Пошто је на захтјев посланика БС у дневни ред засиједања Народне скуптине Црна Горе 2021. године уврштена и некаква резолуција о Сребреници, а то је објашњено потребом за суочавање са прошлошћу... са сајта „Српска 24“ ћемо пренети податке о злочинима муслимана у Плаву и Гусињи од 1941. до 1945. године који ни данас нијесу расвјетљени, нити је неко због њих одговарао.
Ово се не ради да би уносила зла крв, него да би допринијели обостраном помирењу.
Ратни злочини не застарјевају, што се не би могло рећи за муслиманске, које данас нико не помиње, а представници тога народа потомцима невиних жртава никада се нијесу извинили, нити признали гријехе својих предака.
Представници мањина већ деценијама захтијевају од Срба да се суоче са својом прошлошћу и недјелима које су починили, али ни да зуцну шта су њихови преци радили током Другог свјетског рата.
У Плаву и Гусињу током рата није било четника, али је зато било бали вулнетара и ткз. Муслиманске милиције. Какве су то биле јединице и по чему су остале познате у том крају и након рата можете прочитати у наредних шест дана колико ћемо објавити наставака о њиховом злочинима у том крају.
Аутор је Иван Милошевић, професор из Подгорице.
ЗЛОЧИНИ МУСЛИМАНА И АЛБАНАЦА У ПЛАВУ И ГУСИЊУ 1941-1945... (1)
Националност злочинаца није наведена
Војне јединице ткз. Муслиманске милиције и Бали вулнетари од 1941. до 1945. године у околини Плава и Гусиња побили су око 1.600 Срба. Побијени нијесу били припадници било каквих војних и идеолошких покрета током Другог свјетског рата, већ житељи тога краја којима је једини гријех био што су православни Срби.
Исламски ратници верни Хитлеру
Ткз. Муслиманска милиција и Бали вулнетари су биле фашистичке јединице муслимана и Албанаца који су се након слома Краљевине Југославије и под покровитељством Италије залагали за Велику Албанију. У саставу тих јединица већином су били муслимани и Албанци из Плава и Гусиња.
О овим злочинима данас се у Црној Гори мало зна и у уџбеницима о томе нема ни слова, а као сарадници окупатора једино се помињу четници. За злочине о којима говоримо званична црногорска историографија тврди да су их починили припадници злогласне СС дивизије Скендербег, али се не наводи да су у њиховом саставу били домаћи муслимани и Албанци (национална припаднос злочинаца).
Муслимански и албански интелектуалци у Црној Гори и након 75 година од злочина који су током Другог свјетског рата починили њихови сународници ћуте, али зато надугачко набрајају све злочине које је је њихов народ претрпио од четника.
Не умањујемо значај било којег злочина, па ма са које стране долазио, а овим текстом не желимо ни да заузимамо нечију страну и прекопавамо по гробовима и бројимо ко је више невиних цивила побио.
Међутим, мислимо да је дошло вријеме да се и наша браћа муслимани и Албанци осврну иза себе и прихвате да током претходних седамдесетак година нијесу само они били жртве, како често себе приказују, већ да су и њихови припадници окрвавили руке убијајући невине људе само због тога што су били припадници другог народа и вјере. Такође, мислимо да је вријеме лажног братства и јединства прошло и да се неко и међу муслиманима и Албанцима мора огласити поводом злочина у Плаву и Гусињу, јер једино истина о свему ономе што се тих несрећних година дешавало у Црној Гори може бити љековита и научити нас да никада више због туђих интереса или историјских неправди кренемо једни на друге.
Неки од потомака побијених Срба, као и истраживачи о злочинима над православним живљем у Плаву и Гусињу, најавили су и подизање оптужнице против ратних злочинаца. Истина нико од њих није међу живима, али одлуком суда и утврђивањем истине о почињеним убиствима могли би се барем порушити њихови споменици који се данас налазе у Плаву и Гусињу. Они су најавили су да ће ускоро покренути судски процес како би се саопштила истина о свему што се над православнима дешавало у Плаву и Гусињу док је тим крајем ратних година владала ткз. Муслиманска милиција и Бали Вулнетари.
