манипулацијама Тито и његови сарадници су разбили србски национални корпус у више република. Истовремено, србски етнички простор је поклањан другим републикама, док је Централни комитет Политбироа КПЈ формирао нове нације: "црногорска" и "македонска" на штету Срба.

Систематском опструкцијом националних питања у Југославији педесетих и шездесетих година 20. века, КПЈ је Србе обезглављивао и уништавао на подмукао начин. И не само то, сваки национални призвук код Срба је повезиван са "четништвом", односно монархијом и Равногорским покретом, па је самим тиме и брутално кажњаван. Како је време пролазило, хрватски, словеначки, албански, на крају и муслимански сепаратизам седамдесетих и осамдесетих година је рапидно растао урушавајући идеале братства и јединства. Заправо, отворило пут ка нестанку Југославије раних 1990-их година, у коме су и Срби и Србија додатно уништавани, али у другачијим околностима.

На сајту Вечерњих новости септембра 2024. академик Љубодраг Димић је приредио један фељтон у двадесетак наставака, који преносимо у целости.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (1. део)

ПРОПАГАНДНИ СТЕРЕОТИПИ ДА ЈЕ СРБИЈА ПРОТИВ ФАШИЗМА

Народна Република Србија је била последња југословенска област која је конституисана као федерална јединица у новој/другој Југославији. Тај значајни конститутивни чин одиграо се, у више етапа, од новембра 1944. до августа 1945. године.

Иницијативу за одржање Антифашистичке народно-ослободилачке скупштине Србије дао је, формално, Главни народноослободилачки одбор Србије (у документима из новембра 1941. то тело се назива и „Централни одбор за ослобођену територију”). У питању је био покушај успостављања континуитета са устаничком 1941. годином. Суштински, одлуку о одржању „конгреса за Србију” донео је ЦК КПЈ. Била је то логична последица чињенице да је тежиште борбе пренето у Србију и да, после формирања осталих федералних јединица, треба конституисати федералну Србију. Датум одржања скупштинског заседања неколико пута је, током лета, одлаган. На крају је Јосип Броз за себе задржао право да одреди време и место заседања. У тренутку сазивања Антифашистичке скупштине Војводина, Косово и Метохија и Стари Рас нису, формално, били у саставу Србије.

Одлуке Антифачистичке народноослободилачке скупштине (9—12. новембар 1944, Београд) изгласало је 885 делегата изабраних за град Београд и шеснаест округа Србије (крагујевачки, младеновачки, пожаревачки, моравски, ваљевски, шабачки, ужички, чачански, краљевачки, крушевачки, топлички, нишки, лесковачки, врањски, пиротски, тимочки). О значају скупа сведочи, посредно, чињеница да је на њему делегате поздравио: у име НКОЈ-а председник Јосип Броз Тито, у име АВНОЈ-а председник Иван Рибар, у име Врховног штаба НОВ и ПОЈ начелник генерал-лајтант Арсо Јовановић, у име ЦК КПЈ Милован Ђилас, у име Словенског народноосвободилнега света Едвард Кардељ, у име ЗАВНО Хрватске Андрија Хебранг, у име црногорског народа Митар Бакић, у име македонског народа Дмитар Влахов, у име војвоћанске делегације Јован Веселинов, у име народа Босне и Херцеговине секретар Председништва АВНОЈ-а Родољуб Чолаковић, у име Срба из Хрватске Раде Прибићевић, у име Главног штаба НОВ и ПОЈ Србије Коча Поповић, у име бугарске делегације Добри Терпешев и генерал Благоје Иванов. Скупштина је усвојила и следеће извештаје:

• Извештај о раду Главног народно-ослободилачког одбора Србије и о раду представника ГО Србије на Другом заседању АВНОЈ-а (Благоје Нешковић),
• Политички положај Србије и задаци Антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије (Александар Ранковић),
• Изградња и задаци народне власти у Србији (Петар Стамболић) и
• Привреда и привредни задаци Србије (Сретен Жујовић).

У говорима политичких функционера и скупштинским резолуцијама недвосмислено је истакнут огроман значај Србије и српског народа у борби против окупатора. Скупштинска говорница била је место са кога је затражен одлучни обрачун са „великосрпским шовинизмом”. „Реакционарне великосрпске клике” које теже освајању тућих територија, успостављању своје хегемоније, денационализацији других народа, спутавању њиховог културног развоја и економског просперитета, означене су једним од основних узрочника несреће која је задесила српски народ. Оне су оптужене да спроводе „угњетавачку политику”, подстичу „национални раздор”, распирују „шовинистичку мржњу”.

Беспоштедној критици било је изложено српско граћанство и његове концепције о српском простору који обухвата Македонију (Јужну Србију), Црну Гору, Босну и Херцеговину. Насупрот томе афирмисан је став о постојању македонске и црногорске нације и конституисању Македоније и Црне Горе као посебних федералних јединица у свему равноправних са Србијом. Скупштина је констатовала равноправност српског народа са другим југословенским народима посебно, истичући да се на братству и јединству, пре свега Срба и Хрвата, заснива „срећна будућност” демократске федералне Југославије. Истакнуто је да демократска федеративна Југославија настаје „добровољним” и „равноправним” уједињавањем њених народа. Афирмисано је братство и јединство, поштовање слободе и националних права, заједничка борба против непријатеља. Посебно је наглашено да одлуке Другог заседања АВНОЈ-а одговарају „животним интересима српског народа и Србије”.

Одлуке АВНОЈ-а означене су највећом гаранцијом да ће Срби, као и остали југословенски народи, „бити срећни и задовољни у таквој слободној, истински демократској и братској заједници равноправних народа”.

У поздравном говору Јосип Броз је акценат ставио на „страховито страдање Србије”, љубав српског народа према домовини и независности, поверење које гаји према СССР-у.

Он је посебно апострофирао чињеницу да је рат, који је представљао „допринос борби за братство и јединство”, воћен „у име части нације и части Србије” али и егзистенцијалног опстанка српског народа. Броз је сматрао да будућност има само „срећна слободна Србија у једној слободној федералној демократској Југославији”. Благоје Нешковић је настојао да побије пропагандни стереотип да Србија није на страни НОБ-а и да „тежи очувању ненародне власти”. Иван Рибар је наглашавао да се Србија „кроз сто година борила за народну власт и за самосталност” и да стога има обавезу да осталим југословенским народима да „тврду веру у равноправност народа Југославије, у њихов напредак, бољи живот и бољу будућност”.

Са скупштинске говорнице Милован Ђилас је поручивао да се у „тековине народа Југославије, у њихово ослобоћење од немачких империјалиста, у њихово завојевање демократских права, у нову снажну велику Југославију равноправних народа” не сме дирати. Обраћајући се „Србијанцима” Андрија Хебранг је очекивао да Антифашистичка скупштина Србије да хрватском народу „доказ да ће Хрвати у новој ДФЈ бити равноправни и слободни људи”. Хебранг је упозоравао делегате српског народа на опрез како се „на политичку позорницу” не би повратили они „који су некада управљали Југославијом и коју су је упропастили”. Родољуб Чолаковић је жигосао „политичке шпекуланте”, „малодушнике”, „кукавице” који су исказивали забринутост за судбину Срба у Босни и Херцеговини. Указујући на сталну загледаност босанских и херцеговачких Срба у матицу Србију он је напомињао да Дрина, убудуће „неће бити никаква граница него само мећа племенита”.

Коча Поповић је светом обавезом Србије и њене војске сматрао скидање „љаге” коју су на српски народ „покушали да баце кољачи, хегемонисти Драже Михаиловића”.

Антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије својом „одлуком” од 11. новембра 1944. конституисала је Антифашистичку скупштину народног ослобоћења Србије у „највише законодавно и извршно народно представничко тело и врховни орган државне власти демократске Србије као федералне државе у саставу Демократске Федеративне Југославије”. У том важном акту државноправног карактера Главни народно- ослободилачки одбор Србије, проширен и реконструисан у Антифашистичку скупштину народног ослобоћења Србије, означен је носиоцем „суверенитета народа и државе Србије”, а Србија равноправном федералном јединицом Демократске Федеративне Југославије. Тим чином је успостављен и директни континуитет измећу највишег органа власти устаничке Србије, формираног новембра 1941. и АСНО Србије кога су представљали делегати из ослобоћене Србије и чију је снагу демонстрирало преко 250.000 бораца из Србије укључених у јединице НОВ Југославије.

Српски народ је означен сведоком и жртвом „свих злочина и зверстава који су чињени у име монархије” и, отуда, недвосмислено речено „да ће народ Србије, кад за то доће време, јасно дати израз својој сувереној вољи у питању унутрашњег урећења Србије и Југославије и решити га у пуном јединству и сагласности са својим демократским тежњама које су истоветне са демократским тежњама свих јужнословенских народа”. Одлучно су одбачена схватања о слабљењу позиција и распарчавању територија на којима српски народ живи.

Објављено: 06.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (2. део)

ИСКУШЕЊЕ ОДАНОСТИ СРПСКИХ КОМУНИСТА

Антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије изабрала је у први сазив са 261 посланика.

АСНОС је изабрао Председништво у које је ушло 40 чланова (председник др Синиша Станковић, потпредседници — А. Ранковић, Ст. Симић, Р. Грујић, секретари — П. Стамболић, М. Влајковић).

Делегати антифашистичке народне скупштине Србије

„Одлука” је прописивала да АСНОС врши власт на својим редовним и ванредним сазивима а у времену измећу два сазива извршну власт остварује преко свог Председништва и преко Народне владе Србије. Било је предвићено да до тренутка образовања Народне владе Србије њене послове води Председништво АСНОС-а преко „посебних одсека” за поједине гране државне управе. За поверенике Председништва АСНО Србије су изабрани:

• повереник грћевина — инж. Михаило Буровић (радикал),
• повереник привреде — др Миливоје Перовић,
• повереник исхране — Живота Дермановић (члан Народне сељачке странке),
• повереник просвете — Митра Митровић Ђилас,
• повереник здравља — др Војислав Ђурић,
• повереник социјалне политике — Светозар Крстић,
• повереник финансија — Мита Станисављевић,
• повереник правосућа — Милован Крџић,
• повереник унутрашњих послова — Милентије Поповић,
• повереник пољопривреде — Милан Смиљанић,
• повереник обнове — Павле Савић,
• повереник шума — Петар Мундрић.

Представници Војводине и Косова и Метохије нису уведени у Владу Србије. Сложене политичке и војне прилике (војна управа) најдиректније су утицале да у зиму 1944/45. у тим срединама нису одржане скупштине делегата и донете пуноважне одлуке о присаједињењу федералној Србији. Тек накнадно, после заседања Покрајинске скупштине Војводине (30—31. јул 1945) и Обласне скупштине Косова и Метохије (10. јул 1945) Влада Србије је била реконструисана и у њен састав су ушли и представници Војводине и Косова и Метохије.

Одлуке Антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије имале су уставноправни карактер. Њима је суштински конституисана федерална Србија као саставни и равноправни део Демократске Федеративне Југославије. Територијални оквир Србије, у том тренутку, није био коначно дефинисан. Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије као и скупштине Јединственог народноослободилачког фронта Србије и Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије заседале су без опуномоћених делегата Војводине, Старог Раса, Косова и Метохије.  Све до 1947. и доношења Устава Србије, одлуке Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије биле су уставноправна основа на којој су почивала сва остала, битна, нормативна акта у Србији.

Критеријум територијалне организације КПЈ свих ратних година пресудно је утицао на комунистичко вићење и обликовање унутрашњег урећења југословенске државе.

Територијална структура КПЈ напросто је пројектована у државну сферу. Отуда је и конституисање Србије као сложене федералне јединице било најдиректније повезано са формирањем Комунисгичке партије Србије. Закључци о одржању оснивачког конгреса КП Србије формално су донети на седници Политбироа ЦК КПЈ октобра 1943. а поново потврћени на Вису јуна 1944. Ипак, формирање КП Србије је током рата одлагано. Могуће разлоге за то треба тражити у чињеници да воћству КПЈ није било до краја јасно како решавати српско национално питање. Попут инерције на снази су били ставови из августа 1935. према којима српски народ, као владајућа нација, није био национално угњетен. Партијски прагмантизам напросто је налагао да КПЈ сачека са реорганизацијом сопствене организације док се у српском народу не устале представе о оквирима националних ентитета (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија) које је српско граћанство сматрало српским простором. Интернационалистичка схватања и копирање совјетских узора такоће су били супротстављени формирању партије на националном моделу какав није постојао у СССР. Обједињавање у једну јединствену партијску организацију до тада самосталних партијских организација Србије, Војводине и Космета, морало је претходити настајању федералне Србије.

Оснивачки конгрес КП Србије одржан је маја 1945. у Београду, у скоро конспиративним условима.  Разлози прагматичне природе (нерешен статус Војводине, Косова и Метохије) и пракса прве земље социјализма (на националном принципу није била урећена ни партијска организација Русије у склопу СКП-б), пресудно су утицали на вишемесечно кашњење одржања конгреса српских комуниста. Генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито је од комуниста затражио „да буду на челу у изградњи истинске федеративне Југославије”.

Констатујући да у Југославији живи више народа Броз је сасвим погрешним оценио схватање да сваки од народа „у своме оквиру ствара једну снажну федералну јединицу, Хрватску, Србију, итд. на рачун друге...” и насупрот томе афирмисао „једну државу Југославију, у којој сваки народ има своја права, и потпуну равноправност”. Суштином југословенског федерализма он је означавао потребу да „из више федералних јединица, створимо једну снажну југословенску националну државу”.  Броз је комунисте Србије, Хрватске и других република сматрао обавезним да постану „спона” која ће чувати братство и јединство југословенских народа и спречавати „сваки шовинизам”. Броз се залагао за искорењивање сваког „локалног шовинизма”.

У складу са тим он се посебно осврнуо на ставове српске емиграције о комадању српског државног простора истичући, са омаловажавањем, да „разни елементи, бивши писари, биљежници, говоре да су Тито и комунисти расцијепили Србију”. Броз је напомињао да је Србија у Југославији и да покрет на чијем се челу налази „не мисли да унутар Југославије стварамо државе које ће ратовати мећусобно. Ако је Босна и Херцеговина равноправна, ако има своју федералну јединицу, онда ми нисмо поцјепали Србију, него смо направили срећне Србе у Босни, исто тако као и Хрвате и муслимане. Ради се само о административној подели. Ја нећу да у Југославији буду границе које ће раздвајати, већ сам стотину пута рекао да хоћу да границе буду оне које ће спајати наше народе”. Кључни став његовог излагања био је следећи: „Вољети своју нацију, Хрватску или Србију, не значи негирати опћу нашу земљу — Југославију.

Напротив, вољети своју федералну јединицу — значи волети монолитну Југославију”.

У резолуцији коју је Конгрес донео посебно је истакнуто да је јачање партијских организација у Србији, Војводини, Косову и Метохији „омогућило стварање Комунистичке партије Србије”. Српским комунистима је, као „најважнији задатак”, стављено у дужност да раде на „јачању наше нове државе, демократске федеративне Југославије”. Уколико се о Србији и њеној државности и размишљало њено постојање је, такоће, морало бити у истој функцији. У складу са тим требало се борити против „шовинистичких и хегемонистичких тенденција и то углавном великосрпских”. Резолуција је констатовала да је „великосрпска реакција у Србији” у највећој мери политички изолована.

Потенцирање одговорности српског народа, српских комуниста и Србије за мећунационалне односе у југословенској држави постале су константа у речнику партије. Борба против „великосрпског хегемонизма” и „шовинизма” представљала је основни критеријум на коме се искушавала оданост српских комуниста Партији. Тај термин, употребљаван у сваком политичком говору и јавном наступу, временом је постао трајна хипотека и „највећа опасност” којом није само сузбијан страх од српске бројчане предносту у Југославији, могуће политичке мајоризације или националне асимилације младих нација, већ и, суштински, спутавана политичка, економска и културна интеграција и еманципација српског народа.

У последњим данима 1944. и првим месецима 1945. године представника , односно делегата Војводине, Старог Раса, Косова и Метохије није било у органима власти и структурама друштвенополитичких организација које су изграђиване у Србији. Одлуке донешене 11. новембра 1944, поред каснијег нужног дограђивања система власти и дефинисања територијалног оквира федералне јединице, одрећивале су несумњиви суверенитет и прецизне компетенције власти које је Србија стекла.

Објављено: 07.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (3. део)

ДИЛЕМА ОКО СТАРОГ РАСА - СРБИЈИ ИЛИ ЦРНОЈ ГОРИ

Почетак 1945. године Стари Рас је дочекао са непотпуно изграћеним статусом посебне политичко-територијалне јединице ван оквира Србије.

Нови Пазар, у поратним годинама

На простору 8 срезова (површине 7.100 квадратних километара и са око 245.000 становника) функционисао је готово закружени и изграћени политички систем (обласни органи власти, војно-позадински органи, обласне војне јединице, друштвено-политичке институције, партијска организација).

Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобоћења Старог Раса, иако формално никада није прерасло у врховну институцију власти, било је бирано као политичко тело са атрибутима и надлежностима које је, отприлике, имао АВНОЈ пре свог Другог заседања. Његов Извршни одбор, подељен по ресорима (управни, привреднофинансијски, просветни, здравствени, агитационо-пропагандни, верски, социјални), вршио је значајне функције власти у јавном животу.

Сложена верска и национална структура становника Старог Раса битно је утицала на доношење коначне одлуке о његовом статусу. Муслиманско становништво је инсистирало на посебности и недељивости Старог Раса сматрајући да би, остваривањем аутономије у оквиру Демократске Федеративне Југославије, избегло „цепање” области и сопствено верско и национално „подвајање”. Српско становништво је инсистирало на целовитости Старог Раса али и на присаједињењу области федералној Србији.

Обласни комитет КПЈ за Стари Рас је, такоће, исказивао жељу да област буде сачувана као целина. Структуре власти у Црној Гори сматрале су самосталност Старог Раса „прелазним” стањем и настојале да његовим припајањем Црној Гори та федерална јединица економски ојача. У ЦК КПЈ је постојала свест о економској и политичкој неодрживости Старог Раса као федералне и аутономне јединице. У складу са тим Председништво АВНОЈ-а и НКОЈ су, између више решења — целовити Стари Рас у оквиру ДФЈ; припајање неподељене области Србији или Црној Гори; укидање Старог Раса као политичке заједнице и његова подела између Србије и Црне Горе, предност дале последњем.

Коначну одлуку о статусу области најавило је директивно писмо Председништва АВНОЈ-а од 21. фебруара 1945. упућено Извршном одбору АВНО Старог Раса. У писму је истакнута потреба „хитног решења питања статуса Старог Раса у нашој федералној заједници”. С обзиром на коначно ослобођење Србије, Црне Горе и Старог Раса и потребу да се пре сазивања Уставотворне скупштине привремено одреде границе шест федералних јединица, Председништво АВНОЈ-а је налагало Извршном одбору АСНО Старог Раса да до 15. марта 1945. сазове заседање АВНО Старог Раса са циљем „да одреди статус Старог Раса у федералној Југославији на следећи начин: Узимајући за основну границу између Србије и Црне Горе како је она била утврђена после Балканског рата у 1912. години, АВНО Старог Раса донеће одлуку да се поврати стање од 1912. те да се делови Старог Раса врате Србији односно Црној Гори, то значи, према граници од 1912. године.

• Србији припадају срезови: Прибојски, Златарски, Милешевски, Сјенички, Дежевски и Штавички,
• Црној Гори срезови: Пљеваљски са бившим Бољаничким, Бјелопољски са бившим Лозанским и Берански са бившим Рожајским”.

Извршни одбор АВНО Старог Раса је обавезан „да изврши све потребне политичке припреме” како би заседање „са успехом извршило” постављени задатак. Директивно писмо је истицало да ће одлуке АВНО Старог Раса, у споразуму са АСНО Србије и АСНО Црне Горе, у дело спровести Председништво АВНОЈ-а. Захтевано је да након заседања „Вашег Већа” престане постојати АВНО Старог Раса, престане функционисати Извршни одбор и буду спроведени избори посланика за АСНО Србије и АСНО Црне Горе.

У образложењу, које је било саставни део директивног писма Председништва АВНОЈ-а, истакнуто је да у време Другог заседања АВНОЈ-а и пројектовања шесточлане југословенске федерације, није било могуће утврдити границе мећу федералним јединицама. Тиме је објашњавана чињеница да је у Стари Расу деловао АВНО Старог Раса, са својим извршним одбором као врховним органом власти, „мада се сматрало да није било правилно што је у Стари Расу образовано Земаљско веће, као што је случај у федералним јединицама, уместо обласног већа”. Аутономно решење питања Старог Раса означавано је као економски неодрживо, „излишно и нерационално дробљење српске и црногорске целине као и Југославије уопште”.

Подједнако неприхватљивим сматрано је и решење по коме би Стари Рас требало конституисати као аутономну област „зато да би муслимани били у једној јединици”. Идеје о припајању Старог Раса Србији или Црној Гори одбациване су уз аргументацију да област нема „националну подлогу” и да припада и Србији и Црној Гори. Уз историјску аргументацију за поделу области у дискусији су навођени разлози политичко-економске и географске природе, тј. природна гравитација појединих срезова Србији и Црној Гори.

Закључак Председништва АВНОЈ-а о ликвидацији Старог Раса као засебне покрајине формално је спровела у дело скупштина АВНО Старог Раса. Скупштина се састала 29. марта 1945. године и донела важну одлуку да „срезови Прибојски, Милешевски, Златарски, Сјенички, Дежевски и Штавички припадну федералној Србији а срезови Пљеваљски (са бившим Бољаничким) и Бјелопољски (са бившим Лозанским) Црној Гори”. Потврђујући одлуку о подели Старог Раса Скупштина је- посебно истакла да током свога постојања (АВНОСР је основан 20. новембра 1943) никада није поставила захтев ,;за посебан положај Старог Раса у будућој држави”. Скупштина је донела одлуку да се АВНО Старог Раса „одмах распусти”, да већници срезова који су ушли у састав Србије „одмах одрже скупштину и изаберу привремени окружни извршни народноослободилачки одбор, да Извршни одбор АВНО Старог Раса престане да функционише. АВНО Старог Раса је, истовремено упутило молбу Председништву АВНОЈ-а, АСНО Србије и АСНО Црне Горе да њене одлуке спроведе.  Одлука Скупштине АВНОСР од 29. марта 1945. значила је крај постојања Старог Раса као самосталне области. Дан касније, 30. марта 1945, основан је новопазарски округ.

Правни положај Старог Раса коначно је потврђен Резолуцијом Трећег заседања АВНОЈ-а. Тим актом, који је, у суштини, био само потврда одлуке АСНО Старог Раса од 29. марта 1945, Стари Рас је дефинитивно изгубио у рату стечени политички субјективитет и престао да постоји као регионално-политичка јединица.

У месецима који су следили након Другог заседања АВНОЈ-а политички положај Војводине није био решен. Осетљиво питање коме припада Војводина није отварано из крајње прагматичних разлога. Из наступа највиших представника партије и нове власти (Ј. Б. Тито) могао се разазнати политички став да Војводина треба да добије „најширу аутономију” али не и то којој ће федералној јединици бити прикључена и у ком територијалном обиму.

Демагошки је истицано да ће то питање „решити сам народ” када се после рата буде решавало „о дефинитивном урећењу”. Из доступних докумената ипак је сасвим видљиво да се о Војводини није размишљало као аутономији директно везаној за југословенску федерацију, већ као о делу неке федералне јединице. Пројекти по којима би Војводина постала конституент федерације — идеје о преименовању Главног НОО Војводине у Покрајински АВНО Војводине (март 1944) и сазивању Антифашистичке скупштине народног ослобоћења Војводине са Председништвом које би било носилац законодавне и извршне власти (септембар 1944) — никада нису развијени, реализовани и остварени. Стање је додатно усложњавала чињеница да је на простору Баната, Бачке и Барање била уведена војна управа и да у тим областима није било услова за „редовно функционисање народне демократске државне власти”.

Одлука о припајању већег дела Старог Раса Србији формално је потврђена на заседању АСНО Србије (7—9. април 1945). Скупштина је одлуку народних представника Старог Раса оценила „правилном” и у складу са жељама „читавог становништва те области”. Муслиманском становништву гарантована је заштита верског и културног идентитета и посебно истицано уверење да се становништво неће осетити „нимало раздвојеним или поцепаним”.

Објављено: 08.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (4. део)

СРБИ У ВОЈВОДИНИ НЕЋЕ ДА ИХ ДЕЛЕ ОД МАТИЦЕ

Ставови о прикључењу Војводине федералној Србији експлицитније су истакнути на заседању Антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије.

Ослобођење Суботице, октобра 1944.

У поздравном говору одржаном 9. новембра 1944. Јован Веселинов је нагласио да се на многобројним скупштинама и конференцијама „народ изјаснио за аутономију Војводине у оквиру једне федералне јединице у федеративној Југославији”. Веселинов је апострофирао жељу Срба у Војводини „који су чврсто повезани са својом браћом с ове стране Саве и Дунава” да буду „у што бољим односима са браћом Србијанцима, са слободном демократском Србијом”. Дан касније, 10. новембра 1944, Александар Ранковић је у реферату „Политички положај Србије и задаци Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије” недвосмислено истакао да ће „Питање Војводине решити сам народ Војводине и то на такав начин да ће истовремено учврстити своју везу са Србијом и обезбедити себи она посебна специфична права која произлазе из посебног специфичног положаја Војводине”.

Корак даље учињен је од 10—12. децембра 1944. у Новом Саду, на првој скупштини Јединственог народноослободилачког фронта Војводине. Том приликом Јован Веселинов је још једном нагласио задовољство што ће „Војводина добити своју аутономију у оквиру једне федералне јединице”. Истичући да ће у оквирима аутономије бити решавана „сва специфична питања наше Војводине”, Веселинов је нагласио да ће народ имати прилику да „каже којој федералној јединици жели да се прикључи”. По његовом мишљењу „већина нашег народа у Војводини жели да буде у бољим односима са нашом браћом у Србији”.

Истовремено, Веселинов је упозоравао да аутономију треба „правилно схватити” и чувати се „сваког ускогрудог сепаратизма, који је од штете за Војводину и за нашу земљу”.

