Харис Силајџић (1945.) је бивши муслимански политичар, високи функционер милитантне странке СДА дведесетих година 20. вијека када су вођени ратови на екс-југославенском простору. Такође, био је и члан муслиманске делегације на мировним преговорима у Дејтону јесени 1995. године.
Скупа са Алијом Изетбеговићем и Ејупом Ганићем чинио је злогласну муслиманску тројку у првој половини 1990-их година када је за три и по године био дио удруженог злочиначког подухвата јер је са простора Федерације БиХ прогнано из својих домова најмање 600.000 Срба.
Током посљедње декаде 20. стољећа Харис Силајџић је био члан ткз. Ратног Предсједништва Босне и Херцеговине гдје је уз Изетбеговића одлучиво о многим стварима. Тако су у срединама гдје су муслимани имали релативну или апсолутну већину почињена масовна убиства Срба, силовања жена, киднаповања цивила, пљачке, минирање кућа и локала, рушење православних богомоља, прогон свештенства СПЦ... односно етничко чишћење са геноцидним најмерама.
У стварности Силајџић је био "алфа и омега" Алијиног режима. Важио је за индивидуалца који се увјек борио "сам против свих".
ЖИВОТОПИС
Харис Силајџић је рођен 1. октобра 1945. године у мјесту Бреза (БиХ), удаљено око 30 км сјеверно од центра Сарајева. Ово је било неколико мјесеци након завршетка Другог свјетског рата.
Одрастао је у врло религиозној породици гдје је његови преци живјели у духу традиционалног ислама и муслиманског фундаментализма.
Школовање и каријера
Основу школу је завршио у родном мјесту, а касније одлази у Сарајево гдје је похађао муслиманску вјерску школу Гази Хусрев-бегову медерсу. Ту је матурирао 1964. године.
На студије одлази средином шездесетих година и то у сјеверне дијелове Африке, у Либију коју је почео да води Муамер ел Гадафи. Тамо је дипломирао арабски језик и исламистику на Универзитету у Бенгазију. Након тога се враћа у домовину посље пет година.
Добија посао у Приштини на Институту за историју Косова и ту је радио све до 1978. године. Стекао је звање магистра и одбранио је докторску дисертацију 1979. године .
Краће вријеме почетком 1980-их година одлази у САД, па се враћа у Либију гдје је добио посао професора.
Упућени кажу да је Силајџић радио као преводилац за потребе Југославенске Народне Армије у арабским земљама (када се продавало наоружање). У домовини је крајем осамдесетих често излазио као представник Исламске заједнице.
Алај смо се скупили с' конпа и коца...
Изабран је 1996. године за редовног професора на Философском факултету у Сарајеву, а од 2002. године постао је гостујући професор на Њујоршком универзитету Корнел (САД).
Породица
Женио се три пута. Прва жена му је била Љуљета Вунићи из Приштине (касније постала савјетница Хашима Тачија, албанског криминалца и лидера ткз. Републике Косово). Друга жена му је била Маја Звонић из Мостара, са њом је добио сина Мирзу.
Трећа супруга му је Селма Мухединовић, иначе професорка виолине и пјевачица. Са њом се вјенчао 2016. године.
Његов син Мирза се школовао у Турској, а касније одлази у Енглеску на престижне лондонске школе. Отац Харис је имао новаца да му то плати.
Политика и друштвени активизам
Харис Силајџић никада није био члан Савеза Комуниста Југославије.
Редован војни рок је служио у Београду као припадник личне гарде Јосипа Броза Тита. Иначе, Силајџић се дивио Брозу и волио да га опонаша.
Тек када је 26. маја 1990. године званично Алија Изетбеговић основао Странку Демократске Акције, врло брзо им се придружио и Харис Силајџић. Он је постао близак Алијин сарадник јер је био врло образован, али је имао и доста својих познанстава како у земљама трећег свијета, тако и Сјеверне Америке.
