Миливој Петковић (1949.) је бивши официр ЈНА и хрватски генерал који је учесник ратова на простору бивше Југославије када је иста разбијана у грађанским и вјерским оружаним сукобима, током деведесетих година 20. стољећа .
Петковић је био један од високо-позиционираних официра тј. генерала како у Војсци Републике Хрватске, тако и у ткз. Хрватском Вијећу Одбране (оружане формације Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу Босне и Херцеговине), који су остављали крваве трагове над Србима, како у Далмацији, тако и у Херцеговини, а касније и Босни.
Пошто је у љето 1991. године дезертирао из Југославенске Народне Армије у чину потпуковника, добио је од Антуна Туса (начелника Генералштаба ХВ) исти чин и команду над шибенском 113. бригадом. Касније је прешао у западну Херцеговину, гдје постаје и начелник Генералштаба ХВО.
Међународни кривични суд за бившу Југославију је почетком 21. вијека против њега и још пет припадника ХВО подигло оптужнице за ратна злодјела и злочине против човјечности који су почињени 1993-1994 током муслиманско-хрватског сукоба.
Оптужбе за злочине протви Срба нису ушле у ту хашку оптужницу.
Добровољно се предао истражиоцима Хашког Трибунала 5. априла 2004. и суђење му је трајало 2004-2011. Проглашен је кривим 29. маја 2013. године, а казна му је гласила 20 година затвора. Жалбено вијеће Хашког суда је ту казну четири године касније потврдило.
Казну издржава у затвору у Белгији.
ЖИВОТОПИС
Миливој Петковић од оца Јерка и мајке Зорке је рођен 11. октобра 1949. године у Шибенику - средња Далмација, на Јадранском мору.
Школовање и каријера
Миливој Петковић је завшио средњу школу у родном граду, а онда се запутио за Београд, гдје је уписао Војну акедмију, престижну школу тј. једну од најбољих на Балканском полуострву. Тамо је са успјехом дипломирао почетком седамдесетих година и произведен у чин потпоручника ЈНА.
У хиерархији Југославенске Народне Армије брзо је напредовао и добио чин потпуковника.
Другови официри из Задра 1983.
Дезертирао је у јулу 1991. године и прешао у хрватске паравојне формације ткз. Збор Народе Гарде, гдје му је остао исти чин.
Наредне године одлази у западну Херцеговину у мјесто Груде, гдје добија чин генерала. Касније је постао начелник Генералштаба ткз. Хрватског Вијећа Одбране, оружаних снага Херцег-Босне.
Породица
Миливој Петковић је ожењен и има двоје дјеце. Такође, постао је и деда.
Његови родитељи сем њега имају сина Анту.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Југославенска политичка криза достигла је врхунац 25. јуна 1991. године када је дошло до проглашења независности СР Словеније и СР Хрватске као независних држава супртно Уставу СФР Југославије. Наредног дана је отпочео двонедељни рат у Словенији који се завршио поразом ЈНА и повлачењем у остале дијелове земље.
Хрватске паравојне снаге ЗНГ су такође наредних мјесеци такође плански и синхронизовао напале касарне ЈНА и захтевале да напусте терирорију авнојевске Хрватске. Сем тога мјесецима раније рађено застрашивање Срба у урбаним срединама, а касније и етничко чишћење, са јасном пљачком србске имовине.
Постројавање ЗНГ на Максимиру
Средином јула мјесеца 1991. године Миливој Петковић скупа са многим другим официрима хрватске националности је дезертирао из ЈНА. Тиме је бацио љагу на своје име јер је погазио заклетву и државу која га је школовала и омогућила му напредак у професиналној каријери. Тада је имао чин потпуковника и био је командант II артиљеријског дивизиона у касарни "Марко Орешковић" ВП 5835, гдје је био велики наставно-школски центар у Задру.
Далмација
Одмах по доласку међу ЗНГ Миливој Петковић је од Антуна Туса, начелника Генералштаба Војске Републике Хрватске (такође дезертера из ЈНА, као генерал авијације) добио команду над шибенском 113. бригадом. Циљ је био истјерати јединице ЈНА из тог дијела Далмације, али и Србе који су ту стољећима обитавали: Дрниш, Бенковац, Книн, Задар, Обровац...
"Јунаци" ткз. Рујанског рата
Док је Петковић био командант Шибенске бригаде, замјеник му је био Божо Марковић, а начелник штаба Душко Крнић. Они су били директни учесници напада на касарне ЈНА средином септембра 1991. године гдје су борбе трајале око десетак дана.
Успјели су да одгурну снаге ЈНА од шибенског моста подаље. Ово им је била стратешки важна кота да се не угрози цијепање Далмације односно нестанак комуникације Сплита и Дубровника са Загребом и остатком републике.
Херцеговина
У прољеће 1992. године и у Босни и Херцеговини дошло је до кључања полиитчких тензија што се претворило у рат. Ово је дошло као резултат неуспјешности референдума крајем фебруара те године. Тамо су и Хрвати и муслимани већ имали своје паравојне јединице наоружане илегалним путем. Поред тога 18. новембра 1991. Хрвати су прогласили Херцег-Босну, парадржаву на подручју БиХ.
Јанко Бобетко, замјенио је Антуна Туса на мјесту начелника Генералштаба и он доноси одлуку о упућивању неколицине хрватских генерала у БиХ како би помогли дјеловање ткз. Хрватског Вијећа Одбране (оружана сила Херцег-Босне). Тако је отишао и генерал Миливој Петковић.
