Марко Филковић (1960.) је хрватски обућар, паравојник који је почетком деведесетих година 20. стољећа био активан учесник разбијања Југославије и ратова на тлу исте.
Филковић је средином 1991. године узео оружје и постао припадник хрватских паравојних формација, које су у јесен те године устројени као вуковарска 204. бригада ткз. Збора Народне Гарде. Том јединицом су командовали: Миле Дедаковић и Бранко Борковић, дезертери из ЈНА.
Он је био дио једног боровског батаљона гдје је главу ријеч водио злогласни Благо Задро. Њихов "посао" је био етничко чишћење приградске четврти Борова Насеља од србског становништва, гдје су: убијали, пљачкали, силовали, палили и уништавали имовину...
У групи са Зденком Штефанчићем и још неколико припадника "Зенги" био је и Филковић, па су скупа 'чистили' Борово Насеље од Срба. Убијали су ненаоружане цивиле које су незаконито хапсили и киднаповали из њихових кућа.
Када је Југославенска Народна Армија ослободила Вуковар и Борово у другој половини новембра 1991. Филковић је био ухапшен и изведен наредне године пред Војни суд у Београду. Суђење је трајало три мјесеца према Кривичном закону СФРЈ, а првостепена пресуда је изречена 14. јула 1992. према којој је Филковић проглашен кривим и осуђен на смртну казну.
У контраверзној "Панићевој размјени", Филковић са другим хрватским осуђеницима бива размјењен у Неметину код Осијека августа 1992. и фактички пуштен на слободу, јер их правосудни органи Републике Хрватске нису прогонили, већ су одликовани од предсједника Фрање Туђмана.
Посљедњих година Филковић живи у Ријеци и ужива без икаквих санкција. Често говори за медије о вуковарској трагедији, гдје себе представља као мученика и страдалника. Редовно посјећује домољубне догађаје.
ЖИВОТОПИС
Марко Филковић је рођен 1. априла 1960. године у Ердуту, на самом истоку Славоније, тачније уз границу са Бачком. Одрастао је поред ријеке Дунав, шест година.
Отац му се зове Рудолф, а мајка Аница р. Хорват.
Његови родитељи су донијели одлуку да се преселе у Борово Насеље, па је тако и Марко пошао у основну школу у радничкој четврти. Заправо, његово отац је добио друштвени стан.
Почетком осамдесетих година Марко је одслужио редовни војни рок у Југославенској Народној Армији и вратио се у Борово. Оженио се и добио двије кћерке.
Засновао је и радни однос у Комбинату "Борово", који је упошљавао хиљаде радника и био носилац југославенске привреде.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то искористиле за остваривања својих иредентистичких циљева.
Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Британије, Аустрије, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ.
Уједињење: Љевица, Црква и Десница
У СР Хрватској на вишестраначким изборима побјеђује Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.
Почело је илегално наоружавање, стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила, док су Срби осјећали велику несигурност, јер су добијали пријетње, отказе, имали психо-физичка малтретирања. С друге стране, код Хрвата је наступила еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан остваривао.
У прољеће 1991. Марко Филковић одлази код рођака у Швајцарску гдје се кратко задржао и одлучује да се ипак врати у домовину, у којој је већ било предратно стање. Томислав Мерчеп је послао Јозу Шегу у Загреб почетком јуна мјесеца, одакле је уз помоћ одбјеглог генерала и дезертера из ЈНА Мартина Шпегеља довежена нова количина наоружања. Прије тога је већ Мерчеп у Богдановцима подијелио оружје преко 2.000 Хрвата.
Читаво то љето 1991. у Вуковару и Борову Насељу главнокомандујући је био Томислав Мерчеп који је имао десетине наоружаних одреда под својом командом. Они су направили пунктове на уласку у приградске четврти које су они контролисали и фактички је створен обруч око града Вуковара. Почело је са психо-физичким малтретирањем, пљачкањем имовине, убијањем Срба и силовањем жена. Формирани су и концентрациони логори... Филковић је у та времена био у зони Трпињске цесте у Борову Насељу гдје је заповједник био Благо Задро.
Крајем септембра 1991. из Загреба долази Бранко Борковић, дезертер из ЈНА, који је устројио 204. бригаду која је имала преко 3.600 наоружаних особа. Истовремено, Мерчеп је отишао у Загреб гдје је постао замјеник.
Филковић са својом групом улази у састав озлоглашеног 3. батаљона, гдје је Благо Задро био главнокомандујући, а Марко Бабић његов замјеник. Када је 16. октобра 1991. Задро смртно рањен од гранате у Купској улици код Боботског канала, команду над јединицом преузима Бабић, а Филковић постаје његов замјеник. Задро је сахрањен на тајној локацији у Вуковару, коју је само пет особа знало, Филковић је један од њих.
Убиства и ратни злочини
- Милош Ђукић и још два Србина цивила су убијни 2. октобра 1991. тако што је Филковићева група извадила их из подрума те се иживљавала ножем по њиховим телима, а онда су их тјерали да прогујтају соли, што је изазвало несносне болове и пуцање унутраших органа. Док је мучење трајало, зликовци су се смијали на глас и вријеђали жртве.