О овој теми прије четири године обимну књигу „Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу од 1941. До 1945.“објавио је Предраг Т. Шћепановић, историчар из Колашина. Ова књига стидљиво је представљена у црногорској јавности, а од званичних дворских историчара једноставно је прећутана. На страницама те књиге налази се списак од 1.600 Срба које су током четири године у Плаву и Гусињу свирепо убили припадници ткз. Муслиманске милиције и Бали вулнетарија.
Прва жртва несрећног рата и вјековне мржње неправославног живља према Србима у поменутој области је Анђа Аџић, која је у Плаву нестала још у мају 1941. године. Друга жртва био је Саво Рајковић кога су муслиманске и албанске јединице убили у јулу 1941. године на Малом Виситору. Злочини над православним становништвом учестали су након јулског устанка, јер велика већина муслимана и Албанаца из Плава и Гусиња нијесу благонаклоно гледали на побуну против италијанског окупатора, јер су се одмах након капитулације Краљевине Југославије ставили у службу Италијана.
То и не чуди када се зна да је муслимански и албански живаљ Плава и Гусиња са муком и под великим притиском прихватио црногорску власт након балканских ратова. Отпор започет у то вријеме трајао је све до до слома Краљевине Југославије и није тајна да су та два народа Италијане, али и усташе, третирали као ослободиоце од мрског "црногорско-србијанског државног ланца".
Објављено: 11. мај 2021.
ЗЛОЧИНИ МУСЛИМАНА И АЛБАНАЦА У ПЛАВУ И ГУСИЊУ 1941-1945... (2)
Монструми постали чланови Партије
Предраг Шћепановић биљежи да су након 13-јулског устанка прве жртве ткз. Муслиманске милиције и Бали вулнетарија били Ђорђије Антовић и Милић Дашић. Антовић је био трговац. Они су убијени 17. јула у Плаву, а по изјавама свједока који се чувају у Архиву Републике Србије, они су били везани конопцем, а потом су им по по тврдњама очевидаца „на живима кидали месо, док су у највећим мукама умирали“.
Ни дјеца нијесу била поштеђена, па су у Плаву првих дана након 13. јула 1941. године убијена два дјечака и два брата: Голуб и Крунислав Божовић. Након њих на страницама Шћепановићевог трагичног свједочанства налази се списак са преко 1.500 имена убијених Срба и прецизним подацима ко је и када те злочине урадио. Имена џелата до сада у црногорком правосуђу никада нијесу истражена и поводом тога није донешена ниједна пресуда иако су одмах након рата организована испитивања очевидаца, а тадашња Комисија за истраживање злочина донијела је и пресуде о томе.
Плавски логор - албански казамат за Србе
Ипак, брзо се на све то заборавило, па је остало забиљежено да су у Плаву и Гусињу након 1945. године злогласни припадници ткз. Муслиманске милиције и Бали вулнетарија слободно шетали градом, а неки су постали чланови Комунистичке Партије Југославије. Они који су препознали злочинце и пријавили их тадашњим властима завршавали су као државни непријатељи.
Због братства и јединства Срби су још једном морали да ћуте о злочинима својих комшија и војника ткз. Муслиманске милиције и Бали вулнетарија, док су са друге стране четници проглашени издајницима и сарадницима окупатора, а њихова егзекуција по кратком поступку започета у Словенији наставила се у Србији, а потом се приширила и у иностранству.
Како тада тако и данас због међунационалног склада злочини у Плаву и Гусињу се не помињу, али су зато муслимани на Буковици и осталим несумњиво почињеним злочинима над њиховим сународницима исплели ореол жртве и народа којем се генерације и генерације православних у Црној Гори морају извињавати. Муслимани се за крваве ратне године у Плаву и Гусињу никада никоме нијесу извинули, нити одговарали.