Његов мотив за улазак у политичке воде био је "жеља за промјенама, укидање једнопартијског система и успостава друштва једнаких могућности".
Исте године он је организвао и Сарајеву велики скуп "Људска права у Исламу", гдје је дошло званица из већег дијела планете.
Када су одржани први вишестраначки избори у новембру 1990. године, шовинистичка странка СДА је добро прошла и добила велики број гласова захваљујући успјешном привреднику Фикрету Абдићу из Велике Кладуше, који је био мамац бирачима. Тада је екстемно крило СДА коме је и сам Силајџић припадао одбацило Абдића, а поставило Алију Изетбеговића на чело власти.
Харис Силајџић је одмах постао министар спољних послова у Влади Босне и Херцеговине, коју је саставио премијер Јуре Преливан из странке Хрватска Демократска Заједница. Парадокс је то што БиХ тада још није била ни близу самосталности од СФР Југославије. На том мјесту Силајџић је остао и када је априла 1992. године састављена нова ткз. Ратна Влада.
Силајџић (скроз лијево) у Дејтону 1995.
У Вашингтону је 18. марта 1994. године дошло до потписивања мировног споразума између босанско-херцеговачких Хрвата и муслимана, пошто су они били у међусобном сукобу више од 16 мјесеци, прије тога. Одлучено је да ће се формирати Федерација Босне и Херцеговине и да ће Владу саставити Харис Силајџић као премијер. На том мјесту остао је годину и по дана, када је постао члан Вијећа министара БиХ.
Силајџић је био члан муслиманске делегације у америчкој савезној држави Охајо, када је дошло до потписивања Дејтонског мировног уговора 21. новембра 1995. године, чиме су окончани оружани сукоби у БиХ.
Феномен је то што Силајџић као потписник тог договора само годину дана касније оштро критиковао тај исти споразум и залагао се за промјену Устава БиХ јер је желио централизацију државе. У његовим каснијим предизборним говорима ревизија Дејтона ће постати редовна ставка.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Муслимански властодржци су се почетком 1992. године повезали са сарајевским подземљем гдје су дефиловали ликови са дна људског друштва: Јусуф Јука Празина, Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Исмет Бајрамовић и др.
Они су лако направили договор у смислу да криминалци добијају одријешене руке и могућност да раде без икаквих санкција шта хоће: шверц, уцјене, проституција, пљачке, убиства, рекетирање и сл. Док би за узврат морали да обављају прљаве послове за власт: застрашивање и прогон Срба из у Босни.
Дино Мерлин са пајтосима
Екстремно крило СДА коју су водили углавном муслимани из Старог Раса (ткз. Санџаклије) увидјели су да процес осамостаљивања БиХ од Југославије неће ићи брзо и лако и да се требају направити борбене формације за такву работу. Одлучено је још средином 1991. године да се оснује: ткз. Патриотска Лига, а нешто касније и ткз. Зелене Беретке. Ова операција је повјерена бившем југославенском официру Сеферу Халиловићу који је те године дезертирао из ЈНА.
Муслиманска Влада БиХ је донијела одлуку 29. априла 1992. године да се нападају касарне и припадници ЈНА и да се третирају као непријатељи тј. окупатори. О томе постоји и службена забиљешка у Министарству унутраших послова БиХ.
Муслимани су већи дио својих паравојних формација и Територијалну одбрану ујединили у ткз. Армију Босне и Херцеговине, која је имала седам корпуса. Они су били помагани све вријеме рата не само од земаља НАТО пакта, прије свега: САД, Велике Британије, Канаде, Немачке, Француске, Холандије, Шпаније... већ и од исламског свијета: Авганистан, Мароко, Саудијска Арабија, Египат, Турска, Либан... итд.
Муџахедини дошли у помоћ на Балкан
Наводимо само нека од злодјела које су починиле муслиманске (пара)војне и полицијске формације током 1992-1995... при чему су нека почињена у садејству са ткз. Хрватским Вијећем Одбране или ткз. Хрватским Одбрамбеним Снагама:
- Бјеловац код Братунца - 14. децембра 1992.
