Ливно је градић на југозападу БиХ, тачније на граници Босанске Крајине и Херцеговине. Иако географски припада Бос. Крајини, по говору "икавици" више припада Херцеговини. Овај крај је карактеристичан по Ливањском пољу (највеће крашко поље на планети) које се протеже од Динаре на југу до Цинцара на сјеверу односно од Шатора на западу и Тушнице на истоку.

Надморска висина је око 720 метара. Клима је континентална гдје су зиме дуге и хладне, а љета сушна.

Насељавање Срба у овим крајевима је пристуно још од Средњег Вијека. Ливањски Срби су имали веома буран живот на тромеђи трију држава: Османска империја, Аустроугарска монархија и Млетачка Република. Борили су се на све начине да очувају своје име и православну вјеру.

Читав крај је познат по специфичној технологији прављења сира.

Православна црква Успења Пресвете Богородице је подугнута 1859. године, а школа на србском језику и писму неколико година раније. Положај Срба након анексије БиХ у Хабзбуршку царевину није промјењен на боље, напротив. Један терор је замјенио други. Током аустријске епохе и Ливну је велики број сиромашних породица прешао на католичанство јер су покушавали да се прехране у тешким временима. Ово је имало за посљедицу "увећање" броја Хрвата.

Током Првог свјетског рата 1914-1918 многи ливањски Срби су одвођени у концентрационе логоре широм Аустроугарске. Били су то већином православни свештеници, угледни и богати трговци, лекари, адвокати...итд. Када је Војска Краљевине Србије ослободила ове крајеве, Ливно је ушло у састав прве јужнославенске државе Краљевине СХС, односно Југославије. Административно је потпадало под Приморску бановину.

Када су априла 1941. године Силе Осовине напале југославенску краљевину и раскомадали је, Ливно је ушло у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Муслимански и хрватски фашисти су четири године спроводили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, као "неподобним" народима. Ливно је важило за злогласни усташки крај који је давао велики број жестоких бораца за интересе Ватикана. Такође, ливањски крај је у то вријеме имао највећи број крашких јама (Бикуша, Борова Глава, Равни Долац...итд) у које су Усташе бацале жене, дјецу и старчад србске националности.

Након Другог свјетског рата, Брозов режим је забрањивао да се јавно прича о злодјелима над Србима и јаме 'голубинке' су углавном забетониране шездесетих година 20. стољећа без да су кости мученика извађене. Такође, нису дозвољавали вјерске обреде породицама преживјелих, а саме јаме су често нагледали агенти УДБЕ (тајна полиција). Свако ко би потенцирао теме о стратиштима Срба био би хапшен, прогањан и убијан.

Мноштво ливањских Срба се исељавало седамдесетих година у Београд, Нови Сад, Аранђеловац...и др.

Тек 1990. године, када је Титова Југославија била на заласку, ливањски Срби су почели да граде спомен костурницу, која је завршена наредне године и освештана. Ту су похрањене кости мученика које су извађене из јама.

Почетком деведесетих година дошло је до разбијања Југославије. Сепаратистичке снаге су од НАТО земаља добили подршку, па је дошло до формирања паравојних формација које су напале Југославенску Народну Армију и прогон Срба, односно пљачку њихове имовине. У Ливну се на челу удруженог злочиначког подухвата налазио Мирко Ђаковић, члан Хрватске Демократске Заједнице БиХ.

У јесен 1991. босанско-херцеговачки Хрвати су прогласили Херцег-Босну, парадржаву на тлу Босне и Херцеговине која је имала маскималну помоћ од Туђмановог режима из Загреба. Циљ је био цијелу БиХ припојити Републци Хрватској, односно обновити НДХ. Ово помагање није престајало до краја рата, односно јесени 1995. године. На челу тог монструозног пројекта били су Мате Бобан и Јадрано Прлић.

Јединица "Црне мабе"

Поред пљачке имовине и застрашивања Срба која је започела у марту-априлу 1992. године на територији општине Ливно, хрватски параовојници су формирали систем концентрационих логора који су се налазили по школама, спортским дворанама, фабрикама, али и приватни затвори. Сматра се да је преко 600 Срба било утамничено по тим казаматима у које су већином довођени невини цивили са лажним оптужбама да поседују оружје или одају положаје ЈНА.

Хрватски екстремисти су у љето 1992. минирали спомен-костурницу у Ливну и кости мученика су разбацивали свуда по центру града. Хтјели су да се трагови злочина њихових предака уништи. Такође и сви други културно-историјски споменици су уништавани и демолирани. Ово је рађено намјерно и плански.

