- Ни данас не знам како смо по победили војно надмоћне западне силе, сви уједињени у НАТО пакт.

Фото-репортеру Милошу Цветковићу, Драгану Нинковићу нашем возачу и потписнику ових редова буквално су клецала колена у тренутку када смо у друштву тада мајора Душка Шљиванчанина изашли на пропланак изнад саме карауле. Први призор кога смо постали свесни била је група војника која је ка нама ишла из смера врхова Ђеравице.

Да је на челу строја који гази снег "клинац" од 19 година који је шлемом, пушком и раповима за резервне оквире муниције "крио" године, схватили смо тек пошто се млађи водник Радојевић са патролџијама приближио на пар метара. Саша Радојевић је те 1999. био заменик командира карауле Кошаре - најтежег места за војну службу и момак који је у ово искушење улетео одмах пошто је у јесен 1998. завршио подофицирску школу.

ЗНАЧАЈНО ОДЛИКОВАЊЕ

Потпоручник Радојевић! Официрски чин је добио Указом председника Републике Србије поводом 24. марта, обележавања 25 година од НАТО агресије. Саша и "Новости" су пријатељи за цео живот и због текста у нашим новинама са насловом "Овим путем неће проћи", који је објављен уочи самог рата са западновојном Алијансом.
Граничари 67 дана нису дали Ђеравицу где су кости војника Краљевине Србије из 1915. године

Дискретни херој са Кошара се није много променио.

Сазрео је таман за метафору: Кад се војска на Косово врати! Уосталом, сви његови Радојевићи, рођена браћа Божидар и Жарко, били су граничари у овом делу Србије. Рођени су у Метохији у Горњем Петричу, а сада је Божидар водник у ВС а Жарко полицајац у Јагодини. И, одмах на почетку нашег сусрета док је Саша још поносно показивао нове официрске "чварке", молио је да га не питамо много о ратовању и војним стратегијама јер "није Павковић, генерал Лазаревић или војвода Мишић".

Димчевски и Радојевић на положају, 1999.

Да причамо о Кошарама, како је било и како је он то видео.

- Како је та наша одбрана успела и која је то војна тактика била пресудна да одолимо, тешко сада може да се објасни. Када узмемо број непријатељских снага које су нападале, премоћ у ваздушном простору који су имали нападачи и војну технику коју су користили за гађање наших положаја, није логично да смо ми однели победу. На граничаре, нас 115, дуж неколико километара, нападало је неколико бригада терористичке ОВК, регуларна војска Албаније и НАТО официри који су били инструктори. Опет, наши војници радије су ишли у смрт него у повлачење - говори потпоручник Саша, а затим одмах наводи предности наше стране.

ШТА СЕ ЧУЈЕ У ДОЛИНИ

Према његовим речима, на нашем десном крилу налазила се планина Ђеравица, српски Монт Еверест, највиши наш врх од 2.656 метара. Тада је био сав у снегу, а под тим снегом и кости српских војника који су се туда повлачили у Албанију 1915. Нису граничари могли да их оставе.

- Када отопли лети и када се попењеш са тог врха се чују звона Дечанског манастира у ком леже кости светог краља Дечанскога Стефана, команданта небеске војске. Он је био уз нас. О томе могу да сведоче сви српски војници који су били у том боју - уверено говори Радојевић.

Саша Радојевић, 1999.

Следи затим прича "како је њега светац погледао" у боју:

- Био је почетак маја, већ смо огуглали на ватру и мало се опустили. Седео сам на грудобрану рова на линији и јео из конзерве када сам чуо звуке бацачких мина. Уместо да легнем,решио сам да поједем паштету на миру, а баш прва мина је пала укосо у предњи део мог грудобрана, мало преко метра од мене. Гелери су отишли у небо и бочно, а мене је детонација оборила у ров. Ни лево ни десно, сручио сам се у ров. Следећа граната пала је десно на пар метара, трећа лево на истој удаљености. Да ме је набој бацио у било коју страну, не бих остао жив.

