Косово очима патријарха Павла - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Косово очима патријарха Павла



Фељтон у једанаест наставака, који је објављен Вечерњим новостима у јануару 2008. године, а говори о животу и раду патријаха српског г. Павла док је био епископ рашко-призренски у периоду 1957-1990, на простору Косова и Метохије.

Тамо је Патријарх Павле био суочен са албанским иредентизмом и терором највиших размера, а да зло буде горе покрајински, републички и савезни органи власти били су већином инертни и незаинтересовани да помогну сопственом народу у невољи.

 

 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (1)

 

Преко хлеба погача

Описујући свој животни пут патријарх српски Павле у "Сећањима и размишљањима" каже да га је долазак усташа на власт у Хрватској затекао у родној Славонији. Био је свршени студент Теолошког факултета и захваљујући дипломи коју је имао успео је да напусти НДХ и домогне се порушеног Београда.
- Да бих се издржавао у Београду, најпре сам радио на грађевинама - каже патријарх Павле.

- Али, како физичке напоре нисам могао да издржим, разболео сам се. Препоручен од својих наставника, уточиште сам налазио у неколико манастира у Србији. Био сам у Вујну, код Горњег Милановца, Светој тројици, код Овчар Бање, Благовештењу, у Овчарско-кабларској клисури, и у Рачи, под Таром.

Отац Јулијан најпре га је повео у манастир Вујан. Тамо је био поштеђен тежих послушања. Највише времена проводио је у читању. Његов заштитник имао је много књига, зналачки одабраних.

У лето 1945. отац Јулијан премештен је у манастир Благовештење и са собом је повео и Павла.
- Овде сам - каже патријарх Павле - донео коначну одлуку да не могу да будем свештеник. Учинио сам то тешка срца, јер сам се том узвишеном позиву заветовао од најраније младости. Био сам оболео на плућима, али код мене није била "отворена туберкулоза". Свестан, дакле, да свештенички позив није за мене, и да, одмалена без родитеља, не могу имати своју породицу, замонашио сам се, уочи Благовести, 1946. године.

Сећајући се свог боравка у манастиру Рачи, патријарх Павле каже:
- Ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнали шта се догађа око нас, и у каквом смо времену. Своје тешкоће и слутње упрезали смо у дневне послове, које нисмо увек стизали да посвршавамо, до вечери. Некад бисмо узимали само по комад хлеба и по читав дан радили у пољу. Надгледали смо манастирску стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време ја сам радио као млинар у воденици.

 

МОЛИТВЕ КАО СМИСАО МОНАШКОГ ЖИВОТА

Патријарх Павле каже да су једва чекали вече, не само ради одмора већ да се у молитви саберу:
- Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Тада се сав сведе само на сушти чин молитве - да се избавимо као народ и људи. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је дошао на власт, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи зашто нас, после велике несреће од туђинских окупација, сада сустиже неко непојмљиво уклетство од нас самих, помишљао сам на речи разљућеног Господа, који прети Јеврејима да ће им за казну послати цара вавилонског Навуходоносора.

Године 1957. Павле је хиротонисан за епископа рашко-призренског. И тад је, каже, видео другу страну искушења српског народа:
- Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косово и Метохија, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим извештајима Светом синоду указао сам, да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари.

Патријарх Павле истиче да је највећи број косовских Шиптара италијанску окупацију у Другом светском рату дочекао као своје ослобођење. Први пут су Албанци
из Албаније, са Косова и Метохије и Македоније били уједињени. Била је створена Велика Шипнија. И без обзира на то што је она трајала колико и окупација (као италијански протекторат), она је масама, опчињеним својим вођама, остала као једном већ задовољени национални циљ, који треба сачувати.
- На Косову се све чинило да народи живе затворено, сваки за себе - каже патријарх Павле. - Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову, коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви који говоре, верују и живе другачије.

 

ЦРКВЕ РУШИЛИ И СРБИ

Комунистичке власти, каже патријарх Павле, стално су истицале братство и јединство, а у пракси изражавале су подозрење према народима. Међунационалном раздору на Космету доприносила је и српска страна. На пример, спомен-храм у Ђаковици 1950. године нису срушили Шиптари, него политички активисти Срби комунисти. За ову своју акцију они су подршку (прикупљање потписа) тражили не само од грађана, него и од свештеника.
- Грачаница - каже патријарх Павле - није дирана за време италијанске окупације 1941. али је ту велику светињу нова комунистичка власт после рата претворила у истражни затвор. Хапшенике су држали чак и у припрати хладне цркве. Не верујем да би се ико други усудио да овај Божји храм тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника.

Патријарх Павле закључује:
- Идеологија која је владала у земљама источне Европе, па и у нашој, била је идеологија мржње. Кад није успела да подстицањем класне мржње изазове светску револуцију, прибегла је изазивању међунационалних мржњи. И одиста је у томе највише успела на овим нашим просторима.

Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија СФР Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа. То су искористиле шиптарске вође. Своје непријатељство према Србима они су огласили као "угроженост" од Срба, а припреме за завршни чин отцепљења Покрајине представљали као нужност насилне заштите од "насиља".

 

ИЗВЕШТАЈ СА КОСОВА

Оцењујући велике демонстрације косовских Албанаца из 1981, патријарх Павле каже:
- До побуне је дошло не зато што су Шиптари били обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија (Албанија) изгубила рат. Њима је наруку ишла политика СФРЈ и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косметских Шиптара. До те побуне дошло је зато што се преко хлеба аутономије тражила погача републике.

 

Као епископ рашко-призренски Павле је о стању на Косову редовно обавештавао Свети синод Српске православне цркве. Из његових извештаја, који се чувају у архиву Синода, најбоље се види каквом су терору били изложени Срби и њихова црква на Косову и Метохији и зашто су морали да напуштају своја вековна огњишта.

 
Објављено 13.1.2008.
 

 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (2)

 

У великом страху

Иако је добијао упозорења да пази шта говори у својим извештајима Светом синоду СПЦ, "јер они долазе и до руку световне власти", рашко-призренски епископ Павле није се на то много обазирао. Без увијања у фишеке, прецизно је износио "голу истину" о погрому који се вршио над СПЦ и њеним верницима на Космету. У априлу 1958. године, одмах по устоличењу, Павле шаље следећи допис Светом синоду:

- "Од Пећи, па све до Девича у Дреници нема ниједног свештеника. Манастир Гориоч и Црна Река потпуно су пусти, а у манастиру Грачаници нема пароха. У Епархији  је свега 11 (активних) манастира, од њих 4 су мушка и 7 женских. Стање у манастирима је тешко. Порез превелики, нарочито у Дечанима, где морају да плаћају порез на земљу коју не држе и не обрађују, а која још повећава пореску стопу остале земље, тако да је манастир у дуговању пореза од 1954. године. Слично је и у Грачаници.

Код православног (српског) дела становништва ових крајева и то само код тог (српског) дела, примећује се, поред свих закона о слободи савести и вероисповести, велики страх да своја религиозна осећања испоље. То примећују сви свештеници, како они са стране, тако и домороци. Најближе објашњење те појаве је ово, што га даје један архијерејски намесник:
- 'Православни Срби Косова и Метохије, још из доба робовања, носе страх и понизност. И када су после рата осетили да носиоци послератне власти нерадо гледају на религиозне људе, они се онда привидно повлаче (у себе), а у души и даље остају што јесу - верујући. Мало је правих безбожника'."

 

ОТЕТА И ПРОДАТА СРПСКА ДЕВОЈЧИЦА

У новембру 1958. године, рашко-призренском епископу Павлу писмено се обратила игуманија манастира Девич, обавештавајући га о томе како су Шиптари из овог храма отели једну девојчицу. То писмо, које је Павле проследио Синоду, гласи:
- „Дана 1. новембра 1958. године, у 21:00 сат напустила је манастир Јелена Лапоћанин-Хрстић, стара 13 година, која је дошла у манастир од непуне две године. Иста је дошла, тј. донета у јануару 1948. године. Њен нестанак чим је примећен, одмах је пријављен Народној милицији, да се трага где је. Одмах, истог дана, пронаћена је y Резалу, где је одведена за једног Шиптара старог 12 година.

Када је упитана како и кад, изјавила је, да су по њу дошли ноћу три Шиптара и то један ожењен и с пушком, у чију кућу су је и одвели, а који се зове Малић Гаши из Резала и тамо је питали кога хоће да узме, тј. да се уда, или за дечка од 12 година, који је чувао овце у манастиру, или овог ожењеног и она је изјавила да хоће за дечка.

Тада су је преобукли у шиптарско. Намазали јој лице и одвели у кућу дечка, јер тамо је била свадба старијег брата, где је остала два-три сата, па су је поново вратили у кућу ожењеног Малић Гашија, па је поново вратили на свадбу.

