Крунослав Олујић је хрватски правник, политичар, обавештајац и високи државни функционер који је током раних деведесетих година 20. стољећа био активан учесник разбијања бивше Југославије и ратова на тлу исте.

Олујић је звршио Правни факултет у Загребу средином седамдесетих година и вратио се у родну Дервенту, гдје је постао приправник у Општинском суду. Мало касније у овој институцији он постаје и судија који је бавио породичним правом. На Загребачком универзитету он постаје 1978. године асистент и убрзо је и докторирао. Касних осамдесетих година улази у политички живот и приступа ХДС партији код Марка Веселице. Та странка на изборима 1990. године није добро прошла и он се дистанцирао од политике.

Почетком 1991. Олујић бива постављен за окружног тужиоца у Осијеку и на тој функцији је остао до августа 1992. године. У то вријеме вођене су борбе хрватских паравојних и полицијских снага са јединицама Југославенске Народе Армије и крајишким Србима. Осијек је био велики град у коме је био знатан број србског становништва. Бранимир Главаш као вођа удруженог злочиначког подухвата је спроводио одлуке Владе из Загреба и вршио прогон и застрашивање Срба, које се претворило у етничко чишћење.

Срби су масовно отпуштани са посла, убијани, пљачкани, имовина им је спаљивана или конфискована, психо-физички малтретирани... све је то било организовано и планирано од првака ХДЗ странке. Олујић је био тај који је мјесецима затварао очи над тешким кривичним дјелима, па чак и ратним злодјелима. Врло мали број зликоваца је процесуиран и приведен лицу правде. Олујић је својим недјеловањем само био подршка Туђмановом режиму који је направио етнички и вјерски најчистију државу.

Већ 1992. године Крунослав постаје члан ХДЗ-а, саборски заступник и добија одговорне позиције у власти. Предсједник Туђман га поставља 1995. године на мјесто директора Уреда за националну сигурност.

Током 1996-1997 имао је низ сексуалних и финансијских афера које су довеле до тога да буде смјењен. Међутим, он је успјешно правду за себе пронашао у иностранству, па му је све враћено.

Након дугогодишњег чланства у ХДЗ он је ту партију напустио и вратио се адвокатури.

Данас живи на релацији Загреб-Осијек.

ЖИВОТОПИС

Крунослав Олујић је рођен 23. фебруара 1952. године у северној Босни, градићу Дервента. Његови преци су поријеклом из кршне Буковице, односно Далматинске загоре.

Основну школу и гимназију завршава са одличним успјехом у родном граду. Студије права је имао у Загребу на Правном факултету 1970-1994. Када је одслужио редовни војни рок враћа се у завичај.

Правосудни испит је положио 1976. и добија радно мјесто као судија Општинског суда. Већ двије године касније на Правном факултету у Загребу он постаје асистент, на Катедри за породично право. Иначе је докторирао на тему развода бракова.

У политику улази 1990. године када је у Југославији уведен вишепартијски систем. Постао је члан Хрватске Демократске Партије, лидера Марка Веселице који је своје антисрбске ставове и сепаратизам показивао још током ткз. Хрватског прољећа 1971. године. Међутим, на тим првим изборима ХДС је лоше резултате имао па се и сам Олујић удаљио од политике и странке.

ЗЛОЧИНАЧКА МИСИЈА

Те 1990. године власт у СР Хрватској је формирана од Фрање Туђмана, Стјелана Месића, Јосипа Манолића и осталих првака милитантне странке Хрватска Демократска Заједница. Они су у својим програмским начелима показивали отворено жељу за рушењем уставног поретка југославенске федерације, независности хрватске републике, показивање симпатије према наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Незаборавни дани на Јаруну

Почело је са "чишћењем" полиције односно МУП-а, правосудних органа, јавних и комуналних служби, медијских кућа...итд. Врло брзо је створена клима у којој се србски народ осјећао несигурно за себе, своју породицу и имовину. Срби су масовно добијали отказе, трпели провокације, вријеђања на националној и другим основама... атмосфера страха је постала дио свакодневнице. Хрвати су преко ноћи осјетили моћ и завладала је еуфорија око остварења сна да ће имати самосталну државу.

Фебруара 1991. Олујић долази у Осијек гдје је постављен за окружног јавног тужиоца, гдје је радио све до августа 1992. У том периоду се спријатељио са Бранимиром Главашом и постао присталица ХДЗ партије. Љето прије тога Срби су имали преко 35% становништва у Осијеку.

