Страхиња Живак (1932-2014) је ратни страдалник, логораш и свједок ужаса рата за вријеме рата у Босни и Херцеговини деведесетих година 20. вијека. Прво је рањен, потом незаконито ухапшен од муслиманских паравојних формација, а онда и спроведен у муслимански логор за Србе.
У муслиманском затворима провео око 2.5 године, а за то вријеме убијени су му синови као цивили у мјесту Брадина крајем маја 1992. године, општина Коњиц од муслиманско-хрватских снага у Босни и Херцеговини. То је тешко поднио и још тада у логору доноси одлуку да жели да преживи и свједочи.
Посље рата се посветио писању књига о страдању босанско-херцеговачких Срба, односно три геноцида који су Срби претрпили да преживе током 20. стољећа.
Страхиња Живак је симбол страдања Срба на балканским просторима. Убијени су му преци и потомци.
Упокојио се у Требињу почетком аугуста 2014. године и сахрањен на градском гробљу.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
ЖИВОТОПИС
Страхиња Живак је Србин из Херцеговине. Рођен је 1932. године у селу Брђани, крај Коњица (БиХ). Његово село је за вријеме Другог свјетског рата у фашистичкој Независној Држави Хрватској претрпило велике људске и материјалне губитке од усташких злочинаца који су били извршиоци геноцида.
Прије ратних дешавања у Босни и Херцеговини 1992. године радио је у Сарајеву као инжењер телекомуникација тј. као службеник ПТТ. У средњим школама Сарајева радио је и као ванредни професор за стручне предмете. Отишао у пензију 1990. године. Био је и дописник дневних новина "Вечерње новости" из Београда.
За вријеме његовог тамновања у затворима, муслиманске и хрватске паравојне јединице у Босни и Херцеговини су упале у његово село Брадина 25. маја 1992. године и заробиле, а потом и убиле пар дана касније његова два сина: Слободана (35) и Велимира (31) који су били цивили.
То му је рођак из Смедерева јавио писмом преко Црвеног крста јула 1993. године. Убијено је и његових 10 блиских рођака истог дана.
Његова мајка Босиљка је преминула у очајању због породичне трагедије у рату, неколико недеља посље тога. Ни његова жена Малина није издржала бол, преминула је од туге за дјецом 2009. године.
Након рата постао је члан Предсједништва логораша Републике Српске и посветио се ширењу истине о страдању Срба. Такође био је члан је и Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.
Недочекавши пресуде за своје мучитеље и крвнике, Страхиња Живак се Господу представио 4. аугуста 2014. године. Сахрањен је у Требињу на градском гробљу.
СТРАДАЊЕ
Страхиња Живак је 17. априла 1992. године у родном селу Брђани рањен из снајперске пушке као цивил. Затим је пребачен на љечење у градић Коњиц са ногама у гипсу, а потом у Сарајево у болницу "Кошево".
Тамо је одмах осјетио велике непријатности и увреде на националној основи јер је медицинском особљу одговорио да је Србин, када су га питали за националност.
У муслиманском затвору добија написмено оптужницу гдје га терете без доказа да је:
- члан странке Српске Демократске Странке - СДС,
- организатор српских паравојних формација у Коњицу,
- сарађивао са савезном војском: Југославенском Народном Армијом
- радио стварању српске државе још 1991. године.
Пресуда му је гласила: 15 година затвора.
Из сарајевске болнице "Кошево" је пребачен у Централни затвор на 4 дана, а посље у муслимански логор "Виктор Бубањ", некадашњу касарну ЈНА у Сарајеву.
Иначе кроз сарајевски логор "Виктор Бубањ" прошло је више од 5.000 Срба. У муслиманским затворима под тортуром Страхиња Живак је провео више од 2.5 године, око 33 мјесеца.
Размјењен је 9. новембра 1994. године за два војника муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.
За вријеме свог тамновања ослабио је са 85 на 42 килограма.
У Централном затвору у Сарајеву, Страхиња Живак је провео неко вријеме, а али су били нешто бољи услови за разлику од "Виктор Бубања“.
У овом логору Страхиња Живак је лежао на бетону заједно са осталим затвореницима. Добијали су врло мало хране и чаја. Одјећу и пакете нису добијали. Када су затвореници ишли до тоалета, често су добијали батине. У затвору је била велика присутност вашки, од којих нису могли спавати.
У муслиманским затворима за Срби заробљеници су били заједно са муслиманским криминалцима који су их подиривали, мучили, па чак и силовали. Дешавало се да у затвор доведу читаву српску породицу: оца, мајку и дјецу. Било је чак и трудница. Они су и физички и психички тешко злостављани само зато што су Срби.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Страхиња Живак је написао и неколико књига о свом страдању током боравка у муслиманским логорима за време рата у БиХ, као и страдању босанско-херцеговачких Срба.
У исто вријеме сарађивао је на још неколико књига које обрађују сличну тематику. Његове књиге су:
- "Живим да свједочим",
- "Логор Челебић",
- "Сведок све-док",
- "Живим да свједочим – о злочинима над Србима још једном",
- "Опомене и опоруке",
- "Запамћења 1",
- "Запамћења 2",
- "Све на чистину“.
Промоције својих књига Страхиња Живак је имао у Београду, Требињу, Бања Луци, Нишу, Смедереву, Подгорици, Фочи...
У продукцији канадске филмске компаније "Брикс" снимљен је документарни филм "Јаук", који говори о страдању Страхиње Живака.