Милорад Пајчин (1961-2015) је ратни страдалнк и свједок ужаса на простору бивше Југославије почетком 90-их година 20. вијека, када се она разбијана усљед страних, али и унутрашњих фактора сепаратизма.
По струци је био инжињер технологије, што је завшрио на Бањалучком Универзитету. Родом је из србског села Губин у Лијевањском пољу.
Заробљен је крајем априла мјесеца 1992. године док је био на војном, извиђачком задатку. Провео је четири мјесеца у хрватским злогласним затворима као што су: Рама, Прозор, Дувно, Лора у Сплиту, Љубушки.
Био подвргнут страшним мучењима као "ћетнички војвода".
Неколико година након босанско-херцеговачког рата, емигирао је у Сјеверну Америку, гдје је умро у 54. години живота. Није имао новца за лијечење, живио је тешко у веома скромним условима.
Радио је као домар једној нашој цркви код Чикага. Иза њега је остала жена и двоје дјеце.
ЖИВОТОПИС
Милорад Пајчин, од оца Спасоје и мајке Милице, је рођен у србском селу Губин (засеок Гредине) општина Лијевно у југозпадној Босни 1961. године.
Послије завршене основне школе у родном мјесту, одлази прво у градић Лијевно где је завршио гимназију, а потом у Бања Луку гдје се школовао и завршио Технолошки факултет. Међу својим вршњацима, било гимназијалцима или студентима Милорад је био изузетно омиљен друг увјек спреман на да помогне.
Након завршеног редовног војног рока, који је одслужио у Билећи као резервни официр ЈНА, запослио се у фабрици војне опреме "Славко Родић" у Бугојну, гдје је радио као пословођа.
Оженио се и добио синове Младена (1986) и Стефана. Још док је ишао у школу почетком 1970-их година, у Хрватској и западним дијеловима Босне и Херцеговине је букнуо профашистички покрет МАСПОК (у духу клеро-фашистичке НДХ).
Васпитаван је од малена код куће да не цијени људе по нацији и вјери, у духу југославенства и братства и јединства није се баш најбоље снашао у тој ситуацији. Чак и његова учитељица није могла да му објасни шта се то дешава и зашто га другови Хрвати не воле и провоцирају.
Његов хоби и велика љубав је био карате. Био је веома успјешан у тој древној источњачкој вјештини, носилац црног појаса 5. дан.
Преминуо је у Чикагу (Сједињене Америчке Државе), 5. маја 2015. године, далеко од родног краја.
РАТНИ ДАНИ
Гледајући шта се дешава у Југославији крајем осамдесетих година 20. вијека није могао да вјерује како сепаратисти у Словенији и Хрватској комадају државу коју је осјећао као своју домовину. Мислио је да ће савезна војска - ЈНА побједити сепаратисте и терористе, али је и војска ЈНА доживљавала судбину државе која се годинама распадала.
У Бугојну је већ у прољеће 1992. ситуација постала веома напета, тј. "густа", те се он склонио у Купрес и тако за длаку избјегао убиство од хрватских паравојника.
Слушајући свакодневно вијести о нападима хрватских паравојника и полицајаца на србска мјеста у Хрватској, где су убијали, рушили, палили и пљачкали... у њему се јавила жеља да помогне својим сународницима, па се тако и у љето 1991. године обрео у Книну, гдје се пријавио као добровољац.
Био је цијењен од својих претпостављених јер је повјерене задатке више него успјешно обављао, а саборци су цијенили његову храброст и пожртвованост. Ишао је по непријатељским положајима и често знао да донесе хрватску заставу као ратни трофеј. Није се никад либио да стане на чело своје чете и каже својим борцима "За мном браћо".
ЗАТВОРСКИ ДАНИ
У заробљеништво пада у вријеме склапања пакта између хрватских и муслиманских (пара)војних формација у Босни и Херцеговини. То је био 24. април 1992. године у рејону села Равно у јужним дијеловима Херцеговине, у које се упутио као припадник србских војних снага да извиди непријатељски терен, заробило га је петнаестак припадника ткз. Хрватског Вијећа Одбране и муслиманских снага, тзв. "Зелених беретки".
Рама и Прозор
Први логор у који је доведен Милорад Пајчин био је онај у селу Рама, крај истоименог језера, у западној Херцеговини. Ту су позивали локалне мјештане хрватске националности да виде правог "ћетничког војводу". Био је везан за столицу, а Рамљани су почели да га силовито туку, без милости. Од једног ударца чизмом пукла му је вилица и раздвојила се на два дела.