Централа ХДЗ је свим локалним одборима странке дала финансије, логистику и упутства да се србски живаљ у њиховим срединама буквално очисти. У Доњој Подравини и Источној Славонији је за те послове одређен Бранимир Главаш, блискии Туђманов сарадник који га је и поставио на чело ХДЗ-а. Тако је направљен удружени злочиначки подухват гдје је Главаш био главни, а Крунослав Олујић помагач заједно са Иваном Крњаком, Петром Кљајићем и Матом Шалиновићем.

Главаш је видио непријатеља у Јосипу Рајлу-Киру, шефу осјечког СУП-а и на крају организовао атентат на њега 1. јула 1991. у околини Тење, који је извршио Антун Гудељ, припадник резервног састава Полиције у Осијеку. Кир је сметао јер није желио рат, а Срби су га поштовали и цијенили.

Одмах након тога, на осјечком подручју је настала тешка атмосфера препуна тензија, док су хрватске паравојне формације и екстремисти почели да минирају куће и локале Србима, да их убијају, муче, силују жене... све то је рађено са циљем да Срби нестану, односно принудно напусте своје домове и иселе се у СР Србију. Мноштво Хрвата се уселило у њихове станове и за то добили потврду да је све "легално". Све ово је била честа пракса и у другим градовима широм авнојевске Хрватске.

Недељка Вицо, Драгица Гвозденовић, Милутин Кутлић, Богдан Почуча, Бранко Ловрић, Вукашин Булат, Чедомир Вучковић, Живко Пеулућ... су само нека од имена који су убијени или нестали у ратом захваћеном Осијеку. Поред тога хрватске паравојне и полицијске снаге су имали најмање пет конц. логора у Осијеку: Дубровачка улица бр. 30, Стадион "Градски врт", Дом полиције, Истражни затвор, Бијела и Црвена Касарна и др. Ту су била страшна мучења људи чија је једина кривица била неподобност по вјерском и националном кључу.

Статистика каже да је од 1.510 пријављених тешких кривичних дјела током 1991-1992 у Осијеку, полиција на увиђај изашла свега 21 пут, односно 1,39 процената. Главни осјечки судија тог времена Петар Кљајић је то лицемјерно образложио да су истражни органи били у страху од гранатирања. Заправо и сам Кљајић је био дио УЗП баш као и сам Олујић.

И када су завршена оружана дејства у Хрватској, готово нико од Олујићевих колега није много марио за тужбе које су поднесене за злодјела која су тада учињена. Оштећени су губили парнице и морали да плате високе судске трошкове.

ДРЖАВНА УПРАВА

 Као члан ХДЗ на изборима 1992. постаје народни посланик у Сабору и потпредсједник Одбора за уставна питања. Наредне године постао је и главни државни тужилац.

Члан Државног судског већа је постао 1994. а наредно прољеће лично Туђман га поставља на мјесто директора Уреда за националну сигурност. Ово је била врло одговорна функција коју је он насљедио од Хрвоја Шаринића. Касније је Олујић то мјесто предао Мирославу Туђману, предсједниковом сину.

Током 1993-1995 Олујић је био члан Комисије за ратна злодјела. Иако је и тада имао обавезу да проведе професионално истражне радње за убиства, прогоне и сл. Олујић је био дио геноцидне политике своје странке, односно Туђмановог режима. Циљ је био смањити проценат Срба испод 3%.

Средином деведесетих година Олујић добија низ одговорних позиције: члан Предсједничког вијећа, предсједник Државне комисије за изборе и референдуме, предсједник Врховног суда, предсједник Изборне комисије.

НАКОН РАТА

Почетком 1997. Олујић бива смјењен са мјеста предсједника Врховног суда, јер су у јавности испливали неки детаљи како је имао интимне особе са малољетним дјевојкама и разне новчане малверзације, као и сусрети за криминалним миљеом. Незадовољан оваквим одлукама он је правду за себе потражио у Стразбуру, на Европском суду за људска права и победио државу РХ.

Када се све стишало Олујић се вратио адвокатур и отворио своју канцеларију у Загребу.

Није чак ни био дуго члан ХДЗ, јер када су напали Јадранку Косор, он јој је пружио подршку. Како је и она изгубила подршку, Олујић је демонстративно напустио ХДЗ.

Данас живи слободно на релацији Загреб-Осијек.