Потпоручник се сећа и својих војника, њих тројице који су сишли до потока да узму воду. Видели су их и лансирали поново три мине. Све три су завршиле у води:
"Бућ,бућ, бућ"... Нелогично је било да не експлодирају јер је поток био плитак, а његово корито камено, сећа се Радојевић.

КРВАВИ ВАСКРС

Саша приповеда о његовом војнику кога је снајпер погодио бочно, у висини срца. Запаљиви метак је завршио у резервном оквиру рапа не запаливши осталу муницију. Када су притрчали војнику схватили су да је снајперски хитац на погођеном оквиру направио рупу у облику крста.

Чудесна је на Кошарама била српска војска на челу са тада мајором-граничарем Драгутином Димчевским који је стигао одмах по нападу, на Велики петак пред Ускрс 9. априла и остао са својим "клинцима" до повлачења.

- Димчевски је одмах стекао надимак тата. Објаснио нам је да ако се повучемо ка Ђаковици и узмемо положаје на чистини, нико од НАТО бомби претећи неће. И ко не би слушао таквога јунака - додаје потпоручник.

Објашњава даље официр да је на линији када је агресија почела било 115 људи, а онда су почела да долазе појачања и ником ни од придодатих није пало на памет да се повлачи.

- После 10. јуна након Кумановског споразума када смо линију по линију напуштали поприште битке у очекивању стране војске од нас 115 у аутобус "Ниш експреса" који је чекао у Јунику ушло је нешто мало више од 50. Последњи је ушао Димчевски. Остали су раније избачени из строја, али срећом, имали смо само неколико погинулих.

Не сећа се, каже Радојевић, шта му је било најтеже током борби од 67 дана на Кошарама. Вели, помишљао је на мајку и оца који нису знали шта је са њим данима. Испоставило се да је Сашин рођени брат Божидар, тада везиста у Приштинском корпусу, овим речима смирио родитеље: "Не бојте се, жив је, чујем га радио-везом, наводи нашу артиљерију".

Заиста, брат је слушао како брат води бој!

НАСТАВАК У МАКЕДОНИЈИ

Саша Радојевић је одмах после Битке на Кошарама прекомандован у Прешево у време када су почели сукоби у Вардарској Македонији и у Копненој зони безбедности. Тражио га је Драгутин Димчевски и заједно су успоставили нову караулу Козјак на административној линији Републике Србије и данашње Северне Македоније са окупираном земљом Косовом и Метохијом:
- Шиптарски терористи су заузели караулу Танушевци, а код нас како су прошли - добро знају.

Затим је Радојевић прекомандован у Лесковац, Краљево, па у Београд. Службена оцена му је најбоља и зато је постао официр.

Не може потпоручник да издвоји ни на шта би посебно био поносан током ратовања.

- Када је пала она мина на метар од мене био сам у несвести минут-два, можда и 15, не знам. Када сам отворио очи изнад себе сам видео забринуто лице мајора Димчевског који је препипавао где сам рањен.

Пошто сам по његовим гримасама схватио да не крвавим, на његово питање "да ли да те евакуишемо у болницу", казао сам "не". У ствари, кажу да сам се продрао као да ме деру, а то је било зато што после експлозије ништа нисам чуо.

ГЕНЕРАЛОВА БЕСЕДА

- Не знам које добијено признање би ми било најдраже и ако могу да бирам то би биле речи генерала Владимира Лазаревића изговорене уочи ове годишњице НАТО бомбардовања - каже потпоручник Радојевић.

- Генерал је казао да је једино његово наређење које није извршено 1999. било то што се војници нису повукли са Кошара како је предвиђено. Додао је славни генерал и да је та њихова одлука да остану била пресудна да одолимо на овом правцу и да после у Куманову преговарамо са позиције државе која није изгубила стопу. Ни ту, ни на Паштрику.

Аутор: Драган Вујичић
Вечерње новости
01.04.2024.