Крунослав Драгановић (1903-1983) је био професор на загребачком Богословском факултету и један од повјерљивих људи Алојзија Степинца и Ватикана током Другог свјетског рата, гдје је био саучесник у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима.
Организатор је "Пацовских канала", специјалне операције која се одвијала у тајности, а преко које је у Аустралију, Јужну и Сјеверну Америку пребјегло на хиљаде хрватско-муслиманских и њемачких злочинаца. За то је узимао новац и злато од фашистичких бегунаца, па је добио надимак "Златни поп".
У спектакуларно акцији југославенске тајне полиције 1967. је ухапшен у Трсту, али је ово хапшење остало под велом тајне.
ДЈЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ
Рођен је 30. октобра 1903. у селу Матићи крај Орашја у босанској Посавини, од оца Петра и мајке Марије. У то вријеме то је био дио Аустроугарске монархије.
Имао је два брата: Крешимира и Звонимира и сестру Данцу. Брат Крешимир Драгановић био је током Другог свјетског рата радио у амбасади клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске у Берлину. Брат Звонимир живео је и радио у Загребу, а сестра Даница у Славонском Броду.
Крунослав Драгановић је своје школовање започео у Травнику, гдје је завршио основну школу и два разреда средње, а затим наставио у Сарајеву. Тамо је и матурирао 1922. године на Реалној гимназији. Тада још није обављао свештеники позив Католичке цркве, али је био активан у омладинским хрватским организацијама.
Године 1922. почео је да студира електротехнику и машиноградњу на Политехничком факултету у Бечу. Да би 1924. је одлучио да постане свештеник, иако је 1925. године положио први државни испит на Политехничком факултету. Те 1925. је био примљен у Католичку богословију у Сарајеву, а 1. јула 1928. се заредио (замонашио).
Наредне 4 године је обаваљао у Врхбосанској надбискупији разне послове, а истицао се о организовању и покретању нових акција. Поред тога имао је и одлична предавања на тему Католичке цркве и учења.
СВЕШТЕНИЧКИ ПОЗИВ
Католички надбискуп Иван Шарић (члан Усташког покрета) је видео способности младог Крунослава па га је 1932. године послао на више студије у Рим, на Папси оријентални институт да проучава црквене науке. Био је у посети Француској (1933.) и Турској (1934), због своје докторске дисертације („Масовни прелаз католика на 'православље' на хрватском језичком подручју за вријеме турске владавине“), коју је 1935. одбранио на њемачком језику.
Након одбране доктората вратио се у Сарајево крајем 1935. где је обављао посао католичког вероучитеља у основној и средњој школи (1935-1936), затим секретар католичке надбискупије (1936-1939), а након тога и директор канцеларије католичке Надбискупије у Сарајеву (1939-1940).
У децембру 1940. године прелази у Загреб гдје је постао доцент црквене историје на Теолошком факултету у Загребу, а почетком 1941. почео је држати предавања студентима. 1942. постао је редовни професор.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Крунослав Драгановић је након слома Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. послат у Београд да окупи и врати хрватске војнике и официре у Загреб, који су били на служби у источном делу Краљевине Југославије. Он је то успјешно обавио и као награду касније добио мисију у Ватикану.
У августу 1943. године одлази у Ватикан гдје је постављен за представника НДХ. Имао је директне контакте са представницима Римске курије. Уз тај позив обављао је дужности у хрватском Црвеном крсту и католичке Надбискупије у Загребу. ,
Тако да је добијао од хрватске Владе и велику новчану помоћ. Након завршетка Другог свјетског рата, велики дио тог новца је остао код Драгановића. Један од битних послова које је Драгановић требао да обави у Ватикану, јесте успостављање сарадње са енглеском (МИ6) и америчком (ЦИА) објавештајном службом, што му и успјело.
УЛОГА У ПАЦОВСКИМ КАНАЛИМА
Од маја 1945. па до децембра 1948. Крунослав Драгановић је интезивно радио на пребацивању хрватско-муслиманских и нацистичких злочинаца у Јужну Америку (Аргентина, Парагвај, Боливија и др.), као и Аустралију, САД и Канаду.
У то вријеме је био запослен у католичком институту Св. Џеронимо у Риму, гдје је добио на располагање црквене просторије које нису биле доступне војним и цивилним властима Италије. Заједно са још неколико католичких свештеника поријеклом из Југославије (др Доминик Мандић, фра Витомир Налетилић, дон Иван Илијић и др.) обилазио је логоре у Италији и Аустрији, гдје су проналазили хрватске и муслиманске злочинце и давали им лажна документа, а потом бродовима их пребацивали у прекоокеанске земље, а за то су узимали злато или новац од њих, које су ови претходно опљачкали од Срба и Јевреја током рата.
Документи разотркивају злочинца
Један претрес америчке обавештајне службе (ЦИА) који је извршен у институту „Св. Џеронимо“ септембра 1947. показао је да је Крунослав Драгановић био умјешан у помоћ више од 20.000 усташких и нацистичких злочинцаца приликом бјежања ван Европе, укључујићи и усташког поглавника Анта Павелића, као и Клауса Барбија, познатијег као „кољач из Лиона“.
Касније су извештаји ЦИА утврдили да постоји тајна операција "RATLINE" (пацовски канали), коју је Крунослав Драганић водио са католичким свештеницима за помагање пребацивања усташких злочинаца из Европе. Све то је рађено под плаштом ватиканске агенције „Национална католичка добротворна организација“ за расељавање лица која нису имала документа, бјегунаца од правде, геноцидних злочинаца НДХ.
Сви ти злочинци су са собом носили опљачкано злато од својих жртава. Управо то злато је касније омогућавало хрватско-усташкој емиграцији да финансира терористичке акције у Југославији и против њених дипломата (нпр. Радуча '72, убиство Владимира Роловића, отимање авиона 1972. и друге).
ПОМАГАЊЕ ЕМИГРАЦИЈЕ
Крунослав Драгановић је радио у Ватикану све до 1964. када је прешао у аутријски градић Пресбаум, крај Беча. Ту је наставио своју сарадњу са хрватско-усташком емиграцијом.
Поред тога писао је и низ научних радова, а највише у вези са дешавањима у Блајбургу маја 1945. године.
ХАПШЕЊЕ И ИСЉЕЂИВАЊЕ
У Трсту 10. септембра 1967. године Крунослава Драгановића хапси југословенска служба безбедности УДБ-а, одакле је био пребачен у Београд, а потом у Сарајево.
Мјесецима је касније ишао у зграду сарајевске полиције, гдје је давао исказ полицијским истражитељима о свом дјеловању ранијих година. У то вријеме је био стално под присмотром УДБ-е, јер су хрватско-муслимански емигранти имали добар мотив да га ликвидирају, бојећи се одавања информација. Његов исказ у полицији је накуцан на 9.000 страница.
То хапшење Крунослава Драгановића из 1967. године је изазавало бројне реакције не само у Европи већ и широм свијета. Многи су били у дилеми да ли се Драгановић сам предао југословенској УДБ-и, или је УДБ-а заиста успјела да се докопа једне од најтраженијих особа.
СМРТ И САХРАНА
Крунослав Драгановић је умро у сарајевској болници Кошево 3. јула 1983. Сахрањен је у уском кругу људи на сарајевском гробљу „Баре“.
На сахрани су била присустна само три римокатоличка свештеника и три световна лица.