Вељко Раденовић (1955-2012) је полицијски официр, командант Посебних јединица полиције из Призрена са којима је учествовало у рату на Косову и Метохији током 1998-1999.

Прославио се ослобађањем Ораховца у лето 1998. године, када су албанске теротистичке банде из ткз. ОВК држале стотине Ораховчана као таоце. Његова јединица је добијала увек најтеже задатке, тамо где други нису смели да иду, ишао је он са својим борцима.

Умро је 29. септембра 2012. године у Крушевцу, где је и сахрањен... без икаквих државних почасти.

Њему у част и славу композитор Гаврило Кујунџић је написао песму "Ђенерале, Ђенерале", коју изводе Ивана Жигон и етно састав Косовски Божури. Песма је међу србским родољубима врло брзо постала веома популарна.

ЖИВОТОПИС

Вељко Раденовић је рођен у Ђаковици, на Косову и Метохији 1955. године. Овај крај је деценијама словио као тврдо језгро албанског иредентизма и сепаратизма.

Његова породица се ту давно доселила из плавског села Метех, северо-источна Црна Гора, подно планинског венца Проклетије... одмах после Другог светског рата и ту се задржала десетак година. Врло брзо по његовом рођењу, Вељкова породица се селу у град Пећ, насеље Брезник. Вељко се школовао у Вучитрну.

Касније га путеви воде у Сремску Каменицу крај Новог Сада, где је завршио средњу полицијску школу - СШУП. Оженио се почетком осамдесетих година 20. века са Славицом и она му је родила синове Бојана и Вукашина... и кћерку Бојану. Вукашин је наставио очевим стопама и данас је припадник Жандармерије у Краљеву.

Вељкова породица поред његовог надгробног споменика

После пензионисања живео је са породицом у Крушевцу. Боловао је од шећерне болести и то му је последњих година живота бивало све теже. Чак му је и нога одсечена хируршким путем.

Умро је у Крушевцу 29. септембра, где је и сахрањен на Новом гробљу без државних почасти у присуству родбине, пријатеља и родољуба који су имали захвалност према његовим заслугама у одбрани отаџбине.

КАРИЈЕРА

Средином седамдесетих година 20. века добија посао полицијског службеника у Призрену, где је провео скоро цео радни век. Важио је за савесног и одговорног полицајца, коме је служба била на првом месту. Његово прво радно место било је у селу Средска, општина Штрпце, где је био и командант те истурене полицијске станице.

Још 1981. године, па на даље када су почели велики немири на Косову и Метохији, односно да буја албански сепаратизам, Вељко Раденовић је увек био на лицу места са циљем сузбијања насиља над Србима.

У фебруару 1992. године МУП Републике Србије оснива у Призрену јединицу Посебне јединице полиције, јер су албанске терористичке банде  почеле интензивно да делују и да нападају Србе у забаченим деловима Космета. Није било дилеме кога поставити за командира... иако Вељко Раденовић није имао неки висок чин, његови саборци су били сви сагласни да он преузме команду над том јединицом.

Поред велике храбрости, њега је красила једноставност и одлука да увек иде на чело својих сабораца. Његови момци су прошли специјалне обуке, које је организовао МУП.

Вељково одликовање: Орден за храброст

Вељко Раденовић никада није штедео себе, а чувао је све своје саборце. И они нису нигде хтели без њега да иду. Чак ни чињеница да болује од дијабетеса (давао је сам себи инсулин кроз инекције), њега није спречавала да обавља поверене задатке, или да у кампу води акцију. Имао је чак и велику дозу луцидности, да стоји на чистини и командује, иако се око њега пуца на све стране и падају гранате.

Док је 1993. године рат увелико трајао у Босни и Херцеговини, Вељко са својом јединицом ПЈП ишао тамо где је било густо... бранио је наш народ од муслиманских екстремиста око Горажда, Фоче и Вишеграда. Поред тога и у лето 1995. године бива послат у Источну Славонију, Барању и Западни Срем (остатак РС Крајине), где је провео скоро две године.

Служба га такође доводи у Београд крајем 1996. године, када је учествовао у разбијању опозиционих демонстрација. После три месеца се враћа у Призрен.

РАТНИ ДАНИ

Крајем 1997. године, западни центри моћи албанским терористичким бандама дају велику подршку: финансијску, медијску, логистичку, техничко-технолошку. Њихове вође су били: Рамуш Харадинај, Адем Јашари и Хашим Тачи.

Тада крећу напади ткз. ОВК широм Косова и Метохије на све што има везе са Србством и Православљем. Пред напада на цивиле и полицајце, албански терористи су отпочели нападе и на пограничне јединице Војске Југославије. Ситуација је постала више него озбиљна. Амерички, британски и немачки војни стручњаци су у Републици Албанији организовали кампове за обуку терориста. А такође и Војска Републике Албаније је била укључена у све операције...

Терористичке банде ткз. ОВК је јула 1998. године извршила упад у Ораховац, мало место недалеко Призрена... тада су сви мештани постали таоци. Њихов циљ је био да власти у Србији ослободе њихове саборце из затвора. Команда МУП-а Републике Србије шаље Вељкову јединицу ПЈП да "реши ствар". Тако је и било.

Хиљаду терориста ткз. ОВК је направило заседу испред Ораховца у виду потковице и чекали Вељка и његове борце. Вељко се ставио на чело своје јединице и за два дана ослободио Ораховац, а разбио терористе, који су се повукли у паничном бегу. Он лично је био погођен у капу.

Вељкова погођена капа као сувенир у рукама сина Вукашина

И пре тога, 12. маја 1998. године Вељкови борци са срцем лава су ослободили два села: Ратковац и Братотина у општини Ораховац. Они су евакуисали мештане ових села, и тако их спасили од сигурне смрти.

Вељкови саборци су њега прозвали "ђенерал", иако је он званично имао чин потпуковинка полиције.

Вође албанских терориста на Косову и Метохији су видели да их Вељко омета у њиховим плановима те су расписали велику новчану награду за њега: живог или мртвог ко га доведе добија 500.000 ДЕМ.

ПОСЛЕ РАТА

Након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године, све војне и полицијске јединице, као и државна управа Републике Србије морале су бити повучене са АП Косова и Метохије, а јужну србску покрајуну преузимају међународне снаге: УНМИК и КФОР. Са њима се враћају и албански терористи ткз. ОВК, који су до 10. јуна  1999. године били поражени и рабијени.

ПЈП из Призрена се првобитно повлачи у централну Србију, заједно са народом... Вељкова јединица је била премештена у Куршумлију, па бива расформирана, док Вељко добија посао у Краљеву, као припадник Жандармерије.

ЗАОСТАВШТИНА

Вељко Раденовић, иако није од државе добио колико заслужује, њега је његов народ поготово Ораховчани исковали међу звезде. Првобитно је Срећко Ћосић спевао песму "Хвала ти Вељко, хвала ти за све", где су баш његови земљаци платили цео аранжман.

Касније је и Гаврило Кујунџић, познати косовско-метохијски музичар, иначе сведок опсаде Ораховца написао стихове чувене песме "Ђенерале, ђенерале", која је постала и плантарни хит.

Ђенерале, ђенерале

Ти велико име носиш
од јунака Хајдук Вељка
Он је тук’о чете турске,
а ти банде арнаутске.

Реф...
Ђенерале, ђенерале
нек’ је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се Србству врати слава!

На команду "За мном браћо"
Твоји момци дика србска
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта

Реф...

Одавно су Арнаути
злом враћали нашем добру
С’ тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди

Реф...