По престанку војне управе (15. фебруар 1945) највиша власт у покрајини, у складу са одлукама и упутствима АВНОЈ-а и НКОЈ-а, нашла се у рукама Главног народноослободилачког одбора Војводине. Мећутим, поред широких овлашћења које је то тело имало (доношење одлука и упутстава општег значаја, надзор над радом подручних народноослободилачких одбора), питање политичког положаја покрајине у демократској федеративној Југославији није „отварано” и решавано.

Насупрот вишемесечном чекању и одлагању, питање коначног решења политичког и територијалног положаја Војводине у југословенској федерацији решено је за само неколико дана у првој недељи априла 1945. Као и увек до тада КПЈ је предњачила у дефинисању политичких ставова које су, касније, државни органи реализовали као послове процесуално-техничке природе. У „Резолуцији” VII покрајинске конференције КПЈ (5—6. април 1945) недвосмислено је истакнуто да се Конференција „једнодушно изјашњава за укључење аутономне Војводине у федералну Србију”. Такво решење КПЈ је тумачила као оно које „најбоље одговара интересима народа Војводине и интересима читаве наше нове Титове Југославије”. Такав став истовремено је значио одлуку о укључивању партијске организације Војводине у „склоп КП Србије”.

Ставове VII покрајинске конференције КПЈ потврдио је 6. априла 1945. Главни НОО Војводине. У дискусији вођеној по питању слања делегације на ванредно заседање АСНО Србије истакнуто је јединствено мишљење да „национални, географски и политички моменти” директно опредељују прикључење аутономне покрајине Војводине федералној Србији. Главни НОО Војводине је закључио „да Војводина има да буде у саставу федералне јединице Србије”, да у саставу Србије Војводина има „пуну аутономију као аутономна покрајина”, да однос Срба и Хрвата мора бити „хармоничан и братски на темељу пуне равноправности” док ће остале националне мањине уживати „у аутономној Војводини сва права”, да питање Барање остаје „отворено док тамошњи народи сами не реше о својој припадности”. Већина чланова Главног НОО Војводине је том приликом изразила мишљење да Барања треба да буде „у саставу федералне Хрватске”.

Већ наредног дана, 7. априла 1945. делегација Војводине је на ванредном заседању АСНО Србије дала изјаву о прикључењу „Аутономне Војводине федералној Србији”. Образлажући једногласну одлуку чланова Главног НОО Војводине да се дође у Београд, Ј. Веселинов је напоменуо да ће у кратком року бити сазвана Покрајинска скупштина Војводине на којој ће бити донета „формална меродавна одлука о прикључењу Војводине демократској Србији”, изабрани делегати Војводине за АСНО Србије и допуњен број посланика из Војводине у АВНОЈ-у. Изјава делегата Главног НОО Војводине била је пропраћена Резолуцијом АСНО Србије у којој је „топло поздрављена једнодушна одлука ГНООВ-а да Војводина као аутономна покрајина треба да буде саставни део федералне јединице Србије”. Скупштина је изразила своје „пуно уверење” да одлука одговара „же- љи свих народности у Војводини”, „признала потребу” да Војводина у оквиру демократске Србије има положај „аутономне покрајине”, сагласила се у погледу равноправности народа и народности, признавања права националних мањина, кажњавања злочинаца и слуга „окупаторског режима”, радикалног решавања немачког питања (за највећи део немачког становништва, „више нема места у нашој земљи”).

Најављени избори за народне одборе, које је Главни НОО Војводине заказао за 16. мај 1945, додатно су подстакли процес територијалног уобличавања аутономне Војводине. Министарство за Хрватску Привремене владе ДФЈ је захтевало одлагање избора и образлагало ту своју молбу потребом претходног разграничења Хрватске и Војводине.

Упозорење да се у оквиру Војводине налазе „поједини делови Хрватске који никада нису припадали Војводини” прихватио је и Главни НОО Војводине. Одлуком која је донета Барања је изузета из састава Војводине. Сложена питања разграничења у Срему и северозападној Бачкој решавала је комисија Председништва АВНОЈ-а за утврђивање границе измећу Војводине и Хрватске, основана 19. јуна 1945.

Прво заседање Скупштине изасланика народа Војводине, до кога је дошло 30. и 31. јула 1945, акламацијом је донело одлуку о присаједињењу аутономне Војводине федералној Србији. Скупштина је прихватила Изјаву делегата Главног НОО Војводине, дату 7. априла 1945. АСНО Србије, којом „народи Војводине изражавају жељу да она буде у саставу Србије”, и замолила АВНОЈ да „изађе у сусрет жељама народа Војводине и да донесе одлуку о прикључењу Аутономне покрајине Војводине федералној Србији”. Са скупштинског заседања, након дискусија које су, у суштини, имале карактер изјава представника Хрвата, Мађара, Русина, Румуна, Словака и Јевреја који живе у Војводини, упућен је телеграм Народној влади Србије следеће садржине:

„Скупштина изасланика народа Војводине која је једнодушно и са одушевљењем донела предлог да Војводина као аутономна покрајина уће у састав Федералне Србије у Југославије шаље братске и другарске поздраве Народној влади Србије. Свим својим снагама народи Војводине помагаће Народну владу Србије на изграђивању и јачању федералне Србије у ДФЈ”.

За разлику од Изјаве Главног НОО Војводине о спремности прикључења аутономне Војводине федералној Србији и Резолуције АСНО Србије о прихватању те изјаве, одлука Скупштине изасланика народа Војводине била је акт са највишом правном снагом.

Треће  заседање АВНОЈ-а (7. август 1945) једногласно је прихватило одлуку Скупштине изасланика народа Војводине о прикључењу аутономне Војводине федералној Србији у границама за које је утврђено да ће их одредити Привремена народна скупштина „посебним законом”. Председништво Народне скупштине Србије потврдило је 28. августа 1945. прикључење Војводине Србији. Тиме је процес присаједињења Војводине Србији био завршен. Аутономна Војводина није била конституент федерације и њен саставни део већ је у федерацију ушла као аутономна јединица у оквиру Србије.

Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине, донет 1. септембра 1945, потврдио је да Војводина чини саставни део Србије.

Војводина у чијем су саставу били новосадски, панчевачки, петровградски, сомборски, сремски и суботички округ, није имала коначно утврђене границе према федералној Хрватској. Народне власти у Аутономној покрајини биле су обавезне да обезбеђују функционисање државног поретка и права грађана и раде према законима Србије и Југославије као и "на основу одлука и наредаба Народне скупштине Аутономне Покрајине Војводине које проистичу из горњих закона...".

Посебно је наглашено да на територији Војводине све народности „изузев лица немачке народности којима су на основу одлука АВНОЈ од 21. новембра 1944 године одузета држављанска права”, уживају једнака права и имају једнаке дужности, „тј. уживају потпуну равноправност као држављани Србије односно Демократске Федеративне Југославије”. То је посебно важило за школовање на матерњем језику и равноправност језика свих националних мањина. Закон је за највишу власт у Аутономној Покрајини Војводини прогласио Покрајинску народну скупштину. Њен извршни и наредбодавни орган је Председништво (председник, два потпредседника, два секретара и 28 чланова).

Закон је предвидео да унутар Председништва Покрајинске народне скупштине делује више одељења (за унутрашње послове, правосуђе, просвету, финансије, индустрију и рударство, трговину и снабдевање, пољопривреду и шумарство, социјалну политику, народно здравље, грађевине и за аграрну реформу и колонизацију).

Објављено: 09.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (5. део)

ВОЈНА УПРАВА НА КОСМЕТУ И ЗАБРАНА УЛАСКА КОЛОНИСТИМА

Масовна антијугословенска и антисрпска оружана побуна, чији је циљ био устанак против нове власти и поретка, одбрана окупационог система, очување граница етнички чисте „Велике Албаније”, спречавање поновне „српске окупације Косова”, захватила је децембра 1946. Косово и Метохију.

Побуна је иницирала завођење Војне управе (фебруар—јун 1945.), утицала на доношење привремене забране о повратку колониста на ранија места њиховог живљења (6. и 17. март 1945.), одразила се на развој система народне власти и мреже масовних организација, за дужи период одложила конституисање Косовско-метохијске области и формирање Србије као сложене федералне јединице.

"Побуњени" албански балисти у Призрену, 1943.

Након ослобођења Косовско-метохијска област је имала карактер политичке области са израженим елементима аутономије. О њеном статусу се није говорило на Великој антифашистичкој народноослободилачкој скупштини Србије, нити су представници Косовско-метохијске области присуствовали скупштинском раду. Заседање АСНО Србије, одржано 7. априла 1945, разматрало је питање Косовско-метохијске области и закључило да је треба, као аутономну јединицу, укључити у састав Федералне Србије. Том приликом АСНО Србије је саслушао и „једнодушно” прихватио званичну Изјаву представника Обласног НОО Косова и Метохије да „народи Косова и Метохије желе да се присаједине федералној братској Србији”.

Саопштен је и став да ће, по окончању Војне управе, бити организована скупштина Косовско-метохијске области на којој ће и формално бити донета одлука „да се прикључимо федералној Србији”. У Резолуцији коју је АСНО Србије изгласао „топло” је поздрављена Изјава Обласног НОО Косова и Метохије о томе „да се Косово и Метохија сматрају саставним делом Федералне Србије”. Терором коме је шиптарско становништво било изложено „од противнародних и угњетачких режима бивше Југославије”, објашњено је одсуство албанских маса у НОБ и њихово активно укључивање у антијугословенске и антисрпске покрете.

Насупрот томе, потенцирано је да Демократска Федеративна Југославија и „демократска Србија као њен саставни део” представљају нешто сасвим друго од некадашње Југославије. Изражен је став да ће „Шиптари Косова и Метохије у пуној мери уживати своја национална права и имати све могућности за свој политички, економски и културни развитак”. Односи „братског ратног другарства и тесног пријатељства”, успостављени између Демократске Федеративне Југославије и Албаније, сматрани су пресудним у „коначној ликвидацији политике међусобног истребљења” карактеристичној за Србе и Шиптаре. Резолуција је наговестила скоро решење аграрног питања „у корист месног шиптарског и српског становништва и колониста” и изразила наду да ће постојеће околности утицати „на развитак демократског духа у шиптарском становништву Косова и Метохије”.

Коначно решење аутономног положаја Косовско--метохијске области било је могуће донети тек након престанка рада Војне управе. Смиривање прилика омогућило је сазивање Обласне народне скупштине Косова и Метохије (8—10. јул 1945, Призрен) на којој су прихваћене одлуке АВНОЈ, одобрен целокупни рад, предузете мере и одлуке Обласног одбора Косовско-метохијске области, афирмисан принцип равноправности народа, Југославија означена „истинском домовином” Срба и Шиптара. Посебно је наглашено да „политичким, економским, културним и осталим интересима Шиптара и Срба са Космета” највише одговара „присаједињење Косова и Метохије Федералној Србији”.

Изузетну правну важност имала је Резолуција Обласне народне скупштине Косова и Метохије, изгласана 10. јула 1945. Резолуција је као „најсветлију чињеницу” истакла да је „једном за свагда” учињен „крај политици развијања мећусобног раздора и борбе Срба и Шиптара” и развијање, продубљивање и учвршћивање братства и јединства прогласила „светом дужношћу” сваког грађанина Косова и Метохије и „руководећим начелом” у раду органа народне власти. Резолуција је изразила „потпуну сагласност са историјским одлукама АВНОЈ-а, којима је био ударен чврст темељ новој Демократској Федеративној Југославији”. Кључни став документа представљала је „једнодушна” изјава Обласне народне скупштине Косова и Метохије „да становништво ове Области, исто као и сви народи Југославије није никада признало раскомадање своје области извршено од окупатора, нити раскомадање Југославије, те даје израза жељи целокупног становништва области да ова буде прикључена Федералној Србији као њен саставни део”.

Резолуција је истицала уверење народа Косова и Метохије „да ће у народној влади Србије наћи пуну заштиту” а од власти Југославије добити свесрдну помоћ „у свом политичком, националном, економском и културном подизању”.

Доношењем Резолуције Обласне народне скупштине Косова и Метохије дефинисан је државноправни положај ове области у оквирима Федералне Србије и Демократске Федеративне Југославије. Истовремено, својим садржајем Резолуција је чинила правно ништавним одлуке Бујанске конференције о уједињењу Косова и Метохије са „Шипнијом”, коју је, непосредно по заседању, укинуо и ЦК КПЈ. Избор посланика за Народну скупштину Србије и АВНОЈ, као и избор одборника за Обласни народни одбор и Обласни извршни одбор, био је чин којим је и у пракси потврђена важност конститутивних аката којима је Косовско-метохијска област, као аутономна територијално-политичка јединица, прикључена Федералној Србији. Одлуке Обласне народне скупштине Косова и Метохије саопштене су на седници Председништва АВНОЈ од 23. јула 1945, да би на првој седници Трећег заседања АВНОЈ, 7. августа 1945, биле и потврђене.

У посевбој Резолуцији АВНОЈ је потврдио прикључење Косова и Метохије федералној Србији и, тиме, привео крају процес политичкоправног конституисања Косова и Метохије. Одлуке Обласне народне скупштине Косова и Метохије потврдио је, накнадно, Закон о установљењу Аутономне косовско-метохијске области. Област је располагала аутономним правима, али су сви атрибути државноправног карактера били у надлежности Србије као федералне државе.

Објављено: 10.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (6. део)

ГРАНИЦЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ НИСУ УТВРЂЕНЕ ЛЕГАЛНО

Спољне границе Југославије, независно од става КПЈ и одлука АВНОЈ-а о њиховој непроменљивости, нису биле коначне нити мећународно-правно валидне. То посебно важи за захтеве о корекцији граница Краљевине Југославије уз примену историјско-етничког принципа (припајање Истре, дела јадранских острва, Словеначког приморја и Бенешке Словеније матици земљи) које је истакао АВНОЈ и који представљају једнострани правни акт.

Коча Поповић: "Ако треба са Бугарима и нови рат!"

Освободилна фронта Словеније је перманентно, током ратних година, истицала захтев за присаједињењем делова Корушке Словенији. Притисак савезника пресудно је утицао да југословенске трупе буду повучене из Корушке. Средином 1949, у време припремања Државног уговора са Аустријом, Савет министара иностраних послова великих сила је дефинитивно одбацио захтев Југославије за корекцијом граница са Аустријом на етничком принципу. Савезници су се позивали на Декларацију Московске конференције од 1. новембра 1943. која је предвиђала конституисање слободне и независне Аустрије у границама пре Аншлуса (окупације Трећег Рајха). Са таквим стањем Југославија се морала помирити почетком 1951. Влада ФНРЈ је 1955. приступила аустријском државном уговору, а марта 1956.

Савезна скупштина прихватила сталну неутралност Аустрије. Несумњиво да је ревизија северозападних граница југословенске државе превазилазила билатералне односе Југославије и њених суседа и била питање у коме се мерио однос и снага Великих сила. Претензије на Трст, Горицу и Истру компликовале су односе са Италијом и савезницима. У питању је било подручје насељено већинским словеначким становништвом око кога је, у завршним данима Другог светског рата, избио спор савезника и Југословенске Војске.

Територијални спор око Трста разрешен је тек 5. октобра 1954, потписивањем Тршћанског споразума у Лондону. По том мећународном уговору Трст и зона А прикључени су Италији а зона Б Југославији.

Југославија није имала територијалних претензија према Румунији. Тежње српске националне мањине у румунском делу Баната за прикључењем матици нису разматране. Иако званични захтеви према територији Мађарске нису постојали, видно је било настојање да граница доживи корекцију у Бајском трокуту.

Средином децембра 1944. војни кадрови (Бранко Петричевић Каћа) водили су разговоре о припајању Печуја и околине Југославији али се томе противила КП Мађарске као и сам маршал Толбухин. Из доступних докумената се може видети да је постојала директива Врховног штаба ПОЈ о преузимању власти у Печују и околини. Ипак, на Мировној конференцији у Паризу Југославија није покренула питање ревизија граница према Маћарској. У јесен 1945. у оптицају је била идеја о исељавању Мађара из граничних срезова Југославије и насељавања, на бази размене, неколико десетина хиљада Хрвата и Срба са територије Мађарске. У Министарству за колонизацију било је и предлога о уступању Мађарској, пре мировног уговора, дела територија у северној Бачкој и Банату (Кањижа, Хоргош, Сента па све до Мокрина) уз обавезу да она на своју територију прими око 200.000 мађарског становништва из Војводине.

Крајем 1944. избио је територијални спор са Бугарском. Захтеви упућени Главном штабу НОВЈ за Србију да обустави своје активности на простору босиљградског, царибродског и трнског среза и омогући бугарским партизанским одредима да на тој територији организују комитете отечественог фронта, нескривено су демонстрирали територијалне претензије „нове” бугарске државе. У телеграму који је у име Главног штаба НОВЈ Србије Коча Поповић упутио Главном штабу бугарске војске, уз остало, је стајало: „Непријатно смо изненаћени вашим потпуно неправилним и неприхватљивим ставом у питању срезова: босиљградског, царибродског и трнског, који су пре рата припадали Југославији. Молимо да примите к знању да су ти срезови већ сада саставни део суверене територије — слободне — демократске федеративне Југославије и да вашим јединицама и органима издате одговарајућа наређења”. 

Преговори о политичкој, војној и економској сарадњи Југославије и Бугарске отклонили су, на неко време, граничне спорове. Формирање југословенске федералне јединице Македоније заоштрило је питање статуса Пиринске и Егејске Македоније. Албанска комунистичка елита није одустајала од захтева да Косовао и Метохија постану интегрални део албанске државе...

У плану о балканској федерацији рачунало се са Албанијом. Постојали су и пројекти о Албанији као седмој југословенској републици. Избијање сукоба са Информбироом значило је повратак идеји о Великој Албанији, обнављање захтева о припајању Косова и Метохије Албанији под управом Еневера Хоџе и новом дефинисању мећудржавних граница.

Граничне међе југословенских федералних јединица најчешће нису биле утврђене самим чином њиховог конституисања. Разлози, унутрашњи и спољни, пресудно су утицали да се о деликатним питањима разграничења федералних јединица, вођство југословенске револуције није изјашњавало. У ситуацијама када су се појављивала спорна питања, партијски врх је настојао да њихово решавање одложи до победе револуције. Било је више прилика да се проговара о административно-територијалним границама федералних јединица. Друго заседање АВНОЈ-а није решило питање унутрашњег урећења федерације и разграничења федералних јединица...

О томе се није дискутовало ни приликом доношења Упутстава о основним начелима за образовање влада федералних јединица (5. април 1945). У раду Уставотворне скупштине, 14. децембра 1945, посланик Михаило Ђуровић је констатовао да „не постоји закон који утврђује границе између федералних јединица” и истакао неодложну потребу да такав закон буде донет. Моша Пијаде му је реплицирао ставом да: „Разграничење између федералних јединица спада у компетенцију читаве земље. Према томе, ако се појави спор, свршиће га Скупштина, а ако се не појави остаће какве су границе природним путем настале”.

Устав ФНРЈ (31. јануар 1946)    није дефинисао територије федералних јединица. Ниједно надлежно државно тело није легално разматрало питање граница југословенских федералних јединица и о томе донело правни акт. Као последица „лежерности” и незаинтересованости државних власти за дефинитивно административно разграничење федералних јединица, појављивали су се спорови у којима су партиципирале све федералне јединице. Неадекватно, нестручно и бирократски разрешени ти нерешени гранични спорови ће се више деценија касније, у новој историјској ситуацији, јавити као неуралгичне тачке на карти југословенске државе, генератори југословенске кризе, извори незадовољства републичких елита, узрочници крвавих обрачуна који су наговестили распад југословенске државе. Деценијама није увиђан његов правни, политички, војно-стратешки, географски, психолошки карактер и значај...

Залагање за државно јединство Југославије подразумевало је самосталност сваког народа у њој. Федералне јединице су дефинисане као „заједничка кућа” унутар које има право сваки народ да „господари на своме и да се развија економски и културно”. Ипак, како је Броз говорио у Загребу, шест дана након завршетка’ војних операција у Југославији, то није значило „повући границу измећу ове и оне федералне јединице, па ти пријеко ради што знаш и што можеш, а ја ћу овдије како ја знам. Не! Те границе, да их тако прикажем, треба да буду нешто слично као што су оне бијеле црте на мраморном струпу”.

Захтеви политичара из емиграције, за омеђивањем историјских и етничких граница српске административне јединице у оквиру Југославије означавани су непријатељском пропагандом, представљали су такве претње и потискивани су и идеолошки дисквалификовани. За комунистички покрет и Јосипа Броза није било дилеме да Југославија представља историјску нужност за сваки од њених народа.

Објављено: 11.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (6. део)

БРОЗ ЛИЧНО ПРОГЛАСИО БУЊЕВЦЕ ХРВАТИМА

Након Оснивачког конгреса КП Србије, Председништво АВНОЈ-а оформило је, 19. јуна 1945, Комисију за утврђивање предлога о разграничењу Хрватске и Србије, односно Војводине, како је стајало у предлогу.

Тито: "Нама ће припасти Барања и трећина Срема"

Нико од чланова Комисије (чинили су је М. Ђилас, В. Крстуловић, М. Поповић, Ј. Веселинов, Ј. Златарић), није био стручно компетентан за решавање тако деликатног и сложеног питања, које је, уз остало, већ отворено у лето 1942. спором партијских организација Хрватске и Војводине око Срема. После шест дана рада, формалног обиласка граничног подручја, обављених „информативних” разговора са партијским функционерима на терену, Комисија је израдила извештај и поднела га, 26. јуна 1945, на седници Политбироа ЦК КПЈ. Несумњиво да је политичка одлука о разграничењу, у главним потезима, већ била донета, па је формирање и рад комисије више била формалност, пре свега изазвана постојећим спором партијских руководстава Хрватске и Војводине.

Председник комисије М. Ђилас је о разграничењу реферисао на седници Политбироа од 26. 6. 1945 (присуствовали су Ј. Б. Тито, Е. Кардељ, А. Ранковић, М. Ђилас, С. Жујовић, М. Пијаде, А. Хебранг, С. Вукмановић, М. Маринко, К. Попивода, Б. Нешковић).

Пошто је од тог партијског тела одобрен, извештај је коначно завршен и потписан 1. јула 1945. Несумњиво да је и то један од показатеља партијског карактера донете одлуке. Решавање спорних питања референдумом (гласањем) одбацивано је констатацијом: „Гласање је рат”.

Закључак комисије био је следећи: „Привремена граница измећу Војводине и Хрватске треба да иде: од мађарске границе, ријеком Дунав до међе између села: Бачко Ново Село и Букин (бачко-паланачки срез); одатле преко Дунава између атара села: Опатовац — Мохово, Ловас — Бапска, Товарник — вароши Шид, Подграђе — Илинци, Адашевци — Мала Вашица, Липовац — Батровци, Строшинци — Моровић... Само се по себи разуме да би све територије западно односно источно од ових села требало да припадну Хрватској, односно Србији”.

У својој суштини донета партијска одлука је само, на први поглед, била компромис.

Неуважавање промена демографске структуре становништва настале геноцидом, занемаривање резултата усташке колонизације, рачунање Буњеваца као Хрвата (то је директна Брозова директива изречена на Оснивачком конгресу КП Србије), негирање учешћа српског народа у борби са окупатором, недоследно примењивање економских, етничких, историјских, географских критеријума, само су неки елементи који сведоче о методу рада комисије и страху Партије од српске превласти и мајоризације. На предлог Комисије села Шидског среза — Опатовац, Ловас, Товарник, Подграће, Адашевци, Липовац, Строшинци — припала су Хрватској. Предложено решење Комисија је сматрала привременим. У извештају су констатоване три групе спорних територија. У првој су се нашли срезови Суботички, Сомборски, Апатински, Оџачки (северно и североисточно од Дунава — Бачка) где је примењен етнички принцип, осим за Суботички срез и град Сомбор.

Њихово припајање Хрватској сматрано је неприродним. Другу групу спорних територија чинили су срезови Батински и Дардски (слив измећу Дунава и Драве — Барања) и ту су истакнути економски принципи и национални разлози. Одлучено је да Барања припадне Хрватској, иако историјски никада није била у њеном административном саставу (ни као аутономија у Угарској, ни као територија која је 1918. присаједињена Србији, ни као део Бановине Хрватске, ни као део НДХ) нити је имала хрватску већину становништва. Трећу групу спорних територија чинили су срезови Вуковарски, Шидски и Илочки (југозападно од Дунава — Срем) и ту су за основ разграничења узети национални састав и географски положај. По предлогу Комисије Винковачки срез је припојен Хрватској а Илочки Војводини.

Одлука Комисије за разграничење Председништва АВНОЈ-а суштински је погаћала српске националне интересе. О „природном путу” настанка граница није могло бити ни говора.

Привременост границе, како се показало, постојала је само у случају Илока који је убрзо постао део територије Хрватске. Реч је била о политичком маневру који је имао за циљ да умири већинско српско становништво у Илочком срезу и прикрије усташку прошлост те средине. Уз привременост границе су убрзо изгубиле и свој административни карактер.

Питање разграничења Србије и новоформиране федералне јединице Македоније отворено је 10. јуна 1945. захтевом више села Тетовског среза (Вратнице, Беловиште, Старо Село, Рогачево, Одри, Јежице, Орашје и Нераште) да буду припојена Србији. Спорова је било и у срезу Кривопаланачком (села Магренце, Дерман, Нерав, Метежево и Огут), око цементаре „Шар” и коришћења шума на Шар-планини. Постојала је и тежња федералне Македоније да у њен састав уће територија око манастира Прохор Пчињски. Гранични простор није било лако историјски и етнички прецизно одредити, што је отежавало посао на разграничењу две федералне јединице.

У извештајима партијске провенијенције може се регистровати настојање „македонских другова” да простори јужно од Врања уђу у састав Македоније. У питању је простор Јужне Мораве и горње Пчиње који, пре 1912, није био у саставу Србије. Те делове територије Србије, према извештајима Покрајинског комитета Србије из септембра 1944, „где живи искључиво српски живаљ са старим борбеним традицијама” македонски комунисти „сматрају Ристовачком Македонијом” и своје право аргументују чињеницом да „су и своје Собрање изабрали на територији Пчиње у, како кажу, историјском манастиру Св. Прохор Пчињски”. У последњим месецима рата било је актуелно и питање среза Прешево који је изузет из надлежности Окружног комитета КПЈ кумановског и ушао у састав врањског партијског округа. Та промена у партијској структури суштински је увела Прешевски срез у састав Србије.