- Етничко чишћење у Високом - од 1992. до 1995.
- Етничко чишћење у Горажду - од 1992. до 1995.
- Доња Лијеска код Вишеграда - 29. октобра 1992.
- Јама Казани изнад Сарајева - од 1992. до 1993.
- Ледићи код Трнова - 7. јуна 1992.
- Девојчице Наташа и Милица у Сарајеву - 11. марта 1995.
- Породица Јовановић у Зеници - 2. октобар 1993.
- Напад на колону ЈНА у Тузли - 15. маја 1992.
- Етничко чишћење Дервенте - од априла до јула 1992.
- Етничко чишћење Пофалића - 16. мај 1992.
- Село Чемерно код Илијаша - 10. јуна 1992.
- Возућа на Озрен планини - 10. септембар 1995.
- Мирјана Драгичевић из Доње Биоче - 28. децембар 1992.
Концентрациони логори
Ткз. Ратно Предсједништво БиХ је поред убистава Срба у кућама имало читаву ниску концентрационих логора у БиХ око 536 према евиденцији Саве Видановића, од чега је 126 логора било само на подручју града Сарајева. У те казамате нису довођени само војници ЈНА и касније ВРС, као ратни заробљеници већ и цивили Срби који нису имали оружје нити је постојао неки доказ да су умјешани у нека кривична дјела.
Били су утамничени на основу лажних оптужби да су: шпијуни и одају положаје ЈНА односно ВРС преко радио везе... да мрзе муслимане, да су силовали неке муслиманске жене, да су чланови партије СДС...итд.
Услови у тим казаматима били су више него ужасни. Затвореници су спавали у непровјетреним просторијама, на бетону, ријетко са коришћењем тоалета, без љекарске његе... батине и психо-физичка тортура су биле свакодневне, баш као и силовање дјевојчица и жена по више пута.
Било је доста случајева да су Србе у муслиманским логорима водили на лажна стријељања, копање ровова на првим линијама, пржили бренером (бацач пламена), прикључивали на индукторски телефон, сјекли су им дијелове тијела, ломили кости, тјерали да једу фекалије и разне друге морбидности које здрав човјек не може ни да замисли.
Ћелије су биле углавном мале, не више од 20 квадрата, док је ту знало да буде и по 40-50 затвореника.
О свим тим дешавањима у логорима цијели врх војне и цивилне власти у Сарајеву, укључујући и Хариса Силајџића су били врло добро упознати, али није ништа учињено да се то заустави. Већина логора је била сакривена и није дозвољавано делегацији Међународног Црвеног крста да уђу.
Кршење Женевских конвенција
Занимљиво је и то што су муслиманске власти прикривале коришћење забрањене муниције односно бојних отрова током рата, који су се производили у фабрици "Бехар".
Сребренички регион
Вођени политиком геноцида и истребљења свега што има везе са Србима и Православљем, муслиманске власти су посебну пажњу обратиле на источну Босну, тачније регију Бирач: Скелани, Милићи, Сребреница, Батунац и Зворник. Тамо је заповједао Насер Орић командант злогласне 28. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ.
За три године они су етнички очистили око сто села и засеока на том подручју, док је убијено или се води као нестало преко 3.800 Срба, од дјеце у кољевкама до стараца од 95 година живота.
НАКОН РАТА
Силајџић је напустио почетком 1996. године Странку Демократске Акције иако је све до тада важио као важан стуб те политичке партије. Како је он сам једне прилике и рекао да су сукоби у странци почели три године раније у јеку босанско-херцеговачког рата. Иако прави разлози његовог одласка из СДА нису саопштени јавности контраверзе кажу да се Изетбеговић на њега наљутио јер је било пуно тајанствених нестанака новца из Фонда међународних донација. Све то је разоткрио Ејуп Ганић који је тајно послат у земље Магреба и реферисао касније Алији Изетбеговићу.
