Документарни филм "Равни долац - печат усташког зла" је прича о страдању православних Срба у Ливањском пољу средином 1941. године од стране Усташког режима који су предовидили: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац.
Окупацијом и комадањем Краљевине Југославије априла 1941. створена је наци-фашистичка Независна Држава Хрватска, која је благословена одмах од Ватикана, док је Римска курија давала велику подршку и логистику. Циљ је био елиминисати Православље и Србе на простору од Драве до Јадрана.
Аутор филма Милош Ернаут, у сарадњи са РТРС је искористио видео снимке новинара Буда Симоновића који је 1991. године када је већ започет процес растурања југославенске федерације, био учесник вађења костију србских мученика који су током Другог свјетског рата бацани у дубоке крашке јаме на простору југо-западних дијелова Босне и Херцеговине. Симоновић је касније своје утиске овјековечио у књизи "Огњена Марија Ливањска".
Сем тога, у филму свједочанство Милице Ерцег која је успјела да преживи паклене муке баш у јами Равни долац гдје је бачено преко 200 жртава, казива Ђурђица Поповић.
Пред камерама у овом филму се појављује Владимир Маљковић, чија је бака Цвита Бошковић по мајци, са петоро дјеце. Владимирова мајка Милица је тада имала свега 10 година живота. Он је био такође учесник у акцији вађења костију у Доњим Рујанима. Спустио се тај дан у дубину јаме гдје је видио језиве призроре, који су му се урезали у памћење: кости, лобање, скелети...
Тодор Бошковић је испричао судбину свог оца Марка-Маркице, код чега свакако се може направити посебан филм. Марку Бошковићу је у јамама убијена супруга, али и петоро дјеце. Он је тада био скривен у шуми, вјерујући да нејач усташки крволоци неће дирати. Када је сазнао страшну истину, узео је гусле и гуслао да не би полудео. У току ДСР он се поново оженио и добијао поново потомке којима је давао имена пређашње дјеце. Упокојио се 1975. а сахрањен је у родним Рујанима. Хрватски екстремисти из Ливна су 1992. године током рата скрнавили његов гроб.
У православној цркви Успења пресвете Богородице у Ливну су похрањене кости које су 1991. извађене из јама. Међутим, 1992. у љето припадници хрватских паравојних снага - ХОС и ХВО су спомен костурницу минирали експлозивом велике разорне моћи, док су кости ливањских мученика разнесене.
Иначе, Синод СПЦ је маја 2022. ливањске мученике канонизовао и прогласио светим. Почетком 21. вијека, спомен-кострница у Ливну је обновљена.
Мноштво Хрвата упорно игнорише ове чињенице тј. негира елементе геноцида у овом хрватско-муслиманском терору током Другог свјетског рата, а већи дио Срба заборавља страдања и стратишта својих сународника.