Русимир Хаџихусеиновић (1947.) је муслимански љекар, политичар, шеф ткз. Кризног штаба и ратни начелник Општине Коњиц, односно активан учесник разбијања Југославије и ратова на тлу исте током деведесетих година 20. стољећа.
Још од средине 1990. године када је формирана милитантна Странка Демократске Акције којом је предсједавао Алија Изетбеговић, шовинистички лидер, Хаџихусеиновић постаје предсједник њеног локалног огранка у Коњицу (национално мјешана средина) на сјеверу Херцеговине.
Русимир Хаџихусеиновић је постављен за општинског начелника и спроводио је одлуке централе СДА из Сарајева. То је подразумјевало етничко чишћење Срба са тог подручја, као и напади на Југославенску Народну Армију. Заправо, Хаџихусеиновић је стајао на челу удруженог злочиначког подухвата почетком 1992-1993...
У периоду његове владавине коњичком општином прогнано је око 8.000 Срба из својих домова, док је њихова имовина пљачкана, паљена и уништавана, а културноисторијска баштина скрнављена и минирана. Сем тога, Хаџихусеиновић је био врло добро упознат са системом концентрационих логора у Коњицу (Челебићи, Мусала и др.) и околини гдје је скоро 1.000 Срба утамничено без икаквог судског налога или под лажним оптужбама да "одају положаје".
Такође, на превару је крајем априла 1992. године био саучесник у акцији хапшења војника ЈНА који нису нападали становнике Коњица, а они су спроведени у злогласну сплитску "Лору", одакле се нико није вратио жив.
Иако је постојала јасна сумња да је он један од главних у УЗП, ипак није подигнута оптужница од стране Тужилаштва Босне и Херцеговине. Он је био тај који је међу својим сународницима ширио страх, односно застрашивао свједоке који су хтјели да пред Државним судом дају исказе о томе шта се дешавало све почетком рата у БиХ.
Данас живи слободно у Коњицу и има своју љекарску ординацију. Деценијама учествује у локалном друштвеном животу: спорт, образовање, здравство.
Издао је 2021. године своју књигу "Коњиц - непресјечено чвориште Босне и Херцеговине" у којој описује своје учешће у рату и допинос "слободи" БиХ.
ЖИВОТОПИС
Русимир Хаџихусеиновић је рођен 27. маја 1947. године у Коњицу. Ту су рођени и његово отац, дјед и прадјед.
Породица и школовање
Његов отац се звао Сафет, а мајка Мевлида. Сем њега родитељи су му имали два сина: Џевад и Енвер. Породица му је била сиромашна и живјели су у једнособном стану. Његова браћа су одлазила из куће како су се женили и стварали себи породице.
Као дјечак је заволио ногомет и активно га је играо до краја тинејџерских дана. Био је члан клуба "Металац", који је касније промјенио име у "Игман". Седамдесетих година су имали добар тим и ушли су у II савезну лигу, а Хаџихусеиновић је био љекар и члан управе клуба.
Гимназију је завршио у Коњицу и био је ђак генерације, а дипломирао на Медицинском факултету у Београду. На Београдском универзитету био је један од најбољих студентата.
Оженио се са 23 године, док је још био апсолвент. Супруга му је родила двоје дјеце, сина Лукмана.
Каријера и емиграција
У околину Пирота одлази да ради гдје су нудили врло добре услове, па се тамо преселио са породицом двије године.
Вратио се у родни крај гдје се запослио у Дому здравља раних седамдесетих, а касних осамдесетих година ту је постао и начелник те установе. Вратио се у Коњиц тек када је постигао договор са локалним руководством да му дају трособан стан. У Дому здравља он је покренио Уролошку службу и из године у годину је унапређивао. Укупно је у здравственим установама Коњица провео безмало четири деценије.
У Африку је ишао два пута на привремени рад односно "трбухом за крухом". Прво 1977-1979 у Бенгази, а онда још и 1984-1986 у Гадамес. Оба пута је то било у Либији, којом је суверено владао Моамер Гадафи.
Пензионисан је 2011. године, а одмах је отворио себи прву специјалистичку ординацију у Херцеговини. Држи предавања у БиХ: Сарајево, Високо, Тузла...
Друштвени активизам и политика
На локалном нивоу је пратио спортске и омладинске активности. Биран је у управне одборе неколико клубова. Постао је предсједник Савеза дизача тегова БиХ.
Када је Алија Изетбеговић основао средином 1990. године Странку Демократске Акције, врло брзо су се по цијелој БиХ ширили општински и регионални одбори. Његову приступницу СДА је у Сарајеву потписао лично Изетбеговић. Они су око себе окупљали муслиманске екстемисте, који су имали антисрбска осјећања и Југославију нису доживљавали као своју домовину. Заправо, муслиманско друштво никада посље Другог свјетског рата није прошло кроз процес дефашистизације.