Када је даље упитана ко је знао за то и ко је посредовао, јер је ипак млада, такорећи дете, изјавила је да су јој Шиптари говорили, а и да је y манастиру највише говорио чувар стоке Србин Сима Станковић, стар 62 године, да иде из манастира. Саслушањем сведока и окривљених установљено је да је она изведена, тј. обманута да пође за дечка од 12 година, а међутим је узета за ожењеног човека. Вероватно да је жалосни Србин Сима примио од Малића добре паре и да је она продата.

 

 

КОМАНДИР ШАЉЕ ДВА ПУТА ПАТРОЛУ

Кад је вођена с милицијом из куће шиптарске, на путу код потока Девичког, чекао је с пушком Малић, вероватно зато, јер је мислио да ће милиција да је преда Девичу, те кад би милиција отишла он би је насилно узео. Напомињем да прва патрола милицијска, иако ју је нашла у Резалу код Шиптара, ништа није предузела да се доведе у манастир, само су рекли да се сутрадан јави у Милицију. Ја сам молила и преклињала командира да пошаље другу патролу да је доведу, да се не би упропастила. И друга патрола ју је довела. Милиција је хтела да се девојчица врати у манастир, али ја сам изјавила да она више нема места у Девичу, а друго - плашим се да је насилно поново не одведу и да не би нападали на манастир, да не би дошло до жртава.

Молила сам да као малолетна буде смештена негде у дечји дом, јер нема нигде никога, мајка јој је исто једна луталица која иде од манастира до манастира. Па, до пунолетства нек буде у дому. Ја сам, тј. манастир је морао да плати путни трошак и дневницу до Београда и назад службенику НОО Србица, који је одвео у Дом "Моша Пијаде" у Београду, где је смештена. Напомињем да је милиција водила на лекарски преглед и да је неупропашћена.

Командир милиције је поднео пријаву против Малића, Симе и брата малолетника, али нажалост, Управа манастира је извештена од јавног тужиоца у Косовској Митровици да је тужба одбијена и упућује нас да ми лично поднесемо тужбу суду. Ми нити смемо нити желимо да се тужимо, јер их се и иначе плашимо да нам се не свете, јер су јако осветљиви".

 

 

У ЗАТВОР ЗБОГ БОГОСЛУЖЕЊА

У мају 1959. године, епископ Павле пише Синоду:
- "Прошле године десио се један случај грубог кршења основних права верујућих, која су гарантована законом. У селу Суви Лукавац, код Пећи, кажњена су са по 15 дана затвора два лица, (Димитрије и Драгутин Шундић, из Ђураковца). Они су, између више њих, присуствовали, на рушевинама црквице, богослужењу са опходом, не кроз село него око рушевина. Њихову жалбу Веће за прекршаје у Приштини одбило је, с мотивацијом, у духу чл. 13. Закона о верским заједницама, да рушевине цркве нису просторије које верске заједнице могу одредити за вршење верских обреда.

Иако је казна извршена, жалио сам се Обласном одбору на такав став према нама Србима.

"Не можемо да верујемо да је законодавац у поменутом члану ишао на то да се само нама православним Србима онемогући богослужење, јер су нам због нашег става према слободи рушени храмови како у турско време, тако и у последња два рата, што није било са храмовима осталих двеју вера, те се они имају где Богу молити. Ако нам се то ипак уписује у кривицу, онда је требало казнити и свештеника, па и мене као преставника више црквене власти која наређује да се богослужење врши на рушевинама цркава од усташа и Турака уништених.

Друга општа потешкоћа је притисак, преко школа и других организација, на савест деце и одраслих због којих су Срби овог краја заплашени и своја верска осећања не смеју да испољавају."

 

 

Објављено 14.1.2008.


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (3)

 

Гашење српских огњишта


Већ у мају 1959. године епископ рашко-призренски Павле у извештају Светом синоду СПЦ указује на све учесталија опустела српска огњишта на Космету:
- “Постоји још једна невоља, чије последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевима. То је стално исељавање нашег живља. Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини последње три куће из најближег села Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима.

У турско време, пре Првог светског рата, било их је у том селу 17 српских кућа и исто толико шиптарских. После Првог светског рата иселиле су се неколике српске куће. После Другог светског рата остало их је још шест. Сада се селе последње три. Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после Првог светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сада их има 100. У Добруши пре рата ниједне, сада 160 (шиптарских), итд.”

А годину дана касније 1960. епископ Павле говори о томе како се власт брутално обрачунава са имовином СПЦ:
- “У једном селу у Митровачком Колашину, за време окупације, Шиптари су демолирали сеоску капелу, кровну конструкцију и цреп су однели. Голи зидови закишњавали су годинама. На предлог архијерејског намесника, поставили смо одбор од три лица за обнову ове капеле. Кад су почели рад, позвани су једно вече на сеоску конференцију, где им је речено да сада није време да се поправљају цркве, него дижу фабрике. Њихов одговор донео им је по 30 дана затвора и 3.000 динара новчане казне. Капела је остала непокривена.

 

ЦРКВА У КАЧАНИКУ ОПЉАЧКАНА

У Качанику, пред Други светски рат, подигнута је лепа црквица. За време рата, и све до 1955. године, сачувана је. Отада су мештани Шиптари почели да је уништавају. Поскидали су врата, прозоре, поразбијали ћерамиде. Нешто књига и звоно сачувале су две Српкиње које су тамо живеле. Данас је потпуно демолирана.

Неколико црквених општина годинама води спор због имања или бесправно узетог црквеног новца за сеоске потребе. Карактеристичан је случај у једном селу Средачке жупе код Призрена. Око сеоске црквице постоји од давнина гробље. Месна организација Социјалистичког савеза поставила је онде одбор који је новац од траве с тога гробља-порте, као и новац из цркве, дао селу за подизање електричне централе. На жалбу ЕУО Срески суд је пресудио да Соц. савез има право да за цркву постави одбор!”

О нападима Шиптара и месних власти на Србе, епископ Павле говори у писму упућеном Синоду 27. априла 1961. године:
- “Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. Као разлог једни наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремено њихове испаде уочавамо и сад, сви. Нпр. после моје посете Косовској Каменици и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године, уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове пак године су на гробљу у Призрену поразбијане све порцуланске слике на православним споменицима, па и на споменику епископа Владимира.

Други наводе да власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, а који се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје сународнике док се на Србе сваљује сва тежина обавеза и то увек у законској форми. У томе учествују и Срби чланови Комунистичке Партије, да им се, ваљда, не би пребацио шовинизам и сл. Наш живаљ не може да издржи економски, те се исељава. Има ту, свакако, и других разлога: укључење у индустрију, боље прилике за школовање деце итд. који су разумљиви и оправдани, али су најглавнија прва два и забрињавајући обим исељавања, дубоко сам уверен, од њих потиче.”

 

 

УНИШТАВАЊЕ УСЕВА И ЛЕТИНЕ

У августу 1961. епископ Павле свој извештај употпуњује следећим примером притиска на Србе:
- “Извештен сам из манастира Високих Дечана и Свете Тројице код Призрена о до сада, у толикој мери, небивалој дрскости у уништавању манастирских усева, поврћа и воћа. Не само деца, него одрасли Шиптари долазе као у своје, беру и односе. На опомену калуђерица или другог особља у манастиру, дрско се супротстављају, насрћу и да се бију, псујући мајку српску и претећи да ово није српско већ албанско...”.

У мају 1962. епископ Павле јавља да се прогон Срба појачава:
- “Народ је овде, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свију могућих невоља које преко њега снажно дувају. Углавном сам их опомињао да чувају оно главно - душу своју и образ свога народа, то опште добро, наслеђено од наших светих предака.

Манастири имају много муке око очувања шуме, башта и воћњака од насиља, крађе и пљачке омладинаца и старијих људи, махом Шиптара, који на опомене манастирског особља насрћу да се бију, уз псовку и претње да ово није српско већ албанско?! Једној монахињи нанео је неки Шиптар телесну позледу кад је истеривала његове овце из манастирске ливаде. Слично се десило ђаку у Дечанима и слузи у ман. Соколици. Тражио сам од Верске комисије да ствар извиди и предузму потребне мере да се осигурају и нама (Србима) права која Устав гарантује свима. Ни у цркви нисмо мирни.

 

 

СВЕШТЕНИК НЕПОЖЕЉАН КАЖЕ ВЛАСТ

Један млад свештеник у Великој Хочи код Призрена, дошао је у сукоб са месном организацијом, а затим и са властима, око убирања прихода у натури од верних. Кажњен је са 15 дана затвора. Са стране власти стављено ми је до знања да је он онде непожељан. Када се тамо још десила нека туча, у којој је повређен један члан Партије, покушало се да се прикаже да је и свештеник у тучи учествовао, или је организовао, иако је туча била лично разрачунавање и нема никакве везе са свештеником.

