У 91. емисији Разбуђивање гостовао је Ђорђе Вукмировић из Лознице, историчар и аутор књиге "Од слободе до стратишта".
Ђорђе Вукмировић је рођен 1989. у Лозници, где се школовао до краја гимназије. Потом је прешао у Београд на Философски факултет где је дипломирао код проф. Мире Радојевић, на катедри за Националну историју. Пре неколико година вратио се у родни крај, где ради као наставник историје.
У емисији Разбуђивање Вукмировић је причао о бурном лету и крвавој јесени 1941. у рејону Јадра, односно Мачве и горњег дела Подриња. Овај крај је вазда био устанички и слободарски у ранијим епохама, што сведочи Чокешина, Мишар, Гучево, Ново Село, Мачвански Прњавор, Мачков камен...итд.
Наиме, након Априлског рата и слома Краљевине Југославије, када су Силе Осовине окупирале и раскомадале нашу отаџбину, немачка власт у окупираној Србији је прокламовала правило да треба "убити 100 Срба за једног убијеног Немца, а 50 Срба убити за једног рањеног Немца". Током августа и почетком септембра1941. устаници у јадарско-мачванском крају су почели са ослобађањем од германских окупатора. Иако је послератна комунистичка историографија покушала системом репресије да умањи значај потпуковника Веселина Мисите око ослобађања Лознице (тада је и погинуо), тамошњи народ врло добро зна шта је права истина.
Ђорђе Вукмировић се осврнуо на период прве ратне године када је дошло више пута до заједничког деловања устаника, који су се касније поделили на четнике и партизане. Они су успешно деловали у више акција, али су се удаљили због идеолошких супротности. Такође, Вукморовић наводи чињеницу да су Хрвати и муслимани у одорама наци-фашистичих формација НДХ прелазили реку Дрину те клали нејач: старце, жене и децу у овом крају...слично као што је рађено и четврт века раније, у Првом светском рату, само као аустроугарски бојовници.
У нашем колективном памћењу и образовном систему неправедно је скрајнут и замрачен злочин у Драгинцу најкрвавије масовно злодело које су немачке ратне јединице почетком Другог светског рата починиле над цивилним становништвом, кршећи све могуће конвенције о рату и човечности. Средином октобра 1941. спроводећи одлуке и наређења немачког генерала Франца Бемеа, из Француске је циљано доведена злогласна 342. дивизија, која је била програмирана да убија све редом без икаквих питања, како наводи Вукмировић.
Прво су у Шабцу оставили крваве трагове, па су се спустили до лозничке општине, где су започели зверска убиства србског народа. Вукмировић наводи у емисији да је Драгиначка трагедија најстрашнија у окупираној Србији јер је за четири октобрарска дана 1941. убијено 305 малишана, млађи од 10 година. Овде су убијана и деца у колевкама.
О овим ужасима невиђених размера у Драгинцу постоје неколико врло сличних сведочанстава који се налазе у музејима и архивама Лознице и Шабца.
Вукмировић је навео пример жене Савке која је тада изубила мужа и три сина. Њена трагедија буквално показује сву бестијалност и умоболност нацистичке идеологије, али и варваризма немачких војника у Другом светском рату. Села око Драгинца су спаљивана, где су после проласка СС дивизије остајали пустош и згаришта.
Брозов режим је слабо помињао Драгиначку трагедију, али је ипак дозволио један споменик 1961. где је наведено да је било 2.950 жртава. Вукмировић у својој књизи је нешто мање успео да попише, иако сматра да је тај број жртава далеко већи. Тим пре што је у селима око Драгница: Цикоте, Церјак, Симино Брдо, Горње Недељице, Јаребице било неколико стотина избеглица из Босне, који су побегли од усташког ножа. За њих није било јасних потврда о идентитету.
Промоција ове књиге у Лозници је средином октобра 2021. изазвала невиђену пажњу, када је великој сали Вуковог дома културе било преко 400 људи, а 200 их је стајало напољу. Био је то један од најуспешнихих момената у Вукмировићевом академском раду и педагошкој каријери.
Иако за сада не постоји интересовање филмских радника за ову тему, Ђорђе стоји на располагању, јер његова књига може да буде одличан сценарио за документарно-играни филм, који би био успешан стуб наше културе памћења.