Далеко би нас одвело набрајање и осталих православних и српских жртава у Плаву и Гусињу. Сурове егзекуције нијесу јењавале како је рат одмицао. Напротив, биле су све чешће и кулминирале су у Велици и Мурину крајем љета 1944. године када је само у једном дану у том крају, како кажу историјски и остали архиви, убијено 750 Срба, међу којима је било и 120-оро дјеце.
-Комунисти за главног кривца ових злочина не оптужују комшије из Плава и Гусиња, него пребацују лопту на косовско- метохијске балисте. Јесу и они учествовали у покољу, али главни кривци су Плавогусињска и Бихорска муслиманска квинслишка милиција и вулнетари на челу са Османом Растодером, Саитом Шахмановићем, Шемсом и Ризом Феровићем и Саљом Никочевићем – пише Шћепановић.
Објављено: 13. мај 2021.
ЗЛОЧИНИ МУСЛИМАНА И АЛБАНАЦА У ПЛАВУ И ГУСИЊУ 1941-1945... (3)
Феровић и Растодер се истакакли у злодјелима
Осман Растодер је вјероватно најистакнутија личност у Плаву и Гусињу током Другог свјетског рата. За муслимане он је несумњиво национали херој што свједочи и намјера гусињских главара да прије неколико година једну улицу у том граду назове његовим именом.
Предраг Шћепановић о Осману Растодеру саопштава другачије податке. Осман је рођен 1882. године у Петњици, а након школовања 1929. године постављен је као имам и матичар у Петњици. На састанку мулсимана у Петњици 20. јуна 1941. године изабран је за војног команданта ткз. Муслиманске милиције.
- У вријеме јулског устанка 1941. године (исламски) хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народне побуне у беранском срезу. Он је организовао бројне нападе на територију беранског краја ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва, највише Срба.
Осман Растодер - крваве руке до рамена
У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. У злочинима Растодер се посебно истакао 28. јула 1944. године када су припадници немачке злогласне „Принц Еуген“ и албанске „Скендербег“ дивизије и њихове вјерне слуге из ткз. Муслиманске милиције само за два сата у селима Горњој Ржаници и Велици заклали, спалили и убили преко 750 жена, дјеце и стараца. При крају рата се склања у Дреницу, гдје води борбу против партизана, а новембра 1945. враћа се у родни крај. Југославенска тајна полиција ОЗНА га је убила јануара 1946. као одметника нове власти - наводи Шћепановић.
И биографија Шемса Феровића, рођеног Плављанина и предсједника плавске општине од 1937.године, не заостаје за Растодеровом. Феровић је са својим братом од стрица Ризом и Саљом Никочевићем, 1941. године формирао Главни штаб одбране, затим чете добровољаца – вулнетара (фашистичке албанске милиције).
- Остао је упамћен по томе што је у јулу 1941. године организовао убиство 38 Срба у Плаву. Он је на плавском гробљу ножем распорио свога кума Мирка Прашчевића из Брезојевице и свога побратима Млађа Дашића. Шемсо и Ризо су по злу познати Феровићи. У Плаву и Гусињу починили су много свирепих злочина над православним Србима, а међу најодговорнијима су за јулске злочине у Велици.
Земаљска комисија за утврђивање злочина ФНРЈ ставила им је на терет „паљевине, пљачке, туче, силовања и интернације“ за 318 оштећених и то по изјавама 900 свједока из Полимља и Велике .Крајем рата, средином новембра 1944. побјегао је у Албанију гдје извршио самоубиство – пише Шћепановић.
Злочини, кажу, не застарјевају. Само се прећуткују или потискују и тако оптерећују нове генерације. Да би и они постали нормални људи потребно им је објаснити шта је некада било и шта су њихови преци радили и какви су били. То, наравно, не важи само за муслимане и злочине о којима смо напријед писали, већ и за Србе и све остале народе у Црној Гори.