У насталој ситуацији има кривице и до његовог нетактичног става, али у ствари ту је више покушај да се онемогући религиозни рад међу вернима, јер тамо свештеника годинама није било, па је сад извесно религиозно буђење запало за очи партијцима. А сем тога, село је чисто српско, па власти будно бдију да се онде не јави каква национална ствар...”.

 

Објављено 15.1.2008.

 


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (4)

 

Удри по Цркви

Говорећи о томе како су кршена људска права на Косову и Метохији и како су Срби, у својој држави, били национална мањина, патријарх српски Павле износи свој пример:
- Лична карта коју и сада имам, јер сам још увек косовски пензионер, издата ми је 1979. године у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском. Тако су у време СФРЈ, за коју се уздисања сматрају напредним - најважнији лични подаци епископу једне од најстаријих српских епархија издати најпре на туђем језику.

У извештају који је епископ рашко-призренски Павле 11. маја 1962. послао Светом синоду СПЦ, каже се да је те године још интензивније настављено исељавање Срба из свих крајева ове епархије:
- “Године 1912. проценат Срба према другим националностима на Косову и Метохији био је до 40%. Данас је тај проценат свега 25 одсто.”

У априлу 1963. године, извештај епископа Павла гласи:
- “Апостасија од Цркве наставља се и даље. Распад породичне заједнице, раслојавање села укључивањем у индустрију, сељењем у град и расељавањем Срба, број верних, који су макар спољашње везани за Цркву и врше верске обреде, и даље се смањује... Наводим случај једног насељеника из околине Липљана, који је од мене тражио званичну потврду да није члан црквене управе, јер је оклеветан да јесте.

 

 

УЧИТЕЉИ КАЖЊАВАЈУ ДЕЦУ ЗБОГ СВЕТОСАВЉА

Управо се збива, као што се вели у једном савременом запису у Требињу по доласку Турака, 1500. године:
- “Ради наших грехова постиже нас Измаиљћанска железна палица, која нештедно поражава установе православне вере... и многи не мучени ни од кога отступише од благочестиве и приступише њиховој вери.“

Млађи свештеници полако уводе (обнављају) прославу Св. Саве. Деца радо долазе и узимају у њој учешћа, али их учитељи спречавају и кажњавају.”

Епископ Павле у октобру 1963. поново скреће пажњу на нове неправде које се чине према СПЦ на Косову:
- “Октобра месеца прошле године почето је зидање звоника на западној страни црквице у селу Штрпцу код Призрена, пошто је тек тада, после две године тражења, добијена потребна дозвола. Но кад је звоник озидан готово до крова, НОО Штрпце обуставља даљу изградњу с мотивацијом да материјал од кога се звоник гради - сига - ”није квалитетан, не одговара приложеном плану, а такође је противан и датој грађевинској дозволи.”

Звоник је целе прошле зиме остао на киши снегу и мразу непокривен, јер општина није дозволила да се оно што је изграђено покрије привремено да не закишњава. Некоме је у интересу да звоник стоји тако незавршен, да закишњава и пропада. Не само то, но чујем да се говори да се дозвола неће дати, него ће се већ саграћено морати порушити.

 

 

ЏАМИЈА И КАТОЛИЧКА ЦРКВА НЕ СМЕТАЈУ

На страну то што је у близини Призрена у једном селу, сада, ових година, подигнута велелепна римокатоличка црква; што је подигнута код Приштине у једном селу џамија где је није било од Косова, а нама се онемогућава да заменимо дотрајали звоник од дасака маленим звоником од сиге, од чега је и црква делимично сазидана. То у том истом месту, пре три-четири године, на тражење Општине, без речи је црквени одбор поклонио парче земље за проширење дворишта новоподигнуте школе.”

Притисак на СПЦ не попушта ни 1964. О томе епископ Павле каже:
- “Поред општих тешкоћа са којима се наша Црква сусреће у свом раду, у крајевима где смо ми, Срби, данас национално и верски мањина, имамо и те што људи нашег племена који су у власти неће да Цркви изађу у сусрет ни онде где јој се, и против закона, чини криво и наноси штета. Неки поступају тако да им се, ваљда, не би пребацили шовинизам и неослобођеност од националних и верских предрасуда, док добар део међу њима има таквих који сматрају да добри односи измећу Српске цркве и Државе не значе друго но баш то: да се Православној цркви може не учинити ни оно на што по закону има право, јер смо, ето, у добрим односима с њом, а онима другима морамо учинити што траже и прогледати кроз прсте мада и немају право, да би с њима односе побољшали. Тако су наши суграђани других вера у тим крајевима у бољем положају од нас. Они успевају да подигну чак нове богомоље, у местима где их нису никад имали, а нама се онемогућава да одржимо и оне које постоје вековима.

У Епархији рашко-призренској најтежи такав случај је са црквом у Косовској Каменици код Гњилана. На порти те цркве, НОО 1947. срушио је северни зид узевши материјал од тог зида са своје потребе. Доцније је срушио зид и са источне и јужне стране, а од тог материјала уз западни зид подигао још један и тако је начињена зграда која је служила НОО за магацин, а затим је испреграђивана и НОО ју издаје и данас под закуп.

 

 

ПОРТА КАО ПИЈАЦ

Сем тога, сваког петка разграђена порта служи као пијац. Ту народ на цркву наслања и веша ствари за продају, за звонару вежу коње и магарад, паркирају кола и камионе а надгробни споменици служе им за тезге, седају на њих, мећу своју робу, што све пружа врло ружну слику и вређа осећања православних верника чији су то црква и споменици, та црква у чијој је призиданој припрати, још у турско доба, била школа у којој су учили још понеки старији људи.

Поред цркве, са северне стране, постојала је црквена зграда, магаза, коју је НОО срушио 1950. г. а материјал употребио да подигне на истом месту зграду коју је користио као кафану, а сада продавницу мешовите робе. Све то без паре и динара, а црква ту нема парохијског дома, па свештеник мора да станује по приватним кућама. Пре неку годину, 1960. НОО је узео једну црквену парцелу, а за исту обећао дати друго земљиште, но уговор о замени и пренос још није начињен, поред свих тражења пароха, па црква не може да уђе у посед замењене земље, јер исту својатају и користе приватна лица.

Црквена се општина више пута обраћала НОО у Каменици, писмено и усмено, да се изнета питања реше, ишао је онамо месни свештеник, архијерејски намесник из Гњилана; 1960. године био сам лично у општини. Говорили су ми да би цркву требало некуд да преместимо, јер им смета, но својим средствима, јер НОО нема пара. Ја сам одговорио да ми нисмо равнодушни према тој цркви, где су наши стари долазили стотинама година и где је била школа пре Првог светског рата.”

 

Објављено 16.1.2008.


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (5)

 

На страни зулума

У извештају, који носи датум 1. април 1966. епископ рашко-призренски Павле каже да су, после Четвртог пленума и реорганизације Службе државне безбедности, тенденције и разлози исељавања Срба са Косова остали исти. Може се, истиче он, рећи да су чак и појачани.
- Износе се и оваква тумачења - пише Павле. - Исељавање Срба са Косова и Метохије изводио је Ранковић и његова клика, како би добили аргументе против Шиптара! Колико он у томе расељавању има заслуга, а колико многобројни други чиниоци, сада још не знамо. Оно што знамо, то је да, после Четвртог пленума, кривице приписане Александру Ранковићу - Леки и Служби безбедности се приписују у овим крајевима свим Србима, те је од тад стање још теже и озбиљније.

Епископ Павле износи следећи податак, везан за исељавање Срба: укупан број православних Срба у његовој епархији није мањи од оног пре Другог светског рата. Године 1940. било их је овде око 250.000. И сада их је толико, што значи да је у међувремену цео прираштај - исељен. Пре Другог светског рата однос православних према муслиманима на Космету био је 1:2, а сада је 1:4.

 

 

ЛЕГЕНДА О БОСИЉКИ ПАСЈАНСКОЈ

Епископ Павле је од пролећа 1966. до пролећа 1967. прокрстарио Косовом и Метохијом и у више храмова служио и проповедао:
- У селу Пасјача код Гњилана, где сам служио на Преображење, чуо сам историју страдања свете Босиљке. Реч је о младој девојци из тог села коју су Шиптари, пред крај турске власти, уграбили и на силу хтели да потурче. Али, девојка на то никако није пристајала. Цепала је димије које су јој навлачили и одбијала храну. Кад су видели да са њом не могу да изађу накрај, на комаде су је исекли и побацали их на пут. Српски сељаци су покупили делове њеног тела, које кучићи нису развукли, и сахранили их у цркви.

Мајка те девојке била је из познате породице Рајчић. Кад је чула како јој је ћерка Босиљка убијена, рекла је:
- "Кад је тако чувала образ и веру своју, немам разлога да кукам, но да певам!".