Према подацима из писма Покрајинског комитета КПЈ за Србију од 6. новембра 1944, упућеном Обласном комитету КПЈ за Косово, укључивање среза Прешево у Врањски округ сматрано је привременим док не доће у састав партијске организације Косовско-метохијске Области. Сваки од наведених спорова разрешавале су ad hoc формиране партијско-државне комисије. Спорови су наставили да тињају и после новембра 1948. Посебно је било актуелно питање разграничења на простору који су македонски кадрови називали Ристовачка Македонија а српски Пчиња.

Територијално-административних проблема при разграничењу Србије и Црне Горе, сем неколико мањих неспоразума око коришћења шума у Метохији, није било. Граница је утврћена након поделе Старог Раса. Од развођа Ђехотине и Лима до тромеђе Србије, Босне и Херцеговине и Косовско-метохијске области на Мокрој Гори граница се подударала са старом српско-црногорском границом успостављеном након Првог балканског рата 1912. У одговору на циркуларно писмо Министарства за конституанту од 20. августа 1945. у коме се, уз остало, говори и о потреби утврђивања граница федералних јединица, Председништво Министарског савета Црне Горе је указивало на проблем разграничења са Србијом код Пљеваљског и Пријепољског среза. У одговору на исти допис Председништво владе федералне Србије је указало да само два села на граници новопазарског округа траже издвајање из састава Србије и припајање Црној Гори.

Односи федералних једница: Србије и Босне и Херцеговине оптерећивао је тежак положај Срба у БиХ, питање повратка избеглица и имовинско правна питања. Упоредо са тим постојали су и спорови око коришћења обрадиве земље који су, на потезу од Зворника до ушћа Дрине у Саву, повремено избијали измећу земљорадника са територије Србије (срески НО Мачва) и Босне и Херцеговине (срески НО Бијељина). Узрок спора била је периодична промена корита реке Дрине. Спорове су, без ексцеса, разрешиле владе двеју република 1948. године. Дрина је узимана као неоспорна гранична линија две федералне јединице. Од планине Звијезде, источно од Вишеграда граница измећу Србије и Босне и Херцеговине је пресецала доњи Лим.

Објављено: 12.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (7. део)

ТАКТИЧКО РАЗБИЈАЊЕ "БЛОКА СРПСКЕ РЕАКЦИЈЕ"

Војни успеси, промена међународне ситуацијеи пораст међународног утицаја пресудно су утицали да народноослободилачки покрет буде конституисан на ниво државе, која је понела неформални назив „демократска федеративна Југославија”.

Милан Грол је у новој влади представља Србију

Међународно признање револуционарних промена захтевало је да КПЈ прихвати компромис и, као несумњиви уступак, у структуру нове власти инкорпорира неке монархистичке установе (Намесништво), пристане на формирање мешовитих тела (Привремена влада и Привремена народна скупштина), сагласи се са постојањем вишестраначке политичке структуре. Пристанак на дате уступке био је мотивисан проценом да развој догађаја наговештава коначну победу народноослободилачког покрета и убеђењем да КПЈ има снаге да највећи део савезничких услова модификује, неутралише или сасвим игнорише.

У партијском врху је преовлађивало мишљење да у систему власти успостављеном у рату Намесништво, са својим скромним ингеренцијама, не може играти значајнију улогу ни на спољнополитичком ни на унутрашњеполитичком плану. Стечено искуство говорило је да треба учинити персоналне уступке приликом формирања заједничке владе, попустити у стварима формалне и процедуралне природе око формирања Привремене народне скупштине, декларативно манифестовати толеранцију и поштовање другачијег политичког става и опредељења, тактички пристати на уступке који се нису могли избећи али, у суштини, бити непопустљив у остварењу својих намера, реализацији идеолошких убеђења, контроли целокупног политичког и друштвеног живота.

На другој страни био је покушај западних држава (Велика Британија и САД) да политичким маневром спасу своје политичке позиције на Балкану, обезбеде уставни континуитет Југославије, за неко време одложе коначно решење југословенског питања, без отварања грађанског рата изврше пренос власти на нови политички субјект, учине све да он изгуби од своје револуционарне милитантности, приморају га да дели власт са умеренијим политичким снагама грађанства.

У месецима који су следили након заседања Велоке антифашистичке народноослободилачке скупштине (9—12. новембар 1944.) интензивно је изграђивана структура државне власти у Југославији и Србији. Већ 1. децембра 1944. донета је Одлука о устројству и пословању народноослободилачких одбора. Тим актом успостављена је општа организација народне власти. Као основни извор целокупне власти истакнут је „народ”.

Привремена влада ДФЈ основана је 7. марта 1945. Њеним формирањем престао је дотадашњи паралелизам влада. Приметно се трудећи да не исказују свој партијски статус, све кључне ресоре у влади држали су представници КПЈ. Јосип Броз је био председник Привремене владе ДФЈ, Едвард Кардељ је био потпредседник и министар за Конституанту, Милован Ђилас је био на челу Министарства за Црну Гору а Родољуб Чолаковић за Босну и Херцеговину. У рукама комуниста били су и ресори индустрије, саобраћаја, спољне трговине, рударства, просвете, финансија, унутрашњих послова. За комунисте учешће грађанских политичара у влади није значило поделу власти са том политичком групацијом.

Укључивање дела грађанских политичара (посебно Милана Грола) у Владу било је уступак Британцима али је Броз у томе видео и шансу „разбијања блока српске реакције” и стављања под контролу (изолацију) најутицајнијих политичких опонената. Као личност од угледа и ауторитета Милан Грол је у новоформираној влади ДФЈ требало да репрезентује Србију и да својим присуством елиминише критике грађанских снага из Србије да Влада није репрезентативна, да не представља Србију, да је продукт „завере против српског народа”, да њене одлуке не обавезују Србију. Коначан састав Владе био је заснован на властитим проценама КПЈ и није био последица „консултовања” са Совјетским Савезом.

Чињеница да су Владу Демократске Федеративне Југославије сачињавали и грађански прваци различитих политичких опредсљсња, није битније утицала на њену делатност. То су:

• Милан Грол — Демократска странка;
• Иван Шубашић и Јурај Шутеј — Хрватска сељачка странка;
• Сава Косановић — Самостална демократска странка;
• Јаша Продановић — Југослованска рспубликанска странка;
• Едвард Коцбек — некадашњи хришћански социјалиста;
• Фране Фрол и Златан Сремец — члан ХСС која јс приступила ЈНОФ-у;
• Јосип Смодлака  и Васа Чубриловић — јавни радници и бивши политичари

Целокупна спољна и унутрашња политика ДФЈ, независно од фиктивне поделе ресора, била је у рукама КПЈ. Тим ресором управљали су Јосип Броз и Едвард Кардељ иако је званично спољну политику водио Иван  Шубашић. Фране  Флор, 3латан Сремец и Едвард Коцбек, независно од својих политичких опредељења, били су припадници народноослободилачког покрета. Јаша Продановић је „следио” линију ЈНОФ-а. Сава Косановић је сматран „напредно оријентисаним” политичарем. Поузданим члановима Владе сматрани су Јосип Смодлака и Васа  Чубриловић. Милан Грол је у Владу ушао по жељи Британаца, а напустио ју је послс Потсдамске конференције (20. августа 1945).

Делатност Привремене владе ДФЈ дефинисана је Декларацијом од 9. марта 1945. У њој је Влада одлуке Другог заседања АВНОЈ-а прогласила основом свога „конструктивног рада”. Влада је изразила мишљење да Југославнја није „случајна творевина него историјска нужност” и „животна потрсба” њених народа.

Заштита националних територија, неговање равноправности и братства југословснских народа, очување „демократских права” грађана извојеваних у НОБ-у, спровођење слободних избора за Уставотворну скупштину сматрани су основном дужношћу. „Прелазна ситуација” у којој се Југославија налазила није битније умањила „револуционарно-демократску ноту” коју је програм исказивао.  Такви ставови тумачени су од грађанских првака као „ублажавање” партијске политике, промена система успостављеног у НОБ-у, наговештај спремности за поделу власти.

Драгољуб Јовановић је сматрао да је то наговештај „превођења дела ослобођења из војне области на политичко, привредно и социјално поље”. Милан Грол међутим у њему није препознавао акт са демократским садржајем. У демократској штампи јавно је указивано на илузију Запада да образовањем Владе наступа „треће стање” које наговештава промену природе успостављене власти. За КПЈ стање успостављено формирањем владе ДФЈ било је привремена и пролазна фаза у развитку југословенске револуције, условљена прагматичним разлозима спољнополитичке и унутрашње политичке природе.

О континуитету успостављеном са политиком НКОЈ-а убедљиво је говорио програмски став да конструктивну основу владе чине „националне демократске тековине наших народа” формулисане на Другом заседању АВНОЈ-а. Преузета обавеза о проширивању грађанских слобода (лична слобода, слобода вероисповести, слобода говора, штампе и удруживања) остале су само декларативне природе. Па ипак, и поред свега, СССР је Декларацију Привремене владе оцењивао као „не сасвим задовољавајућу” и „безбојну”.

Привремена влада Југославије формално је имала коалициони карактер али је, суштински, у питању био компромис учињен од стране КПЈ са намером да задобије међународно признање. Основ споразума који је изнедрио Привремену владу био је међуародне природе. Прелазни карактер државне управе само је формално личио на државно-правни провизоријум из година 1918—1921. Влада је била највиши извршни орган ДФЈ и основни законодавни фактор али, и поред тога, ретко се састајала тако да су државни послови обављани преко народноослободилачких одбора, земаљских антифашистичких већа, Југословенске армије и њених структура, Одељења за заштиту народа (основана 13. маја 1944) и, посебно, Политбироа ЦК КПЈ, који је управљао свим важним пословима.

Објављено: 13.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (8. део)

ЗАВЕРЕНИЧКИ РАД КПЈ И ПОСЛЕ РАТА

Конституисање Привремене владе Југославије (7. март 1945), у чијем је оквиру постојало и Министарство за Србију, захтевало је формирање влада федералних јединица.

Скупштина Србије за председника владе је именовала др Благоја Нешковића

Постојање ресора за федералне јединице у Влади ДФЈ суштински је указивало да федеративно урећење представља чињеницу о којој нема расправе. На основу Упутства о основним начелима за образовање влада федералних јединица, донетог од стране Председништва АВНОЈ-а 5. априла 1945, приступило се једнообразној организацији власти по федералним јединицама. Упутство је садржало само основна начела о организацији, надлежности и функционисању влада федералних јединица. Два дана касније, 7. априла 1945, формиран је највиши извршни орган федералне Србије. Закон о народној влади Србије је предвићао да владу поставља Председништво АСНО Србије, утврћивао делатност, одговорност и права владе и министарстава, дефинисао министарства.

За председника - владе Народна скупштина Србије је именовала др Благоја Нешковића, за потпредседнике инж. Михаила Буровића и Станислава Бошковића, за министра унутрашњих послова Милентија Поповића, за министра правосућа Милоша Царевића, за министра просвете Митру Митровић Ђилас, за министра финансија Петра Стамболића, за министра индустрије и рударства др Миливоја Перовића, за министра трговине и снабдевања Воју Лековића, за министра пољопривреде проту Милана Смиљанића, за министра шума проф. Милоша Московљевића, за министра народног здравља Уроша Јекића, за министра социјалне политике Животу Ђермановића, за министра граћевина инж. Михаила Огојановића.

Кримска конференција дала је препоруку о проширењу АВНОЈ-а посланицима Народне скупштине Краљевине Југославије изабраним децембра 1938. године. Смисао препоруке био је у настојању савезника да неутралишу АВНОЈ као револуционарну скупштину и у њој обезбеде поделу утицаја. Вођство НОП-а је препоруку тумачило као вид директног мешања савезника и покушај одузимања апсолутне власти из руку КПЈ. Ипак, постојала је и свест да њено прихватање води ка остварењу мећународног признања југословенске револуције.

Убећење да НОП има готово апсолутну превласт над другим политичким и војним покретима будило је наду да „препорука” са Крима може бити изиграна. Иза декларативно датих уступака била је намера партијског воћства да задобијањем мећународног признања, у што краћем року и са што мање жртава, учврсти систем успостављен у револуцији. Пажљиво је рађено на прикривању позиција КПЈ у систему власти који је настајао. У пропагандним наступима истицана је ослободилачка и антифашистичка димензија рата.

Народноослободилачкој борби је свесно одузимано. једностраначко обележје. Партија је радила конспиративно настојећи да своје ставове изражава преко органа власти а не преко партијске структуре. То, истовремено, није значило одрицање од свог партијског субјективитета.

Питање проширења АВНОЈ-а у духу „Споразума Тито—Шубашић” Партија је ставила на „дневни ред” тек 21. јула 1945. Измећу две могућности — у целини прихватања савета Кримске конференције о попуни АВНОЈ-а посланицима изабраним 1938. или одбацивања тог савета и попуне АВНОЈ-а представницима разних политичких група и странака — вођство југословенске револуције се одлучило за „средњи пут”. Одлучено је да из састава „старе скупштине” АВНОЈ буде проширен за 53 посланика. Такође је решено да АВНОЈ коптира „још 60—70 лица, која би одредиле поједине политичке групе и странке”. Притом је одбацивана могућност да АВНОЈ буде попуњен појединцима који су активно сарађивали са окупатором или припадали странкама „антидемократске” и „профашистичке” оријентације које сносе одговорност за диктаторске режиме у Краљевини Југославији (ЈНС, ЈРЗ, поједине радикалске групе).

Јасно је наглашено да попуна АВНОЈ-а нема за циљ промену односа снага у том телу (насупрот 123 нових било је и 365 старих већника) или било какво надгласавање, већ само представља покушај да у њему „доћу до изражаја сва основна политичка струјања у нашој земљи, осим фашистичких и антидемократских” и „буду заступљена сва мишљења”. По „кључу” за расподелу мандата Савез земљорадника је требало да добије 15 посланика, Демократска странка 10, Народна сељачка странка 10, Републиканска странка 6, Самостална демократска странка 5, Група др Ивана Шубашића 5, Социјалистичка странка 2, Социјално-демократска странка (Н. Дивац) 2, Група „Напред” 2, остале групе и појединци 13. Посланике, одрећене овим кључем, одрећивала су воћства партија и група а појединце „Одбор за проширење АВНОЈ-а”.

Антифашистичко веће народног ослобоћења Југославије сазвано је на своје Треће заседање 7. августа 1945. у Београду. Том приликом АВНОЈ је трансформисан у Привремену народну скупштину ДФЈ. У питању је било испуњење обавеза које је наметала „кримска препорука” а убрзао састанак савезника у Потсдаму. КПЈ је процењивала да та трансформација неће угрозити програм и састав АВНОЈ-а. Суштински, настајање Привремене народне скупштине није било израз реалних унутрашњих политичких односа снага, већ последица мећународних потреба нове Југославије и обзира које је победнике у југословенском грађанском рату имао према великим савезничком силама.

Задатак скупштине је био да донесе нове законе и припреми изборе за Уставотворну скупштину. У веома кратком року, доношењем политичког законодавства, Привремена народна скупштина је окончала свој рад 26. октобра 1945. године. Мећу донетим законима од посебне важности су били Закон о бирачким списковима (утврђује основ бирачког права), Закон о Уставотворној скупштини и Закон о избору народних посланика за Уставотворну скупштину.

У складу са потребом да буде донета „суверена одлука о коначној форми и организацији наше државне заједнице, а у складу са нашим споразумима, закљученим у току 1944. године, и препорукама наших великих савезника, донетим на Кримској конференцији”, избори за Уставотворну скупштину  заказани су за 11. новембар 1945. Проширење АВНОЈ-а и његова трансформациј а у Привремену народну скупштину било је последица међународних односа у које је ступала Југославија.

На врху структуре народноослободилачких одбора и државне власти у Србији био је АСНО Србије и његово Председништво. Један од првих државноправних послова који је Скупштина обавила било је доношење Одлуке о припајању дела Старог Раса Србији и прихватање изјава Главног НОО Војводине и Обласног НОО Косова и Метохије о укључењу ових области, са аутономним статусом, у оквир Србије.

Упоредо са изграђивањем законодавне и извршне власти конституисан је правосудни систем. Почетком фебруара 1945. донета је Одлука о укидању и неважности свих прописа донетих од стране окупаторске власти и оних који су били важећи у време завођења окупације. Од тог тренутка на снази су били само закони, донети пре априла 1941, који нису били у колизији са концепцијом нове власти. Неважеће законе су, у већини случајева, заменила правна правила донета законодавном активношћу АВНОЈ-а.

Поред Привремене владе ДФЈ и Привремене народне скупштине, као установа прелазног карактера, у систему власти ДФЈ постојало је и Намесништво. Намесништво је било само формални чувар на њега пренетих краљевских овлашћења. У суштини сва овлашћења припадала су председништву АВНОЈ-а (касније Привременој народној скупштини) и влади ДФЈ. Без значајнијег утицаја у политичком животу намесници (Срћан Будисављевић, Душан Сернец и Анте Мандић), објективно, нису били ни у прилици да бране интересе монарха и монархије. Постојање Намесништва било је за КПЈ нужни уступак савезницима али и форма путем које су револуционарне промене усклађиване са постојећом уставном формом државе.

Објављено: 14.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (8. део)

НАРОДНИ ФРОНТ ПОСТАЈЕ ТЕМЕЉ ДРЖАВЕ

Упоредо са изграђивањем законодавне и извршне власти конституисан је правосудни систем. То законодавство је, најчешће, било савезног карактера.

За Драгољуба Јовановића Југославија
је имала „своје историјско оправдање”

Значајну етапу у том процесу представљало је доношење Упутстава о урећењу народних судова за федералну Србију (9. фебруар 1945). У питању је био покушај да се судови, као „независни и слободни од било ког органа власти”, организују независно од постојећих народноослободилачких одбора. Пред крај априла (20. април 1945) конституисаној мрежи месних, општинских, среских, обласних судова прикљученје и Врховни суд Србије, као највиша судска власт у федералној Србији.

Од средине августа 1945. судски систем у Србији је радио на основу одлука, прописа и закона Привремене народне скупштине и Скупштине Србије. Крајем августа 1945. донет је Закон о уређењу народних судова који је, уз остало, потврђивао постојање Врховног суда Србије, под њеном је надлежношћу било и Косово и Метохија. На простору Војводине највишу судску власт представљао је Врховни суд Војводине. Самим тим судска власт у Аутономној Покрајини Војводини остала је ван надлежности власти федералне Србије. Октобра 1946. Закон о неважности правних прописа, донетих пре 6. априла 1941. и за време непријатељске окупације, додатно је потврдио а донекле и изменио Одлуку из фебруара 1945.

Тим актом одузета је правна снага свим правним прописима предратне Југославије. Правосудни органи се на њих нису могли позивати али су их, истовремено, могли примењивати на правне односе „који су уређени важећим прописима и то само уколико нису у супротности са Уставом ФНРЈ, уставима народних република, законима и осталим важећим прописима донетим од надлежних органа нове државе, као и са начелима уставног поретка ФНРЈ и њених република”.  Тиме је правна веза између старе и нове југословенске државе била готово пресечена а континуитет државног поретка на унутрашњем плану укинут. Правна правила која су произлазила из предратних прописа коришћена су „под одређеним условима” и, самим тим, постајала део новог позитивног права.

Међу  законима које је донела Привремена народна скупштина (закон о штампи, зборовима и удружењима) од посебне важности су била два — Закон о Уставотворној скупштини и Закон о бирачким списковима. Закон о Уставотворној скупштини је прејудицирао карактер унутрашњег уређења као федералног. У дводомној скупштини уз Савезну скупштину, чије су посланике бирали сви држављани Југославије са правом гласа (један посланик на 40.000 становника), постојала је Скупштина народа у коју је свака федерална јединица, без обзира на величину и број становника, бирала 25 посланика, грађани Војводине 15, а житељи Косова и Метохије 10 посланика.  Чин којим је Привремена народна скупштина, која је донела Закон, узурпирала надлежности искључиво слободно изабране и суверене Конституанте, изазвао је протесте грађанске опозиције.[...]

Закон о бирачким списковима који је, такође, донела Привремена народна скупштина ДФЈ, успостављао је политичке критеријуме и одузимао је бирачко право бројним категоријама становништва. Право гласа нису имали министри који су учествовали у владама од 6. јануара 1929. до 5. фебруара 1939. припадници војних формација окупатора и домаћих сарадника, породице чланова Културбунда и италијанских фашистичких организација, лица која су била активна у усташким, четничким, недићевским, љотићевским и осталим организацијама које су означене као квислиншке, појединци који су економски или на  други начин добровољно сарађивали са непријатељем, лица која су одлуком судова била осуђена на губитак националне части и политичких и грађанских права и други.

Према  доступним подацима само је у Србији стриктна примена овог закона утицала да из бирачких спискова буде избрисано скоро двеста хиљада људи, тачније 194.158 лица (2,3%  свих регистрованих бирача). У оквиру радикалног елиминисања „фашистичких остатака” Влада Србије је 23. августа 1945. сачинила исцрпну листу организација чији чланови нису имали право гласа.

На њој су се нашли: Љотићеви добровољачки одреди, Љотићева организација „Збор”, Недићева Српска државна стража, Недићева Пољска стража, Недићева Гранична стража, Српска заједница рада, Позориште српске заједнице рада, Обавезна служба рада, Централа за хумор, Пећанчеви четнички одреди, четничке организације Д. Михаиловића (војничке и полувојничке формације, Централни и Национални комитет, окружни, срески и сеоски комитети, равногорски одбори, Југословенска равногорска омладина, Женска равногорска омладина), Балистичка организација на Косову, Албански национални комитет, Немачки Културбунд, Мађарски стреласти крстови...

Као и Имредијева партија, Турански ловци, Мађарски културни савез, Банатски мађарски културни савез, Румунска културно-политичка организација „АСТРА”, Румунска гвоздена гарда, Мађарска економско- -политичка организација „Дом Мађара”, Економско-политичка немачка организација „Рајфајзен”, „Југендхајм”, Усташке војне формације (Домобранска војска, Усташке организације, Сабор НДХ), Муслиманска милиција, СС дивизија „Скендер-бег”, Организација контраударних чета. Давањем општег права гласа (увођење војника, жена и омладине са навршених 18 година старости), број бирача је готово двоструко увећан у односу на године у Краљевини Југославији.

Значајну улогу у процесу формирања федералне Србије имале су масовне друштвено-политичке организације, посебно Народни фронт. Иако се припреме за оснивање Народно -ослободилачког фронта Србије могу регистровати још у лето 1944. ЈНОФ Србије је конституисан тек 14. новембра 1944. у Београду. Наставаљање рата, обнова земље, уклањање сарадника окупатора из апарата власти, подстицање братства и јединства и изградња државе (народне власти) били су основни задаци којих се, по директиви КПЈ, ЈНОФ Србије прихватио.

Уз представнике КПЈ ЈНОФ-у Србије су приступили представници дела предратних грађанских странака и група (Југословенска републиканска странка, Народна сељачка странка, чланови бившег Савеза земљорадника, интелектуалци са јасно профилисаним идеолошким програмом окупљени око часописа „Напред“, део некомпромитованих грађанских политичара). Политичке партије које су остале ван ЈНОФ-а готово и да нису имале простора за страначку активност и учешће у политичком животу. Јединствени ЈНОФ Војводине конституисан је 20. октобра 1944, а ЈНОФ Косова и Метохије 11. априла 1945. године.

Почетком августа 1945. одржан је Конгрес земаљских организација ЈНОФ-а на коме је дошло до њиховог уједињавања у Народни фронт Југославије. У Програму који је том приликом донет инсистирало се на одбрани народне власти, братству и јединству, словенској солидарности, миру међу народима. Програм је афирмисао „државну целину и независност Југославије”, револуционарну смену власти дефинисао као „темељну тековину” народноослободилачке борбе, залагао се за одбацивање монархистичког и прихватање републиканског облика владавине, сматрао федерално уређење државе неспојивим са монархијом. Оснивачки конгрес Народног фронта Југославије дефинисао је ту организацију као „општенародни антифашистички демократски покрет народа Југославије” и означио је за основну политичку снагу у изградњи Демократске Федеративне Југославије.

У реферату о Програму Народног фронта Драгољуб Јовановић је посебно указао на значај става о „Државној целини и независности Југославије” као „првом правилу наше политичке службе народу”. За њега је Југославија имала „своје историјско оправдање”, пре свега као „спона” која обезбеђује сарадњу Истока и Запада и мир на Балкану и Средњој Европи. За Јосипа Броза стварање јединственог Народног фронта Југославије било је значајно из три разлога: националног, јер се обједињавањем народних фронтова федералних јединица учвршћује братство југословенских народа и елиминише шовинизам; државног, јер та  организација постаје један од темеља државе; привредног, јер Народни фронт представља један од основних фактора обнове.

Објављено: 15.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (9. део)

КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈЕ КОНТРОЛИСАЛА СВЕ У ДРЖАВИ

У ДФЈ и њеним федералним јединицама Југословенски Народно-ослободилачки фронта је представљао политичку основу нове власти.

Краљ Петар II Карађорђевић и Иван Шубашић у Лондону, 1944.

Својом активношћу ЈНОФ је испуњавао целокупни политички простор, окупљао све патриотске снаге у борби против окупатора, спутавао активност клера, гушио делатност политичких странака и сводио их на немоћна и неутицајна страначка вођства, подстицао убрзану диференцијацију њиховог чланства, надзирао целокупни политички, економски, културни и уопште, друштвени живот. Доминантну улогу у ЈНОФ имала је КПЈ. За њу је Народни фронт представљао масовну организацију путем које је, као какве „трансмисије”, реализовала свој партијски програм.

За политичке партије грађанске опозиције ЈНОФ је био симбол једнопартијске  диктатуре. У питањује била организација која је својом масовношћу и вишестраначком структуром замагљивала слику о једнопартијском карахстеру власти. ЈНОФ је био својеврсни „вентил” за политичко испољавање маса које нису биле под окриљем КПЈ. Структура организације задржала је јасно федеративно обележје. Федеративне јединице давале су потпредседнике Народног фронта, биле представљене у његовом секретаријату, давале представнике у пленуму, бирале делегате за конгресе, попуњавале места у Савезном одбору.