Овога пута писали смо о томе како су муслимани током Другог свјетског рата оковани мржњом кренули на своје комшије и браћу друге нације и вјере. Нијесмо то урадили да би муслимане извели на стуб срама, већ да бисмо себе и њих спасили од наших историјских, идеолошких и осталих подјела. Њих треба закопати дубоко под земљом, али не тако што ће се они прећутати и потиснути из колективне свијести једнога народа.
Напротив, да би се та свијест окренула будућности између осталога ваља размрсити и чвор злочина над Србима у Плаву и Гусињу. У Црној Гори за сада то нико не помишља да уради, а овај текст је подстрек да се тако нешто деси и да коначно опростимо једни другима и почнемо да живимо као сав остали нормалан свијет. Под условом да таквог живота игдје има свијету, а чврсто вјерујемо да има.
Објављено: 14. мај 2021.
ЗЛОЧИНИ МУСЛИМАНА И АЛБАНАЦА У ПЛАВУ И ГУСИЊУ 1941-1945... (4)
Амнестирани за крваве покоље
И док је недавно у околини Берана подигнута права медијска и остала хајка због подизања споменика Пуниши Рачићу, па је спомен-плоча посвећена овом бившем народном посланику, морала да се уклони због онога што је Пуниша Рачић 1927. године урадио у парламенту Краљевине Југодлавије, када је убио два хрватска посланика, у околини Плава и Гусиња подигнута су обиљежја муслиманским злочинцима. Њих нико не дира и локалне власти су допустиле њихово подизање иако се ради о људима који су окрвававили руке током Другог свјетског рата у Плаву и Гусињу, када су лично убијали Србе, а потом и учествовали у колективном покољу у Велици.
Историчар Предраг Т. Шћепановић уступио је „Слободи“ неколико слика споменика муслиманских злочинаца који се данас налазе у Плаву и Гусињу.
Нововић (Х)Алил (1915-2001) из Горње Ржанице. Крволок и пљачкаш, учествовао у клању дјеце и жена у селу Велика 28. јула 1944. године. Као такав, помиње се у роману Вељка Мијовића "Црни вјетар" стр. 201. Пред Окружним судом у Бијелом Пољу 1946. године вођен је поступак против Алила Нововића. Осуђен на смртну казну која је касније замијењена временском казном.
Смртне казне су га спасили комунистички првоборци: генерал Мирко Крџић и Божидар-Бодо Зоговић, носилац партизанске Споменице, јер их је Халил у рату спасио сигурне смрти. Одлежао је само девет година затвора.
Нововић Ујканов Мујо (1912-1975) такође из Горње Ржанице. Овај злочинац је припадао албанским вулнетарима. Учествовао у офанзиви на ослобођену територију на сектору Мурино - Андријевица 21. октобра 1943. године под командом Шемса Феровића и Саља Никочевића која је палила куће, пљачкала и убијала недужно српско становништво. Суђено му 1945. године.
Умро и сахрањен у породичном гробљу у Горњој Ржаници. Упркос противљењу православног становништва да се овом злочинцу не подиже споменик, власти су то дозволиле. Неким злочинцима су подигнути надгробни споменици у Плаво-гусињском крају.
Кукић Хасанов Рама (1919-2001), рођен у Крушеву општина Гусиње. На споменику пише Рам Х. Кукај. Поријеклом из племена Климента (Албанија), а даљом старином високог племићког поријекла од Љубибратића из Требиња (Херцеговина). Потомци Рама Кукића су свом предку подигли споменик у природној величини и поарбанашили га, назвавши га Рам Кукај, ставивши на његовом споменику албански државни грб.
У Ватре с Комова је уписан као партизански Борац Андријевичког среза под именом Кукић Х. Рамо. Послије ослобођења, 1946, код Окружног суда у Бијелом Пољу, вођен је судски поступак још против Зумбера Кукића, Садрије Кукића и Кукић Зећира Муфтар Рама Кукић, као припадник муслиманске фашистичке милиције заједно са Јонузом Ахметовим Кадрићем убили супрофесора Драга Стијовића у Сутјесци код Андријевице 21. јануара 1944. године.
