Раде Рогић (1956-1995) је жртва ратног злочина који су починили муџахедини, тј. добровољаци из арапских земаља, што су почетком деведесетих година 20. вијека долазили у Босну и Херцеговину да се боре против Срба (свети рат против невјерника - Џихад).
Раде Рогић је мобилисан јула 1995. године у Раднички батаљон VI Санске бригаде Првог крајишког корпуса Србске војске у БиХ и послат на бихаћко ратиште, одакле се није вратио.
Тамо је заробљен од припадника 505. бужимске бригаде. Његово тијело је обезглављено, док му посмртни остаци ни данас нису пронађени.
За његово свирепо убиство нико до сада није одговарао иако постоји видео снимак његовог мучења и убиства и јасно се види лице особе која је извршила тај монструозни злочин. Убица је годинама касније виђен како се слободно шета по Бихаћу, Сарајеву и Сребреници.
Оставио је иза себе двоје дјеце и жену.
Хашки трибунал је одбио да процесуира овај злочин уз образложење да је превише бруталан. Док Тужилаштво Босне и Херцеговине већ деценијама намјерно врши опстукцију.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
ЖИВОТОПИС
Раде Рогић је Србин из Босанске Крајине, рођен 1. јуна 1956. године у Санском Мосту, на сјеверозападу Босне и Херцеговине.
По занимању је био варилац и био запослен у предузећу "Фамос". Одслужио је редовни војни рок у ЈНА средином седамдесетих година.
Оженио је 1977. године, дјевојку Наду, која му је родила двије ћерке: Слађану (1978.) и Свјетлану (1988).
У љето 1995. године када је Сански Мост окупиран породица Рогић је морала да напусти родно огњиште и избјегла је у Бања Луку.
СТРАДАЊЕ
Јула 1995. године Раде Рогић је мобилисан као заставник у Радничком батаљону 6. санске бригаде Војске Републике Српске. Са својом јединицом је послат на крупско ратиште, гдје су се водиле жестоке борбе са хрватско-муслиманским снагама, које су пробиле линију фронта и силовито напредивале..
Након хрватске злочиначке акције "Олуја", почетком августа 1995. године када је преко 250.000 Срба из РС Крајине прогнано, усљедила је одмах затим нова злочиначка акција "Маестрал", чији је циљ био изгон Срба из западне Босне.
Срби у сјеверо-западним дијеловима Босне и Херцеговине су имали јако тежак положај, пошто су регуларне јединице Војске Републике Хрватске наставиле своје крваве одисије у Босанској Крајини, а народ је масовно напуштао своје куће у страху од понављања геноцида из времена клеро-фашистичке НДХ.
Тако је Пети корпус муслиманске ткз. Армије БиХ, под командом генерала Атифа Дудаковића, у садејству са јединицама хрватске војске започео агресију на Србску Републику под кодним именом "Сана 95".
Током једног извиђачког задатка између Бихаћа и Босанске Крупе у рејону села Гудовац Раде Рогић је налетио на припаднике "Хамзе" из 505. муслиманске бригаде из Бужима.
У њиховој јединици било је пуно припадника муџехедина (арабски добровољци који су дошли да се боре за свети рат - Џихад). Они су монструозно убиство и иживљавање над Радом Рогићем снимали на видео касету.
Иако им је Раде Рогић говорио да има двије ћерке, нису имали милости. Глава му је одсјечена од тијела, док су злочинци узвикивали своје борбене покличе "Алаху екбер!".
Породица Раде Рогића морала је пред налетом хрватских и муслиманских снага да побјегне из Санског Моста, па је тако доспјела у Бања Луку.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Бања Луци супруга Нада морала је стално ради и да не бира послове, не би ли некако прехранила дјецу. Нико од власти Србске Републике није им изашао у сусрет и помогао. Имају само малу породичну инвалиднину. Обилазили су их понекад новинари, жељни неке сензационалности.
Послије толико година туге, муке и бриге, Нада Рогић се разбољела... добила је тумор на штитној жљезди и умрла 7. марта 2006. године. Ћерке Рогићевих су тако морале саме да се боре за живот, али нису успјеле до данас да пронађу очеве посмртне остатке.
Мајка Раде Рогића није могла да прихвати страшну истину да је њен син свирепо убијен. Тако је умрла 1997. године од туге и жалости.
Годину дана прије тога породица Раде Рогића је добила из Словеније видео снимак, гдје се јасно види да је Раде заробљен, као и муџахедин који убија њиховог оца и мужа. Његова ћерка Слађана послије тога није три мјесеца могла да спава. Стално су јој се појављивале слике ликвидације њеног оца.
Нада са ћеркама је живјела у сталном страху да је не би неко од муџахедина који се нису вратили у матичне државе нашкодио. У Сански Мост ријетко одлази и то углавном маскирана да је тамо не би неко препознао.
Убица Раде Рогића је виђен на снимку федерацијске ТВ како се слободно шета и смјешка у Сребреници, када су муслиманске власти имале обиљежавање страдања сребреничких муслимана.
Када су припадници СФОР-а покренули хапшења особа за које се основано сумња да су учестовали у злочинима, Теофик Ел Харби се из Бихаћа вратио у Саудијску Арабију гдје ради као месар.
ИСТРАГА И ОПТУЖНИЦА
Породица Раде Рогића је поднијела тужбу пред надлежним судовима Тужилаштва Босне и Херцеговине. Истрага за убиство Раде Рогића је спроведена 2011-2012 против 22 осумњичене особе, међу којима се налази и Теуфик ал Хараби - убица Рогића. Али, оптужница ипак није подигнута.
Занимљиво је да снимак са бруталним убиством Раде Рогића је доспео у Хашки Трибунал, који је вратио видео касету уз образложење да је превише брутална, па је из тог разлога одбио да процесуира овај злочин.
Тужилаштво БиХ већ годинама намјерно врши опструкцију, а случај "Раде Рогић" није усамљен.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О страдању Раде Рогића никада није написана ниједна књига.
Почетком јула 2005. године у препуном београдском Сава Центру приказан је документарни филм "Истина", када су присуствовали бројне званице из јавног живота: културе, спорта, политике, медија... црквени великодостојници СПЦ, а међу њима и Патријарх Павле. Филм је садржао изузетно тешке и потресне сцене из времена деведесетих година 20. вијека са простора Босне и Херцеговине и Хрватске гдје се водио крвави рат.
Ту је такође приказана сцена убиства Раде Рогића. На премијеру филма су дошле и Нада и Слађана Рогић, које су прије самог пуштања филма напустиле салу.
Савез Логораша Србске Републике је новембра 2010. године објавио један документани филм под насловом "Знаш мене", гдје се налазе оргинални снимци, али свједочења из западне Босне током грађанског рата у Босне и Херцеговини. Ту се могу јасно видјети посљедњи минути живота Раде Рогића и његово мучко убиство када је обезглављен.