Од првог тренупса приметно је преплитање државних и партијских функција, паралелизам компетенција, персонално срастање КПЈ и власти. Руководећа улога у власти и масовним организацијама припадала је КПЈ. Партија је у својим рукама концентрисала целокупну персоналну политику у држави. Све значајне одлуке доносио је Политбиро Централног комитета КПЈ а спроводила надлежна партијска и државна тела. Самим тим одлуке савезне и федералних влада, Привремене народне скупштине и скупштина народних република, руководећих тела масовних организација на савезном и републичхсом нивоу биле су формалне природе.

Тенденција убрзане бирократизације, која је захватила КПЈ и власт, пресудно је утицала да масовне организације почну да губе обележја политичких организација и постану помоћни апарат власти. Партија је испољавала немилосрдност према сваком покушају грађанских политичара да искажу своју самосталност, постану субјект у политичком животу, успоставе равноправни партнерски однос у Народном фронту.

Незадовољство монарха захтевом да на намеснике пренесе своје владалачке прерогативе у воћењу спољне политике било је игнорисано. Салонски државни удар учињен опоазивањем поверења председнику владе и поништавањем Споразума Тито-Шубашић из јануара 1945, био је само неуспели монархов покушај супротстављања „тихој абдикацији” на коју га је принудила реална политика Велике Британије у Југославији.

Очекивања да ће монархов поступак изазвати кризу у Југославији нису, како се показало, била реална. Фебруара 1945. Споразум Тито - Шубашић потврдила је Кримска конференција. Подједнако неуспешан је био и покушај опозива намесника и једностраног отказивања Споразума из августа 1945. који је уследио као реакција на говор Јосипа Броза на Оснивачком конгресу Народног фронта Југославије. Чињеница да се то догодило у време Трећег заседања АВНОЈ-а сведочи о настојањима монарха да изазове веће интересовање Запада за догаћаје у Југославији.

Припадајући типу левице, формираном на крају Првог светског рата, Комунистичка партија Југославије била је партија револуционарне акције, што је одрећивало њен програм, методе у раду, број чланова, организацију преко које је спроводила своје идеје и ширила утицај. У последњим годинама рата и првим месецима мира, у рукама КПЈ нашла се целокупна власт (извршна, војна, управна, судска). Партија је задржала своју кадровску организацију и, по ослобоћењу и освајању власти, наставила да живи и ради илегално и конспиративно.

Радило се о покрету који је био „политички опијен”, јер је од једне бројно мале партије, осућене од Коминтерне непосредно пред Други светски рат као „легло империјалистичких шпијуна” израстао у дива (141.000 чланова 1945.) и стао уз бок СКП(б) као најзначајнији фактор у европском комунистичком покрету, најдоследнији „антиимперијалистички” експонент према Западу, револуционарно-демократски центар за Балкан - моћан и способан да шири своје идеје, да их намеће - што је својствено свакој аутентичној револуцији.

Од свога чланства и функционера КПЈ је тражила идејну борбеност, приврженост НОБ-у и револуцији, спремност да спроводи партијски програм, оданост Југославији као држави.

Са наглашеном агресивношћу КПЈ је свуда истицала свој легитимитет борбене антифашистичке снаге. Изграћена на принципу демократског централизма, с превлашћу централистичке компоненте у свим питањима од општејугословенског и мећународног значаја, КПЈ се 1945. јављала као главни кохезиони фактор у југословенској држави. Јосип Броз се залагао за „демократску федеративну Југославију” и националну политику изражену слоганом „братство - јединство”. Партизанско југословенство, као вид интернационалистичке политике КПЈ, било је у првим послератним годинама темељ политичког и националног јединства. Југословенска држава је изграћивана као чврста и јединствена држава. Јединствена Југославија обезбећивала је владајућу позицију КПЈ и њену једнопартијску диктатуру.

Држава је, по својој суштини, била централизована и партијска. Њом се управљало из једног центра- Политбироа ЦК КПЈ. Све иницијативе које су стизале из федералних јединица у Политбироу су добијале свој коначни облик. Југословенска федерација била је тих првих послератних година лажна федерација. Крути федерализам је, уз политички монопол и партијски централизам, одговарао политици етатизације својине и административној интеграцији државе у свим сферама друштвеног живота. Концепт државног федерализма није значио и партијски федерализам. Броз се супротстављао идејама да „сваки у свом оквиру ствара једну снажну федералну јединицу”.

„Ми стварамо једну државу Југославију у којој сваки народ има своја права и потпуну равноправност”. Он је комунисте сматрао „споном” која, уз остало, спречава раздоре. „Они морају бити елеменат који ће уједињавати све у једну целину”.

Структура југословенске државе коју је прокламовао АВНОЈ била је за комунисте непроменљива и неприкосновена. Сазивање Уставотворне скупштине КПЈ је сматрала формалним чином који треба да санкционише тековине НОБ-а и потврди већ у пракси оживотворен модел југословенске федерације.

Закон о Уставотворној скупштини, донет крајем августа 1945, прејудицирао је облике федералног урећења и ограничавао сувереност Конституанте. Федерална структура Југославије сматрана је изразом успешног решавања националног питања у рату и револуцији. Успостављање појединих федералних јединица било је праћено афирмацијом младих нација и истицањем њихових националних индивидуалности и посебности. Идеја о две српске федералне јединице — Србији и Црној Гори, није имала подршку КПЈ.

Објављено: 16.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (10. део)

СРПСКА ОПОЗИЦИЈА ПРИХВАТИЛА ФЕДЕРАЛНУ ДРЖАВУ

Појава грађанских партија била је условљена међународним разлозима које је вођство НОП-а морало да уважава и концесијама које је морало да чини.

Јаша Продановић, 1945.

Споразум Тито-Шубашић и препорука Кримске конференције створиле су законску могућност за обнову рада странака. Постојање вишепартијског система у структури Демократске Федеративне Југославије КПЈ је сматрала нужним привременим стањем које захтева борба за међународно признање. Истовремено, у чињеници да грађанске странке без ослонца на иностранство нису у прилици да озбиљније утичу на политичке догађаје у земљи, КПЈ је видела њихову немоћ. Грађанске партије су, на једној страни, биле потребне као декор који ствара утисак о постојању вишепартијског система.

Истовремено, КПЈ је на њих гледала са нетрпељивошћу, означавала их непријатељима, „остацима прошлости”, „страним агентурама”. Уступање дела политичког простора није значило пристајање на партнерство у власти. Било је пожељно да на јавној сцени фигурира више политичких субјеката али не и да они имају свој изграђени субјективитет. КПЈ је невољно уважавала чињеницу да на политичкој сцени није сама и, стога, на сваки начин настојала да постојеће политичке партије „утопи” у ЈНОФ или сасвим потисне са политичке сцене.

Отпор политичкој и идеолошкој унификацији био је најизраженији у Србији где су постојале живе страначке традиције. Грађанска опозиција је критиковала недемократске поступке власти, указивала на последице постојања нестручног и идеолошког судства, протествовала против успостављања вештачких административних граница, исказивала неслагање са територијалним дробљењем Српства. Готово све српске опозиционе партије прихватиле су федералну државу задржавајући различите погледе на смисао федерације, методе њеног успостављања, број и границе федералних јединица.

Демократска странка је из мећуратног раздобља баштинила сопствено виђење југословенске федерације... У питању је био концепт преуређења Југославије који уз Словенију, Хрватску и Србију предвиђа успостављање Босне и Херцеговине као федералне јединице. Држећи се традиције, представници Демократске странке су прихватили Декларацију владе ДФЈ. За њих државноправни оквир југословенске федерације није био коначан и очекивали су да тек предстоји дефинитивно државно уставноправно конституисање у коме ће да партиципирају са својим програмом демократски устројене федерације. Упућивали су захтеве да држава мора бити демократски урећена, судство независно, верске слободе загарантоване, сваки вид диктатуре и притиска одбачен, поштовање слободе савести, збора и договора, језика и културе основна претпоставка.

Доношењем закона о слободи штампе, збора и говора, слободним изборима, граћанској сигурности и друго Милан Грол је условљавао своје присуство у влади. Основним проблемом демократи су сматрали питање слободног развоја сваке националне индивидуалности у федерацији. Тражећи једнака права федералних јединица и аутономних области демократе су биле убећене да треба чувати „органску целину” државне заједнице.

Недељивим предусловом будућности југословенске државе сматрали су демократију, федерацију и југословенство. Били су против сваке врсте сепаратизма. За разликиу од комуниста, који су сматрали да је уставно конституисање државе формалан чин који ни у чему неће променити државну структуру коју је прокламовао АВНОЈ, демократе су веровале да сазивање Уставотворне скупштине представља знак да изјашњавање о облику југословенске федерације тек предстоји.

Чињеница да је „кримска препорука” предвићала да сва законодавна акта, која је донео АВНОЈ, буду поднета на ратификацију Уставотворној скупштини, подстицала је илузију да се, легитимним путем, револуционарне промене могу зауздати а можда и елиминисати...У складу са страначким традицијама за њих није било дилеме да Босна и Херцеговина треба да буде конституисана као посебна федерална јединица.

За Македонију су предвићали аутономни статус. Били су убећени да линија Морава-Вардар мора остати недељива и стога нису о Македонији размишљали као о федералној јединици. Демократе су македонску националност доводиле у питање али је нису одбацивале. Државни оквир Црне Горе демократе нису спориле али су се противиле политици која је декретом настојала да пројектује црногорску народност. За њих је црногорско питање постојало као  државно и политичко али не и као национално питање.

Илузије о трансформацији режима и подели власти са комунистима дефинитивно су код демократа нестале почегком августа 1945. Супротни погледи на основна политичка питања, протест против закона који ограничавају или поништавају основна грађанска права, отпор политици која демантује „споразуме о дефинитивном уређењу земље” и оспорава „основна начела” на којима су начињени, непристајање на спровођење комунистичке политике „ која искључује свако подвајање мишљења”, резултирало је Гроловим иступањем из владе 18. августа 1945. године.

И друге српске грађанске политичке странке прихватиле су федеративно уређење државе.

Међу њима је била и Народна радикална странка, традиционални противник „сложене државне заједнице” и заговорник јединствене државе са развијеним самоуправама. У бризи за будућност српског народа и његових територија радикали су упозоравали власт да у будућности треба да води рачуна о историјском карактеру територија и традицијама становништва које ступа у оквире нових федералних јединица. Свест о државној заједници, по њиховом мишљењу, требало је развијати опрезно, без употребе преживелих и недемократских метода.

Радикали су захтевали поштовање имена „наших народа”, њихових посебности, „стечених одлика”, писма, вере, традиција. Посебну пажњу радикали су посвећивали чињеници да у добро уређеној држави морају постојати три врсте власги — „законодавна, извршна и судска, али независне једна од друге”. У административном уређењу државе они су се залагали да централна државна власт у својој надлежности има послове спољне политике, војске и морнарице, финансија, монетарног система, поште и телеграфа, саобраћаја, правосуђа, социјалног старања. Све остало је требало да буде у рукама федералних јединица.

Републиканци су поздрављали укидање монархије. Резерве које су имали према федерацији коју је успоставио АВНОЈ огледале су се у захтевима да Скопље и Куманово припадну Србији. Не спорећи основаност успостављања федералне јединице Црне Го ре републиканци су оспоравали тезу о постојању црногорске нације. У њиховом виђењу будућност југословенске државе доводила је у питање примена принципа о самоопредељењу народа са правом на отцепљење и претерано изједначавање у правима народа и националних мањина. Принцип самоопредељења народа са правом на отцепљење сматрали су штетним.

Посебни протест Јаша Продановић је исказивао према „жељезној контроли” целокупног живота које комунисти ниједног тренутка нису били спремни да се одрекну.  Народна сељачка странка (Драгољуб Јовановић) се залагала за Југославију као државну целину сматрајући да у њој значајну кохезиону и објединитељску улогу игра Јосип Броз. Странка је Југославију доживљавала као „спону” између Истока и Запада. У чињеници да југословенска држава онемогућава сукоб „између савезника са Запада и наше совјетске браће” и, на тај начин, обезбеђује „мир на Балкану, мир у Средњој Европи и мир у свету”, Д. Јовановић је налазио оправдање и нужност њеног постојања.

Социјалистичка партија Југославије се залагала за чување тековина народноослободилачке борбе. Странка је прихватала републикански и федеративни облик државе и сматрала да сва „крупна унутрашња политичка питања треба решавати у Уставотворној скупштини, слободно изабраној од свих пунолетних грађана оба пола”.  Социјалдемократска партија је истицала да републикански облик владавине и федеративно уређење земље погодује националном развоју југословенских народа и обезбеђује државно, народно и привредно јединство и напредак земље.

Објављено: 17.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (11. део)

ПАРТИЈА КОНТРОЛИШЕ И БРИШЕ

Покушаји опозиционих странака да на основу Декларације о слободној Европи усвојеној на Кримској конференцији, обезбеде поделу власти са КПЈ нису дали никаквог резултата.

др Синиша Станковић

Привремена влада, у којој је део опозиционих странака учествовао, била је суштински потчињена Политбироу ЦК КПЈ. Привремена народна скупштина није променила програм и састав АВНОЈ-а чијим је трансформисањем настала. Политичке партије су једино уз ослон на иностранство обезбеђивале свој опстанак. Грађански политичари били су људи без утицаја у политичком животу земље. Номинално укључени у апарат власти они нису били у могућности да власт врше у складу са својим политичким убеђењима нити да на вођење унутрашње и спољне политике утичу својим политичким идејама. Слободна размена политичког мишљења је сасвим изостала.

Избори за Уставотворну скупштину одржани су 11. новембра 1945. године. Политичка кампања, која је претходила изборима, одвијала се под апсолутном контролом КПЈ. У њој није било места за политичке опоненте. Народни фронт је наступао као организација која изражава „јединство политичке мисли” народа Југославије. Србија је била једина федерална јединица у новој Југославији у којој су биле успостављене две изборне листе.

Политичке групације које нису приступиле Народном фронту суштински су изгубиле право учешћа у политичком животу. Донето законодавство омогућило је да са изборних спискова, према званичним подацима, буде брисано 194.158 бирача (2,3%).

Комунистичка партија Југославије  је захтевала апсолутну лојалност од свих политичких група укључених у Народни фронт. И поједини грађански политичари су били убеђени да сарадња у Народном фронту обезбеђује политичку будућност њиховим партијама. Представници Републиканске партије су у оквиру Народног фронта агитовали за демократију, федеративно уређење и републикански облик власти. Вође Самосталне демократске партије су Народни фронт означавале гарантом борбе против диктатуре и заговорником аграрне реформе, националне равноправности, федеративног уређења државе. Народна сељачка странка је све политичке опоненте који су остали изван Народног фронта означавала „унутрашњим емигрантима”. Та партија је од свих учесника у политичком животу захтевала да им Народни фронт буде „важнији од властите странке или личности”.

Свим чланицама Народног фронта „препоручен” је заједнички пропагандни наступ и избегавање међустраначких сукоба. Разобличавање „непријатељске” делатности опозиције и ружење њених првака („реакција”, „непријатељи”, „издајници”, „пета колона”, „мрачњаци” „старе снаге”) имало је значајно место у изборној агитацији.

Демократска странка, радикали и земљорадници су протестовали против партијске свемоћи и једнопартијске диктатуре, „рђавих политичких закона”, гушења јавне речи и демократских слобода (на један лист опозиције долази 130 листова Народног фронта), одузимања бирачког права великом броју грађана Србије, начина организовања избора, монопола на „патриотизам”, различитих притисака који су карактерисали изборну кампању, поништавања темељних вредности грађанског друштва. По њиховом мишљењу Уставотворна скупштина, изабрана на нелегалним изборима, није могла имати право и ауторитет да решава сложена државноправна питања нити нагомилане проблеме.

Ограничавање слободе деловања опозиционих странака, њихово свесно „разбијање”, дезавуисање и уништавање (пример разбијања језгра Демократске странке, сазивања Конференције среских делегата Демократске страшсе, означавање Гролове групе за „дисидентску” и „мањинску” у самој партији, форсирање „мало знаних” и „непризнатих” кандидата сумњивог морала и великих амбиција), непоштовање одредаба постојећих закона о слободи штампе, збора и договора, ускраћивање права становништву да гласа по својој вољи и савести били су још неки од разлога. Тим разлозима странке удружене демократске опозиције правдале су своје непостављање изборне листе и одустајање од учешћа на изборима.

У току летњих месеци 1945. био је присутан појачани притисак опозиционих странака и Запада на власт у Југославији. Центар унутрашњег отпора једностраначкој власти  чинили су грађански политичари у Србији. Потсдамска конференција је подстакла брже попуњавање АВНОЈ-а некомпромитованим грађанским политичарима. Под притиском Запада формиран је у лето 1945. Комитет министара за проучавање закона и проширење АВНОЈ-а, али у њему Милан Грол и група грађанских политичара није успела да реализује своје погледе на будуће законско уређење земље. Подједнако неуспешан је био и покушај Петра II Карађорђевића да повлачењем овлашћења датих краљевским намесницима изазове кризу режима и испровоцира интервенцију Запада.

Оштри политички наступи Винстона Черчила којима је на Потсдамској конференцији тражио осуду „фашистичког режима” у Београду нису имали подршку САД и СССР. Запад је без успеха настојао да издејствује одлагање избора и слободно деловање политичких партија. Грађански политичари из емиграције (Сл. Јовановић, Ј. Бањанин, М. Гавриловић, В. Вилдер и други) у посебном Меморандуму достављеном 10. септембра 1945. на Конференцији министара иностраних послова великих сила у Лондону тражили су осуду страховладе КПЈ, спречавање избијања новог грађанског рата, образовање владе састављене од представника демократских партија која би успоставила контролу избора, слободно изјашњавање о облику државног уређења и устројству институција власти, упућивање у Југославију савезничке мисије која би одржавала ред и формирала неполитичку армију и полицију. Све је то утицало на климу у којој су одржани избори.

Апстиненција опозиционих странака није омела изборе. У односу на последње изборе у Краљевини Југославији, бирачко тело је укључивањем више категорија грађана (војници, жене, омладина са навршених 18 година) скоро двоструко увећано. Од укупно уписаних 8.383.455 гласача на изборе је изашло 7.432.469. или 88,66%. У целој држави било је истакнуто девет земаљских изборних листа, од тога у Србији две (листа Народног фронта Србије са носиоцем др Синишом Станковићем, председником Народне скупштине Србије и припојена земаљска кандидатска листа Народног фронта Србије са носиоцем Јашом Продановићем, министром за Србију у Привременој влади ДФЈ).

Присуство појединих грађанских политичара на листама Народног фронта било је у функцији стварања пожељне пропагандне слике о толерантности и демократичности режима. Рад изборних комисија био је под апсолутном контролом КПЈ. За кандидате Народног фронта гласало је 6.725.047 гласача (90,44%), док је у кутијама без листе („ћораве кутије”) пребројано 707.422 куглица (9,52%).

Према званичним подацима у Србији је од укупно уписаних 2.423.099 бирача гласало 1.867.701 или 77,16%. Кандидатима Народног фронта поверење је поклонило 1.654.545 гласача (88,59%), а за „кутију без листе” се одлучило 213.156 бирача (11,41%). Од укупно регистрованих 977.276  бирача у Војводини је на изборе изашло 901.040 или 92,20%. За листу Народног фронта гласало је 769.482 гласача (85,40%), а за кутију без листе 131.558 (14,60%). На Косову и Метохији од укупно регистрованих 322.803 бирача гласало је 315.312 (97,69%).

Листа Народног фронта је добила 305.148 гласова (96,78%) док је у кутију без листе спуштено 10.164 куглица (3,22%). Изборна победа Народног фронта, независно од начина на који је извојевана (притисак и терор над политичким неистомишљеницима, ускраћивање изборне кампање, гушење опозиционе штампе), давала је могућност КПЈ да формално приступи „решавању” већ унапред решеног питања о облику владавине у Југославији.

Покушаји опозиционих првака у Привременој влади и Привременој народној скупштини да „кримске препоруке” (Декларација о слободној Европи) тумаче као поделу власти са комунистима нису дали никаквог резултата. Изложене жестоком притиску власти опозиционе партије нису успеле да формирају Фронт опозиционих грађанских снага. Иступање грађанских политичара из Владе и Скупштине није пољуљао ауторитет КПЈ.

Објављено: 18.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (12. део)

РАЗВЛАШЋИВАЊЕ ДИНАСТИЈЕ И УКИДАЊЕ МОНАРХИЈЕ

Новоизабрана Уставотворна скупштина састала се 29. новембра 1945. године и прогласила републику.

Едвард Кардељ и Јосип Броз

У Декларацији о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије монархија је означена „највећом сметњом” стварању „братске и демократске заједнице равноправних народа” и „највећим кривцем” за све поступке „ненародних режима”.

Федеративна Народна Република Југославија је дефинисана као „савезна народна држава републиканског облика, заједница равноправних народа који су слободно изразили своју вољу да остану уједињени у Југославији”. Том одлуком „у име ових народа” укинута је монархија у Југославији, а Петар II Карађорђевић, са целом династијом Карађорђевић, лишен „свих права која су њему и династији Карађорђевић припадала”.

Проглашење републике суштински је значило потпуно ликвидирање уставног континуитета који је, у периоду 1943-1945, одржаван из формалних, спољнополитичких разлога. Тим чином престало је да постоји Намесништво. Све функције шефа државе прешле су на Председништво Уставотворне скупштине. Права представљања народног и државног суверенитета преузела је нова држава-Федеративна Народна Република Југославија.

Укидањем монархије и развлашћивањем династије Карађорђевић поништена је још једна установа која је асоцирала на некадашњу српску државност. Декларација о републици је изгласана пре него што је донет Устав ФНРЈ.

Септембра 1945. у време најжешће предизборне кампање, оформљена је, у оквиру Министарства за конституанту, Комисија за Устав. Комисијом, у коју је укључен већи број експерата (др Леон Гершковић, др Јован Боревић, др Иво Крбек, др Станко Франк, др Душан Кермаунер, Благоје Хаџи-Панзов, др Алеш Беблер, др Никола Стјепановић), формално је руководио проф. др Михаило Константиновић али је у њој пресудну тежину имала реч Едварда Кардеља.

Иначе, у Политбироу Централног комитета КПЈ задуженог за изградњу друштвенополитичког система. Комисија је имала саветодавни карактер. Потчињеност права политици била је једна од основних карактеристика њеног рада. Партија је давала општи политички оквир, одређивала принципе и модалитете рада, постављала задатке, утврђивала рокове. Став да нацрт устава мора да одражава све крупне промене које су настале у годинама рата и да представља „правну форму стања” извојеваног револуцијом, веома је прецизно и недвосмислено дефинисао задатак Комисије. Нацрт устава предат је почетком октобра Савезној влади а она га је, пошто се са њим начелно сагласила, 1. децембра 1945. проследила Председништву Уставотворне скупштине као свој предлог.

Кардељ је директивно захтевао да у нацрту устава јасно буде наглашено да власт имају „основне народне масе”. Залагао се да у држави постоји јединство законодавне и извршне власти. Био је убеђен да утицај чиновништва треба свести „на минимум” и тако, посредно, елиминисати утицај „реакционарног блока путем парламента”. Постојање државног сектора у привреди сматрао је битним елементом одржања тековина рата и револуције. Одвајање цркве од државе за њега је било нужно, уз напомену да залагање за слободу савести не треба поистоветити са ригидном политиком елиминисања цркве „из живота народа”.

За све чланове Уставне комисије федерација је представљала „руководну идеју”. Ипак, њихова мишљења су у појединим важним питањима била сучељена. Већина „експерата” била је противна формирању институције Уставног суда. Део је сматрао да је арбитрирање у сложеним питањима уставности закона и „сукоба надлежности” у споровима савеза и република требало да врши Савезно веће-тело које оличава јединство власти, има несумњиви политички ауторитет, поседује суверенитет врховног савезног органа и које је законе донело. На крају је одлучено да сукобе надлежности решава посебни уставни савет (комисија).

Мишљења су била подељена и око става да ли савезни закони треба да имају превагу над републичким. Арбитрирајући у том питању Министарство за конституанту је истицало да савезни устав, као „заједничко дело свих народа који живе у једној заједничкој држави”, треба да буде израз „њихових заједничких схватања, потреба и интереса”. Земаљски устави, као правни акти који обавезно одражавају заједничке интересе федералне јединице и савезне државе, требало је да садрже и оно што је „карактеристично и специфично” за сваку федералну јединицу понаособ и што проистиче из „специфичних друштвених, економских, историјских и националних услова појединих федералних јединица”. Другим речима, све оно што је поједину федералну јединицу „разликовало” од осталих јединица и целог савеза, а што није било противно заједничком савезном уставу, требало је „да наће израза у земаљском уставу”. Савезни устав је дефинисан као виши правни акт са којим земаљски устав није смео бити у противуречности. Јединственост привредног, царинског и трговинског подручја за које се залагала Партија јачало је позицију државе. Послови спољне политике дефинисани су као област у искључивој наддежности Савезне владе.

У образложењу Нацрта устава, које је министар за Конституанту Е. Кардељ поднео Уставотворној скупштини, централно место је имао став да уставни акт „не треба сам по себи и не може ништа да измишља нити треба и може да измени у суштини државне, националне и друштвене стварности, која је дело и тековина тешке ослободилачке борбе наших народа за независност и стварну демократију...”. Из тога је сугестивно дефинисан задатак Уставотворне скупштине да донесе Устав земљи која је, сменом власти у оквирима рата, „ступила на пут напретка, демократских слобода, националне равноправности и јединства и смело закорачила правцем напредног социјалног развитка у корист благостања и среће радних маса и према економском и културном процвату Републике”. Од Уставотворне скупштине је захтевано да уважи постојеће стање, поведе рачуна о „измењеним друштвено-економским и националним основама”, суочи се са већ изграђеним новим државним уређењем дефинисаним од власти нове Југославије, учини да уставни акт додатно потврди, учврсти и стабилизује „стварност нове републике Југославије”. Другим речима, тражено је да нова стварност у Уставу нађе „одговарајући правни израз”.