Раму Кукићу, ратном злочинцу, потомци су подигли надгробни споменик у природној величини као да је народни херој...
Објављено: 15. мај 2021.
ЗЛОЧИНИ МУСЛИМАНА И АЛБАНАЦА У ПЛАВУ И ГУСИЊУ 1941-1945... (5)
Браћа Дрешевић као Вермархтови љубимци
Историчар Предраг Т. Шћепановић и након објављивања књиге наставио је да истражује злочине муслимана над Србима и њиховом судбином након рата. У овом наставку преносимо причу о браћи Деку и Бику Дрешевићу.
Дрешевић Џамаилов Дервиш - Деко (1907-1981) из села Глоговика (Нови Пазар). Дрешевићи у Новом Пазару су дошли из Глоговика 1941. године. Припадају племену Климентима који су се из Албаније доселили у Глоговик (Пештер) као католици. Иначе, раније је речено да су Клименте (Кељменди) поријеклом Љубибратићи из Требиња. Као припадник СС дивизије Деко Дрешевић, крволок и пљачкаш, заједно са својим братом Биком и његовом Шуц-полицијом, учествовао је у клању дјеце и жена у Велици 28. јула 1944. године.
Дрешевић Џемаилов Хабиб - Бико (1910-1987) из села Глоговика (Нови Пазар). Муслимански „хисторичари“ Харун Црновршанин и Нуро Садиковић у књизи „Синови Санџака“ (објављено 2007. године на стр. 377), пишу да су браћа Бико и Деко „били најсветлији ликови одбране овога града.
Они пишу да због „моралне обавезе према истини и читаоцима“, истичу „припадност браће Дрешевић њемачкој формацији Шуц-полицији“, циљ је „да се истакне способност коју су браћа Дрешевићи показали када су добивену војну силу (па макар и од Њемаца) искористили за заштиту муслиманског народа од наводног четничког истребљења.
Тако још сазнајемо да је за браћу Дрешевић новопазарска чаршија чула у јесен 1940. године када су због туче са жандармима били ухапшени и када су након краћег времена, побјегли из затвора у комите. Предали су се новим властима маја 1941. године.
Пошто се истакао у одбрани Новог Пазара Њемци су га поставили крајем 1943. године за комаданта Шуц-полиције, групе од 120 војника. Даље сазнајемо, током борби за Нови Пазар Дрешевићи су били немилосрдни према заробљеним четницима. Шта су урадили са њима описује Мирко Ћуковић:
- „Људи из групе Бика Дрешевића долазили су од Газилара до Јошанице носећи људске (четничке) главе на бајонетима. Пронели су их улицама града, нарочито у којима су становали Срби и затим их бацали на ђубриште команде жандармерије.“
На крају сазнајемо да су Бикови шуцковци водили борбе против 7. црногорске бригаде ПОЈ и њеног партизанског батаљона „Будо Томовић“ у шумама Јарута код Сјенице.
Послије рата успјели су да побјегну преко Космета и Македоније и Грчке за Турску. Живјели су у Адапазару гдје су браћа Дрешевић држали кафану. Још сазнајемо да је Тито, приликом посјете Турској 1952. године лично тражио од турских власти у Анкари да пази на кретање браће Дрешевић. Бико је учесник Кореанског рата (који је завршен 1953. године) и као комадант Турског одреда, успио је са својим војницима да преведе на исламску вјеру један број Кореанаца. Из тог рата се вратио са чином капетана.
Из чувеног романа Вељка Мијовића, књижевника из Берана, сазнајемо да је Бико Дрешевић као припадник немачке СС дивизије био крволок и пљачкаш и да је учествовао у клању дјеце и жена у Велици 1944. године. Учествовао је у страшном злочину драња малог Томислава Вучетића. Како онда разумјети писање Х. Црновршанина и Н. Садиковића, да ових 120 муслимана није ушло у састав Шуц-полиције што су волели Њемце и њихову војску, „већ што су у томе видјели прилику да се докопају оружја и могућности да бране свој народ и околину...“.