У Архиву Светог синода СПЦ, где се чувају извештаји епископа Павла, налазе се и писма која су поводом шиптарског зулума надлежним органима слали неки од старешина српских манастира на Косову. Ево шта је тим поводом 3. априла 1968. игуман Макарије, настојатељ Високих Дечана, писао тадашњем српском патријарху Герману:
- "Имаће већ две године дана откако Срби на Космету осећају, да, нажалост, парола о братству и јединству није кренула са полазне тачке и то не кривицом Срба, већ Шиптара који ево опет показују своју исконску мржњу према Србима. Налазимо се у тежој ситуацији неголи за време окупације Аустрије и Турске. Онда смо имали бар некакво право, а сада као да је све отишло у неповрат. Насиља, крађе усред бела дана, вређање и претње свакодневне су појаве.

 

 

КО ЋЕ БИТИ НОВИ АРСЕНИЈЕ ЧАРНОЈЕВИЋ

Ви ћете свакако и од других чути шта се све ради на Космету са Србима, јер се све одиграва муњевитом брзином и Бог зна, неће ли требати ускоро још један Арсеније Чарнојевић Србима на Космету?! Мени је циљ да вам јавим шта се догађа у околини манастира Дечана. Већ знате покушаје Дечанаца да одузму манастирску шуму на 'рекла-казала' и можда ће им то и успети, а безакоње се врши на све стране.

Ево вам неколико података: Пре месец дана Шиптари из Дечана тешко су претукли шумара Миливоја Лакићевића, само зато што је против неких поднео пријаве о крађи шуме. У исто време, један Шиптар, кондуктер, избо је ножем на седам места и тешко ранио једног Србина, шофера, само зато што није хтео да вози препун аутобус по заповести Шиптара.

Недавно је у Лабљанима на Косову у српском селу прослављен јубилеј о Скендербегу. Један Србин упитао је зашто се то прославља у српском селу, па и он лежи у агонији у приштинској болници. Пре недељу дана, Шиптар из Ратишта (дечанска парохија), истерао је из куће и са имања Станицу Пешић. Жалила се свемогућим властима, али овде је све без успеха.

Породицама из Дечана: Зарији Павловићу, Мирку Стевановићу, Милораду Јоскимовић, Благоти Никчевићу, Милораду Ђашићу, Павлу Ђашићу и породици из Дреновца Амбрамовићима, одузеше самовољно земљу и шуме. Тако ови људи немају коме да се жале, нити пак каква жалба помаже. Обраћам се Вама, српском оцу, да Ви нешто помогнете Вашим ауторитетом код власти у Београду. Ово су Вам изворне вести сто одсто, за које лично могу да одговарам."
 

 

КОМУНИСТИЧКИ БЕОГРАД ЗАТВАРА ОЧИ

У одбрану српских манастира устао је тада и Завод за заштиту споменика културе у Приштини. Председнику Скупштине Србије Милошу Минићу обраћа се и патријарх српски Герман. Минић му одговара:
- "Сходно мојим надлежностима упутићу ваше писмо са прилозима надлежним органима који су дужни да утврде стварно стање и по потреби предузму мере за које су законом овлашћени".

У посету Пећкој патријаршији и Високим Дечанима одлази Илија Вакић, председник Покрајинског већа, са групом функционера. Желе да провере колико има истине у причама да су српске цркве, манастири и свештена лица изложени шиптарској тортури. Црквену страну у овим разговорима заступају игуманија Пећке патријаршије и игуман Високих Дечана.

После разговора, прави се извештај у коме се каже да су представнике власти манастирске старешине обавестиле да нека неодговорна лица повремено праве штету манастирској имовини - секу шуму, ломе надгробна обележја, разбијају стакла на цркви и сијалице, а понекад нешто ситно и украду. Али, да се све то решава уз благовремену интервенцију милиције.

Све се то на крају уобличава у став верске комисије СИВ, а који гласи:
- "На основу изнетог може се закључити да су наводи у представци Светог синода СПЦ преувеличани и да се не ради ни о каквој смишљеној акцији Шиптара према Србима, тим пре што су поједина неодговорна лица правила сличне поступке и према имовини Исламске верске заједнице. Ради илустрације наводимо да је у последње време на Космету опљачкано 14 џамија из којих су украдени разни предмети: ћилими, зидни сатови и друге ствари.

Извршиоци ових крађа су откривени и похватани. Они потичу из редова албанске националности, што доказује да ова лица не воде рачуна које је верске заједнице имовина, већ им је циљ противправно присвајања туђе имовине у своју корист."

 

Објављено 17.1.2008.


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (6)

 

Мучки напад на монахиње

Игуман манастира Високи Дечани Макарије био је огорчен извештајем верске комисије СИВ-а која је у свом закључку констатовала да су приче о угрожености имовине СПЦ и њених свештеника на Космету "преувеличане и да се не ради о некаквој смишљеној акцији Шиптара према Србима". Оно што је Макарија највише разбеснело била је тврдња да је комисија до таквог става дошла и на основу изјава које су дали представници Цркве, дакле, он и игуманија Пећке патријаршије.

У писму Светом синоду (29. јул 1968), Макарије каже да је представницима власти рекао нешто сасвим друго:
- "Илији Вакићу сам казао да је проблем манастирске шуме Високих Дечана актуелан и да је пљачкају безобзирно и безобразно. Објаснио сам му да је Народна милиција немоћна да нам пружи помоћ, иако би хтела. Потврдио сам да је то смишљена акција Шиптара према манастирској имовини. Разговор сам завршио речима да ако и државна комисија усвоји самовољу дечанских Шиптара, да је то - пљачка. Тражио сам заштиту и нисам рекао да она није потребна од власти.

 

 

ГОРЕ НЕГО ПОД ТУРЦИМА

Ранији извештаји управе манастира нису преувеличавани и своје тврдње не могу да оповргнем, јер још нисам полудео.
- "Дана 3. априла 1968. разговарао сам о томе са представницима верске комисије из Приштине. На питање како сам, одговорио сам - горе него у турско време и за време окупације. Чак смо онда били у бољим приликама него у последње две године. За време Турака игумана манастира пратили су турски аскери, а сада се ја морам чувати да ми не пукне из прикрајка. Будите сигурни да са моје стране нема никаквог дволичења и да што кажем могу и смем да напишем, па куд пукло."

У октобру 1968. године Макарије вапије за помоћ:
- "Ми смо овде на великим мукама. Пљачкају нас сваког дана све више и више. Извештавам милицију у Призрену, али слаба помоћ. На имању преполовили су принос крађом. Отимамо што се отети може. Синоћ је један Шиптар ранио милицајца Марковића револвером. Оперисан је и један бубрег му је извађен. Ко зна хоће ли остати у животу.

- "Јуче су напали и једну српску кућу у Стреоцу. Напали су Милутина Мијовића и његова два пунолетна сина. Милутин је добио секиру у главу. Наредили су му да напусти имање, иначе ће га запалити. Опет је почела хајка, као и пре три месеца и ко зна куда ово води. Бојим се за ову моју млађарију, да од страха не побегну. Ја на то и не помишљам, него ћу чекати, па шта Бог и срећа да. Бар ће се причати."

Посебан пик Шиптари су имали на манастир Девич у општини Србица. Све молбе монахиња, упућене властима да их заштите од тираније, остајале су мртво слово на папиру. Иако је Девич, као културно-историјски споменик, био под заштитом државе, Шиптари су овде могли да раде буквално шта хоће. Тукли су монахиње и немилосрдно уништавали манастирску имовину.

 

 

ПОРУКА О СЕОБАМА

Игуманија манастира Девич Параскева са сестрама, 29. августа 1968. обраћа се драматичним апелом патријарху српском Герману:
- "Не можемо, Ваша светости, да живимо од арнаутског зулума. Просто не знамо шта да чинимо ради одбране од терористичких испада житеља суседних села - Лауше, Резала, Војводића, Багале. Нема такорећи дана, а да њихови пастири, и то одрасли момци и људи, не пуштају своју стоку у наше њиве, ливаде, воћњак, виноград. Ми смо их на леп начин молиле и кумиле, али ништа не вреди. Упадају нам на имање, упропашћују баште и усеве, па уз то и прете сестрама и гађају их камењем. Веле: 'Шта нам можете и шта хоћете. Ваше је прошло, селите се одавде!'

- "Кад им стоку ухватимо у штети и затворимо, долазе и насилно обијају наше штале, те одводе своју стоку. Неки чак долазе пред манастир да се препиру с нама око стоке и штете, али са секиром у руци. Пријављујемо све то локалним органима власти, али наше пријаве не изазивају никакве санкције, нити репрекусије, што насилницима улива још већу дозу дрскости и безобзирности.

- "Та дрскост и безобзирност иду чак дотле да су неки од њих, не знамо, нажалост, који, раширили по свеколикој Дреници, па и целој Метохији гласине како су тобоже они, Шиптари, убили и исекли игуманију Параскеву из освете. Та се вест раширила као на крилима ветра. Тако да су многи наши сељани из Пећи, Митровице, Вучитрна, Приштине, Урошевца, Дечана, па и издалека долазили у манастир да се у то увере. Долазила је тим поводом чак и игуманија Февросија из свете Пећке патријаршије.