- Предраг Ћирић је изведен из своје породичне куће у Борову Насељу 30. октобра 1991. Он је био цивил који је од прије рата био радио водитељ. Ћирића су Филковићеви крволоци чак 13 пута хапсили у септембру и октобру, те му пријетили смрћу. Под лажним оптужбама да одаје положаје ЈНА бива ухапшен кобног дана на очиглед супруге Мандице и двоје дјеце. Одведен је у логор Абазија гдје је брутално пребијан све док није издахнуо.
- Томислав Јаковљевић је био Србин, пензионер, стар 63 године. Он је 3. новембра изведен из своје породичне куће на штакама, пошто није имао стопало. Прво су га спровели код Филковића у Штаб гдје је морао да потпише изјаву да посједује ватрено оружје. Одведен је у логор који је био смјештен у дјечијем вртићу "Пчелица" и тешко претучен. Тамо је убијен из полуаутоматске пушке.
- Рајко Нунић, Петар Грубишић и још неколико Срба цивила је изведено средином новембра 1991. године из склоништа "Борово Комерца", те су доведени у Штаб ЗНГ код стамбених зграда БЗ. Ту су сви сурово мучени, а у самом чину злостављања и мучења учествовао је и Марко Филковић, који је жртве одвезао до обала Дунава и ликвидирао их из ватреног оружја. Лешеве је бацио у Дунав.
Свакако да је листа Филковићевих жртава далеко већа, али су овдје наведена само нека имена.
Хапшење и суђење
Средином новембра месеца 1991. јединице ЈНА су успеле да пробију линије одбране у Вуковару и да натерају тамошњу команду ткз. ЗНГ на предају. Договор је постигнут 18. новембра у вечертим сатима. Наредни дан у Борову Насељу је дошло до свеопштег расула међу хрватским паравојницима.
Марко Филковић је био део тима који је ишао не преговоре са официрима ЈНА у Даљу. Тамо се сусрео са Андријом Биорчевићем, командантом Новосадског корпуса. Све што је тражио од генерала, то је и добио.
Један дио хрватских паравојника у страху од суђења бјежи према Винковцима и извлачи се, док већи дио бива ухапшен од Војне полиције ЈНА и спроведен у КПД Сремска Митровица. Наредне године у фебруару је отпочео судски процес гдје је више стотина "Зенги" процесуирано према Кривичном закону СФР Југославије.
У Београд су дошли свједоци из Борова Насеља који су јасно дали изјаве о томе шта су зликовци током љета и јесени 1991. међу којима и Филковић радили према невиним жртвама.
Марко Филковић је проглашен кривим због учешћа у оружаној побуни и рушењу уставног поретка, као и злочинима против цивилног становништва супротном Женевским конвенцијама о рату. Одлуком судског већа изречена му је смртна казна. Овакву пресуду сем Филковића је добило је још петорица "Зенговаца": Зденко Штефанчић, Мартин Сабљић, Зоран Шипош, Никола Ћибарић, Јуре Марушић... остали су добијали временске казне 10-20 година затвора.
У затворима на тлу СР Србије Филковић је провео укупно девет мјесеци, а регистрован је и у документима Међународног Црвеног крста. На робији је био често у самици.
Слобода
Милан Панић, југославенски премијер договорио је бизарну размјену "Сви за све" која се десила у Неметину, покрај Осијека 14. августа 1992. Хрватска страна је испоручила Србе цивиле из Западне Славоније, а за узврат је добила осуђене злочинце из Вуковара, међу њима и Марко Филковић. Они у Републици Хрватској нису даље процесуирани већ су стављени на пиједестал мученика и предсједник Фрањо Туђман им је подијелио ордење.
Марко Филковић одлази прво у Загреб гдје му је била породица, а онда у Ријеку и ту је остао годинама.
Хрватски државни врх је свјесно жртвовао Вуковар јер су слике срушеног града биле моћно оружје у свјетској пропаганди Републике Хрватске како би се касније добила подршка за злочиначке акције "Олуја" и "Бљесак", односно погром Срба у РСК 1995. године.
НАКОН РАТА
У оружаним снагама Републике Хрватске, Филковић је стекао чин пуковника.
Крајем 1997. године истекао је двогодиши период Мирне реинтеграције Сремско-Барарске области под окриљем УНТАЕС-а, у складу са Ердутским мировним уговором. Тада се цијело подручје вратило у уставно-правни поредак Републике Хрватске. Ово је произвело велики егзодус Срба који су поново били уплашени за своју личну сигурност, па су емигрирали у СР Југославију или иностранство (Норвешка, Енглеска, Ирска, Њемачка, САД, Аустралија...).
Марко Филковић се премишљао да ли да се врати са супругом крајем деведесетих година XX вијека, јер су му кћери остале на сјеверу јадранског приморја, пошто су ту стекле пријатеље и засновали своје породице. Тако да и он доноси одлуку да се не врати у Борово. Упућени кажу да се бојао освете рођака од убијених жртава.
Посљедњих година Филковић не пропушта дешавања која се тичу осамостаљивања Хрватске и ткз. Домовинског рата. Са саборцима еволуцира успомене из "славне епопеје одбране града".