Априла исте године основао је своју партију "Странка за БиХ", коју ће водити све до 2012. године. Током тог периода имаће више успона и падова, односно повлачења и повратка у политички живот БиХ.
Харис Силајџић је у јануару 1997. године постао копредсједник Савјета министара БиХ, скупа са Бором Босићем. Ту је остао све до 2000. године и одржавао више него добре односе са Турском и осталим исламистичким земљама. У Либији је омогућавао својим пуленима из пословног свијета да остваре врло уносне зараде код Гадафија и за то добијао позамашан проценат.
Имао је низ афера међу којима се спомињу: Тузланска банка, Зеничка жељезара... итд. То су му многи симпатизери замјерали, јер нису могли да се помире да за мале новце тајкуни из Кувајта купују и управљају. Иако му је рејтинг падао, он је нападјући политичаре из Србске Републике донекле то ублажавао.
Харис је доспио у жижу јавности августа 2007. године када је правио проблем у Предсједништву БиХ око ратификације уговора са Српском Православном Црквом. Имао је изговоре јер је желио да то отегне до бесконачности, односно да СПЦ не буде присутна у Босни и Херцеговини, пошто је хтио вјерски хомогену заједницу по моделу сунитског ислама.
Код премијера Иве Санадера (десно) 2009.
У прољеће 2010. године у Сарајеву је организован један регионали састанак гдје су сем Силајџића дошли: Борис Тадић предсједник Републике Србије, Иво Јосиповић предсједник Републике Хрватске и Филип Вујановић предсједник Црне Горе. Закључак новинара након тога је био да је Харис Силајџић "државник који заостаје", односно да није дорастао улогама које су му повјерене.
Државним органима БиХ је 2010. године презентовао имовинско стање од два стана у Сарајеву (један од 48 квадрата, а други од 180 квадрата). Такође је навео да вози службени аутомобила Фолксвагенов "Пасат". Није пријављивао власништво над акцијама односно "дионицама" као ни луксузну робу.
Написао је збирку поезије "Сарјечја", коју је објавио марта 2015. године.
Џевад Галијашевић, члан Експертског тима за тероризам и организовани криминал у југоистичној Европи, има доказе да Харис Силаџић скупа са Мустафом Церићем и Бакиром Изетбеговићем прикрива(о) хиљаде вехабија (радикалних исламиста) на тлу Федерације БиХ. Њихови кампови су код Бихаћа, Санског Моста, Брчког, Травника и Зенице.
ОПТУЖНИЦЕ
Бивши судија Војног суда Марко Микеревић је августа 2008. године изнео саопштење како посједује доказе против Хариса Силајџића о муслиманским ратним злодјелнима над Србима у Сарајеву. Микеревић одговорно тврди да је Силајџић знао за то све и да је учествовао у заташкавању и уклањању трагова (нпр. платио је чишћење тла од крви).
Ове тврдње му је изнијела и Јелена Куртушић из добојске Фоче, која је у хотелу "Бристол" радила као куварица за потребе ткз. Армије БиХ. У порти православне цркве Преображења Господњег видјела је одјсечене главе који су стајали на стубовима.
Полицијска управа за Град Требиње је доставила Тужилаштву БиХ 2018. године доказе о умјешаности Хариса Силајџића у ратне злочине и злочине против човјечности током 1992-1995 против Срба цивила на територији општине Коњиц. Такође у тој кривичној пријави се наводи одговорност за доношење одлуке о оснивању концентрационих логора: Челебићи, Мусала и Брадина.
Силајџић код либијског вође Гададија 2010.
Сем тога и Удружење "Кроација Линертас" је поднијело десетак година раније сличну кривичну пријаву надлежним органима, али без успјеха.
Босанско-херцеговачко правосуђе никада није подигло оптужницу против Силајџића јер су усљедили политички притисци из самог врха власти. Харис је новинарима говорио како те пријаве имају за циљ наводну "дестабилизацију БиХ и промјену граница на Балкану".