Страхиња Живак - www.zlocininadsrbima.com


Време: Ратови у СФРЈ

Област: Босна и Херцеговина


Страхиња Живак



Страхиња Живак (1932-2014) је ратни страдалник, логораш и свједок ужаса рата за вријеме рата у Босни и Херцеговини деведесетих година 20. вијека. Прво је рањен, потом незаконито ухапшен од муслиманских паравојних формација, а онда и спроведен у муслимански логор за Србе.

У муслиманском затворима провео око 2.5 године, а за то вријеме убијени су му синови као цивили у мјесту Брадина крајем маја 1992. године, општина Коњиц од муслиманско-хрватских снага у Босни и Херцеговини. То је тешко поднио и још тада у логору доноси одлуку да жели да преживи и свједочи.

Посље рата се посветио писању књига о страдању босанско-херцеговачких Срба, односно три геноцида који су Срби претрпили да преживе током 20. стољећа.

Страхиња Живак је симбол страдања Срба на балканским просторима. Убијени су му преци и потомци.

Упокојио се у Требињу почетком аугуста 2014. године.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.


Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.

  
Муслиманска врховна тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић

Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.

Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.


Коалиција: Стјепан Куљић (ХДЗ), Радован Караџић (СДС) и Алија Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.


ЖИВОТОПИС

Страхиња Живак је Србин из Херцеговине. Рођен је 1932. године у селу Брђани, крај Коњица (БиХ). Његово село је за вријеме Другог свјетског рата у фашистичкој Независној Држави Хрватској претрпило велике људске и материјалне губитке од усташких злочинаца који су били извршиоци геноцида.

Прије ратних дешавања у Босни и Херцеговини 1992. године радио је у Сарајеву као инжењер телекомуникација тј. као службеник ПТТ. У средњим школама Сарајева радио је и као ванредни професор за стручне предмете.  Отишао у пензију 1990. године. Био је и дописник дневних новина "Вечерње новости" из Београда.

За вријеме његовог тамновања у затворима, муслиманске и хрватске паравојне јединице у Босни и Херцеговини су упале у његово село Брадина 25. маја 1992. године и заробиле, а потом и убиле пар дана касније његова два сина: Слободана (35) и Велимира (31) који су били цивили.

То му је рођак из Смедерева јавио писмом преко Црвеног крста јула 1993. године. Убијено је и његових 10 блиских рођака истог дана.

Његова мајка Босиљка је преминула у очајању због породичне трагедије у рату, неколико недеља посље тога. Ни његова жена Малина није издржала бол, преминула је од туге за дјецом 2009. године.

Након рата постао је члан Предсједништва логораша Републике Српске и посветио се ширењу истине о страдању Срба. Такође био је члан је и Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.

Недочекавши пресуде за своје мучитеље и крвнике, Страхиња Живак се Господу представио 4. аугуста 2014. године. Сахрањен је у Требињу на градском гробљу. 

 

СТРАДАЊЕ

Страхиња Живак је 17. априла 1992. године у родном селу Брђани рањен из снајперске пушке као цивил. Затим је пребачен на љечење у градић Коњиц са ногама у гипсу, а потом у Сарајево у болницу "Кошево".

Тамо је одмах осјетио велике непријатности и увреде на националној основи јер је медицинском особљу одговорио да је Србин, када су га питали за националност.

У муслиманском затвору добија написмено оптужницу гдје га терете без доказа да је:

- члан странке Српске Демократске Странке - СДС,

- организатор српских паравојних формација у Коњицу,

- сарађивао са савезном војском: Југославенском Народном Армијом

- радио стварању српске државе још 1991. године.

 

Пресуда му је гласила: 15 година затвора.

Из сарајевске болнице "Кошево" је пребачен у Централни затвор на 4 дана, а посље у муслимански логор "Виктор Бубањ", некадашњу касарну ЈНА у Сарајеву.

Иначе кроз сарајевски логор "Виктор Бубањ" прошло је више од 5.000 Срба. У муслиманским затворима под тортуром Страхиња Живак је провео више од 2.5 године, око 33 мјесеца.

Размјењен је 9. новембра 1994. године за два војника муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.

За вријеме свог тамновања ослабио је са 85 на 42 килограма.
 
У Централном затвору у Сарајеву, Страхиња Живак је провео неко вријеме, а али су били нешто бољи услови за разлику од "Виктор Бубања“.

У овом логору Страхиња Живак је лежао на бетону заједно са осталим затвореницима. Добијали су врло мало хране и чаја. Одјећу и пакете нису добијали. Када су затвореници ишли до тоалета, често су добијали батине. У затвору је била велика присутност вашки, од којих нису могли спавати.

У муслиманским затворима за Срби заробљеници су били заједно са муслиманским криминалцима који су их подиривали, мучили, па чак и силовали. Дешавало се да у затвор доведу читаву српску породицу: оца, мајку и дјецу. Било је чак и трудница. Они су и физички и психички тешко злостављани само зато што су Срби.



 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Страхиња Живак је написао и неколико књига о свом страдању током боравка у муслиманским логорима за време рата у БиХ, као и страдању босанско-херцеговачких Срба.

У исто вријеме сарађивао је на још неколико књига које обрађују сличну тематику. Његове књиге су:

  1.     "Живим да свједочим",
  2.     "Логор Челебић",
  3.     "Сведок све-док",
  4.     "Живим да свједочим – о злочинима над Србима још једном",
  5.     "Опомене и опоруке",
  6.     "Запамћења 1",
  7.     "Запамћења 2",
  8.     "Све на чистину“.

 

Промоције својих књига Страхиња Живак је имао у Београду, Требињу, Бања Луци, Нишу, Смедереву, Подгорици, Фочи...



У продукцији канадске филмске компаније "Брикс" снимљен је документарни филм "Јаук", који говори о страдању Страхиње Живака.



Да се не заборави и не понови!


Оцените нам овај чланак:

























Skip Navigation Links