- "Уопште узевши, имамо утисак да се ту ради о нечем мрачном и злокобном, о систематском терору, чији је циљ изражен речима самих његових неславних актера. А те речи, за нас збиља мрачне и злокобне, прате као рефрен готово сваки од њихових 'подвига'. Оне гласе кратко, али сувише јасно: 'Ово овде није више ваше! Селите се, шта чекате!'.

- "За истину, нису у питању само ретки појединачни испади, већ општа несигурност и насиље. То произлази из тога што исти, или сасвим сличан притисак трпе и сви остали манастири на подручју Косова и Метохије, као и наши верни по градовима, а посебно по селима широм равног Косова и питоме Метохије.

- "Због свега тога, обраћамо се Вашој светости и коленопоклоно молимо да лично и синодски подејствује код компетентних органа више државне власти да ми и наш народ овде добијемо колико-толико заштите од овог већ несносног терора."

 

 

ИСЕЉАВАЊЕ ТРАЈЕ А ТЕРОР НЕ ПРЕСТАЈЕ

Поводом насиља над девичким монахињама, епископ рашко-призренски Павле обраћа се верској комисији Косова и Метохије у којој каже да је очекивао да ће насиље престати после обећања које су дали људи из власти. Али, од тога није било ништа. Шиптари и даље некажњено наносе штету манастирима. Павле своју представку завршава речима:

- "Не можемо да видимо друго до намеру суседа Шиптара да натерају управу манастира Девич да напусти манастир, како би он опустео, а да се земља њима препусти да с њом раде како хоће и шта хоће, пошто у околини манастира нема више ниједне српске куће која би пружила заштиту, јер су се Срби под притиском таквих тешкоћа иселили у централну Србију.

- "Њиховим одласком притисак се повећава у разним видовима. Понајвише, пуштањем стоке у манастирске ливаде и њиве, уништавањем из обести калемова и плодова и нападом на саме калуђерице. То је постигло кулминацију после најновијих друштвених реформи, да ли зато што им оне пружају више смелости да овај манастир поново затворе, присиљавањем монахиња да манастир напусте, а затим да га поново поруше, као што су то учинили за време Другог светског рата, или зато што су осетили да органи безбедности не пружају довољно заштите кажњавањем преступника."

 

Објављено 18.1.2008.


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (7)

 

Јауци без одјека

Можда ниједна српска светиња на Косову и Метохији није претрпела такав зулум као Девич. Како су се Шиптари из околних села односили према овом манастиру, његовој имовини и монахињама, најбоље илуструје потресно казивање игуманије Параскеве. У писму патријарху српском Герману (25. април 1969), она каже:
- Манастир Девич налази се у тзв. Девичкој пустињи. Удаљен је од своје општине Србице пет километара. Имање нам је на пола километра од манастира. Сваке године, поготово с пролећа, имамо трзавице са околним шиптарским селима. Подносили смо жалбе, молбе, пријаве, али све је било узалуд.

Игуманија Параскева овако описује оно што се догодило 4. априла 1969. године:
- Тог дана кренула сам на имање да покажем шта и где ће да се сеје. Могло је бити око поднева, кад сам, окренута леђима, затварала манастирску капију. Тог момента осетила сам јак ударац. Неко ме је иза леђа чворноватим штапом ошинуо по левој руци, јер десну руку немам. Ударац је био толико јак да је моја лева рука само клонула и ја сам се такорећи онесвестила. Почела сам да кукам и запомажем. Али, то нападача није уплашило. И даље ме је ударао по руци, леђима, коленима, а ја нисам имала снаге да се браним. Само сам кукала и викала у помоћ.

 

 

СПАС ОД ВОЈВОДИЋА

Игуманија је имала среће у несрећи. Њене јауке чуо је један човек из Војводића и потрчао да је брани:
- Да није он стигао, син Азема Дељевића из Резала би ме, верујем, убио. Толико ме је немилосрдно и разјарено ударао да ми је та једина рука на више места била раскрвављена. Ударао ме је, затим по грудима, леђима, коленима, по нози, да ме је крв облила. И да сам хтела - нисам могла да се браним.

У том су дотрчале сестре и радник са имања, али док су они стигли нападач је игуманију буквално претукао.
- Мене су - каже мати Параскева, одвели најпре у манастир, а затим лекару. Кад је видео да ја одлазим, син Азема Дељевића насрнуо је на сестре претећи да ће их побити. Оне су, међутим, храбро стале испред њега и рекле: “Хајде, ударај!” Нападач је већ био замахнуо каменом, али га није бацио. Спустио га је поред себе и изгубио се у правцу Резала.

Кад су стигли у Србицу, игуманију су најпре одвезли у станицу милиције. Онако крваву и модру примио је командир, саслушао и наредио да нападача ухапсе.
- Из милиције сам отишла код лекара - каже мати Параскева. - Он ме прегледао, опрао ми крвава места, дао ињекције, руку ми утегао у дашчице и завио. Затим ме је упутио у болницу у Косовској Митровици.

Тамо сам лежала 15 дана. Имала сам високу температуру и страшне болове. Од удараца штапом, плућа су ми била повређена. Добила сам запаљење. Ја сам иначе стари плућни болесник и сада се стање још погоршало.
 

 

ТРЕЋИ ПУТ НАПАДНУТА

Игуманија Параскева истиче да је Народној милицији поднела лекарској уверење о “тежим телесним повредама”. Са своје стране, није предузимала никакве мере. А да ли је милиција, не зна. Рекли су јој да хоће. У писму патријарху Герману, мати Параскева наглашава да то није био први напад на њу и сестринство манастира Девич. Годину дана раније (28. мај 1968), синови оног истог Азема Дељевића из Резала тукли су је штаповима, а затим упали у манастирске просторије. Тражили су да им сестре врате звоно, скинуто са њихове стоке, која је ухваћена у манастирском житу. Игуманија поставља питање:
- “Да ли би у њихове куће неко смео од мушких да уђе? Дошло би до крви, а они слободно улазе. Милиција је предузела мере, али Шиптари кажу да се не плаше милиције, да ће милиционере тужити партијском комитету зато што штите Девич”.

Породица Азема Дељевића на све начине покушала је да отера монахиње из манастира Девич и угаси ову српску светињу. Игуманија Параскева овако то описује:
- Син Азема Дељевића, онај исти који ме је напао 28. маја 1968, напао ме је и 13. јула те године. Пошла сам била на наше ливаде, које су нам радници косили. Кад сам дошла до манастирске воденице, пришао ми је син тог Азема, зграбио ме за руку, заврнуо је и готово сломио. Притрчао је један младић и рекао: “Не, за Бога. Шта то радиш?” Ја сам почела да дозивам наше раднике на ливади, затим сестре у башти и нападач је побегао.

- После три дана - каже Параскева, скренули су ми пажњу да не силазим на имање, јер Шиптари имају намеру да ме убију. Ја сам поднела пријаву, била је милиција из Србице, па су долазили из Приштине, позвали их, говорили, молили, убеђивали да то не раде, да не праве штету, да не досађују сестрама, да своју стоку чувају, да не уништавају наше баште, жито, ливаде, воћњак. Али, ништа није вредело. После тога су ми неки добри домаћини скренули пажњу да ми иста фамилија прети да ће ме убити.

 

 

У ПРИШТИНИ ЖМУРЕ

Мати Параскева је о томе обавестила надлежне у Приштини, а они су је, као и више пута раније, уверавали да нема разлога да се плаши, јер су те информације нетачне.
- Ја не знам шта да чиним, коме да се обратим и кога да молим, јер од свих наших молби и жалби имала сам само штету - каже игуманија. - Онеспособили су ме и последице ћу вући док сам жива. Ја сам, у првом реду, слаба женска страна, друго, инвалид без десне руке, плућни болесник и имам 60 година. Сем руке, сва друга обољења добила сам неуморно радећи, са својим сестрама, на обнови овог великог културно-историјског споменика, који је под заштитом државе и који је био до темеља порушен. Ми смо дошле на згариште и на голо камење, а данас је Девич подигнут и обновљен и има се где доћи.

Своје писмо патријарху Герману, игуманија Параскева завршава:
- Уопште узевши, имамо утисак да се овде ради о нечем мрачном и злокобном, о систематском терору, чији је циљ изражен речима самих њихових неславних актера. А те речи, за нас збиља мрачне и злокобне, прате као рефрен готово сваки њихов “подвиг”.

Оне гласе кратко, али сувише јасно: “Ово овде више није ваше. Селите се, шта чекате!”.

Игуманија Параскева још додаје да су на исти начин насиљу изложени и други српски манастири на Космету, као и православни свет у градовима и, нарочито, селима. И зато моли патријарха Германа да “лично и синодски подејствује код компетентних органа више државне власти да српски народ на Космету добије колико-толико заштиту од овог већ несносног терора.”

