Хрватско Вијеће Одбране (ХВО) је паравојна формација босанско-херцеговачких Хрвата која је постојала током деведесетих година 20. вијека, када су вођени оружани сукоби на тлу Босне и Херцеговине, односно током разбијања бивше Југославије.

Ове паравојне снаге су основане 8. априла 1992. године од стране партије Хрватска Демократска Заједница БиХ као оружана сила ткз. Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу СР Босне и Херцеговине.

Током 3.5 ратне године, јединице ХВО су починиле читаву ниску злочина против човјечности, ратних злодјела над Србима углавном цивилима, јер је био циљ етнички очистити подручја БиХ која је србски православно живаљ више од миленијума насељавао. Прекршене су стотину пута Женевске конвенције о рату.

Такође официри ХВО су били задужени за оснивање концентрационих логора (Дретељ, Челебићи, Стролит, Љубушки) у које су довођени Срби и звјерски мучени, тучени и понижавани, док су жене и дјевојке масовно силоване и по више пута.

Војни и политички врх босанско-херцеговачких Хрвата: Мате Бобан, Јадранко Прлић, Дарио Кордић, Бруно Стојић, Владимир Шољић, Слободан Праљак и други су били врло добро упознати са свим детаљима злочиначких активности, јер су их и сами орагнизовали и предлагали.

Такође, ХВО је све вријеме рата у БиХ имао велику помоћ од (матице) Републике Хрватске односно Фрање Туђмана и званичног Загреба, јер је њихов циљ био да се Босна и Херцеговина припоји Хрватској, односно да се обнови клеро-фашистичка НДХ.

Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу је почетком 21. стољећа у својим пресудама оквалификовао учешће Хрвата у босанско-херцеговачком рату као удружени злочиначки подухват са циљем трајног протјеривања нехрватског становништва. На челу оваквог плана стајао је лично Фрањо Туђман, хрватски предсједник и врховни командант.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Босна и Херцеговина су земље које су стољећима насељаване православним Србима, а у прилог томе говоре и бројни културно-историјски споменици и духовне богомоље које су зидали краљеви и цареви из србске средњовјековне династије Немањића. Број римокатолика у Херцеговини и Босни је тада у XII и XIII стољећу био занемарив.

Надирањем Османлија из Мале Азије долази до покоравања свих хришћанских народа на Балкану. Босна и Херцеговина је пала под Турке 1463-1481, док ислам се појављује први пут као религија у тим крајевима. Турци су спроводили страховладу и терор највиших размјера: Данак у крви, Прва брачна ноћ, Трећина приноса, забрана окупљања, набијање на колац итд.

Када је јула 1878. године Бечки двор добио подршку од Великих сила на Берлинском конгресу да окупира БиХ, тада је било преко 75% православних Срба, док је број исламизованих Срба био око 20%. Турци су се након тога повлачили ка Цариграду.

Ватикан је тада отпочео процес покрштавања Срба и превођења у католике на простору од Дрине и Дунава до Купе... и од Драве до Јадрана. Циљ је био увећати број покатоличених Срба, како би они у каснијим временима "постали Хрвати".

У Првом свјетском рату (1914-1918) су управо ти потомци покатоличених Срба показивали оданос Хабзбуршкој монархији ратујући за германске интересе против Краљевине Србије. Процес покатоличавања није ни престајао.

Суђење Младобосанцима у Сарајеву

У Другом свјетском рату стварањем Независне Државе Хрватске априла 1941. године, квислиншке творевине коју је предводио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац... тада је спроведен ужасан геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Усташки режим је и у БиХ оснивао конц. логоре смрти: Крушћица, Доња Градина... с тим да је стотине хиљада босанских Срба одведено у индустрију смрти - Јасеновац.

Након 1945. године Срби су у Босни и Херцеговини изгубили већину усљед геноцида, а током шезедесетих, седамдесетих и осамдесетих година преко 350.000 Срба је напустило БиХ и одлазило углавном у СР Србију или иностранство.

СТВАРАЊЕ ХЕРЦЕГ-БОСНЕ

Потомци покатоличених Срба - сада Хрвати су имали велику нетрпељивост према Србима, а исто тако и Југославију нису доживљавали као своју домовину, иако су деценијама живјели у њој. Многи од њих су скривали своју или својих предака мрачну прошлост и учешће у Другом свјетском рату на страни Хитлерове коалције, односно припадност Домобранима и Усташама.