Нацрт Устава је предвиђао да целокупна власт у ФНРЈ буде у рукама народа (народ учествује у власти; државна власт је народна; воља народна „одлучује у нашој Републици”). Државна организација је почивала на „начелу јединства власти”. С једне стране, како је образлагао Е. Кардељ, изборни систем је омогућавао „самоуправу народа кроз све органе државне власти”.

С друге стране виши органи државне власти и државне управе располагали су „правом руководства и контроле над нижим у сагласности са Уставом и законима”, што је од државне заједнице чинило „чврсто повезани организам одоздо до горе” и „јединствену целину”. Таква организација власти сматрана је предусловом планског подизања националног, привредног и културног живота. Југославија је дефинисана као „народна држава, нови и виши тип стварне демократије”. Претварање „важног сектора народне привреде” у народну имовину којом газдује држава и одузимање политичког руководства из руку „малог броја привилегованих појединаца” означавано је као „подизање наше државе на виши тип у политичком развоју модерног друштва”.

Значај сазивања Уставотворне скупштине Кардељ је видео у чињеници да она одлучује да ли у земљи рестаурирати буржоаски поредак или сачувати тековине Народноослободилачке борбе. За њега и партију коју је представљао није било дилеме да нови устав треба градити на републиканској основи уз потпуно одбацивање монархијског облика уређења државе. По његовом мишљењу устав је Југославију требало да дефинише као народну демократску републику. Залажући се за „оригиналну форму” уређења будуће државе, Кардељ је у дискусијама демагошки истицао да нову државу види као „плебејску републику јакобинског типа” која у себи укључује све револуционарне промене извојеване у ДСР.

Објављено: 19.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (13. део)

ОИВИЧАВАЊЕ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРОСТОРА

Устав је изражавао федеративно уређење државе. Њиме су надлежности савезне државе биле прецизно одређене (спољна политика, саобраћај, народна одбрана, привредни живот) док је уставима „народних република” остављено да „разраде и одређеније изграде организацију, односе и рад својих органа државне власти...”.

Моша Пијаде и Александар Ранковић

Едвард Кардељ је у своме образложењу нацрта устава са поносом и мегаломанијом истицао да „наша федерација представља један нови и својствени тип савезне државе” чија је суштина „у тежњи да обезбеди сувереност народних република и чврсто јединство ФНРЈ”.

Право на самоопредељење (уједињење до отцепљења) Нацрт устава ФНРЈ који је израдила Комисија, није предвиђао. О том питању се расправљало на седницама Уставотворне скупштине (скупштински одбори и оба дома Скупштине) и дебатовало у јавној расправи. Уз страх да право на самоопредељење може бити искоришћено од непријатеља југословенске федерације (сепаратистичке снаге) постојао је и осећај да оно представља тековину рата, гарант равноправности народа, потврду да југословенски народи располажу својом судбином.

Чињеница да је право на самоопредељење било предвиђено у одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, да је чинило суштину Атлантске повеље и да је отварало могућност да у „скоријем времену”, „без страха” и неки други народи реше „да се присаједине Федеративној народној републици Југославији”, пресудно је утицала на његово уношење у Устав ФНРЈ. Тим чином демонстрирано је убеђење југословенских комуниста да једино „ненародни режими” могу генерирати сепаратизам.

Као важан аргумент Моша Пијаде је истицао да народна власт нема разлога да се плаши „српског народа који је Пијемонт југословенске идеје и срце Југославије”, „хрватског народа који одувек води борбу за федерализам и републику”, „словеначког народа који би без заједничког живота са осталим народима Југославије био поробљен или вечито у опасности од северних и западних суседа”, „народа Босне и Херцеговине који је крвно и економски везан са српским и хрватским народом”, „црногорског народа који по свом положају не може живети без осталих народа Југославије”, „македонског народа који је први пут добио своју националну слободу у оквиру нове Југославије”.

Устав који је 31. јануара 1946. године прогласила Уставотворна скупштина (без гласова против и уздржаних) био је завршни акт у процесу обликовања нове југословенске државе.

По том правном акту Федеративна Народна Република Југославија је дефинисана као „савезна народна држава републиканског облика, заједница равноправних народа који су слободно изразили своју вољу да остану уједињени у Југославији”. Други члан Устава је потврдио да ФНРЈ сачињава шест народних република (Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора) посебно апострофирајући да „Народна Република Србија има у свом саставу Аутономну Покрајину Војводину и Аутономну Косовско-метохијску Област”. Устав је прогласио суверенитет народа и уставно-скупштински систем власти.

Основицу власти чинила су непосредно бирана представничка тела док су сви остали органи проистицали из њих и њима били одговорни. У уставном акту био је политички пренаглашен суверенитет федералних јединица мада су оне, суштински, уступале битан део своје суверености савезној држави. Тим ставом додатно је истицана национална еманципација југословенских народа. Федералне јединице су имале своју територију, институције, право да самостално донесу републичке уставе сагласне са савезним Уставом, спољне ознаке државности (назив, грб, застава).

Устав је предвићао да савезно законодавство важи на читавој територији ФНРЈ. Тиме је додатно афирмисано „јединство власти”. У случају да постоји размимоилажење измећу савезних и републичких закона примењивало се савезно законодавство. Територију ФНРЈ као „јединствено државно и привредно подручје” чиниле су територије њених република.

Устав је предвиђао слободан промет робе измећу република без могућности да законима република он може бити ограничен. Држављанство је било јединствено за целу ФНРЈ. Устав је врховним органом државне власти у ФНРЈ означио Народну скупштину. Највиши органи државне власти у народним републикама биле су Народне скупштине република.

Народна скупштина ФНРЈ означена је носиоцем „народног и државног суверенитета” и задужена да врши „сва она права која припадају ФНРЈ”. Савезна скупштина је била састављена из два дома — Савезног већа и Већа народа. Народна скупштина ФНРЈ је вршила законодавну власт у пословима из надлежности савезне државе. Скупштине република вршиле су суверена права република на основу Устава републике у сагласности са Уставом ФНРЈ и имале искључиву законодавну власт на територији репу-блике. Највиши извршни и наредбодавни орган државне власти ФНРЈ била је Савезна влада... Овлашћења која је Устав давао савезним органима била су неупоредиво већа у односу на она која су имале адекватне институције у републикама. Тиме је и улога савезних органа била неупоредиво већа. Централизација власти додатно је јачала позицију извршно-политичких органа.

Уставна структура Југославије довршена је доношењем републичких устава (Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније 31. децембра 1946, Словеније 16. јануара 1947, Србије 17. јануара 1947. и Хрватске 18. јануара 1947) и статута аутономних јединица (мај 1948). Републички устав је Србију дефинисао као „народну државу републиканског облика”. Устав је афирмисао право сваког народа „на самоопредељење укључујући право на отцепљење” али и „слободну вољу” српског народа да се „уједини на основу начела равноправности са осталим народима Југославије и њиховим народним републикама” у заједничку савезну државу ФНРЈ. Посебним одредбама Устава утврћена је територија коју Србија обухвата и наглашено да се границе федералне јединице не могу мењати без њеног пристанка.

Напоменуто је да органи државне власти у Народној Републици Србији „врше власт на основу Устава ФНРЈ, Устава НР Србије, закона ФНРЈ, закона НР Србије, као и општих прописа виших органа државне власти. Устав је истицао да НР Србија „врши државну власт суверено”, преносећи на ФНРЈ „само она права која су утврћена Уставом ФНРЈ”. Савезна држава је означена гарантом суверених права Србије и заштитником њене безбедности. Устав је Аутономној Покрајини Војводини и Аутономној Косовско-метохијској Области обезбеђивао „аутономна права”. Националним мањинама је  гарантована заштита културног идентитета, слободна употреба језика...

Народна скупштина је означена представником народног суверенитета НР Србије. Скупштина је била „врховни орган државне власти“. У делокругу њеног рада било је вршење законодавне власти и брига о свим оним пословима који су по Уставу припадали НР Србији. У надлежности органа државне власти и државне управе аутономних јединица била је брига о привредној и културној изградњи, управљање привредним предузећима покрајинског или обласног значаја, доношење привредног плана и буџета, старање о остварењу равноправности свих националних мањина, обезбеђење поштовања закона, руководство судовима, основним и средњим школама, социјалним старањем, заштитом народног здравља културно-просветним установама и друго. Маја 1948. народне скупштине аутономних јединица донеле су своје статуте који су прописивали организацију, права и надлежности органа власти у аутономној покрајини или области.

Друга југославенска  држава, настала 1945. године, обликована је у духу идеја „партизанског југословенства” које је заговарала Комунистичка партија Југославије. Свесно инсистирајући на унутрашњем дисконтинуитету нове Југославије у односу на Краљевину Југославију, комунисти су државу изграћивали као „федерацију равнотеже”. Место Србије у таквој федерацији било је одређено апсолутном централизацијом власти, стварањем утиска о неважности и штетности оивичавања српског националног простора, начином разграничења федералних јединица федерализацијом Србије.

Објављено: 20.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (14. део)

ЗАПАД ТРЕЖИ АТОМСКУ БОМБУ НА БЕОГРАД

Послератно време са својим оптерећењима и идеолошким фронтовима, мећународни положај Југославије, одбрана независности, унутрашње политичке околности проузроковане учвршћивањем новог система власти, економске прилике сиромашне и ратом разорене земље, независно од политичке доктрине владајуће партије, пресудно су утицале на обликовање ауторитарне и централистичке организације државе.

Милован Ђилас на демонстрацијама, 1953.

Политички и уставни акти нове југословенске државе афирмисали су начела федерализма и наглашено истицали суверенитет федералних јединица али је, упоредо са тим, глобални друштвени поредак, изнедрен из самог бића КПЈ, баштинио и снажна обележја централизма. Прокламовано и стварно умногоме су се разликовали.

Изграћена на принципима „демократског централизма”, с превлашћу централизма у свим питањима од општејугословенског и мећународног значаја, КПЈ је, у првим послератним годинама, била главни кохезиони фактор у југословенској држави. Партија је устројила федеративну структуру југословенске државе сматрајући да такав облик државноправног решавања националног питања одговара стварности живота у Југославији. Али, истовремено са тим, централистичка начела на којима је КПЈ била изграћена, била су дуго препознатљива у функционисању државе.

Напори за уобличавањем јединственог система власти, неминовни и неопходни у прелазном периоду формирања нове Југославије, са снажењем државе и успостављањем дириговане планске привреде, све више су попримали централистичка обележја и поништавали прокламовани суверенитет и државност федералних јединица. Југословенска федерација је изграђивана као чврста и јединствена држава. У њој су федералне јединице представљале недељиви део целине, којој су, уз остало, уступиле део свога суверенитета. У централистички конципираној федерацији део самосталних функција републике су остваривале само у области народног здравља, социјалне заштите, просвете, културе и, сасвим скромно, привреде.

Федеративна структура државе није имала алтернативу и није подлегала променама. Јединствена држава је обезбеђивала владајућу позицију КПЈ и њену једнопартијску диктатуру. Држава је, по својој суштини, била централизована и партијска. Југословенска федерација била је тих првих послератних година лажна федерација. Крути централизам је, уз политички монопол партије, одговарао политици етатизације својине и интервенцији државе у свим сферама друштвеног живота.

Прве послератне године биле су време „набијено енергијом” ослобођеном у рату и богато историјским појавама и процесима са испреплетаним узроцима и последицама. Свет је изашао из великог рата „оптерећен” мноштвом проживљеног и подељен на победнике и побећене. Ратна коалиција победника, нагрижена сукобима интереса, сумњичењима, неповерењем, противуречностима друштвеног развоја распала се остављајући тешко наслеће...На границама југословенске државе, у том бурном времену, у регионалним оквирима одигравала се светска историја. Објективне спољнополитичке околности и њима изнућена одбрана државне независности, јачале су моћ и ауторитет државе. 

Сукоб око Трста и „северо-западних граница”, у коме је Запад, својом спремношћу да војно интервенише, готово прекорачио границе новог рата, мобилисао је војне, политичке и економске потенцијале целе земље. Спор није имао само карактер игнорисања националних, интереса словеначког и хрватског народа и федералне јединице Словеније, већ је тумачен као негирање суверенитета југословенске државе, одбрана независности, омаловажавање жртава које су у рату положене, задирање у виталне животне интересе свих југословенских народа и свих федералних јединица. У кризи око Трста Запад је одступио од начела о праву народа на самоопредељење.

Ревизија граничних линија превазилазила је билатерални спор Југославије и Италије и била почетак Хладног рата.

У питању је био и дубоки сукоб интереса СССР-а и западних сила које су питање Трста поистоветиле са продором идеолошког непријатеља на најсевернију тачку Јадрана, примицањем Италији ... Компромис око Трста, на који је југословенско руководство било принућено, није значио престанак опасности и смиривање испољених страсти. За дуги низ година „Тршћанско питање” је остало извор неспоразума и жариште латентне кризе.

Опсадно стање на северозападним границама, провокативно понашање јединица пољске емигрантске армије генерала Андерса у зони Трста,честе повреде ваздушног простора  ФНРЈ (у првих 6 месеци 1946. било је 415 таквих повреда), инциденти са рушењем америчког авиона, пропагандне кампање и притисак око сућења Драже Михаиловићу и Алојзију Степинцу, појачана делатност емиграције, антидржавни иступи римокатоличког клера, инструментализација ратних злочинаца, антикомунистичка хистерија у којој је затражено бацање атомске бомбе на Београд, спутавање економског развоја и друго јачало је „државни механизам” и остављало дубоког трага на функционисање државе.

Грађански  рат у Грчкој „отворио” је озбиљну кризу и на јужним границама државе.

Британска интервенција у Грчкој (1. децембар 1944.) покренула је ланац догаћаја у који је била инволвирана и Југославија. Место Грчке, једине балканске државе која је била ван совјетског „идеолошког лагера”, у америчким плановима заустављања ширења комунизма ка обалама Медитерана и Блиског истока, директно је доводило у конфликт са Југославијом. На једној страни била је бесомучна антикомунистичка пропаганда, десничарски терор, прогон македонских избеглица, оптужбе да Југославија помаже „револуционарне банде” и потпирује граћански рат а на другој прихват избеглица,  снабдевање герилског покрета оружјем и лековима, материјална, морална и политичка подршка устаничком покрету. Подршка Југославије грчкој левици директно се одражавала на положај устаника током 1946—1949. Сукоб са Информационим бироом иницирао је радикални прекид у односима југословенских комуниста и грчког покрета отпора.

Супростављена Западу на северозападу и југу Југославија се 1948. нападом Информационог бироа, нашла сасвим изолована и усамљена. Организационо постављена на узору совјетске државе, уклопљена у интересе и планове совјетске политике, економски везана за Совјетски Савез и земље народне демократије, идеолошко-политички потчињена монополу Москве Југославија је, у годинама 1948—1953, била суочена са реалном опасношћу напада са истока и деструкције изнутра. Опстанак државе, одбрана независности и очување тековина револуције напросто су захтевали централистички урећену, монолитну државу способну да се одупре притисцима који су ишли „до ивице рата”. Граничне меће на којима се Југославија „сусретала” са Маћарском, Румунијом, Бугарском, Албанијом за дуги низ година постале су непрелазне за људе, робу, идеје. То је пресудно утицало да у југословенској федерацији Србија задобије провинцијални положај.

Војне провокације, терористички акти и саботаже, економска блокада, пропагандни притисак, идеолошке и политичке поделе, општи страх и општа несигурност били су део свакодневице. У тим годинама постојећи концепт државне и политике је до краја развијен и учвршћен. Али, упоредо са тим, сукоб са Стаљином обележио је читаву генерацију југословенских комуниста, разоткрио природу стаљинизма, подстакао процесе дестаљинизације, деетатизације, децентрализације који су тешком муком разарали политички монопол и идеолошку матрицу КПЈ, у својој бити, преузету од СКП(б).

Сукоби Тита са Стаљином и криза око Трста јачали су утицај војног фактора и страховладу политичке полиције УДБ-е. Одбрана независности имала је и друго лице исказано у репресијама. Мрежа информатора и доушника имала је око ДВА МИЛИОНА људи. У борби против Информбироа било је ухапшено, према доступним подацима, 55.663 људи. Највећи број ухапшеника био је у Србији (у Србији 28.661, Војводини 5.389, Косову и Метохији 1.514). Срби су, по националности, чинили 46% ухапшених.

Чињеница да су погрешна хапшења представљала, у 1949. години, чак 47% свих хапшења, сведочи о размерама  Титовог терора.

Објављено: 21.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (15. део)

ЗБОГ ВЛАСТИ СЕ УБИЈАО И ГУБИО СВАКИ ЉУДСКИ ЛИК

Сукоб са Информационим бироом отворио је читав низ сложених идеолошко-теоријских и практично-политичзсих питања (однос међу социјалистичким државама, улога државе у прелазном периоду, улога партије у новом времену, карактер власти и њених субјеката, национално питање и друго).

Тито: "Морам наћи што бољи начин да их уништим"

Теоријска мисао и свакодневна пракса сливале су се у процес препун противуречности. Док је критичка мисао нужно подстицала децентрализацију (питање карактера својине, друштвено-економских односа, одумирања државе после освајања политичке власти, улога државе у руковоћењу привредним и друштвеним животом, планирање у социјализму, политичке организације друштва прелазног периода), пракса живота је указивала на јачање процеса опште централизације. Одбрана независности, економска блокада, пропагандни притисак, војне провокације, подршка маса спутавали су изразитија идеолошка струјања унутар КПЈ. Централизација се огледала у повећаној будности, јединству и монолитности које је тражила Партија.

Дотадашњи курс није мењан већ је, још у већој мери, афирмисано совјетско искуство. Тражено је побољшање метода руковођења уношењем више плана и система, правилнија расподела кадрова и контрола извршења партијских одлука. Партија је захтевала да метод руковођења буде „још више и упорније” усавршен како би нижи партијски органи добили већу и правовремену помоћ од виших партијских органа. То је значило озбиљно постављање планова рада не само управа већ и одељења од ЦК КПЈ до среских комитета. Чвршће планирање пратила је појачана централизација рада. Положај КПЈ је био крајње противуречан. Партија је одрећивала стратегију борбе са Информационим бироом, „ударала” путоказе будућег друштвеног развоја али, истовремено, тешко трансформисала своје биће и беспоговорно истрајавала на очувању монопола своје власти.

Други пленум Централног комитета КПЈ (28—30. јануар 1949.) значио је још један корак даље у централизацији партијске политике. Рад није смео бити извођен „без свакодневне помоћи партијских форума” и прилагођавања свакој новој ситуацији. Пропагандни рад КПЈ требало је да буде концентрисан око оних тема које омогућавају партији да мобилише све расположиве снаге „у борби за социјалистичку изградњу сопственим снагама”. Слабости у раду су објашњаване његовим кампањским карактером. Захтевано је уношење плана, организације, методичности, перспективе. Заоштрено је питање партијске контроле, истакнута потреба за већим усавршавањем у раду партијских и државних органа.

Све је то показивало да је КПЈ излаз из тешкоћа и даље видела и тражила у административном систему, интервенцији партијског апарата и професионализму у партијском раду, што су основни елементи појачане централизације и бирократизације. Али, истовремено са тим, Други пленум КПЈ је оцењивао погрешним „свако чекање директиве одозго”. Од партијских комитета је тражено да „усвајају” линију Партије и да на основу ње, не чекајући директиве, чим се појави нешто ново, реагују. Захтев да „треба смело и без колебања уклонити све оне старе клишее и формуле”, напустити туђа практична искуства и организационе форме, окренути се сопственом искуству чије је занемаривање и довело „до затварања хоризонта нашим кадровима, до догматског прилажења питањима, до крутог држања за готове шеме и калупе”, наговештавао је раћање новог политичког курса. Такви захтеви су, својом природом, разобличавали бирократски начин рада и били супротстављени бирократизму.

Упоредо са заоштравањем административног руковоћења развијала се и свест која је значила критику постојеће државне организације и руковоћења привредом. Наведене противуречности нужно су захтевале разрешење.

Како су метафорично приметили касније писци (М. Селимовић у роману "Тврћава") због власти се убијало и гинуло, због ње се губио људски лик, власт је постајала тежак порок.

Политички и друштвени живот стављен је под потпуну контролу државе и партије на власти. Сукоб са Информбироом овенчао је КПЈ победом и отворио могућност преиспитивања сопствене праксе, али и проузроковао цепање њеног јединственог језгра.

Противуречности су биле бројне. Одбрана независности је, сама по себи, афирмисала критичку мисао, разобличавала догматизам, рушила крути схематизам, подстицала корените друштвене, политичке и организационе промене целог система као алтернативу совјетској пракси. Део тих процеса била је у почетку уздржана а затим наглашена критика бирократизма и бирократског централизма, захтев за демократизацијом друштва, настојање да предајом дела индустријских предузећа буде ојачана материјална база и економска самосталност република и друго. Упоредо са тим, репресивном политиком партија је гушила сваку идеолошку аберацију, национализам, шовинизам, верску искључивост.

Сукоб са Информационим бироом представљао је, и у наредним деценијама, покриће за трајну репресију којој су били изложени сви који су угрожавали владавину бирократије и личну власт Јосипа Броза. „Идејни прелом”, остварен у годинама које су следиле (1949), у суштини, није могао дати очекиване ефекте. Кадрови ниског образовања, навикнути на директивни стил рада, испуњени страхом од новина, дезорганизације власти, опште анархије, напуштања комунистичког курса, губљења стечених позиција, тешко су се навикавали на нови начин рада. КПЈ се, уз бројне отпоре, почела ослобађати улоге непосредног оперативног руководиоца и наредбодавца у државном и друштвеном животу.

„Нови стил рада” успостављен на VI конгресу КПЈ 1952. тражио је да Партија постане „идеолошка авангарда радничке класе и друштва у целини”, да се одрекне улоге „командног центра” и постане основна усмеравајућа снага у друштву.

У Тршћанској кризи, граћанском рату у Грчкој и сукобу са Информационим бироом могу се препознати глобални процеси послератног времена, који су битно утицали на природу југословенске федерације. На унутрашњем плану послератне године биле су време обнове и изградње, првог петогодишњег плана, радних акција, пруга и градилишта, аграрне реформе, колонизације, колективизације села, великих кампања на описмењавању, — али и терора, принуде, судских процеса, развлашћивања пораженог непријатеља, прве (1946) и друге (1948) национализације, идеолошких сукоба и деоба, контролисаних информација и контролисаног живота, револуционарног заноса за једне и „великог страха” за друге, време у коме је постојао привид да је остварење циљева социјализма у најближој перспективи. Све наведено битно је утицало на друштвено-политички развитак и уставно-правно обликовање југословенске федерације.

Изразито аграрна земља, са великом стопом неписмености и пропуштеном шансом индустријализације, Југославија је из рата изашла са великим губицима.

Званични подаци говоре о ратној штети коју је претрпело 3.700.000 њених житеља (23% становништва). Судбину целог простора поделила је и Србија у којој је погинуло 160.626 становника, трајно онеспособљено 102.309, затварано, интернирано и лишено слободе 323.652, пристигло у намери да спасе голи живот преко 300.000 избеглица (из Хрватске 65.442, Босне и Херцеговине 54.332, Македоније 43.302, Црне Горе, Старог Раса и Метохије 51.590, Словеније 6.202, Бачке 21.017 и преко 50.000 нерегистрованих).

Губитак националног богатства, националног дохотка и приватног националног дохотка, само на ужој територији Србије, премашивао је цифру од три милијарде долара. Податак да је око 900.000 грађана са уже територије Србије пријавил о ратну штету (око 25% становништва) убедљиво руши политички стереотип изречен на заседању АСНОС-а „да је Србија у овом рату још увек мање дала, мање се истрошила него многи други крајеви”. Уклањање последица неразвијености и рата тражило је јаку и организовану државу.

Затечено стање пресудно је утицало да обнова у Србији, у почетку, има све карактсристике ратне привреде док су институционализација нове власти и задовољење потреба становништва долазиле након тога. Централизовани систем руковоћења земљом, који је наступио непосредно по ослобођењу, захтевао је обнову саобраћаја, привреде и индустрије, рударства, јавних стамбених зграда али и организацију снабдевања, расподелу радне снаге, државну  контролу предузећа, прелазак на планирање производње и свих активности на „бази владавине државне својине и економског монопола државе”.

Објављено: 22.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (16. део)

РАЗВЛАШЋЕЊЕ КЛАСНОГ НЕПРИЈАТЕЉА

У првој фази обнове водило се рачуна да оживљавање привреде не буде праћено променом „њене друштвене и структуралне основе”.

Сељак је у поoратним временима сматран за класнoг непријатеља

Касније је обнова постала оквир у коме је генериран процес социјалних, друштвено-економских и политичких промена. Опште сиромаштво земље и недостатак финансијских средстава (савезни Фонд за помоћ пострадалим крајевима и републички Фонд за обнову порушених села) надокнаћиван је акумулацијом „добровољног физичког рада” (однос је 1:4). Доношењем оквирног плана индустријске производње за 1946. напуштен је систем непосредног руковоћења (производни задаци и програм у индустрији) и наговештено време у коме ће идеал постати „глобално планирање”.

Главну улогу у креирању политике обнове и одрећивању смерова њене реализације имао је Политбиро ЦК КПЈ и руководство савезне државе. Реализација је препуштана републикама, масовним организацијама (Народни фронт, омладина, синдикат) и, наравно, партијском чланству које је о свему бринуло и све надгледало.

Друштвене и политичке снаге које су извеле револуцију и које су се, на крају рата, конституисале као држава, настојале су да идеје социјално-економског преображаја пренесу са политичког и на економски план. У питању је био покушај разрешења противуречности које су проистицале из карактера нове власти и чињенице да се привредни сектор налазио у рукама приватног власништва. Политичким и друштвеним променама у рату и након њега неминовно је мењан и карактер привреде, али процеси нису били истог интензитета. Концентрисање основних средстава за производњу у рукама државе и партије на власти било је основно питање социјализма.