Током прољећа и љета 1992. године генерал Петковић је добио мјесто начелника Генералштаба ХВО и извшравао задатке које су му достављали из Загреба. Циљ је био да се Срби етнички очисте са подручја западне Херцеговине и Ливањско-Купрешког рејона. Тако су отпочеле удружене злочиначке акције муслиманских и хрватских снага у зонама: Дувна, Мостара, Купреса, Ливна, Прозора, Коњица, Чапљине, Посушја, Међугорија...итд.
Резултат хрватских активности у Херцеговини
Споменик жртвама у Брадини
Његови војници су били свирепи у извршавању Петковићевих наређења. Убијани су често цивили: жене, дјеца, старчад, али и ненаоружани мушкарци. Занимљиво је да су у ХВО већином приступали ликови са маргине људског друштва, односно они који су имали проблеме са алкохолом, законом, дрогом... робијаши, силеџије, коцкари, лопови.
Такође, мноштво жена и дјевојчица је силовано по више пута. Имовина Срба је пљачкана и спаљивана, а често и рушена. Исто је важило и за имовину и свештенство СПЦ, који су се такође нашли на удару хрватског повампиреног лудила - фашизма.
Сем тога припадници ХВО су основали на десетине концентрационих логора за мучење и убијање Срба, међу којима се издвајају: Дретељ, Челебићи, Габела, Мусала... и др. У саме логоре су довођени највећим дијелом цивили, односно читаве породице, али је било и војника ЈНА односно касније Војске Републике Србске.
ХВО је имао око 50.000 бојовника којима је командовао сам Петковић, а они су често у својим акцијама имали велику помоћ Војске Републике Хрватске као на примјер када се спроводила акција: Чагаљ ("Липањске зоре") и сл.
Касније у прољеће 1993. године дошло је до жестоких сукоба између муслимана и Хрвата у централним дијеловима БиХ, па је и сам Миливој Петковић узео са својим јединцама учешће, гдје је такође дошло до злочина. Сем тога, бојовници ХВО се сумњиче да су срушили Стари мост у Мостару.
Након Вашинготнског споразума ти сукоби су заборављени, а направљен је нови савез под патронатом САД који је поново уперен против Срба. Тако су отпочеле нови напади на Купрешку висораван - злочиначка операција Цинцар у новембру 1994. године када су скупа ХВО и муслиманска Армија БиХ окуприале 700 квадратних километара. Све су то биле припреме за напад прво на Грахово и Гламоч, да би се стегнуо обруч око Книна и извела злочиначка акција "Олуја 95".
Жртве бојовника ХВО у Бравницама код Јајца
Када је у љето 1995. отпочело највеће етничко чишћење у Европи након Другог свјетског рата (прогон Срба из РС Крајине), хрватске снаге су наставиле своје дјеловање у западној Босни и окупирале 13 општина: Петровац, Кључ, Сански Мост, Дрвар, Мартин Брод, Шипово, Мркоњић Град, Јајце, Рибник...
Свуда гдје су прошли оставили су крваве трагове, у којима је очигледно дошло до злочина против човјечности, јер су убијани цивили и ратни заробљеници. Такође и уништавање православних богомоља и спаљивање имовине Срба који ту вијековима живе.
НАКОН РАТА
Након што је потписан Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. године у САД престала су сва оружана дејства у БиХ. Тим је окончан 3.5 годишњи босанско-херцеговачки рат.
Миливој Петковић се вратио у Хрватску и наставио да ради у Сплитској војној области.
ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊЕ
Након што је 5. априла 2004. године јавно обнародована оптужница за ратна злодјела и злочине против човјечности против генерала Миливоја Петковића, он се дан касније предао Хашком Трибуналу.
Пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију изјаснио се да није крив ни по једној од 13 тачака оптужнице за које су га теретили. Суђење је трајало више од седам година, односно 465 радних судских дана, од 2004. до 2011. године када је изречена завршна ријеч.
Пред судом се нашло око 145 свједока у корист тужбе, а одбрана је извела 65 свједока. Скоро 5000 доказних предмета је изнето, што свеукупно чини овај случај најдужим у историји Трибунала.
У првостепеној пресуди Претресног вијећа донета 29. маја 2013. године Миливој Петковић је проглашен кривим и осуђен на 20 година затвора. У другостепеној пресуди Жалбеног вијећа Петковићу је потврђена казна.
Казну је добио да издржава у Белгији.
Сем Миливоја Петковића у Хагу се судило још петорици Хрвата из чувене "хрватске шесторке" у којој су наведена имена: Јадранко Прлић, Валентин Ћорић, Слободан Праљак, Бруно Стојић и Берисав Пушић. Сви они су заправо оцјењени од Трибунала да су били саставни дио удруженог злочиначког подухвата, јер су активно радили на трајном прогону нехрватског становништва у Босни и Херцеговини, на чијем челу се налазио Фрањо Туђман.
Њих шесторица су добили укупно 111 година затвора.
ОДЛИКОВАЊА
Миливој Петковић је у својок каријери добио чак седам ордена.
-
Орден Кнеза Домагоја са огрлицом
-
Орден Бана Јелачића
-
Орден хрватског тролиста
-
Орден Домовинске захвалности
-
Орден хрватског плетера
-
Медаља за посебне подухвате
-
Споменица Домовинског рата