Хрватски паравојници из ткз. ХВО су му често пријетили клањем и стављали нож под грло, правећи му резове на врату и глави. Мучили су га још и преко индукторског телефона, правећи му електрошокове. Глава му је била сва крвава, губио је свијест. Пошто је био везан испред полицијске станице, мјештани су се ту често скупљали и претили му да ће му сјећи ноге, руке, уши, копати очи...
Тада се појавио и неофашиста Давор Гласновић, Хрват из Канаде (потомак хрватско-усташке емиграције из Другог свјетског рата) који је дошао 1991. године на Балкан да се бори против Срба. Он му је испред очију ставио нож на коме су угравирани иницијали клеро-фашистичке НДХ.
Муњевитом брзином је сјечиво забио у лијеву руку, непогрешиво погодио вену из које је млазом потекла крв. Позвао је окупљене да "пију" четничку крв. Неки мјештани су пружали руке и умивали се његовом крвљу, други су га чупали за косу, гребали, ударали... Препознао је међу подивљалом масом и знанца од прије рата извесног Амброзија Товила, који му је кундаком пушке ударао по ноктима и покушавао да их чупа комбинованим кљештима... Остатак догађања прекрила је несвјест.
Дувно
Њоме су прекривени и доживљаји из мјеста Прозор, где је пребачен из Раме. Из полицијске станице у Дувну у коју је стигао из Прозора, сјећа се само батина шок-палицама, а из Љубушког (први пут) да му је вилица разбијена и на трећи део.
Милорад Пајчин се не сјећа зашто је одвођен из затвора у затвор. Претпоставља да, видећи га полумртвог, нико није желео да издахне у њиховом затвору.
Сплитска Лора
Послије логора у Љубушком, у коме по ко зна који пут губи свијест има разбијену вилицу, себи је дошао на територији Републике Хрватске, у сплитској болници на Фирулама. Прво што је угледао били су апарати за инфузију и трансфузију крви.
Сутрадан су му оперисали вилицу. Када се вратио у собу, међу осталим болесницима, рањеним Хрватима, прочуло се да је међу њима рањени "ћетнички војвода". Хтели су да га линчују!
Опет је најревноснији био познаник од пре рата, извесни Пашалић из хрватског села Раујни, које је свега 5 км удаљено од Пајчниновог родног мјеста Губин. Пашалић је био инвалид, у колицима. Полицајци који су дежурали крај заробљеника примакли су колица ближе кревету и дали му полицијске палице. Линч је спријечио дежурни љекар.
Дан након тога, у болницу је, ненајављена, стигла, делегација Међународног комитета Црвеног крста. Пошто није могао да говори, Пајчин је добио папир и оловку да напише о свом заробљеништву. Од Црвеног крста је добио евиденциони картон.
Када је посета МЦК отишла, чуо је у сусједној соби преводиоца делегације како некоме у болници открива садржај података које је Милорад на папиру написао. То је био знак да и војни полицајци који су га чували започну са новом стравичном тортуром као освету за то што је испричао делегатима МЦК. Тако је пребачен у сплитску "Лору", један од најсуровиних логора на територији бивше Југославије 1990-их.
У војном затвору хрватске војске "Лора" био је у просторији од 4 м2 са водом до висине прага, без покривача и подметача. Подрум у Лори био је погон за уништавање људи без метка. У том подруму Милорад Пајчин је био 6 дана. Хрватски мучитељи су навалили свом снагом на Милорада Пајчина. Хватала га је несвјестица од свих тих сајли, мотки и бодежа и крикова који су се чули. Људи су излудели од батина.
Умирали су од десет прелома ногу, од жеђи, батина, бола... Једном, када су га оборили млазом из хидрантног црева, видели су у џепу мојих панталона нешто четвртастих обриса. Извадили су то и на велико запрепашћење, угледали евиденциони картон Међународног комитета Црвеног крста. Пребацили су га на спрат.
Мислио је Милорад Пајчин да му сада једино преостаје да чека размјену заробљеника. Ускоро се, међутим, увјерио да је заробљеник дивљач за слободни одстрел. Дошли су непознати људи, затражили га по имену и презимену и извели на кров зграде. Ломили су га, каже, пајсерима, моткама и држалицама све док им није било јасно да не може да устане. Са 11 сломљених ребара, три нагњечена кичмена пршљена, одбијеним бубрезима и исчашеним куковима, убацили су га у комби са још двојицом заробљеника Срба. Мислио је да га возе на размену и није жалио због болова.