У доктрини КПЈ државно власништво и централизам у управљању сматрани су основом превазилажења економске неразвијености. Спољнополитички и унутрашњеполитички разлози натерали су КПЈ да, у почетку, одабере еволутивни пут промена својинских односа и друштвено-економске структуре. Процес развлашћивања класног непријатеља у Србији је отуда трајао готово 5 година и одвијао се у више фаза.

Друштвено-економске промене наговештене су 21. новембра 1944. када је законски спроведена национализација „непријатељске имовине”. Питање имовине немачке државе и грађана немачке националности решено је бескомпромисно одузимањем имовине у корист државе (само у Војводини тиме је одузето око 40% укупних обрадивих површина). Закон о конфискацији, донет јуна 1945, озаконио је принудно одузимање непријатељске имовине у корист државе само у одређеним случајевима.

Закон о одузимању ратне добити стечене за време непријатељске окупације, донет 24. маја 1945, био је још једна мера коју је реализовала нова власт. У питању су биле политичке али и економске мере које су требале да омогуће што бржу и што успешнију „економску обнову и изградњу Југославије као целине и свих њених федералних јединица”.

Мерама конфискације КПЈ је задовољила међународно правну форму али и учинила да до краја 1945. у државне руке пређе преко 55% индустрије, 70% рударства, 90% црне металургије, 74% хемијске индустрије и друго. „Стеченом” имовином држава је руководила преко чврстог и централизованог система државних предузећа и дирекција под управом министарстава. На тај начин делокруг рада и надлежности републичких и локалних органа власти биле су знатно сужене. Класна суштина спроведених мера била је уперена против грађанства.

У Србији је конфискација отпочела раније- него у другим областима Југославије. Податак да је 80% државног сектора у послератној привреди Србије остварен конфискацијом имовине „народних непријатеља” упечатљиво сведочи о „темељности” са којом је та мера спроведена.

Промена аграрне својине извршена је аграрном реформом. Сгриктно спровођење у дело Закона о аграрној реформи омогућило је формирање земљишног фонда од преко 1,5 милиона хектара којим је располагала држава (око 800.000 hа су добили беземљаши док је остало додељено државним пољопривредним добрима). Аграрна реформа је решила бројна социјална и економска питања. Ликвидација крупног поседа имала је изражено политичко значење. Мали посед, са свим својим карактеристикама (непродуктивност, незаинтересованост за модернизацију и тржиште, незнатна акумулација, аутархичност), реформом није уклоњен. Како су се у аграрној политици преплитали међунационални и међуверски односи у свим тим пословима главну реч водио је Политбиро.

Политбиро је „разрешавао” осетљива питања федералних јединица, издавао директиве, арбитрирао, изрицао критику, позивао на одговорност. Такође, овај орган је надгледао рад Аграрног савета, Привредног савета, аграрних комисија. Ту се расправљало о земљишном максимуму, колонизационим квотама, ревизији аграрне реформе на Косову и Метохији и Махседонији, националној структури аграрних интересената и колониста.

Одлуке које су ту доношене, попут оних да се забрани повратка српских колониста на Косово, Метохију и Македонију или да се доделом земље „неутралише” масован отпор Шиптара, директно су утицале на промену националне структуре тих области. Политбиро је марта 1947. процењивао да је политика српског партијског руководства према селу „кулачка”, да се оно одупире линији КПЈ, понаша секташки и опортунистички. Централизам у управљању директно се одражавао на смањење принадлежности републичких и локалних органа и спутавање њихове иницијативе. Федералне јединице су за мало шта питане.

Аграрна реформа, Колонизација и Колетивизација иницирали су знатна померања становништва села. У првој деценији након Другог светског рата у Југославији је село напустило 9.200.000 људи. У питању је појава коју истраживачи називају „демографски слом села”. Просторна покретљивост у Србији износила је тих година 3,9 милиона људи који су се покренули са својих огњишта, од чега је један милион стигао у Србију из других република.

Убрзано, на моменте планско али, у суштини стихијно покретање вишемилионских маса ка градовима изазвало је праву „ехссплозију” сеоског социјалног, привредног и културног система, произвело „културни шок” у коме је село почело да губи основне елементе своје идентификације, подстакло разграђивање његове економске матрице засноване на конзервативности и традиционализму, проузроковало разливање и од стране града прихватање сеоског менггалитета и руралног начина мишљења, понашања, исхране, веровања и друго. У већој мери село је преплавило град него што је град успео да култивише своје нове становнике и наметне им урбане културне обрасце. И град и село постали су својеврсни „културни хибриди”.

Деветомилионска маса људи која се само у једној деценији „излила” на градске тротоаре и улице распршила је ионако крхку  традицију грађанског живота и ослободила КПЈ страног и непријатељски расположеног „грађанина” (у идеолошким пројекцијама Партије сељак се појављује као класни непријатељ).

Обе категорије „становника” града утонуле су у својеврсну мимикрију у којој су наставиле да преузимају начин живота, одрећена сазнања, обрасце мишљења, веровања и понашања која сваком појединцу подарује породица и најуже окружење, али и да се прилагођавају политичком „диктату времена” и правилима које је оно изнедрило. Амбијент у коме је живело село мењан је и преобликован мерама индустријализације привреде, деаграризације сеоског становништва, колективизације сељачког земљопоседа, урбанизацијом села, миграцијама становништва, описмењавањем и многим другим мерама.

Социјалистички преображај села подразумевао је, у првим послератним годинама, укидање сељака власника земље (сматран је класним непријатељем) и формирање пролетаријата. Економским мерама сељак је добрим делом удаљен од свога земљопоседа а самим тим и од привредног менталитета који га је вековима обликовао (карактерише га вредносни став да је земља светиња, да је треба чувати, да је битно имати земљу али не и то како се она обраћује, да се треба ослонити на искуство претходних генерација и ретко се упуштати у иновације).

Објављено: 23.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (17. део)

СРПСКИ КОМУНИСТИ ТОЛЕРИШУ КУЛАК

Национализација је била последња мера у развлашћивању грађанства, мера којом је дефинитивно изграђен државни сектор привреде на једној, и засвођен процес друштвено-економских промена, на другој страни.

Благоје Нешковић је критикован од Партије

Децембра 1946. донет је Закон о национализацији по коме су приватна предузећа прешла у друштвено власништво. Национализација је у Србији разрешила дилеме око имовине савезничких и неутралних земаља, имовине одсутних лица, имовине под секвестром, приватне имовине која је имала савезни и републички значај, имовине верских заједница. Мање занатске радионице тада нису национализоване али су укључене у државни сектор преко планских производних налога, присилног откупа, државне политике ниских цена.

Крајем априла 1948. извршена је „друга” национализациј а која је дефинитивно ликвидирала приватни сектор у занатству, ситној трговини, угоститељству, услугама. Тиме је, у складу са идеологијом КПЈ да ситно приватно власништвио чини масовну основу за рађање капитализма, процес трансформисања друштвено-економске структуре приведен крају.

Апсолутним монополом над средствима за производњу КПЈ је осигуравала своју политичку власт. Према доступним подацима спектром примењених мера извршена је значајна трансформација основних „друштвених класа и њиховог унутрашњег састава” тако да је грађанство сведено на „класни остатак”. Револуционарним мерама „сеоска буржоазија” је смањена за 87,1%, „градска” за 74,7%, категорија индустријалаца за 94,5%.

Петогодишњи план додатно је „развио” систем административног руковоћења привредом. План је усвојен на Политбироу ЦК КПЈ децембра 1946. а проглашен на заседању Народне скупштине ФНРЈ 30. априла 1947. Основна намера револуционарног субјекта је била да се у што краћем року земља „извуче” из привредне заосталости, интервенцијом државе оствари концентрација оскудних материјалних средстава и убрза развој, подигне општи стандард становништва, елиминише друштвена нестабилност и трајно уклоне изворишта економских и политичких криза.

План је, без консултовања са федералним јединицама, израдила Централна планска комисија. Тек накнадно он је достављен републичким министарствима „на разраду”. Ентузијазам највећег дела радноспособног становништва, ангажовање друштвено-политичких организација, природна богатства земље, повећане инвестиције, помоћ СССР-а и земаља народних демократија били су основа на којој је пројектована будућност. У многим елементима Први петогодишњи план није био реалан. Када је у питању Србија речи Благоја Нешковића („Ово није наш план, јер га нијесмо правили”) и Едварда Кардеља („Србији је планом дато највише, нарочито у тешкој индустрији”) на најбољи начин сликају контраверзну позицију у којој се та федерална јединица налазила.

Политбиро ЦК КПЈ је критиковао партијски врх Србије због самоиницијативног смањивања „количина у откупу”, „опортунизма”, толерисања кулака који су „зајашили Партију”, отпора који пружа „линији Партије” чим су отпочела „привредна питања”.

Није било разумевања ни за каснија образложења да мање развијена и порушена Србија није у стању да истим темпом спроводи индустријализацију као Словенија, да оријентација на пољопривредну производњу доноси губитке услед дејства „маказа цена”, да „бирократски централизам” државног врха производи застој у инвестиционој изградњи, да дислокација објеката потенцијално угрожених од Информбироа изазива трајне привредне поремећаје.

Чињеница да је у 1948. производња у Србији повећана за 50% у односу на претходну годину, да је индустрија извршила план производње са 105,9%, грађевинарство са 104,5%, рударство 96,1% стварало је утисак да је остваривање циљева социјализма на дохват руке. Централизована акумулација.

У индустрију Србије:

• 1948. уложено је 1.275,5 милиона инвестиција
• 1949. - 1.610,5 милиона динара

и дириговано планирање давали су конкретне резултате али, истовремено, доприносили тоталној етатизацији свих области друштвеног живота. Целим државним, економским, политичким, културним и уопште друштвеним животом руковођено је из једног центра — Политбироа ЦК КПЈ. Одатле су, почев од 1949, све чешће упућиване и критике на рачун бирократизма.

Током 1945-1950 Југославија је све више добијала карактеристике партијске државе.

Уочљив је постао процес срастања државног и партијског апарата (персонална и реална унија). Државни органи (извршни и представнички) постајали су извршиоци партијских директива. Кадровска политика, развој, функционисање целокупног система, руковођење, контрола, све је било у рукама КПЈ. Превага извршно-политичких органа над изабраним представничким телима постала је уочљива. Подаци показују да се број запослених у државном апарату попео на 350.000 људи, што је у односу на запослено радништво веома висок проценат. 

Највећи број радио је у „бази”, у месним (31,5%), среским (28,4%) и градским (12,3%) народним одборима и институцијама тога ранга, док ј е запослених у републици (17%) и федерацији (6,1%) било знатно мање. Образовна структура запослених у државној управи била је незадовољавајућа и имала је доста сличности са образовном структуром у партијским руководствима, чији су чланови, уосталом, били распоређени на готово све функције у државном апарату.

Средином 1949. и почетком 1950. почело се говорити о децентрализацији. Али, како се показало корак ка новим (демократским) друштвеним односима није било могуће лако и брзо учинити. Отпори су нарочито били јаки у самој партији. Трећи пленум Централног комитета КПЈ озваничио је нови партијски курс који је инсистирао на „разбијању” административних стега и уклањању елемената бирократизма. Пленум је одбацио дуго присутну заблуду да се људска свест и мишљење, у којима су „наслагана схватања ранијих периода”, могу изменити применом административних мера у тачно одређеним и испланираним роковима.

Од школе је затражено да формира „слободне социјалистичке људе, људе који смело и одважно мисле и раде, који су широки и разноврсни у схватањима, а не људе чији ће умови бити подшишани на исти начин”. Јасно је истакнуто да ништа није бесмисленије и опасније за развој социјализма него „спутавање иницијативе и примена готових бирократских калупа и административних мера у области људског мишљења”. Критика дотадашњег рада значила је наговештај његовог мењања. Промена се огледала у одбацивању става, произашлог из централистичког уређења апарата власти, да административни апарат може и треба да за себе присвоји монопол у идеолошким и свим осталим питањима друштвеног развоја.

Наглашено је да је друштвени развој једино могућ уколико га прати унапређење социјалистичке демократије, тј. ако стоји у обрнутој сразмери према административном начину руковођења и његовом идеолошком монополу. Пленум је афирмисао револуционарну свест и демократска начела на којима је револуција изведена, што је у административном руковођењу било занемарено и за последицу имало „губљење оријентације”. Посао кога се Партија прихватила није био нимало лак у средини у којој је преовлађивала економска и културна заосталост, где није било демократских традиција, адекватних друштвених институција, неопходне политичке културе.

Државна и партијска бирократија у Југославији постала је привилеговани друштвени слој. И поред тога што уставно није била потврђена, у систему одлучивања постојала је само једна снага — КПЈ. Уставом прокламована „сувереност” федералних јединица готово да је била формалност. Партијска и државна свемоћ осећала се на сваком кораку. Процес јачања државе неминовно је јачао положај бирократије, друштвеног слоја који је своју моћ заснивао на функцији и положају у апарату власти и другим хијерархијеки устројеним установама и организацијама. Исти процес је бројно увећао чиновнички апарат у државној управи, партији, институцијама.

Објављено: 24.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (18. део)

У ПАРТИЈИ ЈЕ МОРАЛ ИЗОБЛИЧЕН

Проблеми политичко-идејне природе, са којима се Савез комуниста Југославије суочио током педесетих година, упозоравали су, како је примећивао Милован Ђилас, да револуција не може бити спасена „својом прошлошћу” већ новим идејама без којих она постаје „бреме, славна традиција али не и живот”.

Милован Ђилас се супротставио ставовима Тита и Кардеља

Критика бирократије, бирократског система, „окамењених мозгова”, изобличеног морала руководећег партијског и државног кадра и сумња у способност Партије да и даље буде покретач историјских процеса, неминовно су довели до новог расцепа у партијском врху.

Време је показало да је у питању била значајна „раскрсница” на којој се, заједно са подељеним руководством, нашла Партија али и држава. Тријумф над Стаљином пружао је могућност одбира: „диктатура пролетаријата” или демократски уређено друштво у коме Партија нема монопол и апсолутну моћ а њени чланови (посебно руководство) привилегије.

Одбиром пута Јосип Броз је, суштински, показао да партија на власти није спремна за демократску трансформацију. Непопустљиви став Ђиласа да СКЈ постаје основна сметња социјалистичком и демократском развоју Југославије и истинској трансформацији друштва супротставио га је Брозу и Кардељу који се нису одрицали владајуће улоге партије у друштву, убеђени да она иницира развитак социјализма, елиминише прикривено деловање „старих снага”, спречава туђе идеолошке и политичке утицаје, неутралише бирократско схватање социјализма.

За Милована Ђиласа је сукоб са Стаљином био повод за критичко преиспитивање сопствене револуционарне праксе и подстицање нужних промена које би водиле демократском социјалистичком политичком и друштвеном систему. Био је свестан да победа над Стаљином није, у исто време, значила победу над стаљинизмом, дубоко укорењеном у бићу бољшевички уређене партије на власти која није била спремна да се одрекне свог монопола у друштву и држави.

Обрачун са Ђиласом је, још једном, показао да у највишем партијском врху критичка свест није однела превагу над догматским и бирократским схватањима, да политичке културе никада није било, да је демократија и право на сопствено мишљење увек било непознаница, да контрола власти никада није била успостављена, да се репресија пречесто надвијала над политичким неистомишљеником.  После сукоба са Ђиласом неминовно је уследила корекција ставова VI конгреса и „враћање” на чврсту линију власти. Поистовећивање децентрализације у државном апарату са одумирањем Партије, несналажење, грешке додатно су провоцирали јачање утицаја Партије.

У јавности је стваран утисак да се ни водећи људи југословенске партије нису слагали са одлукама VI конгреса које слабе улогу Партије. Марта 1957, VI пленум ЦК СКЈ је закључио да „ми морамо имати идејно и организационо монолитан Савез”. Већ постојећем низу хипотека, које су оптерећивале и спутавале Србију (да је четничка, љотићевска, недићевска, информбировска), придружена је нова - да је ђиласовска.

Током 1950-их година друштвени развој је био пун противуречности. Централизам је угрожавао самоуправљање а процес децентрализациј а доводио у питање интересе и опстанак шире друштвене заједнице. Средином педесетих година трајно је отклоњена опасност да Југославија буде увучена у совјетски лагер. Односи са Западом, који је признавао југословенску независност и комунистички поредак у њој, били су коректни.

Процес приближавања војним структурама Запада (Балкански пакт) био је замрзнут. Економска помоћ је „редовно” пристизала. Како примећују истраживачи тог времена Броз је, као Југословен, одбранио државну независност, а као комуниста сачувао социјалистички поредак.

Доношењем Закона о народним одборима (средина 1952), Уставног закона (јануар 1953) и измена у привредном систему (1954) процес децентрализације земље добио је на замаху. Упоредо са тим, удар на Милована Ђиласа и либералне идеје, заустављање приближавања Западу, појава првих знакова нормализације односа са СССР-ом, пресудно је утицао да процес демократизације усахне а шанса оживљавања тржишне економије буде пропуштена.

И док је, на једној страни, привредни раст показивао изузетне резултате (раст индустријске производње 9%, раст бруто производње 12%, раст пољопривреде 7,5%), по свему судећи на дуже време (1954-1965) је заустављена друштвена реформа. Свеже идеје сасвим су изостале. Уочљива је промена у схватању државности и државе која је све више третирана као средство за остварење ужих републичких и локалних интереса. Дошло је до преношења овлашћења са савезних и републичких на локалне органе власти (народне одборе) и формирања јаких упоришта власти у локалним политичко-територијалним јединицама (срез, град и општина).

Званичној реализацији идеје о формирању комуне, као основне ћелије друштва социјалистичке демократије, претходила је нова административно-територијална подела земље. Када је упитању Србија од укупно 2.253 општине у 1952. број је смањен на 737 у 1955. и 217 у 1963. години. Број срезова јеу Србији смањен са 133 у 1952, на 42 у 1955. и 14 у 1963. години. Укрупњивање административно-територијалних јединица додатно је доприносило већем утицају локалних органа власти на привреду своје територије. Догматски бирократизам, у својој суштини дубоко супротстављен свакој реформи, овладао је на републичким нивоима.

О размерама „удара” на централну државу речито говори податак да је 1952. у инвестиционим фондовима Федерације било 77,9% целокупног капитала, док је 1953. тај удео износио само 16,1% . У истом временском периоду удео република је повећан на 48,2% док је у надлежности привредних предузећа било 31,1% капитала. Ипак, успостављени односи нису проистицали из суверености република, која се очитовала њиховим финансијским јачањем, већ су били последица разграњавања концепта самоуправљања.

Уосталом, у то време, и Јосип Броз је у разговору са страним новинарима на следећи начин антиципирао будућност: „Ја бих хтио доживјети да Југославија буде до максимума стопљена у једну чврсту заједницу, да она не буде формална заједница већ заједница у којој ће бити једна, југословенска нација, у којој ће од пет народа постати једна нација...”.

Надлежности локалних органа власти су увећане Законом о урећењу општина и срезова (јун 1955). Општина је постала „основна друштвено-економска заједница” и „основна политичко-територијална организација” у чијој је надлежности било управљање привредом и јавним службама, брига о природним богатствима, организовање услова производње, функционисање саобраћаја, осигурање извора енергије, комуналне услуге и стамбени фонд. Нови систем расподеле дохотка између државе и предузећа омогућавао је локалним органима власти да учествују у расподели добити. Локални интереси су се нарочито исказивали у инвестиционој политици. Ојачала је општинска и среска бирократија. Убрзо је постало уочљиво да комунални систем прераста у затворен политичко-економски организам, незаинтересован за животна питања шире друштвене заједнице.

Неколико месеци након што је донесен Законом о уређењу општина и срезова (јун 1955) Јосип Броз је наговестио да „једна генерација не може да сноси сав терет социјализма а да не осети резултате својих напора”.

Тај став додатно је „разрађен” на проширеној седници Извршног већа Централног комитета СКЈ од 28.09.1955. Након те седнице почела су да јењавају инвестициона улагања, обустављена је градња кључних објеката, почело се радити на подизању животног стандарда становништва. Политика „стезања кајиша” је лагано напуштена. Процењивано је да у условима када је за потребе одбране издвајано 48% није реално инсистирати на „напетим” инвестицијама.

Неколико година касније тај економски курс проузроковаће рецесију, а онда и појаву републичких национализама.

Објављено: 25.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (19. део)

ПРИКРИВАЊЕ ИСТИНЕ И ПРАВОМ СТАЊУ У ДРЖАВИ

Почетком шездесетих година 20. века државно и партијско воћство Југославије нашло се на значајном историјском раскршћу, оптерећено дилемама, притиснуто тежином кризе, са различитим погледима на будућност и без ваљаних и сигурних „путоказа” куда и како кренути даље.

Несврстаност је омогућавала Јосипу Брозу да води "светску политику"

Мећународни положај Југославије био је стабилан, у неким елементима готово идеалан. Оба супротстављена блока поштовала су независност и целовитост земље.

Запад је, с временом, престао да рачуна са посредним укључивањем Југославије у његове војно-политичке структуре. Постојала је нада да ће „пример Југославије” ерозивно деловати на монолитну структуру и јединство „лагера”. Након нормализације односа са СССР-ом и земљама „народне демократије”, Југославија је успела да се одупре притисцима за улазак у „лагер”, оптужбама за ревизионизам и кампањи међународног комунистичког покрета против СКЈ.

Политика несврстаности и једно од водећих места у том покрету, омогућавали су Брозу да води „светску политику”, што је било у нескладу са величином, економским потенцијалима, унутрашњом „стабилношћу” Југославије. Елиминисање страха од спољне опасности посредно је утицало на развој унутрашњих односа, „лабављење” Федерације, отварање националног питања, осамостаљивање република, ново уставно-правно обликовање земље.

Унутрашња криза је била дубока, истовремено државна и партијска, идејна и организациона, политичка и економска, друштвена и морална. Трајала је већ дуже од једне деценије и у темељима потресала Партију на власти, обузимала државу, разарала институције и друштво. Проблеми којеје требало разрешити били су бројни и контраверзни.

У вртлоге кризе, који су дугорочно претили крахом Паргије и распадом државе, уливало се више противуречних процеса. Институционални развој самоуправљања довео је до успостављања система који је хитно требало мењати. Без правих и системских решења, самоуправљање, које је једну деценију „шминкано” и „надограђивано” али не и мењано, постајало је фетиш, догма, светиња, тековина у чији се садржај није смело дирати.

Подложно само минималним корекцијама, оно је додатно кочило даљи друштвени развој.

Расподела друштвених производа изазивала је свађу република. Страх од слободног тржишта провоцирао је нервозне реакције бирократије забринуте за судбину сваке акумулације капитала ван државне контроле. Трули компромиси су подстицали национализам и јачали бирократизам. Револуционарни морал више није постојао у завађеним партијским номешслатурама. Све заједно водило је ћорсокаку. Безнадежност је појачавала процена и став партијског врха да свака промена у систему самоуправљања квари углед земље у иностранству, дерогира „причу” о југословенском путу у социјализам, поткопава мит о југословенском „самоуправном чуду”. Стога је критичка мисао била потискивана, стварност улепшавана, истина сакривана, догма потхрањивана.

Други суштински ток који кризу чини драматичном био је процес конституисања република као самосталних друштвених, економских и политичких заједница. Из доступних докумената се види осамостаљивање република, затварање, национално хомогенисање, одсуство свести о потребама и интересима југословенске целине, локални осећај, егоизам и себичност који се посебно огледају у сфери економије, свест која није била у стању да прекорачи општинске, среске или републичке оквире.

Последица  је била општа дезинтеграција, судар националног и југословенског на свим нивоима, удаљавање југословенских народа и југословенских република, израстање републичких бирократија, радикално смањивање свих функција које су биле у надлежности Федерације, нескривено одсуство јединства које се исказивало на седницама државних и партијских тела, при расправама око друштвеног плана, инвестиција, прерасподеле дохотка и друго.

Трећи елемент опште друштвене кризе чинила је економија. Процеси развоја били су пуни противуречности. У сфери економије самоуправљање је стагнирало. Присвајање вишка рада и даље је било у рукама државе (1961. године 79,1% вишка рада, 1964. године 73,4%), што је, посредно, сведочило о снази етатистичких елемената у друштвено-економској структури. Средства за проширену репродукцију у знатнијој мери су се налазила у рукама Федерације (измећу 37% и 27%), република (измећу 10% и 7%), и нижих обласно-административних структура (око 20%), него у рукама привредних организација (измећу 31% и 26%).

Национални доходак је у 1950-им годинама готово удвостручен (увећан за 2,3 пута). Посебно је био изражен раст индустријске производње (увећана за 3 пута). У структури извоза почели су да доминирају производи високе прераде (у 1962. години они чине 42,7% извоза док непрерађени производи учествују са 19,6%). Када је у питању Југославија учешће индустрије у укупном дохотку порасло је почетком шездесетих година на 41,2% (у Србији чини 35,2%). Стопа раста основних средстава друштвене производње у целој претходној деценији износила је 10,3% (у Србији 10,2%).

Учешће пољопривредног становништва у укупном становништву земље смањено је са 70,4% у 1948. на 49,4% у 1961 (у Србији са 74,7% на 56%). Почетком шездесетих година дугови су прекорачили 1,1 милијарду долара. Залихе су износиле 33% укупне производње. Неискоришћеност капацитета је досезала 40%, структура привреде није била прилагоћана нити извозу нити унутрашњој потрошњи, раст личних доходака којим је купован социјални мир, премашивао је продуктивност. Расипништво, небрига, промашене инвестиције били су део свакодневице.

Улагања у непривредне објекте „гутала” су 30% државних кредита. Расподела акумулације, инвестиција и дохотка је провоцирала незаситу грамзивост политичких структура на свим нивоима и била извориште дуготрајних сукоба. Страна улагања учествовала су у државним инвестицијама са 40% а у инвестицијама које Федерација врши по републикама са 66%.

Пораст потрошње био је већи од производње која је стагнирала. Структура увоза је указивала на појаву „луксуза” који није водио рачуна о потребама привреде. У настојању да досегну до економске суверености развијене републике (Словенија и Хрватска) су тврдиле да ценрализација економских средстава (дохотка, инвестиција, проширене репродукције, капитала) потхрањује „великодржавни хегемонизам”. Економија је постала извориште политичких конфронтација.