Никакво братство и јединство које су градили скоро пола вијека Брозови комунисти их није занимало, већ само Хрватска, да буде вјерски и етнички чиста држава и то без Срба.

Херцеговачки ганг у Загребу

Оружани сукоби на простору СР Хрватске у љето 1991. године су довели до стварања паравојних формација на тлу Босне и Херцеговине гдје су Хрвати имали релативну или апсолутну већину.

Ово је рађено под надзором и контролом политичке партије Хрватска Демократска Заједница БиХ. Они су такође прикупљали добровољце (већином младиће 18-30 година) које су слали у Далмацију, Загреб, Славонију на обуке у терористичким камповима али учешће у нападима на србска мјеста у САО Крајина.

Када је крајем 1991. године дошло до продубљивања политичке и економске кризе у БиХ, Хрвати су 18. новембра у мјесту Груде прогласили Хрватску заједницу Херцег-Босну, са Мостаром као главним градом. Херцег-Босна је за републику проглашена 28. августа 1993. године.

ФУНКЦИОНИСАЊЕ

Дана 8. априла 1992. године у Мостару се оснива званично ХВО као оружана сила ткз. Херцег-Босне. Током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995 бројност ХВО-а је била око 50.000 бојовника под оружјем.

С тим да треба напоменути да је у нападима на Србе често учестовла и регуларна Војска Републике Хрватске, са дупло већом бројношћу.

Управљање и надзор

Команду над Хрватским Вијећем Одбране имали су:

1. Мате Бобан, врховни командант и предсједник ткз. Херцег-Босне (1991-1993).
    
2. Крешимир Зубак, врховни командант и председник ткз. Херцег-Босне (1993-1996)
    
3. Бруно Стојић, министар одбране у Влади ткз. Херцег-Босне (1992-1993)
    
4. Владимир Шољић, министар одбране у Влади ткз. Херцег-Босне (1993-1996)
    
5. Миливој Петковић, начелникк Генералштаба ХВО (1992-1993)
    
6. Слободан Праљак, начелникк Генералштаба ХВО (1993)
    
7. Анте Росо, начелникк Генералштаба ХВО (1993-1994)
    
8. Тихомир Блашкић, начелникк Генералштаба ХВО (1994-1996)
    
9. Јадранко Прлић, председник Владе ткз. Херцег-Босне (1993-1996)

Хрватска ударна шесторка из Хага
Прлић, Стојић, Праљак, Петковић, Ћорић и Пушић

Одговорности и команде

Хрватско Вијеће Одбране је имало 4 оперативне зоне:

Гернералштаб ХВО је имао под директним својим надзором три јединице:

• Самостални пук "Бруно Бушић"
   
• Јединица за посебне намјене "Витезови"
   
• Батаљон "Лудвиг Павловић"

Док је врховни командант ХВО имао "Кажњеничку бојну" из Широког Бријега под директним својим надзором, а којом је током рата заповједао Младен Налетилић звани Тута.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Имајући у виду насљеђе из Другог свјетског рата босанско-херцеговачки Хрвати ратујући у одорама ткз. Хрватског Вијећа Одбране нису скривали симпатије према Анти Павелићу и другим фашистичким зликовцима из доба НДХ. Они су често носили управо та обиљежја, док су заробљеним жртвама немали број пута говорили да се диче својим прецима који су били Павелићева војска.

Казнена експедиција из Брчког

Хрватске ратне јединице Републике Хрватске, као и припадници ХВО су током 1992-1996 направили праву злочиначку одисеју према Србима. Ово су радили некад и у садејеству са муслиманском војском у БиХ.

Овдје су побројани само нека од злодела које су починиле хрватске снаге у Босни и Херцеговини:

• Босански Брод у Посавини у љето и јесен 1992.
   
• Чардак код Дервенте, у априлу 1992.
   
• Брадина код Коњица у мају 1992.
   
• Чагаљ у долини Неретве, јуна 1992.
   
• Бодериште код Брчког у марту 1993.
   
• Операција Цинцар на Купресу, новембра 1994.
   
• Бравнице код Јајца у септембру 1995.
   
• Видово Село крај Дрвара у септембру 1995.

Сем класичних напада и агресије на србска мјеста припадници ХВО су оформиле и велики број концентрационих логора за мучење и убијање недужних Срба цивила. Довођени су без судског налога, без икаквих доказа да су починили неко кривично дјело и затварани.