Објављено: 16. мај 2021.
ЗЛОЧИНИ МУСЛИМАНА И АЛБАНАЦА У ПЛАВУ И ГУСИЊУ 1941-1945... (6)
Сјећање на Велички покољ
Прије годину дана разговарао сам са Љубом Пауновићем из Удружења „Клуб Велика“. Повод је била годишњица злочина у Велици, али мислим да је и данас његово мишљење актуелно и овим текстом завршавам серију чланака о злочинима муслимана и Албанаца у Плаву и Гусињу од 1941. до 1945. године. Понављам да они нијесу објављени због нечије освете или не дај Боже прогона, али они који деценијама траже од Срба да се суоче са својим гријесима, морају да окају и признају и своја недјела.
* Ваше Удружење биће и овог 28. јула активно у обиљежавању геноцида у Велици, када су на дан Св. Кирика и Јулите 1944. године нацисти и злочинци из ткз. Муслиманске милиције из Плава, Гусиња и Петњице и са Космета убили више од 500 православних Срба. Какав је програм обиљежавања?
- Тако је... Сваког 28. јула, у знак сјећања на невино страдале жртве геноцида у Велици, одржава се Велики народни сабор код цркве Св. Кирика и Јулите, који сваке године организује неко од величких братстава – по благослову епископа Будимљанско-никшићке епархије, господина Јоаникија. Домаћин овогодишњег Сабора је братство Микић. Након Литургије, биће приређен пригодан културни програм. Том Дану сјећања посебан „печат“ даје Завичајно удружење „Клуб Велика“ још од оснивања 2012. године – првенствено подизањем свијести о монструозности овог злочина, развијањем културе сјећања и то кроз медијске наступе и организовање пратећих садржаја.
Тако смо 2015. године упутили писмо Влади Црне Горе да формира стручну државну комисију са задатком да се утврди тачан број жртава геноцида и које су јединице учествовале у погрому величке нејачи 28. јула 1944. Као и да се расвијетли мотив тог злочина, који је по монструозности међу најтежим на простору бивше Југославије. Истовремено смо од локалне власти затражили да у општини Плав 28. јул прогласи за Дан сјећања на жртве злочина у Велици. Али, до данас нијесмо добили одговоре.
Такође, поводом 70 година од геноцида у Велици смо 2014. са Епархијом Будимљанско-никшићком организовали округли сто о геноциду у Велици, а ове године приредићемо, 27. до 29. јула у Величкој библиотеци, мултимедијалну изложбу под радним насловом „Геноцид у Велици – очима нациста“. На изложби ће, по благослову Владике Јоаникија, бити подијељена Радна свеска – списак жртава геноцида, коју сам припремио по задужењу „Тима за утврђивање истине о геноциду 28. јула 1944. године“, којег је основао Клуб Велика.
Тај радни материјал биће подијељен представницима свих братстава, са задатком да у року од године провјере – пречисте, допуне или исправе постојеће податке о страдалима, како бисмо дошли до што тачнијег броја жртава. Наглашавам да није тренутак да се лицитира са бројем жртава, али морам истаћи да је према подацима до којих је Тим дошао број жртава далеко већи од оног до сада прихваћеног, који се налази на руинираном споменику код Величке школе и Цркве, а на којем према уклесаним ријечима Михаила Лалића стоји да је страдало 428 жена, дјеце и стараца.
Ми из Клуба Велика и Тима који се бави Величком погрому, скрећемо пажњу свима који говоре о томе, да су геноцид у Велици, Горњој Ржаници и муринским селима починили припадници регуларних нацистичких тј. њемачких СС јединица, по добијеном наређењу од њемачке команде. Конкретно, то је извршила борбена група „Е“ СС дивизије Скендербег, која је у том тренутку била под заједничком командом са СС дивизијом Принц Еуген.