 

Објављено 19.1.2008.


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (8)

 

Деца пљују владику

Што је време више пролазило, напади Шиптара на српске цркве и манастире на Космету били су све ћешћи и бруталнији. Описујући шта се све догодило од 1. априла 1968. до 1. априла 1969. епископ рашко-призренски Павле у извештају Светом синоду СПЦ каже:
- У цркви светог Уроша код Неродимља, озиданој од камена, но непокривеној, Шиптари су отворили врата и будаком разбили симс од сиге свугде наоколо. Отворили су цркву у Горњем Неродимљу, ствари разбацали, једну икону уништили, чесму поред цркве срушили. Цркву у Каченику потпуно су упропастили.

Епископ обавештава Синод да су Шиптари исекли три хектара шуме која припада манастиру Девич, а од власти траже да им доделе 17 хектара кестенове шуме манастира Високи Дечани, тврдећи да је то њихова имовина.
- Делегација Шиптара - каже епископ Павле - долазила је до мене тражећи сагласност за то. Отишао сам на лице места и нисам могао да признам да је њихово оно што су бесправно притисли и држали и за време Првог и Другог светског рата. Кад смо видели да власт не спречава Шиптаре да секу шуму манастира Гориоч, решили смо да половину шуме продамо народу и од тог новца живопишемо цркву.

 

 

ПОДИГЛИ ШКОЛУ БЕЗ СПОРАЗУМА СА ЦРКВОМ

Владика Павле затим наводи следеће муке и невоље:
* У селу Рачани код Призрена збор бирача одлучио је да школу подигне на црквеној њиви, поред старе цркве светог Ђорђа из доба цара Душана. И поред притиска представника власти да СПЦ да своју сагласност, она на то није пристала. Школу су ипак подигли, без споразума.

* У селу Мушутиште, на летњег Светог Николу, шиптарска деца напала су жене које су дошле да запале свеће на развалинама цркве. Са повредама и уз кукњаву морале су да се врате необављена посла. Овако нешто у овом селу није се дешавало ни за време прошлог рата, па ни у доба под Турцима. Више свештеника жали се да не могу да прођу кроз села од шиптарске омладине која их напада погрдним речима.

* У манастиру Бинчу, Шиптари су истукли монахињу зато што је бранила манастирско имање. Тог пролећа један Шиптар тешко је изударао игуманију манастира Девич мати Параскеву, а један Циганин муслиман секиром је ранио искушеника манастира Дечани у манастирској шуми. Док је пролазио кроз једно село, из шиптарског дворишта ударен је каменом у главу духовник манастира Гориоч.

* Дана 16. јула 1969. године двојица шиптарских младића, пролазећи поред зграде манастира Девич, понудили су две бомбе деци која су ту чувала стоку. Наговарали су их да бомбе баце на манастирска сена. Кад су то деца одбила, младићи су рекли да ће то они учинити други пут.

 

 

АПЕЛ ДА СЕ ЗАУСТАВИ НАСИЉЕ

Поводом све учесталијих напада на српске манастире и свештенство, епископ Павле се 20. октобра 1969. обраћа комисији за верска питања Косова и Метохије. Моли власт да предузме озбиљне кораке да се претње, насиље и застрашивање зауставе, а изгредници пронађу и казне по закону. Али, као и друге његове представке и ова је остала мртво слово на папиру.

У извештају Синоду (1. април 1970. - 1. април 1971.) епископ Павле констатује да напади на српске жене и децу, свештенике и монахе не јењавају:
- Један општински службеник наређује свештеницима да не смеју да држе беседе на опелима, јер то ни хоџе не чине. Један милиционер прети Србину зато што носи шајкачу. Пита га: “Ко је тај ко их кроји и шије?” Шиптарска школска деца најпогрднијим речима псују крст, цркву, оца и мајку. Кад сам зимус пролазио кроз село Дечани, идући за манастир, из двеју кућа деца ме поздравише са “стари попе”, па ми опсоваше матер. А у једном месту, пролазећи поред деце која су се враћала из школе, једна девојчица ми с леђа пљуну на мантију. То нисам ни приметио, него свештеник који је ишао за мном.

Павле затим указује да се исељавање Срба са Космета и даље повећава:
- То је поразан резултат за наш народ. Ове што су још остали, поред других разлога, на исељавање нагоне и тешкоће око школовања деце. У многим местима због расељавања остало је мање деце, па се српска одељења (школе) због тога затварају. Да децу шаљу далеко, у друго село - не иде. Остаје само двоје: или да их шаљу у шиптарска одељења или да се и они селе.

Епископ Павле 7. новембра 1971. моли Свети архијерејски синод да енергично дејствује код надлежних власти како би се најзад стало на пут све бруталнијем шиптарском терору. Поводи за његов апел били су следећи:
- Дана 12. јула 1971. у селу Бабљак обијена је црква храма Свете тројице. И том приликом однета је чаша од светог причешћа у вредности од 800 динара и ситан новац.
- Дана 13. јула 1971, у селу Штимље, обијена је црква храм светог архангела Михаила и том приликом бонсеком пресечен катанац на улазним вратима.
- Дана 14. јула 1971. обијена је црква храм свете Богородице у Горњем Неродимљу. Том приликом оштећена су улазна врата, сломљен полилеј, однет један бакарни сахан и 20 динара.

 

 

СЕКИРОМ НА ЦРКВУ

У ноћи 18. фебруара 1973. поново је обијена црква у Штимљу. Нападач је користио секиру. Уништио је сто целивајуће иконе и део дубореза на иконостасу. Са часне трпезе у олтару скинуто је све и побацано. Однето 30 динара.

Епископ Павле поново се обраћа комисији за верска питања Космета. Моли је да предузме са своје стране све потребне мере како би се имовина СПЦ сачувала од уништења. У својој представци каже:
“Почињено дело указује да није посреди пљачка, него намерно наношење штете, уништење и скрнављење. Затим, наводи примере нових злодела:

* На цркви у Винарцу код Косовске Митровице, у фебруару 1972. разваљен је кров и у светињу убацивано смеће. Милиција није пронашла кривце. Пошто је храм очишћен, кров и врата поправљени, вандали су га у јуну те године поново демолирали. Скинули су врата и однели их, изломили кандила, свећњаке и столове.

* Разбојници су те године оскрнавили и цркву свете Параскеве у селу Добрчану код Гњилана. Извалили су врата, поразбијали прозоре, уништили завесе, свештеничке одежде и богослужбене књиге. На зиду парохијског дома исписали су пароле увредљиве за Србе.

* На гробљу села Шипоља код Косовске Митровице током лета 1972. група младих Шиптара уништила је 15 надгробних споменика. Исто злодело учињено је на гробљу у Ораховцу и у селу Оптеруши. У селу Ретимљу сви дрвени крстови су поломљени, а на гробовима вршена велика нужда.

 

Објављено 20.1.2008.


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (9)

 

Све жешћи прогон

Као епископ рашко-призренски Павле се није либио да представницима власти у лице каже шта мисли о зулуму који Шиптари врше над српским православним живљем и његовим црквама и манастирима на Космету. На више места о томе сведоче његови извештаји Светом архијерејском синоду СПЦ.

Ево како је 1973. године текао Павлов разговор са председником и секретаром Комисије за верска питања КиМ и председником општине Призрен:
- Разговор је одржан после Божића, а поводом наших многих жалби - каже Павле. - Представници власти нису негирали да се чине штете. Рекли су да се проваљују и краду и приватни станови и џамије и да су у више случајева починиоци тих дела били Албанци. Дакле, сматрају они и преступи које смо ми навели, нису акт уперен против православних, нити је то разлог да се неки од њих селе из Покрајине.

 

ШИПТАРСКИ ТЕРОР ЈЕ ОРГАНИЗОВАН

На те њихове тврдње Павле је одговорио:
- Ја никада нисам тврдио да међу Србима који се из ових крајева селе нема и таквих који одлазе ради боље зараде, бољих радних услова, лакшег школовања деце, итд. Али сам говорио и тврдио да међу Албанцима постоји једно организовано језгро, систематски руковођено вршење притиска и насиља над нашим српским живљем. Никада нисам тврдио да се у томе броју налазе сви Албанци, нити знам колико их ту спада процентуално. Него да их има и да се то осећа у целој мојој епархији, те да поред других наведених разлога, многи Срби због тога напуштају свој крај и селе се.  Павле је нагласио да ти притисци, незаконити и нехумани, највише боле и погађају. Затражио је од власти да учине све што се може како би Срби од тога били заштићени.

У извештајима Светом синоду (од 1973. до 1978. године) епископ Павле детаљно региструје све догађаје везане за Српску православну цркву и православни свет на Космету. Он истиче да је све јачи организовани шиптарски притисак који има за циљ да створи атмосферу несигурности и неминовност исељавања. Албанци Србима отворено прете: - “Селите се, ово није Србија!”