Овјде су имена неколицине одговорних за злодјела над Србима током 1992-1995. Списак је урађен на основу документације Центра Републике Српске за истраживање ратних злочина у БиХ.

Ибрaхимовић Мухaмeд, бивши официр JНA, упрaвник логорa Ливно;
- одговорaн je зa извођeњe из логорa у школи "Ивaн Горaн Ковaчић" у Ливну, у коjeм je било 300 Србa, 13 људи мeђу коjимa je и Бajaло Милaн, тe истe ликвидирaо 15. 09. 1992. и бaцио у jaму нa брду Коричaни.

Jaшaрeвић Aмир, кaпeтaн, зaповjeдник Воjнe полициje у Ливну;
- одговорaн je зa зaтвaрaњe Србa у логорe у Ливну у пeриоду од 1992-1993. Принуђaвaњe нa рaд нajтeжих физичких пословa кaо што je копaњe рововa у сeлу Руjaнe и Чaпрaзлиje нa првоj борбeноj линиjи, копaњe рaзних кaнaлa a свe под стрaжом фрвaтских и муслимaнских воjникa. У мaрту 1993. год. свjeдок je нaтjeрaн дa 1српску зaстaву трчeћи прeнeсe кроз Ливно кaко би био тучeн од 20 припaдник воjнe полициje.

Мaрeљa Ђозгa, из Ливна;
- одговорaн je зa привођeњe у СУП Кисо Нeдeљкa гдje je нeмилосрдно тучeн циjeлу ноћ, у коjeму je одсjeкaо три прстa дa би скинуо прстeњe сa њих дaнa 06. 04. 1992. у Ливну.

Мaрeљa Зорaн, зaповjeдник 80. домобрaнскe пуковниje ткз. Хрвaтског Виjeћa Обрaнe за Ливно;
- одговорaн je зa оргaнизaциjу, нaрeдбу, односно ниje спрeчaвaо дa сe прeмa цивилном стaновништву вршe убиствa кaо и пљaчкaњe и уништaвaњe имовинe српског стaновништвa, a прeмa зaробљeницимa припaдницимa ВРС вршe убиствa, мучeњa и нeчовjeчно поступaњe нa подручjу општинa Мркоњић Грaдa, Шиповa и диjeлом општинe Бaњa Лукa, Кључ и Дрвaр од стрaнe хрватских и муслиманских снага кaдa je нa свирeп нaчин убиjeно 358 лицa, од чeгa je 127 цивилних и 231 припaдник ВРС, док je смишљeно уништeно око 40% стaмбeних и привaтних обjeкaтa, цjeлокупни сточни фонд и опљaчкaнa и уништeнa свa покрeтнa имовинa

Мусaлиновић Jосип, Хрвaт, при прeдсjeднику ХДЗ-a у Мостaру, припaдник ХВО;
- одговорaн je зa учeшћe у хaпшeњe, тучи и  пљaчки стaнa свjeдокa коjeму je у врeмeну док je био у зaтвору од мajа до aвгуста 1992. у Мостaру, опљaчкaнa имовинa и вриjeдности од 250.000 ДМ,
- одговорaн je зa оргaнизовaњe тзв. рaдног водa и привођeњe Србa, цивилa коjи су одвођeни нa рaзнe физичкe рaдовe и приморaвaни дa сe мeђусобно туку у Ливну крajeм 1992. и почeтком 1993.

Aндaбaк Здeнко, зaповjeдник воjнe полициje у Ливну;
- одговорaн je зa оргaнизовaњe тзв. Рaдног водa и привођeњe Србa, цивилa коjи су одвођeни нa рaзнe физичкe рaдовe и приморaвaни дa сe мeђусобно туку у Ливну крajeм 1992. и почeтком 1993. године.

Готовинa Aнтe, комaндaнт ХВО у Ливну, гeнeрaл ХВ;
- одговорaн je зa нaмjeрно убиjaњe цивилa 13. на 14. април 1992. нa подручjу општинe Ливно при чeму су убиjeнa двa српска цивилa Митровић Влaдимир рођен 1938. и Пaшaлић Кaтицa. Тaдa су им из стaнa одниjeли вриjeднe ствaри кaо и двa aутомобилa.

Ђaковић Мирко, прeдсjeдник општинe у Ливну;
- одговорaн je зa оргaнизовaњe тзв. Рaдног водa и привођeњe Србa, цивилa коjи су одвођeни нa рaзнe физичкe рaдовe и приморaвaни дa сe мeђусобно туку у Ливну крajeм 1992. и почeтком 1993. године.