Дешавало се да буду утамничене читаве породице. Ту су пролазили кроз стравичан систем психо-физичких тортура гдје су им ломили кости, сјекли дијелове тијела, пржили их бренером, прикључивали на струју, тјерали их да једу измет и да спавају на бетону без ћебета, као и да стоје без одјеће на сунцу, присиљавали чланове породица на секусални однос (противприродни блуд)... било је преко 150 начина мучења.

Тутина екипа за чишћење

Хиљаде Срба је убијено у тим казаматима, док је мноштво жена силовано и више пута у казаматима смрти.

Међу најозлоглашенијим хрватским логорима у БиХ били су: Дретељ, Мусала и Челебићи у Коњицу, Стролит у Оџаку, Дом ЈНА у Дервенти, Зграда Војне полиције у Мостару... итд.

НАКОН РАТА

Потписивањем Дејтонског мировног уговора 21. новембра 1995. године дошло је до окончања оружаних дејстава у БиХ, а то је и потврђено 14. децембра исте године у Паризу.

Јединице ткз. Хрватског Вијећа Одбране су реформама 2005. године интегрисане у јединиствену Армију Босне и Херцеговине, гдје су трансформисане у 1. гардијски пјешадијски пук.

У општинама западне Херцеговине велики број погинулих припадника ХВО односно злотвора који су окрвавили руке над Србима добили су споменике у којима се величају њихова дјела.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Међународна заједница је обавезала власти у Босни и Херцеговини да се спроведе процес извођења ратних злочинаца пред Државни суд правде, након рата.

Што се тиче хрватских бојовника, мали број њих је оптужен иако је достављена обимна документација од МУП-а и Тужилаштва Републике Србске према свједочанствима преживјелих очевидаца и жртава.

Правосудни органи БиХ већ деценијама је под великим политичким притиском, а то се намјерно радти како би остала теза да су само Срби одговорни за рат и страдања. Ако би се процесуирали сви злочинци званична теза, односно новија историја БиХ би била радикално измјенења. Јасно би се видјело да је према Србима почињено етничко чишћење са елементима геноцида у великом броју случајева.

Хашки Трибунал је осудио шесторицу хрватских званичника ткз. Херцег-Босне за ратна злодјела на 111 година затвора, али у те оптужнице нису ушли злочини против Срба, већ само муслимана, већином у средњој Босни. Ту шесторку чине: Јадранко Прлић, Слободан Праљак, Тихомир Блашкић, Миливој Петковић, Берислав Пушић и Валентин Ћорић. Сем њих осуђен је и Дарио Кордић, али у одвојеном предмету.

Др. Олга Драшко је током 2010-2012 ишла више пута у скандинавске земље да свједочи на суду правде против стражара из концентрационог логора Дретељ, гдје је она свирепо мучена 3.5 мјесеца. Занимљиво је то да није дошла до Хашког суда, јер су холандске власти одбиле да јој издају визу. Њено свједочење би промјенило много тога у ратовима на простору бивше Југославије.

ЗАКЉУЧАК

Ткз. Херцег-Босна је била инструмент Загреба и врхушке ХДЗ коју је предводио Фрањо Туђман. Њихов циљ је био обнова НДХ из Другог свјетског рата односно припајање читаве Босне и Херцеговине авнојесвкој Хрватској. Иако су они званично водили политику припајања само дијелова из Бановине Хрватске, успостављене 1939. године договором "Цветковић-Мачек".

Фрањо Туђман је редовно помагао босанско-херцеговачке Хрвате и причао им да ће све то бити једна држава. Штавише и сам Гојко Шушак, министар одбране у Влади Републике Хрватске је био из западне Херцеговине који је цијенио херцеговачке Хрвате и обезбјеђивао им свесрдно помоћ.

Туђман иза леђа Мати Бобану

На врху злочиначке пирамиде ткз. Херцег-Босне били су Мате Бобан и Јадранко Прлић. Они су спроводили све одлуке Загреба и Туђмана. Међутим, након што је потписан Дејтонски уговор јавно су говорили да су издани и да то није остварење идеала за који су се борили. Мате Бобан је изненада умро 1997. године, док је Јадранко Прлић допао Хага гдје је и осуђен.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што су горе наведена. Разлог томе је што би се онда одмотавањем клупка дознало и да су многи западни државници из земаља НАТО пакта били умјешани у све те прљаве работе.