Наводимо неке од драстичних напада које спомиње епископ Павле:
- У Србовцу, Шипољу, Великој Хочи, Ретимљу, Оптеруши, Ораховцу и Жегру Шиптари су оскрнавили многе српске гробове и порушили камене споменике. Дрвени крстови понегде не могу остати ни неколико дана после сахране.

- На гробу Симе Игуманова, великог добротвора Богословије у Призрену, код манастира светог Марка, потпуно је уништена надгробна плоча с натписом.

- Шиптари из села Кабаша, за време Првог светског рата, потпуно су разорили конаке манастира светог Марка. У цркви су уништили иконостас и стари живопис. Ни том приликом нису оставили на миру гроб Симе Игуманова. Његову надгробну плочу су разбили. 

- У новембру 1915. године, на том месту, Шиптари су на превару заробили 60 изгладнелих и изнемоглих српских војника, побили их и побацали с литице у Коришку реку. Овај манастир је био обновљен, али су Шиптари, у Другом светском рату, поново до темеља срушили његове конаке, порушили кров на цркви и у њој уништили све предмете.

 

 

ДВОСТРУКИ АРШИНИ КАЖЊАВАЊА

- После Другог светског рата - каже епископ Павле - само је црква овде обновљена и прекривена бетоном. На други дан Божића (1973), кад је неколико православних верника из села Корише, по обичају,
отишло да се у овој цркви помоли Богу и запали свеће, нашли су врата разваљена, иконостас и двери нагореле. Христова икона на иконостасу (рад у дрвету из једне сентандрејске цркве) била је оштећена секирицом, а Јеванђеље просечено. На три места у цркви паљене су ватре и на њима спаљиване одежде, завесе и књиге. Долазила је Народна милиција, на лице места изашла је и Комисија за верска питања КиМ, али нико није за злодело одговарао. Кривци нису откривени и ухваћени.

Павле каже да власти на Космету имају различите аршине при кажњавању Шиптара и Срба. Позивајући се на текст у приштинском “Јединству” (објављен 27. јула 1972.), он износи случај 17-годишњег српског младића којег су ухватили како руши остатке џамије у Бањској. Њега је суд осудио на годину дана затвора. У образложењу пресуде стоји да се оваква казна изриче “без обзира на малу штету и дотрајалост овога објекта, јер је реч о акту учињеном с намером да се изазове међунационална нетрпељивост и верска мржња”.

- Шиптари - истиче Павле - из године у годину присвајају земљиште манастира Бинча. Један од њих то ради тако што стално помера међу своје њиве. Кад је међу примакао на метар-два од дивље манастирске јабуке, окалемио је и оградио. На упозорење монахиње да ограду уклони, он је одговорио: “Јабука је онога ко је укалемио!”.

 

 

КРАЂА ШУМЕ НОРМАЛНА ПОЈАВА

Онда је монахиња рекла: - “Или макни ограду око јабуке, или јабуку ископај, иначе ћу је посећи!” Али, Шиптар није хтео ни да чује. Насрнуо је на монахињу, гурнуо је низа страну, те се она скотрљала у трње и задобила повреду руке. Нападач је тужен, али до суђења није дошло.

У зиму 1973. године Шиптари су почели да секу шуму манастира Свете тројице код Призрена. Почетком Божићног поста, неколико њих из суседног села одсекли су девет стабала. Настојатељица манастира жалила се месној власти. Власт је затражила имена починилаца. Како настојатељица није знала имена крадљиваца - све се на томе и завршило.

- После три недеље - каже Павле - дођу друга тројица Шиптара из истог села, и усред дана посеку 22 стабла ове шуме. Сестре изађу, седну на стабла и почну да бране манастирску имовину. Један од Шиптара, био је војник на одсуству, гурне једну сестру, други другу, псујући им мајку српску. “Шума је наша!”, рекли су нападачи и отерали дрва. Монахиње су се жалиле надлежним органима. Тражиле су да кривци буду кажњени и штета надокнађена. Али, ништа није било од тога.

 

 

ЗА ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ТРИ ПУТА МАЊЕ СРБА

На Лазареву суботу и Цвети, каже епископ Павле, стигла је нова група Шиптара, посекла више стабала и одвукла их на трактору. У Вучитрну, комшије Шиптари, међу којима је било и просветних радника, заузели су, сваки према својој кући, део црквеног земљишта, оградили га, посадили воће, а ни динар за то нису платили. Црква је покушала на леп начин да намири штету. Узурпатори су пристали да нешто мало надокнаде, али никако то да учине.

На крају свог извештаја за 1977. годину, епископ Павле истиче да се исељавање српског живља са Косова несмањено наставља:
- Кад сам пре 20 година дошао у ову епархију, у Подујеву је било око хиљаду српских домова. Сада их има три пута мање, свега 350.

 

Објављено 21.1.2008.


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (10)

 

Јачи и од Броза

У архиву Светог архијерејског синода СПЦ чувају се извештаји епископа Павла у којима наводи податке о томе шта се догађало у његовој епархији од 1. априла 1978. до 1. априла 1981. године. Издвајамо неколико догађаја за које он сматра да подробно илуструју шиптарски зулум над српским православним живљем на Космету.

* Почетком септембра 1978. непозната лица рушила су камен са зидова воденице манастира Девич. У Доњем Дреновцу код Гњилана 20. октобра 1978. године обијена је црква, из ње однето 300 динара и нешто прилога у натури. Исто се десило у селу Стража, 8. децембра 1978. године. Из тамошње цркве, такође, однето је нешто затеченог новца и прилога. Обе ове провале пријављене су СУП Гњилане. До данас, починиоци нису пронађени.

* Црква у Добротину код Липљана обијена је, 20. септембра 1978. године. Провалник је изломио гвоздене шипке на прозорима и ушао у цркву. Узео је нешто новца што се затекло и прилога. Надлежни свештеник одмах је пријавио провалу станици Народне милиције у Липљану. Међутим, овде су га упутили у Јањево, јер село Добротин припада том рејону. Дежурни милиционер у Јањеву рекао је да нема кога да пошаље на увиђај и упутио је свештеника да то учини Народна милиција у Липљану. У Липљану су остали при своме - то није њихов рејон. Тако се и завршило.

* На терену Архијерејског намесништва приштинског обијено је око десет цркава из којих су однете мање суме затеченог новца и нешто прилога. Није, каже епископ Павле, реч само о провалама из користољубља, него оним које се чине без те намере, једино из жеље да се уништи и напакости. После провале цркве у Дојницама злочинци су разбацали покриваче и црквене ствари, а онда срушили споменик једног покојника.

 

 

КРАДЕ СЕ И СТОКА ИЗ ШТАЛЕ

Епископ Павле је 10. септембра 1979. Светом синоду СПЦ послао копију своје представке упућене Комисији за верска питања КиМ. У њој се каже следеће:
- “Манастиру Гориочу и даље се наносе штете. Краду се манастирске кокошке и усред дана, секу дрва у манастирској шуми. Крајем јула ове године, увече око 20 часова, један албански младић осмелио се да уђе у манастирску шталу. Везао је манастирско магаре и кад је игуман, отац Сава, дошао да обиђе шталу, младић је оца Саву одгурнуо, да је овај пао, а младић побегао.”

* У манастиру Соколица, два непозната лица покушала су да усред дана, из црквеног дворишта, отерају манастирског бика. То се поновило после неколико дана. Онда је, крајем маја, око 14 часова, неко запалио стог манастирског сена (више од хиљаду килограма), које је потпуно изгорело.

* Сестре манастира Девич су се, усмено и писмено, жалиле Скупштини општине Србица и станици милиције у овом месту да им од почетка пролећа, готово сваког дана, чобани из Војводића чине штету, ломе воће и чупају усев у башти. Често отерају манастирске овце даље од манастира, па их помузу, краду јаја и кокошке. Сестре нападају камењем, добацују им непристојне речи и псовке. Шовинистичким изјавама терају их из манастира и овог краја. Кажу: “Ово је наше!”

* Мештани села Клокот желе да подигну цркву, која им је срушена 1947. године. Тада је, за потребе бање Клокот, одузета и црквена порта и око ње земљиште веће од хектара. Црквена општина поднела је молбу да се храм подигне на сеоском земљишту, на месту где је у турско време била црква. Три месеца су чекали и ургирали да добију решење. Како оно није донето, они су почели градњу и без дозволе дотерали готово до крова. Општина им је, међутим, забранила да заврше храм. Жалили су се вишим властима. И ја сам ишао и молио да Скупштина општине пристане да се црква покрије, како би се ти људи задовољили и имали где да врше своје верске обреде.

