Харитон Б. Лукић - www.zlocininadsrbima.com


Време: Ратови у СФРЈ

Област: Косово и Метохија


Харитон Б. Лукић



Харитон Лукић (1960-1999) је монах СПЦ који је одбио да напусти манастир Свети Архангели у Призрену по одласку југославенске војске и доласку снага КФОР-а, свега неколико дана по потписивању Војно-техничког споразума у Куманову, чиме су престале жестоке борбе између Војске СР Југославије и ткз. Ослободилачке Војске Косова са њиховим помагачима.

Отац Харитон је киднапован од албанских теористичких банди 15. јуна 1999. године у сред Призрена и одведен у непознатом правцу те убијен на крајње језив начин.

Ни КФОР, ни УНМИК... ни касније мисије ЕУЛЕКС-а у окупираној јужној србској покрајини нису злочинце привели правосудним органима, тако да је његово убиство остало некажњено, што и јесте био циљ косметских Албанаца да пошаљу поруку Србима који би хтели да се врате на своја огњишта.

Монах Харитон је 2016. године и канонизован за свеца.

 

 

ЖИВОТОПИС

Харитон Лукућ је рођен 21. новембра 1960. године, на велики православни празник Аранђеловдан - Свети Архангел Михаило. Његов отац се звао Будимир (45), а мајка Милка (46)... Живели су подно Копаоника у селу Сеоце код Куршумлије. Имали су много деце. Харитон је приликом крштења добио име Радослав.

Када је ушао у тинејџерско доба отац му напрасно умире, а две године касније и његова мајка. Одлучио је да остане на очевини и да се школује. Тако је постао професионални возач. Возио је камионе преко 10 година, док су његова интересовања била везана за тражење истине и правде. Васпитан је да помогне свима и да живи поштено.

Тако да се Харитон определио да живот посвети Богу односно замонаши. Иако та одлука није наишла на одобравање код његове породице, па чак и отпор... уз образложење да као такав неће моћи имати породицу и децу. Његов одговор им је био: "Ни Свети Сава није имао децу, па га сви славе и помињу"

Он је по природи био веома смирен, благе нарави и спреман да свакога саслуша, па чак и даје безрезревно све што има.

 

 

МОНАШКИ ЖИВОТ

Прво је дошао као искушеник у Црноречки манастир 1995. године, код села Рибарићи, које се налази 30 км јужно од Новог Пазара уз само Газиводско језеро.

Тадашњи епископ рашко-призренски Артемије га премешта 1997. године у царски град Призрен, у манастир Свети Архангели, који је мало изнад града. У то време на манастиру су рађени радови обнове.

Већ наредне године Харитон се ту и замонашио. Ово је занимљиво из простог разлога јер је то било први пут да се у том православном манастиру неки искушеник замонашио после више од пет векова.

 

 

СТРАДАЊЕ

Још од средине 1990-их година на Косову и Метохији, поготово у околини Призрена, односно местима уз границу са Републиком Албанијом долазило је до честих ватрених окршаја припадника Војске СР Југославије и МУП-а Републике Србије са албанским терористичким бандама, који су шверцовали оружје и бавили се илегалним радњама. Њих су предводили: Адем Јашари, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и др. Њихов циљ је био да јужну србску покрајину отму и припоје матици.

Већ 1998. године ти окршаји се претварају прави рат, где припадници ткз. ОВК добијају подршку готово свих својих сународника и дијаспоре... Поред тога и САД, Немачка, Велика Британија, Холандија, Италија, Француска подржале су Албанце у њиховој "борби за независност и слободу". Већ 24. марта 1999. НАТО пакт започиње варварско бомбардовање и агресију на Србију и Црну Гору које је трајало 78 дана.

Потписивањем Војно-техничког спораузма у Куманову 9. јуна 1999. који је ступио на снагу дан касније престала је агресија, а дан касније и Савет Безбедности у Њујорку доноси Резолуцију бр. 1244, по којој се наша Војска, Полиција и државне институције повлаче са Косова и Метоије у остале делове Србије. Са њима је кренула и колона стотине хиљада Срба који су напустили своја вековна огњишта, у страху од освете албанских терориста.