Кризу је генерисала и сама Партија. Хијерархијски устројена и поистовећена са државом и влашћу, она није била у стању да подстиче развој самоуправљања и демократије. Питање о њеној улози и карактеру поларизовало је фронтове унутар Партије. У највишем савезном и републичким руководствима завладао је партикуларизам, недисциплина, кршење законитости, корупци ја, одсуство одговорности према обавезама које намеће држава.

КПЈ је била она снага која је иницирала све друштвене промене, али, притом, није имала снаге и воље да себе трансформише и прилагоди променама у друштву, рационално сагледа сопствени положај, радикално утиче на промену устројства унутрашњих односа, ослободи се метода контроле и старих начина организовања комуниста. Другим речима СКЈ није успела да изврши промену окоштале свести својих „кадрова”, модификује установљени политички менталитет, отргне је од стереотипне „политичке културе”, тежиште рада пренесе са „подручја власти” на простор идејно-политичке акције.

И док је криза изазивала дубинске потресе и добијала застрашујуће размере, „на површини” је владао социјални мир, привид хармоничних односа мећу републикама, осећај „малог” човека да је будућност освојена за наредни век и да је наступило време када треба уживати у повећаним платама, стеченом стандарду, животу. Југославија је и посматрачима са стране одавала земљу са унутрашњом стабилношћу, високом стопом развоја, мећународним угледом. Испод тог привидног мира и просперитета земља се суочавала са озбиљном политичком кризом која је, дугорочно, доводила у питање опстанак Партије, политичког система и државе.

Објављено: 26.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (20. део)

КОСОВО ОД АУТОНОМНЕ ОБЛАСТИ ДО ПОКРАЈИНЕ

Почетком шездесетих година 20. века било је јасно да постојећи уставни прописи више не одговарају стварности живота у југословенској држави. Бројни посебни закони употпуњивали су постојећи Устав али је друштвени развој захтевао већу правну стабилност.

Орање у Чаглавици, 1953.

Јосип Броз је у говору поводим петнаестогодишњице проглашења републике 29. новембра 1960. посебно наглашавао да нови Устав мора да истакне „неприкосновено право граћанина да ради и да присваја еквиваленат за свој рад а заједница узима онолико колико је потребно за одржање заједничких служби и послова”. По његовим сугестијама „полазна тачка” у Уставу требао је да буде „човек, као произвоћач и управљач, док се држава јавља као фактор координације”. Однос снага у највишем партијском руководству и друштву пресудно је утицао да пројекат новог Устава буде израћен на компромисној основи.

Доношењу нацрта Устава претходила је свеобухватна анализа друштвене стварности и расправа о битним питањима развитка југословенске државе. У образложењу преднацрта највишег правног акта земље, Едвард Кардељ, један од његових твораца, посебно је указао да, у процесу одумирања, држава треба да ишчезне као „снага власти и силе”. Кардељ није крио страх од осамостаљивања државног апарата и тенденцију уставописаца да професионална управљачка структура буде елиминисана. По његовим речима Устав је настојао да политичко уређење буде у складу са Марксовом тезом о држави прелазног периода (социјалистичка држава) као „типу државности коју је он назвао радничка класа организована као држава”.

По Уставу од 7. априла 1963. држава је добила назив Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Дефинисана је као савезна држава „добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљању”. Територија државе је означена као „јединствена”, сачињена од „територија социјалистичких република”. Устав је увео низ нових институција (Уставни суд, Савет федерације, Потпредседник републике), одвојио функцију председника републике и председника Савезног извршног већа, утврдио дужину трајања председничког мандата (то није важило за Јосипа Броза).

Устав је, први пут, дефинисао место друштвено-политичких организација у политичком систему (СКЈ, ССРНЈ и друге).

По новом Уставу Савезна народна скупштина је дефинисана као „орган друштвеног самоуправљања”. Њену структуру чинило је пет већа... Такође је предвиђено да у надлежности Федерације (СФРЈ) буде заштита суверених права и равноправности народа, брига о социјалистичком друштвеном и политичком урећењу република, одговорност за „обезбећење суверености, независности, територијалне целокупности, безбедности и одбране Југославије”, воћење спољне политике, обезбећивање јединства привредног система, расподеле друштвеног производа, јединства политичког система, новчаног и кредитног система, система друпгтвеног самоуправљања, основних слобода и права човека и граћанина. Федерација је била задужена да утврћује општи правац привредног развитка земље, доноси законе у области својих искључивих права, брине о њиховој примени. Републички правни акти нису смели бити у супротности са Уставом и законима савезне државе.

У Уставу из 1963. република је дефинисана као „државна социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљању”. Она је постала политичкотери- торијални оквир у коме „радни народ” „остварује друштвено самоуправљање, урећује друштвене односе, усмерава развитак привреде и друштвених служби, обезбећује остварење права грађана, уставности, законитости, и врши све друштвене послове од заједничког интереса за политички, привредни и културни живот и друштвени развитак у републици...”.

Њена територија и границе нису могли бити мењани без пристанка републике и одлука републичке скупштине. Устав је предвидео сарадњу република „у пословима од заједничког интереса”. На подручјима са посебним националним саставом (или са другим особеностима), по одредбама Устава, републике су имале могућност да образују аутономне покрајине. Од раније изједначена у положају и правима Аутономна Косовско-метохијска Област је Уставом из 1963. названа Аутономном Покрајином Косово. Иначе, аутономне покрајине (Војводина и Косово и Метохија) су дефинисане као „друштвено-политичке заједнице у саставу републике”, гарантовано им је одређено право на самоорганизацију и, делом на нормативну делатност.

Два дана након усвајања савезног Устава, 9. априла 1963, Народна скупштина Србије је изгласала Устав Социјалистичке Републике Србије а убрзо затим, 10. и 13. априла 1963, донети су и статути аутономних покрајина. Републички устав је Србију дефинисао као сложену државну заједницу. Устав је потврдио да је република „државна социјалистичка демократска заједница народа Србије”, да у њој власт има „радни народ”, да представља део СФРЈ и да начела друштвено-економског и политичког уређења федералне државе остварују и на њеној територији. Подједнако као и у Југославији суверенитет радног народа, који се исказује путем самоуправљања, био је основа друштвено-политичког уређења СР Србије. Члан 44. Устава је потврђивао да у Србији, као друштвено-политичке заједнице, постоје две аутономне покрајине. Организација власти у аутономним покрајинама постала је истоветна републичкој мада статус покрајина није суштински мењан.

Након доношења Устава процес преобликовања карактера југословенске федерације и осамостаљивања федералних јединица ушао је у нову фазу. Отварање националног питања на VIII конгресу СКЈ (децембар 1964), привредна реформа (средина 1965), Брионски пленум и уклањање Александра Ранковића (лето 1966), биле су препознатљиве етапе у том сложеном процесу. Противуречни процеси у којима је економски напредак сустизала криза, демократизацију политичког и друштвеног живота пратио уочљиви надзор и забрана, интегративне процесе потискивала дезинтеграција, слабљење федеративног центра надокнађивало снажење република, уз децентрализацију државе била присутна „зачауривања” у републичке оквире, складним националним односима се супротстављао национализам, демонтажу службе Државне безбедности пратила анархија и осамостаљивање ван прописа, дотадашњи карактер југословенске федерације морао се преиспитивати и мењати.

Актуелна питања привредног развоја, демократизације политичког живота, места и друштвене улоге Партије нашла су се, на Осмом конгресу Савеза комуниста Југославије (7—13. децембра  1964), у сенци расправе о националним односима. Са конгресне говорнице проговорено је, први пут након рата, о економским узроцима националне равноправности и повезаности „бирократског централизма” са „великодржавним хегемонизмом” и „национализмом”. Тиме је демантована тврдња да је федеративним обликом државно-правног уређења земље, укидањем великосрпске политичке хегемоније, истицањем парола о „братству и јединству” и „равноправности народа”, национално питање трајно решено.

„Отварање” националног питања на VIII конгресу СКЈ није пратио захтев за реформом постојећег облика југословенске федерације.

Јосип Броз Тито се 1964. супротстављао тези да су националности преживеле у социјализму и да, сходно томе, треба да одумру. Противуречности економске структуре југословенске државе сматрао је узроком националних неспоразума и сукоба. Даље одржање економских неравномерности и разлика доживљавао је као опасност, не само за радничку класу и самоуправљање, већ и за јединство земље. Броз-је указивао на чињеницу да непосредни произвоћачи и даље немају утицај на проширену репродукцију. По његовом мишљењу то је директно утицало на слабост инвестиционе политике, јачање бирократско-централистичког система и појаву међунационалних сукоба.

Објављено: 27.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (21. део)

ПОЛА МИЛИОНА МЛАДИХ НАПУШТА ЗЕМЉУ

Осми конгрес СКЈ је суштински припремио привредну и друштвену реформу.

Тито, Бакарић и Крајачић

Друштвени развој је захтевао промену привредне структуре а она, опет, преурећење односа у држави. Модернизација производње, подизање продуктивности, материјални развој, демократизација друштва, спутавање мешања политике у привреду, промене у систему проширене репродукције, јачање самоуправљања били су неки од прокламованих циљева привредне реформе. У питању је био покушај истискивања форми државног арбитрирања у привреди тржишним законима и демократијом. Радикално смањење моћи федералне државе и промена етатистичког привредног система значила је коначну дестаљинизацију у сфери привреде. Афирмација националног фактора представљала је корак ближе освајању економске суверености република.

Почетак привредне реформе неминовно је поставио питање односа република и Федерације. О том судбинском питању мишљења су била поларизована. На седници Извршно веће Централног комитета СКЈ од 12 до 13. новембра 1965. Јосип Броз је тражио да се 75% капитала, сконцентрисаног у фондовима Федерације, препусти републикама. Истичући да је наступило време када треба „престати са централизацијом”, он је захтевао укидање монопола извозно-увозних предузећа, централних банака и инвестиционих фондова. Броз је наглашавао да основни проблеми лоших националних и мећурепубличких односа „стоје у нашој економији” и отуда давао предност сувереном економском развоју федералних јединица. Петар Стамболић, у то време председник Савезне скупштине, скретао је пажњу на тешкоће које нужно произлазе из радикалног заокрета у економској политици.

Стамболић је подсећао на чињеницу да је јадранска магистрала, кључни објекат развоја Словеније и Хрватске, финансирана са 85% средстава Федерације, и да неће бити лако објаснити да се ти фондови укидају у  тренутку када треба улагати у Ђердап. На седници се могло чути да понашање Федерације носи у себи елементе „чисто стаљинистичког негирања република” (Јован Веселинов). Било је предлога за укидањем савезних банака у Београду (Борис Крајгер) и мишљења „да се Федерацији не треба много обраћати” и да републике треба да приступе реформи у складу са својим визијама развоја (Владимир  Бакарић). „Крајње тежак” положај у коме се налазила Савезна влада и чињеница да „појединци из државно-партијског врха” блокирају њен рад, на шта је скретао пажњу Милош Минић, никога више није узбуђивала. Александар Ранковић је подржавао реформу и скретао пажњу на претњу коју друштвеном развоју представља национализам.

Визију реформе Федерације и путоказе будућег развоја на седници Извршног већа Централног комитета СКЈ образложио је Кардељ. У питању је била концепција која настоји да афирмише државност република, ставља под знак питања смисао јединства југословенских народа, тежи конфедералном обликовању југословенске државе. Кардељ није исказивао страх према национализму који је почео да разара државу. Није био склон да националне интересе поистовећује са национализмом сем у случају када је у питању био најбројнији југословенски народ.

Размишљајући о могућности опстанка Југославије након „одласка” њених твораца, њега су бринула југословенска (он их назива „унитаристичка”) расположења „нових генерација”. Сматрао их је злоснутном странпутицом која може да доведе јединство земље у озбиљну кризу. Кардељ је био категоричан у ставу да се југословенски народи нису ујединили „због Југославије” већ „због социјализма” и да нема другог фактора који може „Југославију да уједини”... У надолазећем времену Кардељ се залагао да свака република располаже својим националним дохотком. У економском и политичком животу препознавао је три издиференциране политике. Једну од њих је везивао за мање развијене републике и њихов страх да ће укидање савезних фондова успорити њихов развој. Другу је уочавао код развијених република (Словенија и Хрватска) које безрезервно подржавају децентрализацију.

Едварда Кардеља је посебно „бринула” политичка позиција Србије. Сматрао је да Србија преко постојања централних фондова врши притисак на Федерацију, а „тај се притисак онда повезује с оживљавањем разноразних унитаристичко-централистичких теорија, исто тако великосрпских теорија”. Из разлога што је Србија највећа федерална јединица, а српски народ најбројнији народ у Југославији, Кардељ је закључивао да „највећу штету јединству ове земље може да нанесе управо овај централистичко-унитаристички курс који се сада оживљава”. Стога је, заједно са Брозом, брижљиво ломио сваки отпор дезинтеграцији Федерације. Јединствено тржиште и постојање фонда за неразвијена подручја Кардељ је сматрао јединим областима где је Федерација требало да буде присутна у сфери привреде...

Привредна реформа није дала очекиване резултате. Нова расподела дохотка (капитал се концентрише у банкама и привредним организацијама) утицала је на појаву незапослености (око 300.000 тражи посао), опадање стопе привредног раста, стагнацију индустријске производње (око три пута), појаву економских миграција (земљу напушта око 400.000 младих људи). Тешкоће су биле бројне. Савезни финансијски капитал, око чије расподеле је и отпочела борба република, није био трансформисан. Процес доношења одлука на нивоу Федерације био је блокиран свађом република око расподеле инвестиција. Неспоразум политичара и привредника био је додатно продубљен чињеницом да у сфери привреде није било ни државне интервенције нити тржишта. Прелазак на тржишну привреду је изостао.

Спутавао га је страх да у југословенском друштву јачају капиталистичке тенденције и неприлагођеност привреде на нове услове пословања. Реформу је иницирала Партија, али, истовремено, у њој није сазрела свест да промена привреде и друштва захтева радикалну промену властитог положаја у друштву. Тенденција да се на изазове времена одговара очувањем постојећег стања у основама је спутавала реформу. Партијско руководство, поларизовано на заговорнике реформе и присталице административног привређивања и јаке државе, више није било у могућности да води „јединствену” политику. Свака од страна у сукобу имала је и своју концепцију преуређења југословенске државе.

Концепцијске поделе око реформе Федерације, стратегије привредног развоја, трансформације Партије, дуго присутне у партијском врху, ескалирале су средином 1966. у беспоштедни сукоб. На удару се нашла Управа државне безбедности, оптужена да се „ставила изнад СКЈ и изван демократског система”. Суштина сукоба није била у бројним деформацијама Управе државне безбедности, већ у непомирљивим идејно-политичким погледима на друштвени и државни развитак. Како је плодотворни разговор готово сасвим усахнуо, замениле су га свађе, оптужбе, ислеђења, порицања.

Када је у питању државно-правно обликовање југословенске државе, њиме су из политичког живота истиснуте снаге које су се противиле курсу наговештеном VIII конгресом, привредном реформом, економским дробљењем земље, разбијањем јаке федералне државе, напуштањем југословенске идеје. Александар Ранковић и његови истомишљеници нису били великосрпски националисти нити централисти и унитаристи који заговарају националну нивелацију југословенских народа. Сматрали су да снажни политички и државни центар, који води рачуна о интересима Југославије као целине, треба очувати по сваку цену.

Сукоб  две струје у партијском руководству је био дубок, вишеслојан и са предисторијом дугом готово једну деценију. Демонтажа Управе државне безбедности неминовно је, макар на неко време, попуштала стеге надзора, отклањала сенке сумњи и неповерења, заустављала мешање те организације у друштвени и политички живот, водила демократизацији друштва. Али, истовремено са тим, „слабила” је државу, остављала без заштите виталне државне интересе, дозвољавала анархију, јачала републичке и покрајинске партикуларизме, омогућавала претварање децентрализације у дезинтеграцију политичких, привредних, културних, националних односа мећу републикама, покрајинама и нацијама.

Објављено: 28.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (22. део)

УДБА ПРЕУЗИМА ДРЖАВУ НАКОН ТИТОВЕ СМРТИ

Брионском пленуму 1966. претходило је неколико седница Извршног већа Централног комитета СКЈ на којима је, постепено, обелодањен сукоб, изречени основни ставови, саслушан, уобличен и прихваћен коначни облик извештаја Комисије који је прочитан на IV пленуму ЦК СКЈ.

Петар Стамболић и Јосип Броз на Брионском пленуму

Истицање у први план персоналних грешака и одговорности утицало је да питање темељне реконструкције система и његове демократизације остане по страни.

На седници Извршног већа Централног комитета СКЈ, одржаној 16. јуна 1966, афера са прислушкивањем највиших државних и партијских руководилаца послужила је као повод за формирање комисија чији је задатак био испитивање рада Управе државне безбедности. У расправи која је 16. и 20. јуна вођена на Извршном комитету ЦК СКЈ Јосип Броз је указивао на „стаљинистичке деформације” у њеном раду. Броз је посебно бринуо да обрачун са УДБ-ом не добије „антисрпско тумачење”, не створи проблеме у Србији, не буде посматран и тумачен са националистичке позиције.

Петар Стамболић је осуђивао методе рада Службе државне безбедности и тражио политичку одговорност уплетених кадрова. Јован Веселинов је информацију о раду УДБ-е доживео као „ударац маљем по глави”. По његовом мишљењу Ранковић је „дејствовао” по националној линији. Едвард Кардељ је захтевао преиспитивање „друштвеног система” и утврђивање „шта из њега извире”. Крсте Црвенковски је скретао пажњу на чињеницу да реорганизација УДБ-е изазива отпоре снага које, и даље, настоје да задрже своју „концентрацију” у Федерацији.

Милентије Поповић је СДБ означавао „бирократско-завереничким центром”. Мијалко Тодоровић је препоручивао да се преузме власт у УДБ-и и спрече могући ексцеси. Светозар Вукмановић је претпостављао да се УДБ-а спремала за преузимање власти након Титове смрти. Мома Марковић је предлагао да се цео случај изнесе у јавност и дефинитивно рашчисти „са системом који је кочио самоуправљање”. Душан Петровић Шане је националистичке испаде у Србији повезивао са деловањем Ранковића и оптуживао га за бирократизам и ослањање на „националистичке елементе”. Цео случај је, тако, добио изразиту персоналну и политичку димензију.

Неколико дана касније, на седници Извршног већа Централног комитета СКЈ од 22. јуна 1966, чланови најужег партијског руководства су упознати са извештајем Комисије ЦК СКЈ. Том приликом Јосип Броз је УДБ-у означио „инструментом борбе против прогресивног кретања”, системом који смета „нормалном развоју нашег друштва”, снагом која подстиче „учмалост” завладалу након VIII  конгреса. Броз је тада најавио реорганизацију система безбедности и постављање службе „на нове темеље”. Подносећи извештај о деформацијама у Служби државне безбедности К. Црвенковски је скретао пажњу на чињеницу да „стање, организација и методи рада, циљеви и задаци Државне безбедности нису претресани нигде, ни на једном форуму у читавом послератном периоду”. Извештај је указивао да је УДБ-а, са годинама, постала „монопол појединаца” поистовећених са државом и ЦК СКЈ.

Комисија је закључивала да се УДБ-а претворила „у силу изнад друштва”,  неку врсту „политичке полиције”, организам који је себе доживљавао као „најчистији бранилац револуције” и као такав играо значајну улогу у политици. ..

У дискусији која се затим развила Б. Крајгер је УДБ-у оптужио за неадекватну кадровску управу, ширење страха, спутавање самоуправљања, „задржавање једног система који је сада сам од себе пукао”. Петар Стамболић је био мишљења да је УДБ-а формирала „државу у држави” и да није била спремна да прати „једну нову политичку оријентацију у развоју друштва”. Он је оптуживао кадрове запослене у Државној безбедности да су сваки наговештај децентрализације и деетатизације означавали национализмом, спречавали, етикетирали.

Мијалко Тодоровић је констатовао да је УДБ-а не само „отпор и кочница нашег развитка, већ и опасност за наш развитак”. Он је ту државну службу метафорично представљао као „затворену и изоловану кулу мимо контроле друштва”... Едвард Кардељ је изразио страх од могућих „комплота” који би друштву наметнули преживеле концепције. У складу са тим Кардељ је УДБ-у сматрао виновником кризе која је успорила друштвени развитак. Како је време пролазило оптужбе су бивале све теже и све бројније.

Мишљења исказана на седницама Извршног већа Централног комитета СКЈ била су доминантна и на Четвртом пленуму ЦК СКЈ, одржаном 1. јула 1966. године на Брионима. Отварајући састанак Јосип Броз је обелоданио податак да су сукоби различитих концепција развоја и функционисања Федерације, у најужем партијском руководству, стари једну деценију. У форми кајања он је скретао пажњу да је, почев од 1962, ЦК СКЈ идентификовао постојеће девијације али да није имао снаге да утврди и њихове узроке. Насупрот деценијској попустљивости и тежњи да се одржи јединство руководства Броз је од присутних тражио да одбаце компромисе, утврде кривицу УДБ-е, сложе се са оценом да је она прерасла у систем који оптерећује друштво, представља власт над људима, власт над СКЈ, власт над друштвом, осуде фракционашку групу сконцентрисану у Управи државне безбедности и њену борбу за власт. Броз је процењивао да је тренутак историјски и да од њега зависе далекосежне одлуке које омогућавају бржи напредак. Својим наступом Јосип Броз је, додатно,- одредио форму, речник, координате и смерове у којима се одвијала дискусија.

Извештај који је поднела Комисија ЦК СКЈ оптуживао је УДБ-у за злоупотребе свога специфичног положаја, прислушкивање највиших државних функционера, непоштовање законитости, покушај да органи безбедности буду искоришћени у политичке сврхе. Критици су изложени организација, методи рада, циљеви и задаци Службе. Посебно је указано на чињеницу да се УДБ-а поистовећивала са ЦК СКЈ, систематски паралисала рад највишег партијског тела, спутавала рад државних органа, настојала да управља предузећима и бдије над животом појединаца... [...]

У дискусији која је отворена Александар Ранковић је постојање и рад „службе” повезао са потребама револуције. Ранковић је самокритички признавао да су му често повераване друштвене дужности које су „превазилазиле” његове могућности. Слагао се са ставом да Служба не сме постати „фактор изнад друштва”...Прихватао је моралну одговорност, јер није показао „више будности” али не и оптужбе које су га сврставале у ред непријатеља и фракционаша. Вељко Ковачевић је инсистирао на „изопачености” и „аномалијама” Службе...

Целу аферу је означавао као „срамно завереничко дело”.

Јован Веселинов је у појави гласина, да је у питању обрачун са „српским кадровима” и Србијом, видео умешане прсте УДБ-е. По његовом мишљењу борба за власт и „питање наследника” играли су важну улогу у целој афери. Иза „изопачености” и „амбиција” Веселинов је видео смишљену политику. Суштина целог проблема, по њему, била је у „његовој друштвено-политичкој страни”, у борби за даљу демократизацију партије и друштва. Посебно је била тешка његова оптужба да је УДБ-а узела власт на Косову и Метохији. Светозар Вукмановић је указивао на постојање фракционашке струје у самом СКЈ. Његове представнике је оптуживао да штите конзервативизам, административни начин руковоћења, етатистички начин приврећивања...

Критика Добривоја Радосављевића односила се на неправилности у кадровској политици. Неспоразуме мећу републикама и „политичку комбинаторику” која је оптерећивала рад у Србији, Радосављевић је повезивао са закулисном активношћу те службе. Милош Минић је УДБ-у оптуживао за „дегенеризацију демократизма”, паралисање рада СКЈ, опстајање бирократских елемената.

Други оптужени, на Брионском пленуму, Светислав Стефановић, послове у УДБ-и је сматрао „као чисто партијски задатак”. Категорично је тврдио да је целокупан његов рад био у интересу СКЈ, социјализма и земље. Одбацивао је констатације да се „служба” одродила од народа, наметнула као власт над појединцем и друштвом, постала „заверенички апарат”. Сгефановић је оспоравао оптужбе о прислушкивању и сматрао да се иза целог случаја крије нека „друга” политика.

Објављено: 29.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (23. део)

ОБРАЧУН СА РАНКОВИЋЕМ - ПОВОД ЗА ЦЕПАЊЕ СРБИЈЕ

Затварајући расправу на Брионском пленуму Јосип Броз је похвалио „принципијелност” дискутаната и „несаломиво” јединство ЦК СКЈ. Са олакшањем је констатовао да је цео проблем решен „комунистички” и најавио „пресецање” свих „националистичких девијација”.

Стамболић и Тито

Позивајући се на дискусије својих претходника он је, још једном, УДБ-у означио средиштем из кога су извирале „националистичке тенденције”, а затим се шириле по републикама.

Броз је посебно апострофирао одговорност Извршног комитета ЦК СК Србије у спречавању да одлуке Брионског пленума не буду пребачене „на националистичке трачнице”. Од комуниста је тражио иницијативу, будност и испуњење договорених задатака. У његовом излагању наговештен је процес реорганизације Партије. Након говора Јосипа Броза расправа је пребачена на републике.

Оптерећена хипотекама „великодржавног хегемонизма” и „великосрпског национализма” Србија, поред своје величине и снаге, није значајније утицала на процес осамостаљивања република и стицања економске суверености. Концепцијске поделе око реформе Федерације, стратегије развоја, трансформације Партије поларизовале су „српске кадрове” у савезном и републичком руководству. Па ипак, умерена критика- централизма која се из Београда могла чути, позивање на компромис, свест да процес децентрализације не води демократизацији друштва већ разарању државне структуре, јачању република, успостављању републичких етатизама, комбиноване са сумњама да је Србија запостављена у југословенској федерацији, да заостаје у развоју, да развијене републике опструирају грађу кључних објеката њеног развоја (Ђердап, пруга Београд-Бар, континентални део Јадранске магистрале), да ниске цене сировина представљају експлоатацију - стварало је утисак да Србија, обрачуном са „ранковићевштином”, треба да докаже своју опредељеност за економски и полигички курс који је наговестио VIII конгрес.