 

 

НАПАДНУТ И ПАВЛЕ

Епископ Павле наводи више случајева у којима су нападнути православни свештеници и монаси. Камење је летело на њих у околини Косовске Митровице и Вучитрна. На удару су били ђаци Богословије у Призрену. На њих су насрнули ножем и разбијеним флашама. Два ђака добила су посекотине по рукама и леђима. Брутално је испребијан Милутин Тимотијевић, професор призренске Богословије. Поред других озледа, њему је преломљена десна рука.

Није боље прошао ни епископ Павле. Њега је 25. јануара 1977. године, око 17:30 напао албански младић. Притрчао му је на улици, испред хотела “Теранда” у Призрену, ухватио га је за браду и дрско викнуо: “Попе!” После неколико тренутака, исти младић поново је пристигао епископа испред призренске поште и с леђа га ударио у главу. Поводом тешког стања у коме се налазе српске цркве и манастири на Космету, Свети синод СПЦ одлучује да се обрати Извршном већу Скупштине Србије и Извршном већу Косова и Метохије. Помоћ је затражена и од Тита.

У представци председнику државе наводи се:
- “У САП Косово према Српској православној цркви и њеним члановима чине се многи, не само изгреди, него и формални незаконити поступци. Начела слободе, која Устав СФРЈ гарантује свим својим грађанима без обзира на то којој националности и верском убеђењу припадају, сматрамо да треба да буду примењена и према Православној цркви и њеним верницима на Косову, а наиме да се обезбеди слобода живота и сигурности имовине, и онемогући насиље од припадника албанске националности, који су у Покрајини већина.”

 

 

БАХРИ ПРЕЗАУЗЕТ, А ТИТО ПОКОЈНИ

Свети синод СПЦ формирао је делегацију од три члана: епископ рашко-призренски Павле, епископ жички Стефан и епископ нишки Иринеј, која је требало да се састане са Бахријем Оручијем, председником Извршног већа САП Косова и Метохије. У представци, коју су доставили Оручију, тројица епикопа кажу:
- “Највише представништво наше цркве, Свети архијерејски сабор, обратио се писменом представком и председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу док је био жив.

Он је представку примио и у одговору рекао:
- ”Изражавам своје жаљење због поступка који су наведени у Вашем писму, а који представљају повреду Устава СФРЈ. Као председник Југославије учинићу све да се спрече незаконити поступци, те да се обезбеди слободан живот и интегритет свих грађана. Ваше писмо, заједно са мојим гледиштем, о потреби предузимања одлучних мера за заштиту законитотости, доставићу Извршном већу Скупштине СР Србије’.”

До разговора са Бахријем Оручијем није дошло. Председник Извршног већа КиМ имао је преча посла. Преко свог “сеиза” јавио је да је “презаузет”. А и Тито је већ био покојни.

 

Објављено 22.1.2008.


 

КОСОВО ОЧИМА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА (11)

 

Пут посут трњем

У понедељак, 16. марта 1981. године, изгорео је стари конак у светој лаври Пећке патријаршије. Догодило се то у време великих шиптарских демонстрација, које су 11. марта 1981. захватиле готово целу територију АП Косово и Метохија. Запис који је о тој паљевини направио парох Славко Божић налази се у архиву Светог синода СПЦ, где се чувају и извештаји патријарха Павла док је био епископ рашко-призренски.
- Ватра је - каже Божић - захватила око 2.000 квадратних метара конака. Изгореле су све собе и сав намештај, радионице за штрикање, шивење и каширање икона, са комплетним материјалом узетим у рад. У згариште је претворен магацин са фотомонографијама овог манастира (на четири језика), разгледницама, свећама, верским књигама, часописима и вредним сувенирима. Изгорела је зимска капела са богослужбеним књигама. Срећом, спасена је манастирска ризница.

 

 

ПОДМЕТНУТИ ПОЖАР У ЦРКВИ

У службеном саопштењу, које је објављено сутрадан, констатује се да је “пожар, по свему судећи, избио због неисправних електричних инсталација (?!) и непрописно изведених димњака и прикључака за пећи на чврсто гориво”. Касније је електрична инсталација отпала као могући узрок пожара, а вештачењем и другим доказима отпали су и димњаци.

Пожар је избио после поноћи, око 03:30. Манастир је био у дубоком сну. Ватру је прва приметила сестра Харитина. Она је одмах пробудила остале сестре и синђела Дамаскина Давидовића. Настала је права драма. Док су монахиње покушавале да спасавају ствари из патријархове собе и салона, сестра Харитина позвала је ватрогасну службу у Пећи. Ватрогасци су стигли, али у првим колима није било воде, а друга су остала на путу, у квару. Пожар се брзо ширио. Ватра је захватила средњи део конака, удаљен 40 метара од места где је букнуо први пламен.

Око пет часова изјутра, ватрогасци су, коначно, почели ефикасније да делују с неколико цистерни. Она цистерна која баца воду у широком млазу, стигла је тек око 07:30. Тада је ватра већ била захватила нови манастирски конак. Почела је очајна борба за спасавање манастирске ризнице, чија су врата већ била у пламену, а кроз прозор се није могло због јаких гвоздених шарки.

Када је отац Дамаскин крампом разбио камене блокове око прозора и кад су шарке попустиле, у ризницу су ушли храбри спасиоци. Унутра - пакао. Пламен и дим. Жар и врела вода падају са таванице. Ипак су успели да у получасовној борби од ватрене стихије спасу старе рукописе и иконе. На место великог згаришта стигао је епископ рашко-призренски Павле. Пошто је свештенству Пећке патријаршије упутио очинске савете, рекао је: “Храбро хришћанско држање од вас траже Господ Бог и наш српски народ.”

 

 

ОДЛАЗАК СА ОГЊИШТА НАЈВИШЕ ЗБОГ СТРАХА

У извештају Светом синоду (за 1981. годину), епископ Павле овако сумира свој 23-годишњи боравак на Космету:
- Кад сам долазио у Епископију рашко-призренску, знао сам да ме тамо неће дочекати путеви посути цвећем, него разне тешкоће. Кроз 23 године невоља је било доста, али ми се чини да нас веће од оних у прошлој и почетком ове године, нису сустизале. Епископ Павле затим каже:
- Годинама сам молио власти да учине крај застрашивањима, шовинистичким испадима и терору над нашим верницима, свештенством и монасима. Зашто? Зато што то уноси забуну, немир и несигурност, те се наши верници исељавају. Одговорано ми је обично да је то исељавање последица све брже урбанизације, да је у питање економски моменат. На то сам ја истицао, да није зло што људи одлазе за бољим животом - зло је што своја огњишта напуштају под организованим непријатељским притиском.

Властодршци се нису либили да епископу у лице кажу да неке појаве преувеличава. Упозоравали су га да онај ко у појединачним ексцесима види организоване непријатељске нападе на Србе, сигурно је да ствари посматра очима српског шовинисте.

Епископ Павле закључује:
- Од мале је користи што се сада јавно признаје и пише о “организованој непријатељској акцији појединих група са изразито албанско-националистичким и иредентистичким намерама, упереним против слободе, независности и интегритета наше земље”. А ти поступци нису почели сад, нити су стварани за ову прилику.

О стању на Космету, епископ Павле информише Свети синод све до половине 1986. године. Како време пролази његови извештаји су све суморнији. Готово да не прође дан, а да Шиптари не учине православнима неку пакост и зло. Институције АП Косова и Метохије и даље не регаују. У њима су већином Албанци који штите своје сународнике.

 

 

БИЗАРНИ НАПАДИ НА МОНАХИЊЕ

У марту 1983, епископ пише о нападу на монахињу Ану Милошевић, 73-годишњу сестру манастира Гориоч. Њу је 3. марта те 1983. године, око 10 часова, у манастирској кухињи, напао младић Шиптар. Навукао јој мараму на очи и неким старим мантилом омотао главу, а затим је оборио на кревет и покушао да силује. Она се бранила молећи га да је пусти и не мучи, јер би му могла по годинама бити мати или баба. Немоћну старицу спасао је Недељко Зувић из Синаја, који је баш тад наишао.

Каквој су тортури изложене православне монахиње на Космету говори и случај сестре Херувиме Бранковић из манастира Свете тројице. Она је сишла у село Мушотиште, да нешто купи. Док је пролазила поред школе, пристигли су је албански ђаци и почели да је исмејавају. Као срчани болесник гледала је да се што пре одатле удаљи. Али, деца јој нису дала мира. Кад је стигла до продавнице, деца су почела да је гађају камењем. Затим су је оборили, пљували је и цепали јој мантију. Нико није хтео да јој притекне у помоћ.

Свој последњи извештај Светом синоду СПЦ епископ Павле је послао у јуну 1986. године. У њему каже:
- Православни верници, који су 23. јуна 1986. пошли у манастир Свети Марко у Призрену, нашли су врата од цркве поново разваљена. У цркви је пландовала сеоска стока. Очигледно, ни овде нико није тражио новац, нити какву другу материјалну корист. Желео је само да нанесе штету и манастир уништи.


Објављено 23.1.2008.

 

(КРАЈ)