Љубушки
Стигао је, међутим, под други пут у Љубушки. То је, каже, тек био прави пакао, као у Дантеовом деветом кругу.
На Бајрам су дежурни чувари Бранко Ерес, Крешо Параџик и Недо Мачић пустили из ћелије неког Ахмета да се наслађује над затвореницима цијелу ноћ. Отворили су све ћелије, поскидали голе логораше - Србе и истјерали их напоље на кишу, да би их потом сајлама и кабловима поново сатерали све унутра. Штос је био да попадају једни преко других, како би они на поду издисали под теретом оних одозго, а они на врху од батина.
И тако све до јутра, а у зору су их тјерали да голих кољена пузе по пијеску и тако где је има, пасу траву. Када су пролазили поред пољског клозета морали смо руке до лаката загњурити у измет, а онда су тјерали затворенике да лижу прсте. Тјерали су их после тога, да гладни и жедни, једу фекалије и соли.
Хрватски војници су доводили су жене, Српкиње из логора Дретељ крај Чапљине. Довели су једну старицу коју су силовали на њихове очи. Довели су и једну девојчицу од 12-13 година, са мајком. Тјерали су и њих да их силују.
Био је један човек, србски цивил и Стоца од кога су тражили да "призна" колико је Хрвата убио. Човјек је био невин, није ниједног убио, али су они пошто-пото тражили признање. Лицитирали су и када је тај јадан човјек, прво рекао - једног, а на крају рекао 18, тада је један чувар поскочио, ножем му ископао око и натјерао га да га прогута на силу своје око.
Милорад Пајчин је дијелио ћелију у Љубушком са сљедећим Србима: Стево Антић из Коњица, Данило Ђурашовић из Мостара, Данко Домазет из Стоца, младог војника ЈНА Драган Ристић из Руме, Синиша Јовановић из Пирота...
Изнуђивање признања било је уобичајена пракса и алиби за пребијање до смрти. Србски логораши су износили лешеве, а онда би хрватски војници лешеве палили бензином и тако уништавали трагове.
Поред тога лешеви су често покопавани на тајне локације у кршу западне Херцеговине или Далмације.
СЛОБОДА
Неким чудом, Милорад Пајчин је угледао слободу 18. августа 1992. године код Стоца гдје је било мјесто раздвајања србског и хрватског дијела Херцеговине.
Одатле је превезен у Билећу, па у Београд на лијечење на ВМА. Из Београда је стигао у Бања Луку. Од градских власти је добио стан. Послије неколоко мјесеци је у бањалучком затвору, видео свог мучитеља Давора Гласновића, који му је пресјекао вену приликом заробљавања.
Каже да му војне власти ВРС нису дозволиле да Гласновићу врати бар песницом, а не зна ни колико је то уистину желео.
Често посље свега, сам Милорад Пајчин се пита: "Вриједи ли зарад живота све преживјети?".
ЕМИГРАЦИЈА И СМРТ
Емигрирао је у Сједињене Америчке Државе 2002. године, прво у Сјеверну Каролину, са породицом, а потом у Индијану. Ту је покушао да нађе посао и да себи обезбеди лијечење.
Радио је источном Чикагу на одржавању при православној цркви Св. Ђорђа гдје је имао и смјештај. Са годинама је бивао све више нервознији, јер лијечење није ишло како треба. Добио је и рак грла, што га је натјерало да иде на зрачења.
Дана 5. маја 2015. у својој 54. години, заувјек нас је напустио мученик лијевањски - Милорад Пајчин.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Естрадни пјевач Мирко Пајчин (његов рођак), алиас Баја Мали Книнџа је снимио 2011. о Милораду и његовом заточеништву у хрватским логорима пјесму "Војвода неуништиви", која има сљедећи текст:
Пјевам пјесму о србскоме сину
родио се у селу Губину.
Седам логора он је прошао,
поломљен је својој кући дошао.
Запјево је тада, пред кућом на њиви
вратио се Војвода неуништиви.
Запјево је тада, пред кућом на њиви
вратио се Милорад неуништиви.
Сазнали су душмани да вриједи за тројицу
па су га мучили к'о малог Радојицу.
Седам логора он је прошао,
поломљен је својој кући дошао.