На првим изборима 18. новембра 1990. побјеђује СДА и формирају власт у коалицији, а на локалном нивоу у Коњицу такође СДА осваја општинску већину. Русимир Хаџихусеиновић бива изабран за предсједника Скупштине Општине Коњиц.
Након раних дешавања Хаџихусеиновић је напустио СДА и прикључио се партији Странка за БиХ коју је водио Харис Силајџић, некадашњи члан водеће муслиманске тројке и дуго година повјерљива особа Алије Изетбеговића. Међутим, он се посље неколико година вратио у СДА јер му се нису свидјели јавни иступи самог Силајџића.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Средином 1991. године када су у западним дијеловима земље почели оружани сукоби, прво у СР Словенији, а онда и у СР Хрватској, тако што су сепаратистичке снаге напале касарне ЈНА и државне институције... Хаџихусеиновић се у Коњицу налазио на мјесту начелника општине Коњиц. Почело је илегално наоружавање и стварање муслиманских паравојних формација.
Хаџихусеиновић је био један од оних који су засљепљени шовинистичким идејама жељели да Срби са тог подручја гдје су били домицилно становништво нестану. Подржавао је и потпиривао антисрбску пропаганду, те ширио неистине о наводној угоржености муслимана од Југославенске Народне Армије. Сама ЈНА је имала у општини Коњиц неколико важних објеката, па чак и атомско склониште отпорно на нуклеарне ударе и фабрику војне опреме "Игман".
Априла 1992. свуда у Босни и Херцеговини почињу да кључају тензије и шире се оружани напади на Србе цивиле, али и касарне и официре ЈНА. У Коњицу је формиран ткз. Кризни штаб, касније Ратно предсједништво. У то вријеме муслимани и Хрвати су имали стотине наоружаних одреда који су крстарили коњичком општином и застрашивали србски живаљ јер су њихове пароле, одјећа и пјесме оживљавали авети клеро-фашистичке НДХ.
Већ у 25. априла је формиран логор у Челебићима, кроз који је током 2.5 године прошло преко 400 Срба који су ту довођени без судског налога да су починили неко кривично дјело или под лажним оптужбама да радио-станицом одају положаје ЈНА. Сем тога било је још неколико логора у коњичкој општини, са чим је Хаџихусеиновић био упознат, али их није посјећивао.
Већ крајем маја 1992. усљедила је агресија на србска насеља као што су: Брадина, Доње Село, Забрђе, Церићи и др. За ове злочиначке активности мобилисано је око 3.000 добро наоружаних ликова, углавном слабијег материјалног стања и оних са маргине људског друшва (алкохоличари, лопови, силеџије, шверцери, коцкари...).
У мјестима гдје је извршена окупација, муслиманске снаге су вршиле незапамћене покоље, масовна убиства, силовања жена и дјевојчица, палеж имовине, рушење и скрнављење православних богомоља старе вијековима. Имовина Срба је углавном конфискована и пљачкана. Све је то рађено систематски и планирано је мјесецима раније.
Хаџихусеиновићу су много помагали: Ивица Азиновић, Јасмин Гуска, Шефко Никшић и Нијаз Салчин, док је Миралем Мацић био у његовој пратњи највећи дио рата.
Око 8.000 Срба са коњичке општине је морало да напусти своје домове, а Хаџихусеиновић је зато етничко чишћење и награђен. Разлог зашто је то рађено је то што је Коњиц био важна стратешка тачка на путу од Сарајева до Мостара.
НАКОН РАТА
У америчкој држави Охајо потписан је 21. новембра 1995. године Дејтонски мировни уговор, чиме су окончани сви оружани сукоби у Босни и Херцеговини, која је подијељена на Федерацију и Србску Републику. Коњиц је остао у Федерацији, а Срби се нису враћали деценијама јер су били нападани и вријеђани.
Хаџихусеиновић је остао да живи мирно у Коњицу и никога није дирао, односно није подигнута против њега ниједна оптужница иако је он лично стајао на челу удруженог злочиначког подухвата, највећи дио рата.
Ипак, Тужилаштво БиХ је 2004. године почело да подиже оптужбе против двадесетак извршилаца и налогодаваца који су били припадници ткз. Армије БиХ или МУП-а. Кључни свједоци су напрасно умрли под неразјашњеним околностима крајем 2011. и почетком 2012. године. Међу њима је посебно интересантан Миралем Мацић, резервни полицајац СУП Коњиц који је истражним органима предао свој ратни дневник у коме је описао акције и имена учесника. То је створило панику међу муслиманским ратним вођама.
Хаџихусеиновић је након чудне смрти Миралема Мацића 26. јануара 2012. посјетио његову кућу, али су га Мацићи отјерали и рекли му да више не долази. Сматрали су да је Хаџихусеиновић одговоран за смрт Миралема, који је био непожељан свједок. Мацић је иначе проглашен кривим за злочине против човјечности и осуђен на 12 година казне затвора.