Брионски скуп  је, несумњиво, био од важности за Србију али водећи српски комунисти нису прихватили да о њему разговарају као о догађају који се искључиво тиче те републике. Демонтажа Службе државне безбедности (у Србији је замењено око 50% кадрова) отворила је простор за општу демократизацију, ослобађање од утицаја федералног центра, равноправније место међу републикама. У Србији се, у већој мери него у другим републикама, почела осећати нова демократска клима. Готово да је изгледало да је извршеним ударом сама Србија највише добила, да се ослободила тешког баласта и отпочела убрзану преоријентацију ка промени система. Отворено је било и питање темељне реорганизације СКЈ. Део те нове атмосфере био је видан и на VI пленуму ЦК СК Србије (14—16. септембар 1966).

Препоруке Брионског пленума (борба против централизма, етатизма, бирократизма, великодржавног хегемонизма, унитаризма, великосрпског хегемонизма, фракција и друго) и страх да смена Александра Ранковића не испровоцира у Србији национално незадовољство, захтевале су радикалан обрачун са свиме што личи на српски национализам. О томе је расправљано на VI пленуму ЦК СК Србије. У критици Службе државне безбедности Добривоје Радосављевић је посебно указивао на њену инспирисаност „националистичким погледима” и тенденцију нарушавања „пуне националне равноправности”... Душан Петровић Шане је анализом националистичких „парола” и „ставова” који су пратили пад Александра Ранковића, долазио до закључка да су „главни ослонац фракцији” биле снаге национализма. Однос УДБ-е према мањинама он је означавао као „хегемонистичке тенденције које су покушале оживети у Србији”.

Притисак који је УДБ-а вршила на Косову и Метохији Вели Дева је илустровао постојањем готово 120.000 досијеа...Латинка Перовић је сматрала нужним да српски комунисти, у „својој кући”, отклоне „последице националистичке и шовинистичке политике” и сагледају историјске, економске, друштвене корене национализма. Јован Веселинов је постојање аутономних покрајина објашњавао потребом правилнијег сагледавања и решавања националних проблема. „Сасвим нормалним” он је сматрао чињеницу да су аутономне покрајине добиле „своју одрећену самосталност”. Њихова руководства није доживљавао као „филијале” републике, већ као самостална политичка тела задужена да решавају „посебне политичке проблеме” народа и народности.

Партијска структура Србије упустила се, у беспоштедни обрачун са „групашко-фракционашким снагама”, присталицама унитаризма, национализма и централизма, елементима који „шире неверицу у националну политику СКЈ и ’забринутост’ за будућност Србије и Југославије”. Српски комунисти су осудили „дискриминацију и безакоње” које су чинили поједини делови СДБ. Однос према шиптарској националној мањини је означен „шовинистичком праксом”, потпуно супротном са Програмом СКЈ и Уставом СФРЈ. Једним од основних задатака означен је напор на „остварењу политике равноправне сарадње свих народа и народности у нашој републици...”.

Обрачун са Леком Ранковићем отворио је могућност за разговоре о промени политичког положаја аутономних покрајина. Одлуке II пленума ЦК СКЈ, II пленума ЦК СК Србије и III пленума ПК СК Косова и Метохије, утицале су на еманципацију Шиптара. ,Дискриминација и безакоње” које су делови Службе државне безбедности вршили према албанском становништву означени су као „драстични вид шовинистичке праксе”.

Албански кадрови су посебан акценат стављали на акције разоружавања становништва које је спроводила УДБ-а означавајући их противзаконитим. Крајње злонамерним и тенденциозним они су означавали процене по којима су Косово и Метохија најугроженије подручје земље у коме се „припрема преврат”. Закључци највиших партијских тела у Приштини су доживљени као „камен међаш” у развоју Покрајине.

У Војводини су оснажиле присталице локалистички и етатистички конципиране аутономије. Преуређење Србије „на основама друштвеног самоуправљања и социјалистичке демократије” била је парола која се могла чути у Приштини и Новом Саду. Иза ње су били конкретни сепаратистички и аутономистички интереси локалних политичких елита. Ишло се за тим да аутономне покрајине добију уставно-правни положај републике, постану „конститутивни елеменат Федерације”, осамостале се од Србије. Методи које су постојеће покрајинске политичке елите користиле у разбијању Србије били су умногоме различити али је циљ био исти.

У времену које је следило након Брионског пленума Србију је захватио снажан талас опште демократизације. Трајна компонента тог процеса била је борба за нове међунационалне односе и, у оквиру ње, обрачун са српским национализмом. У питању је био покушај ослобађања од бројних хипотека (великодржавни хегемонизам, унитаризам, бирократизам, централизам, конзервативизам, четништво и друго) које је Србија, почев од 1945. носила, а које су сажимане у национализму. Партијско вођство Србије је такав политички курс сматрало најбољим начином да република, без комплекса, крене у сусрет будућности.

Основни политички став је био да без демократског друштва вишенационална заједница није у стању да обезбеди равноправност нација које у њој живе.

Недефинисани српско-хрватски односи и отворено питање положаја Албанаца у Србији, утицали су на заоштравање односа у Федерацији и погоршање стања у покрајинама. Показало се да дух „интернационализма” и толеранције у националној политици отвара простор за злоупотребе, појаву сепаратизма и ту политику чини рањивом. Други правац деловања, али и раван подела, био је усмерен на тражење новог места и улоге партије у друштвеном животу, елиминисање бирократске кадровске структуре, налажење нових облика организовања комуниста, промену окоштале свести и политичког менталитета.

Објављено: 29.09.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (24. део)

ТИТО И КАРДЕЉ ПОДСТИЧУ ПОКРАЈИНЕ НА ОДВАЈАЊЕ

Притисак за преиспитивањем уставне позиције аутономних покрајина јачао је током 1967. и 1968. године.

Делегација са Космета код Тита на Брионима

Фебруара 1967. на Комисији за мећунационалне и републичке односе Централног комитета СКЈ албански „кадрови” су иступили са ставом да треба променити Устав из 1963. године и преношење права и дужности Федерације на републике пропратити преношењем „права и дужности” Републике Србије на њене аутономне покрајине. Они су захтевали непосредно везивање аутономне покрајине за Федерацију или формирање у оквирима Србије више аутономних република или стицање потпунијег садржаја аутономије.

Нову етапу у том процесу представљали су разговори делегације Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије за Косово и Метохију са Јосипом Брозом и Едвардом Кардељом. Фебруара 1967, „прескачући” своју матичну Републику Србију, покрајински политичари су од државног врха тражили прецизније дефинисање уставних оквира аутономија и њихово непосредније укључивање у Федерацију као „субјеката” федералне структуре.

Покрајинска политичка елита је постојећу аутономију сматрала „крњом” и „хибридном” и, стога, упорно захтевала преношење дела функција републике на покрајину. Тражено је да од законодавних функција република задржи само оно што исказује заједничке интересе а да све акте специфичне намене доноси Покрајинска скупштина (образовање, култура, употреба језика, судство, порези и приходи, примена закона и друго). Брозу и Кардељу су пласиране идеје о непосредном везивању покрајине за Федерацију и стицању „пуног” садржаја аутономије. Захтевано је пропорционално учешће представника покрајине у републичким и савезним органима (скупштинска тела, судови, дипломатија), интензивнија сарадња са Албанијом  промена „скученог” Статута покрајине, преиспитивање односа на релацији Федерација – република - покрајина.

Од Броза је тражено разумевање за употребу албанских националних симбола, уз напомену да то не треба тумачити као тежњу за отцепљењем од Србије и Југославије. Скретана је пажња највишем државном руководству да питања и проблеми „афирмације шиптарске народности нису истог ранга и значаја као проблеми оних народа који имају своју државност”.  (Стенограм о разговору делегације Косова с маршалом Титом и Едвардом Кардељом, фебруара 1967.) Захтеви за стицањем што више елемената државности правдани су већом ефикасношћу на решавању економских, социјалних и политичких питања.

Захтеви делегације Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију сажимали су кључне елементе око којих ће, у наредним годинама, бити воћена уставно-правна расправа о преобликовању Федерације. Одговарајући на те захтеве Е. Кардељ их је, веома вешто, подржавао и подстицао, остављајући, притом, утисак уравнотеженог приступа питању које се превасходно тицало Србије. Цело његово излагање било је препуно политичких „симетрија”, сумњи, препорука, притајених комплекса, антисрпских ставова, омаловажавања и видљивог страха од реакције демократске Србије.

Притом, треба имати на уму, Кардељево излагање је било званични став југословенског политичког врха.

Едвард Кардељ се обрушио на „бирократски етатизам” означивши га снагом која је националне односе гурала „у правцу всликодржавних и унитаристичких интереса, који су били идентични са укидањем права народа”. На удару његове критике нашао се и „републички етатизам” као појава која подстиче бујање национализма. Уз наведене хипотеке, које су директно биле упућене Србији, Кардељ је, крајње лицемерно, изнео уверење да су српски комунисти „и даље представљали позитиван ослонац свему што је на Космету извојевано”.

Сложио се са убрзаним решавањем свих нагомиланих проблема „али увек тако да се не стварају нови конфликти унутар Србије који би утицали у реакционарном смислу”. Кардељ је саветовао албанске кадрове да још није време да буде отворено питање односа Федерације и аутономних покрајина. Био је убећен да би тај поступак изазвао „схватања и страховања да ће Федерација решавати проблеме Косова и Метохије без Србије и мимо ње, што би стварало додатне политичке проблеме у Србији и узнемиравало и веома прогресивне људе”.

Он се залагао да промене доживи републички Устав, у оквиру кога би на нови начин био дефинисан положај аутономија. Подржавао је захтев да покрајина има самосталну делегацију у Већу народа али се противио идеји да исто тело постоји и у републици. Пренебрегавајући чињеницу да је покрајина са 60% живела на републичким и савезним дотацијама, Кардељ је подржавао тезу о економском осамостаљивању Косова и Метохије од Србије. У складу са идејама о „праву на вишак рада као бази националног развитка” он је сматрао да аутономије представљају територију на којој „народности могу организовати самосталан економски живот”. Врхунац његовог лицемерја био је савет (подстицај) да Шиптари остваре своје жеље уз подршку „социјалистичке, прогресивне Србије”.

Захтев за преиспитивањем правног положаја националних мањина и уставног преобликовања Србије стигао је и из Војводине. Основни захтев био је да покрајина постане „конститутивни елеменат Федерације”. Политичка елита у Новом Саду је, пре свега, инсистирала на осамостаљивању од републике у сфери расподеле. У складу са тим тражено је разграничење надлежности, под чим се подразумевало право на самостално утврђивање висине прихода, засебни институционални систем власти, самоуправна организација Покрајине идентична републичкој, уживање „права и дужности” карактеристичних за вишенационалну заједницу, самостално финансирање области образовања, културе, информисања, здравствене и социјалне заштите.

Свако супротстављање таквим захтевима подвођено је под већ стандардне политичке дисквалификације (великосрпски хегемонизам, конзервативизам, унитаризам, централизам, бирократизам, велико- државна идеја и друго). У Новом Саду је посебно апострофиран „бирократски централизам републичких форума”, „србијански централизам”, „србијанска хегемонија”, „примитивни централизам”.

Покрајинска бирократија је омаловажавала опасност од уставно-правног цепања Србије.

Пригрљена је идеја појединих правних писаца да је јачање аутономија „услов за даљи демократски преображај земље”. У интерпретацији заговорника војвођанског етатизма све тешкоће и заостајања у развоју покрајине проистицале су из њеног уставно-правног положаја у републици и Федерацији. У складу са тим, осамостаљивање Војводине од Србије означавано је предусловом убрзаног развоја. Био је то покушај покрајинске бирократије да, отварајући сукоб са републиком, стави у други план поделе на присталице модернизације и заступнике традиционалнијег концепта развоја.

Тек након избора за ПК Војводине и истискивања дела покрајинских кадрова (тада нису изабрани Бошко Крунић, Душан Поповић, Ђорђе Стојшић, Ђорђе Радосављевић Грне и други) односи републике и покрајине су постали коректни. Либерали у Београду (М. Никезић и Л. Перовић) и Новом Саду (М. Тепавац, М. Чанадановић) сарађивали су без ексцеса и свађа. Обе стране су на проширену аутономију гледале не само као на „форму изражавања посебности Војводине” већ и као на облик „њене укључености у републику и федералну заједницу”.

Политичка елита Албанаца са Космета, охрабрена разговором са Јосипом Брозом и Едвардом Кардељом о правцима уставних промена шиптарски политичари су појачали притисак на републичке структуре и гласније затражили „проширење и обогаћивање друштвене садржине аутономије”. Полазили су од става да Југославија представља заједницу народа и народности и, у складу са тим, тражили да та концепција буде доследно спроведена у поставкама Устава. Фалсификујући историју позивали су се на одлуке Другог заседања АВНОЈ-а и поштовање принципа самоопредељења народности.

Објављено: 01.10.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (25. део)

ИЗБАЦИВАЊЕ ЋОСИЋА ЗБОГ ПРЕДВИЂАЊА

У другој половини априла 1968. о положају аутономних покрајина расправљао је и Извршни комитет Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију.

Ћосић је отворено говорио о прогону српског живља

Том приликом Фадил Хоџа је истакао оправданим да покрајина постане „категорија федерације и да се јасније изрази као саставни део федерације”. Он се супротставио употреби појма Метохија и захтевао да у званичном имену покрајине остане само назив „Косово”. Сматрао је да не треба измишљати неку нову заставу већ као службену употребљавати „шиптарску албанску заставу”. Фадил Хоџа се није директно изјашњавао „за републику” мада није скривао да је то доминантно расположење мећу албанским комунистима...

Идеја исказана у пароли „Косово — република” сазревала је у највишем политичком врху Покрајине.

Питање решавања положаја националних мањина унутар републшсе и Федерације изазвало је расцеп партијског руководства Србије. На 14. седници ЦК СК Србије, одржаној 29. маја 1968, расправљано је о политици националне равноправности у републици. У уводном излагању констатовано је да „национални односи нису једном за увек дати” и указано да упоредо са развојем друштва неки ранији проблеми бивају актуелизовани „са другачијом димензијом” или искрсавају „нови проблеми националне равноправности”.

Муслимански кадрови из Старог Раса су говорили о положају сународника у Стари Расу, привредном заостајању тог дела републике, великом наталитету, губитку перспективе која иницира исељавање у Турску (12.200 муслимана из Србије), општем неповерењу којеје захватило етничке заједнице, процесима идентифилације вере и нације...

Махмут Бакали је настојао да одлазак дела српских стручњака са Косова и Метохије објасни економским разлозима одбацујући могућност „притиска” који су на њих вршили Албанци.

Рад 14. седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије обележила су иступања Јована Марјановића и Добрице Ћосића.

Ђосић и Марјановић изложили су критици националну политику СКЈ. По њиховом мишљењу националистички етатизми, бирократски партикуларизми и бирократски национализми озбиљно су нагризали темеље југословенске заједнице. Марјановић је отворио питање поларизације комуниста по националној припадности уместо по револуционарним циљевима? Питао се да ли Савез комуниста окупља Албанце, Србе, Маћаре... или комунисте који делују у српској, албанској, мађарској средини?

Проглашавање „муслиманске нације” он је сматрао „бесмисленим” потезом који неминовно води „повећању националних трвења и нетрпељивости”. Исказивао је бригу за положај и „тенденцију развоја” српског народа ван Србије. Оптуживао је „бирократски национализам”, сконцентрисан по републикама, за спутавање слободног развоја југословенске социјалистичке свести. У том контексту је гледао и на захтеве за формирањем „националних армија”. Једним од основних узрока национализма сматрао је затварање републичких привреда, сужавање тржишта, успоравање интеграционих процеса, истицање тезе о „националним економијама”.

Суочен са бројним дезинформацијама Марјановић је сматрао нужним да комунисти Србије изврше „критичку анализу пређеног пута у решавању националног питања”, дају „оцену стварног развоја појединих народа и народности”, вреднују „степен демократског зближења”, уоче „тенденције даљег кретања”. Марјановић се залагао за јединство комуниста Југославије и истицао штетност тенденције пресликавања државне организације и појединих решења за националне односе на Савез комуниста. Потезе које републичка руководства повлаче и компромисе које чине „ради мира у нацији” сматрао је недопустивим. У том контексту критиковао је делатност Српске православне цркве као једине заштитнице „свих Срба” и антикомунизам католичке штампе.

Марјановић је посебно скретао пажњу на понашање албанских кадрова са Косова и Метохије заинтересованих „правима за аутономну покрајину и националним амблемима и обележјима, него појавом да се због тешке националне атмосфере са Косова и Метохије повлачи део староседелачког српског и црногорског живља, нарочито интелигенције”.

Добрица Ћосић је скретао пажњу на чињеницу да се под формулом „самоуправних права и самоуправности нација, у име државне суверености као израза равноправности, у име националитета као друштвеног примата, у име територијалног аутономизма, носи концепција примитивног, дезинтегрисаног, партикуларизованог, неминовно бирократског и сиромашног друштва”. О „бирократском национализму” он је говорио као о појави која „социјалистичку самоуправу поистовећује са националним и државним суверенитетом и оквиром,  која радничко и друштвено самоуправљање деградира на територијални партикуларизам и парцијализацију економике и друштва.

Такође, Ћосић се залагао за интензивније, рационалније и сврсисходније инвестирање на Косову и Метохији, обезбећивање оптималних услова за културни развој националних мањина, интегрисање њиховог стваралаштва у „културни фонд Србије и Југославије”. Упоредо са тим указивао је на заоштравање односа измећу Шиптара и Срба, појаву „албаниоцентризма” на Косову и Метохији, застрашивање и угроженост Срба, исељавање, систематско потискивање са радних места, неравноправност пред судовима, нарушавање законитости.

На удару његове критике било је слепило српске политике за „шовинистичка расположења” и „националистичку психозу” у шиптарској народности, појаву иредентистичких и сепаратистичких идеја, фаворизовање албанског национализма, националну дискриминацију. Скретао је пажњу на тенденцију реализације самоуправних права као „права на успостављање државности и косовског суверенитета”. По његовом мишљењу на том простору била су могућа само два суверенитета: „југословенски и албански, односно један или други”. Комбинација оба, водила је трагичном исходу.

Равноправност Шиптара у Србији и Југославији, схваћена на бирократско-етатистички начин, и развијање покрајинског суверенитета неминовно су, по Ђосићу, водили иредентизму и озбиљном сукобу. Осврћући се на прилике у Војводини Ђосић је војвођанско бирократско аутономаштво поистоветио са ретроградним партикуларизмом који „представља кочницу природним, неминовним друштвеним кретањима ка демократској и модерној интеграцији и концентрацији материјалних и интелектуалних енергија.

Добрица је тврдио да „чежњу” за уједињењем Албанаца са својим сународницима у Албанији могу спутати само процеси економског, демократског и друштвеног напретка Југославије и њене надмоћности над албанском стварношћу. Он је сматрао да српски народ има свест, снагу и вољу да демократски разуме национална осећања Шиптара Косова и Метохије, под условом да она не угрожавају мир на Балкану и независност југословенске заједнице. Посебно ако „свој национални суверенитет не остварује у националистичким облицима и угрожавањем опстанка, слободе и интегритета самог српског народа на Косову и Метохији”.

Књижевник Ћосић је сматрао да албанска политичка елита бројне социјалне и развојне проблеме преноси са „друштвеног на национални терен” и излаз види у остваривању „националног и државног суверенитета, односно отцепљењу Косова и Метохије од Србије и Југославије”. Коришћење друштвеног самоуправљања и аутономије за „афирмацију таквог самоопредељења” он је сматрао подједнако кобним за све народе који живе на Косову и Метохији.

Једини излаз из постојеће ситуације  Добрица Ћосић видео је у стварању „друштва у коме се национална равноправност остварује у друштвеним односима, али без државних облика, државних атрибута, националне идеологије и националних, односно бирократских ’заступника’ и ’представника’ ”. У случају да у Југославији превагу однесе националистичка политика над друштвеним универзализмом и визијом будућности коју нуди СКС, Ћосић је предвићао да се и у српском народу могу разгорети стари историјски циљеви и национални идеали.

Објављено: 02.10.2024.

ФОРМИРАЊЕ СР СРБИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (26. део)

ШИПТАРИ ТРАЖЕ СТАТУС КОНСТИТУТИВНОГ НАРОДА

Размишљање Добрице Ћосића на 14. седници ЦК Савеза комуниста Србије оквалификовано „диверзијом” а он назван „националистом”, „етатистом”, „отпатком поражених бирократских снага”.

Демонстрације у Приштини су легализовале политику КПЈ

Централни комитет Савеза комуниста Србије се оградио од Ћосићевих и Марјановићевих дискусија сматрајући њихове ставове супротним „програмским начелима и позитивним тековинама СКЈ у националној политици”. Њихово неприхватање политичке одговорности и „другарске критике”, неспремност да „следе” резолуције, поштују закључке „пленума” и „служе” дневно-политичким потребама оцењено је као подстрекавање национализма, сејање сумње, нарушавање јединства, дисквалификација напора комуниста Србије „на отклањању недоследности, слабости и деформација испољених у периоду пре Брионског пленума и Шесте седнице ЦК СКС”.

Због изречених „клевета” упућених „комунистима у аутономним покрајинама, а посебно комунистима Аутономне Покрајине Косово и Метохија” за Ђосића и Марјановића више није било места у СКЈ. Уочавање проблема, а наступ Добрице Ћосића и Јована Марјановића је то заиста био, мало је ко схватио озбиљно и добронамерно. У изреченој „критици” оспорено им је право да осетљиво питање Косова и Метохије уопште покрену. Преовладала је идеолошка искључивост коју су, убрзо, демантовали догаћаји.

Неколико месеци касније, тачније 27. новембра 1968. на Косову и Метохији су избиле антисрпске и антијугословенске демонстрације.

И поред знатних улагања Косово и Метохија су били и остали најнеразвијенија област у југословенској држави. Економско заостајање оптерећивало је ионако сложене мећунационалне и политичке односе.  Демонстрацијама је претходила жива политичка активност на промени уставног положаја Аутономне Покрајине Косово и Метохија. На састанку партијског актива Ђаковице, одржаном средином августа 1968, тражено је да Косово и Метохија буду проглашени републиком, „албанска народност” у Уставу СФРЈ добије статус конститутивног „народа”, адекватним законским решењима буде регулисано питање употребе албанске заставе, Косово уместо „статута” добије „устав”.

Ти ставови били су подржани од партијских актива Пећи, Косовске Митровице, Гњилана.

Без икаквих ограда о наведеним ултимативним захтевима писала је штампа на албанском језшсу. Партијски актив Приштине, на седници одржаној септембра 1968. захтевао је да „Устав СФРЈ и Устав СР Србије... поштују жељу албанског народа на самоопредељење” као и да покрајина постане федерална јединица равноправна осталим републикама. У суштини на делу су били исти они сепаратистички захтеви који су били изречени и у Бујану 1944. Када те идеје покрајинских партијских актива нису биле прихваћене од републичких и савезних партијских комисија за промену устава на сцену су ступиле инстументализоване масе демонстраната.

Демонстрације су избиле на два дана пре прославе 25. годишњице Другог заседања АВНОЈ-а и дан пре прославе државног празника Албаније (,Дан заставе”). Већ сам избор термина сведочио је о антијугословенској природи демонстрација. Демонстранти су величали Енвера Хоџу, клицали НР Албанији, захтевали насилну промену Устава, тражили да Косово постане република, исказивали претензије да Косову и Метохији буду припојена подручја насељена Албанцима у Македонији и Црној Гори.     Угрожен је био територијални интегритет Србије и Југославије.

Улични протести су имали рушилачки карактер и означене термином „контрареволуција”. На улице Приштине изашли су тенкови ЈНА...

Јосип Броз је у својим иступима свесно минимизирао размере демонстрација. Неколико месеци раније Броз је био упознат са националистичким „застрањивањима” албанских кадрова али на та упозорења није реаговао. У данима демонстрација он је указао поверење постојећем покрајинском руководству истом оном које је својим политичким деловањем подстакло демонстрације.

Суштински, демонстрације су само легализовале и учврстиле политику која је, кроз партијске и државне структуре, воћена на релацији покрајина - савезни врх. Догаћаји на Косову и Метохији крајем шездесетих година 20. века имали су прећутну подршку свих снага које су заговарале ревизију Устава и трансформацију југословенске државе од Федерације ка конфедерацији.

Партијски врх Србије деловао је трезвено. Размере догаћаја нису прикриване али није било ни панике... Централни комитет Савеза комуниста Србије је безрезервно стао у одбрану Србије и Југославије. У анализама догаћаја направљена је разлика измећу објективних економских и социјалних тешкоћа и иредентистичке акције. Учињено је све да буде избегнут расцеп републичког и покрајинског партијског руководства.

Плански рад на формирању албанске националне елите, васпитаване на националној идеологији, добио је мегаломанске размере. Принцип етничке заступљености, који је дискриминисао Србе, уведен је приликом уписа на универзитет, запошљавања, формирања „кадровских листи”. Везе Космета са Албанијом постале су многоструке и веома интензивне.

У сфери економије, образовања и културе оне су имале препознатљиву идеолошку конотацију. Енормно високи наталитет постао је део политичке стратегије. Отпочео је и убрзани процес албанизације. Догаћаје који су захватили Косово, Метохију и западну Македонију Јосип Броз је, неколико месеци касније, назвао „националистичком диверзијом” чији је циљ био „подривање наше земље и њеног угледа у свијету и угрожавање интегритета наше земље”. У сличном тону, правдајући себе, говорили су и представници албанске политичке елите... Иза декларативних и често понављаних изјава лојалности крила се политика која није одустајала од реализације идеја о Великој Албанији.

Питање одговорности водећих политичких личности за догаћаје на Косову и Метохији није покренуто.

Након демонстрација појам Метохија је "испуштен" из назива Покрајине. Шиптари су званично почели да себе називају Албанци. Априла 1969. у Приштини је одржана "језична консултација" која је утврдила да Албанци треба да имају "један језик, један правопис, јер су једна нација". Процес националне еманципације и интеграције није гушен. Од албанских политичких елита и широких маса толерантна политика партијских руководстава Југославије и Србије протумачсна је као слабост државе. Настављена је кадровска политика која фаворизује Албанце.

Загледаност у Албанију, као идеолошки и национални узор, смишљено је увећавана. Прогони и исељавања српског и другог неалбанског становништва са Косова и Метохије добили су на интензитету, односно појачавани су из дана у дан.

Објављено: 03.10.2024.