КФОР са својих преко 15.000 војника су већ 12. јуна 1999. године почели да улазе са својим снагама на територију јужне србске покрајине и цео Космет је био подељен на пет зона:

- немачки: Призренски округ

- италијански: Пећко-Ђаковачки

- француски: Косовскомитровачки

- британски: Приштински

- амерички: Гњилански

 

Једино су руски војници успели, са нешто више од 200 падобранаца да из Босне на изненађење пре њих неколико сати заузму аеродром "Слатина" код Приштине.

Са Кфоровцима долазе и припадници ткз. ОВК односно албански терористи, који су одмах по повратку почели са својом злочиначком одисејом где су убијали цивиле, пљачкали, силовали, палили, рушили... КФОР није био превише заинтересован за њихова злодела.

Тако  је 15. јуна 1999. године трећи дан по окупацији Призрена Отац Харитон око 11 сати након причести отишао у центар Призрена да купи неопходне намирнице. 

Ту су га пресрели наоружани албански терористи, док немачки војници из састава КФОР-а нису реаговали, мирно су посматрали шта се дешава. Отац Харитон Лукић је тако киднапован и одведен у непознатом правцу. Упркос бројним потрагама за Оцем Харитоном дуго се није знало каква му је судбина и како је завршио.

 

 

ПОТРАГА И ЕКСХУМАЦИЈА

Тек након 14 месеци потраге, тачније 8. августа 2000. године Комисија за ексхумацију несталих и киднапованих Срба проналази једно неидентификовано гробно место у албанском селу Тусус, недалеко Призрена. Извшештај медицинских стручњака и судских вештака је био језив. Глава му је била одрубљена оштрим предметом, кичма и неколико ребара су му били поломљени, а исто тако и лева рука.

Такође у извештају је наведено да је монах Харитон био ножем расечен у пределу груди, а исто тако и стомак. Зликовци су га убили у његовој монашкој мантији, док су истражитељи код њега пронашли бројаницу и личну карту. Бизарно је и то што његова глава никада није пронађена. Вероватно је да су злотвори је узели за себе као неки вредан експонат, трофеј са којим би се хвалили пред арабским финансијерима. Постоје чак бизарна сведочења да су злотвори са његовом лобаом играли фудбал.

Поред његовог тела нађено је још неколико тела Срба који су такође тих дана убијени исто на монструозне начине.

Ни првобитна мисија УНМНИК, ни касније ЕУЛЕКС нису привели осумњичене правосудним органима и поред бројних доказа. Увек су имали лицемерне изговоре "нема доказа".

Његово тело је првобитно премештено у манастир Грачаница, код Приштине, а онда у манастир Црна Река, тамо где је и започео своје службовање Господу и сахрањено, што је први пут да је неко у порти манастира сахрањен.

Мештани Куршумлијског краја су подигли су споменик и црквицу посвећену свештено-мученику Харитону.

 

 

ГОДНАМА КАСНИЈЕ

Обимна документација о страдању Оца Харитона Лукића и осталих призренских Срба је достављена Међународном кривичном суду за ратне злочине за подручје бивше Југославије 2003. године...

Међутим, Веће Хашког трибунала је ове документе и сведочења одбацило уз образложење да "немају довољно доказа", тако да су сви ови злочини остали некажњени, што је био подстрек косметским Албанцима да наставе за прогонима Срба и уништавањем духовне и културно-историјске баштине.

 

Канонизација

У манастиру Светог Јована у селу Љуљаци 16. маја 2016. године на Сабору игумана Рашко-Призренске епархије донета је одлука о канонизацији, тј. проглашавању Оца Харитона за свеца.

Као датум за његов спомен узет је 28. септембар, односно 11. октобар (по новом календару).

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Оцу Харитону Лукићу до сада је снимљено пар кратких видео записа, у коме се говори о његвом животу и страдању. Један од таквих је и "Крст је носио за крст је главу дао", аутора Славољуба Савића са ТВ Мост из Звечана. У том филму је забележено сведочење његове роеђене сестре Радијане, удато Јовановић, као и његових комшија из села Сеоце.

 



Да се не заборави и не понови!


Оцените нам овај чланак:

























Skip Navigation Links