Борбена група „Е“ била је састављена од Шиптара са територије тадашње велике Албаније – Косова и Метохије, Албаније и Црне Горе. Поред регуларних њемачких јединица у извршењу овог злочина учествовале су својевољно и паравојне, односно вулнетарске јединице. Наиме, неколико дана прије геноцида, тачније од 20. јула 1944. борбена група „Е“ је попуњена са припадницима злогласне милиције, коју су чинили екстремисти из Плава, Гусиња, Петњице и Косова и Метохије.
* Ангажовали сте и тимове за истраживање тога злочина. Да ли су они дошли до неких нових вриједних података?
- Тим за утврђивање истине о геноциду 28. јула 1944. године у Велици, као што сам рекао, основало је наше Удружење Клуб Велика. Званично је почео рад 2014. – на 70-то годишњицу овог ужасног злочина. До сада смо направили велики број контаката са релевантним организацијама из окружења, али и из Америке, Немачке и Русије. Успоставили смо и неке чвршће форме сарадње са неким организацијама и институцијама, као што је Музеј жртава геноцида у Београду и неким удружењима која се баве темом геноцида, а имамо добре контакте и са јеврејским организацијама.
Нажалост, још немамо никакву сарадњу са нашом државом и нашом општином, која би нам била драгоцјена и неопходна, и која би олакшала приступ многим архивама. Знамо да су послијератне власти организовале неколико комисија, које су прикупљале податке о овом злочину, али су сви ти материјали завршили као архивска грађа УДБЕ, којој ми као НВО немамо приступ.
И поред тога, дошли смо до изузетних информација, као и великог броја архивског материјала, чији смо дио припремили и одштампали у форми двије радне свеске. Прва радна свеска садржи расположиве податке о жртвама геноцида. У другој свесци су прикупљена свједочења и изјаве дате послијератним комисијама. Наравно, радимо и на трећој – кључној свесци са подацима о узроцима овог злочина и која ће нам дати и многе друге одговоре, а који се због пронађеног архивског материјала, неће многима допасти.
* Колико се по вашем мишљењу злочин у Велици гура у страну и о њему недовољно прича, посебно у Црној Гори? Да ли имате неку помоћ државе Црне Горе или Србије у истраживању тога злочина?
- Нажалост, наш Тим за сада нема никакву материјалну помоћ, што отежава и прилично успорава наш рад, који је заснован на ентузијазму и личним средствима. Свака помоћ раду овог Тима дошла је личним и приватним контактом и услиједила је након наше молбе и инсистирања, да не кажем досађивањем да нам се дозволи приступ одређеној архиви.
Када је у питању, како сте формулисали, гурање у страну овог злочина, то је друга ствар за коју вам могу недвосмислено одговорити са „ДА“.
ДА – у Велици се догодио злочин са свим елементима геноцида.
ДА – тај злочин је деценијама прикриван. То „гурање у страну“ догађа се, на жалост, и данас.
Скривање, судско непроцесуирање, слобода за извршиоце злочина (према нама доступним о информацијама НИКАДА НИКО НИЈЕ одговарао за овај злочин,шта више, многи злочинци су завршавали као истакнути партијски и државни представници итд. ) теме су наше треће свеске, која ће бити догодине штампана. Присила власти, која је „тјерала“ преживјеле да и у својој кући шапућу о смрти најближих, па све до данашњих дана када се на наше молбе нико не оглашава, дио је истог сценарија – да се понашамо као да се ништа није догодило и да „треба гледати у будућност“.
Да се разумијемо, и ми смо за заједничку будућност са свим другим народима, али тражимо поштовање за наше невине жртве. Наше ране не могу бити зацијељене док се не расвијетли сваки сегмент Величке трагедије.
На крају, уз захвалност Вама на интересовању за ову тему, желим да поручим читаоцима вашег портала и осталој јавности да Удружење Клуб Велика неће посустати све док се не расвијетли сваки сегмент геноцида у Велици. Једноставно, ми немамо право да од тога одустанемо и, зато, користим и овај разговор да позовем све људе који било шта знају о овом злочину да нам се јаве и допринесу његовом расвјетљавању.
(Крај)