У 69. емисији Разбуђивање гостовао је Стево Лапчевић, политиколог и истраживач
Стево Лапчевић је Србин који је рођен 1985. године у Сремској Митровици. Студије историје је дипломирао у Београду на Филозофском факултету 2009. године. Последњих година је запослен у митровачком Музеју Срема.
У емисији Разбуђивање, тему страдања Срба током Другог светског рата, Лапчевић је отворио са стварањем Краљевине СХС 1918. где је навео како је Срем неколико година био под надлежности Загреба, односно покрајине Хрватска и Славонија. Током 1924-1926 дошло је до жестоких обрачуна између Хрвата и Срба у Сремској Митровици, где је чак и Жандармерија морала да смирује страсти. Свештеници Римокатоличке цркве су подржавале идеју о "Хрватском Срему".
Крајем августа 1939. југославенска Влада Цветковић-Мачек је услед бојазни од инвазије Трећег Рајха пристала на територијалне уступке, где су вуковарска, винковачка, илочка и шидска општина угуране у састав Бановине Хрватске. Лапчевић наводи да је то била изнуђена одлука због страха од Вермархта, јер је Адолф Хитлер већ почео са својим освајачким походима. Срби у Западном Срему су имали оштре протесте и жалили су се званичном Београду који се оглушио о њихове захтеве.
Априла 1941. Силе Осовине врше агресију и комадање југославенског краљевства у року од неколико дана. Отпор је био слабашан и недовољан, највише због издајства и дезертерства Хрвата, Словенаца и муслимана. Цели Срем је тада ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, на чијем челу су били: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. НДХ је била чедо Ватикана и директиве, као и логистику је добијала од Римске курије.
За само три недеље у Срему је успостављена администрација НДХ и почело је са рацијама, односно масовним хапшењима и киднаповањима. Адвокат др Петар Гвоздић, вођа локалног одбора ХСС је постављен за градоначелника, он је уствари био носилац етничког чишћења и страшног терора који се одвијао у таласима.
Први лов на Србе је био 28. априла 1941. у Вуковару, касније се наставља у Митровици, Руми, Винковцима...итд. Митровица постаје Хрватска Митровица и добија концентрациони логор. Фрушка Гора је током четири године пружала уточиште многим родољубима и герилцима. Зато су хрватски фашисти вршили освете над невиним цивилима.
Лето 1942. у Срему било је више него крваво јер су оружане снаге НДХ починиле серију покоља, а један од главних покретача тог Крвавог таласа је био Виктор Томић, велики србомрзац и крволок односно један од Павелићевих поверљивих особа. Како Лапчевић наводи Томић је био део усташке елите и командант Поглавниковог тјелесног здруга. У његовој акцији је убијено око 10.000 Срба за три недеље.
Митровчани су такође одвођени у конц. логоре, прво у Госпић-Јадовно-Паг, касније у Јасеновац. Такође, убијани су на стратишту Дудик.
У Срему су се први на удару нашли Солунци, чланови Соколских друштава, свештеници СПЦ, имућни трговци... јер се очекивало да они могу да поведу покрет отпора. Ћирилица је као и у осталим деловима НДХ забрањена.
Стево Лапчевић наводи и податак да је број Фолксдојчера тј. Дунавских Немаца у Срему, након Априлског рата, што се тиче геноцидне политике био занемарив, већ да су етничко чишћење радили суштински Хрвати. Тачније у Архиву АП Војводине се дошло до податка од најмање 42.000 жртава, од чега су 95% били србске националности.
Место које је претрпело највеће губитке у Срему током Другог светског рата јесте село Лежимир, удаљено 15 км од Митровице на север према Фрушкој Гори. Тамо су Немци и Хрвати починили страшна злодела над цивилима јер су хтели освету за своје оружарнике. Погром невиђених размера у Лежимиру је био 27. новембра 1943. Тада је направљен покољ у цркви, слично као у Глини, Садиловцу, Драксенићу...
Брозов режим у Југославији је деценијама неговао лажно братство и јединство, идеал у који су само наивни Срби веровали, док су Хрвати били антијугославенски оријентисали и скривали своју мрачну прошлост. Титови комунисти су страдања Срба у Срему обележавали више формално, него што се заиста радило на култури памћења. На спомен-обележјима подаци о националности жртава и џелата највећим делом није навођена, јер је то наводно кварило међунационалне односе.
Последњих година, по Лапчевићевом мишљењу јесте дошло до извесног помака у култури памћења, али да још то није на задовољавајућем нивоу у Ср. Митровици. Углавном су свештеници СПЦ носиоци обележавања страдања.