Фоча је градић на крајњем југо-истоку Босне, уз границу са Црном Гором (23 км), а у близини Старог Раса.

Кроз град протиче ријека Дрина. Постоје два тумачења око припадности Фоче у географском смислу, један који тврди да је Фоча босанска, а други да је то дио Старе Херцеговине.

Овај крај је шумско-планински, а планине Зеленгора и Маглић (премашује 2.000 м.н.в.) су само двије од десетак. У близини је национални парк Сутјеска, као и водопад Скакавац. Клима је умјерено-континентална.

Бележи се у историјским списима да је Фоча била саставни дио Немањине србске државе - Рашке. Касније дио средњовјековне Босне под управом краља Твртка Котроманића, па посјед властелина Стефана Вукчића Косаче.

У османској ери, овдје је водио Дубровачки пут, који се спајао са Цариградским друмом, што је омогућило развој трговине и занатства. У турској администрацији Фоча је била дио Мостарског санџака (покрајине). Срби у овом крају су узидали крајем XIV стољећа православну цркву Успења Пресвете Богородице у Лућу, а обновљена је 1707. године.

У љето 1878. године Аустроугарска је након Берлинског конгреса окупирала цијелу БиХ. Фоча доживљава извјестан напредак односно европска култура полако замјењује оријентални начин живота. Ипак, аге и бегови, као и феудални начин се задржао још четири деценије.

У Првом свјетском рату, знатан број фочанских Срба је прелазио на страну Војске Краљевине Србије и тако су учествовали на страни својих сународњака. Бечки двор је спроводио терор у БиХ над Србима, па и у Фочи, гдје је стотине њих ухапшено 1914. од чега је 70-ак Срба стријељано, а двадесетак насилно одведено у логор Арад (Банат). Црногорска војска краља Николе је за кратко ослободила Фочу 9. септембра, али се народ са њима повукао 1915. године због страха од одмазде. Током 1915-1917 преко 600 Фочака је интернирано у аустријске конц. логоре: Маузхазуен, Нежидер, Ашах...итд.

У јесен 1918. године Србска војска је пробила Солунски фронт и ослободила отаџбину, док се Хабзбуршка монархија распала. Формирана је прва јужнославенска држава: Краљевина СХС, касније Југославија. Фоча је административно спадала под Дринску бановину. Велика поплава 1922. године од набујале Дрине је уназадила живот у овом крају. Ипак, пробијањем тунела код Миљевине 1928. полако се живот враћа и десетак година касније направљена је пруга која је Фочу повезивала са Сарајевом и Ужицем.

Стварањем клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске априла 1941. и Фоча улази у њен састав. Муслимани из околине приступају оружаним формацијама НДХ те учествују у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Имали су своје посебне јединице: Муслиманска милиција и Ханџар дивизија. Моштво православних Срба је убијено како у кућама, тако и у шумама, збјеговима и сл. Тако су Срби изгубили апсолутну већину. Пред сам крај Другог свјетског рата партизански првоборци су преко 22.000 Срба, младића у униформама ЈВуО на превару ухапсили, а потом стријељали и бацили у јаму Миљевина.

Брозови комунисти су бранили да се прича о стратиштима и страдањима Срба, док су на споменицима фашистичког терора скривани подаци о националности жртава и злочинаца. Земља се индустријализовала и кренуо је бољитак шездесетих и седамдесетих година 20. вијека. Осамдесете године у цијелој земљи се дешавају економски и политички потреси, што је условило увођење вишепартијског система почетком 1990.

У Фочи је 11. септембра 1990. започет генерални штрајк и демонстрације гдје се окупило 2.000 Срба, пошто је 100 радника 'Фочатранса' добило отказе, од муслиманског руководства те превозничке компаније. Посебне јединице Милиције које је предводио Драган Викић су интервенисале по налогу Предсједништва БиХ, када је дошло до жестоких обрачуна и уведен је полицијски час.

Алија Изетбеговић је основао Странку Демократске Акције, а његови најближи сарадници су били: Ејуп Ганић, Харис Силајџић (врховна тројка). Августа 1991. године у Фочи је управо Алија држао велики скуп на који је дошло око 50.000 муслимана који су били спремни да се боре за идеале његове "Исламске декларације". Већ тада је преко 100.000 муслимана у БиХ имало пјешадијско оружје и било учлањено у паравојне формације "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига". Августа 1992. године ткз. Армија БиХ је формирала своју фочанску бригаду, која је касније пребачена на сарајевско ратиште, а19 припадника ове јединице је добило највише војно признање - Златни љиљан.

Тензије из Сарајева у прољеће 1992. су се прелиле и на остатак БиХ, па тако и на Фочу. Муслимански екстремисти по налогу централе СДА из Сарајева су отпочеле нападе на Србе у градским дијеловима Фоче, али и србски живаљ у околним селима, нпр. Бујаковина. Неколико истакнутих Срба у Фочи се ставило на чело отпора државном тероризму и одбранили своје куће и мјесто.

Документациони центар РС за истраживање ратних злочина у Бањалуци је 2002. године издао документ "Извод из кривичних пријава против оптужених за ратне злочине у БиХ 1992-1995", гдје су наведена имена зликоваца који су окрвавили своје руке током оружаног сукоба у Босни и Херцеговини. На тој листи су и сљедећа имена, као и њихове одговорности.