Фердинанд I (1861-1948) је био бугарски владар крајем XIX и XX столећа који је учествовао у два рата против Србије.

Он је био немачког порекла, односно из лозе Сакс-Кобург-Гота. Наследио је кнежевску круну од свог брата Кнеза Александра I Батенберга. За краља је Фердинанд I крунисан 1908. године.

Прво је против Србије и Грчке повео Други балкански рат, јер је био незадовољан поделом Македонске области, пошто је Бугарска у Првом балканском рату добила само Пирински део.

Пар година касније укључује се у Велики рат на страни Централних сила, односно учествовао је у Тројној инвазији на Краљевину Србију. Одмах по окупацији моравско-вардарског дела србске краљевине његове јединице су почеле са стравичним злочинима: убиствима, палежи, пљачком, силовањима, интернацијама, рушењем... што се претворило у отворени геноцид над србским становништвом. О томе је документацију сачинио Рудолф А. Рајс након рата.

Крајем септембра 1918. године Бугари су доживели катастрофалне поразе на Солунском фронту услед пробоја Србске војске, што је самог краља Фердинанда I натерало на капитулацију, а врло брзо након тога он се повукао са престола и препустио власт сину Борису III.

Иако није имао власт почетком четрдесетих година 20. века, краљ Фердинанд I је подржао свог сина у приступању Тројом пакту и новом рату против Срба, односно Југославије.

Последње године је провео на својим поседима у Словачкој, где је био до краја 1944. када је услед страха од надирања Црвене армије побегао у немачку покрајину Баварска.

ЖИВОТОПИС

Фердинанд I је рођен у дворцу Кобург 26. фебруара 1861. године. У то време, Беч је био престолница моћне Хабзбуршке монархије која је била германска творевина, односно немачко Источно царство (нем. Österreich).

Порекло

Његов отац је био немачки племић тј. гроф који је имао своје поседе на реци Рајни. Заправо, Август фон Сакс-Кобург-Гота је био аустријски генерал који је као такав уживао висок положај у Аустријском царству.

Његова мајка је била принцеза Клементина Орлеанска од Саксоније. Његов деда по мајци је био (последњи) француски краљ Луј Филип I, који је управљао земљом Гала средином 19. столећа, а његова баба са мајчине стране је била италијанска принцеза од Сицилије Марија Амалија.

Школовање и каријера

Ране године је провео на царском двору где је уживао све благодети ондашњег времена. Није оскудевао у ничему, јер је његов отац високо котирао у војној служби.

Након завршене основне школе и он креће у армијске школе, где је постао кадет чувене Терезијанске школе. Наставио је образовање, све док није промовисан у чин потпоручника.

Служба га је распоредила у 2. пук аустријских коњичких јединица (хусари).

Владавина и престол

На Берлинском конгресу 1878. године Велике силе су признале неколико балканских држава, које су се ослободиле од Османске империје, а међу њима и Бугарску, која је добила статус кнежевине, али под условом да им владстодржци буду германска властела.

Његов брат Александар I Батенберг је први преузео бугарски престол у новијој историји. На том месту се задржао шест година, када је услед притиска морао да емигрира. Фердинанд I преузима престол 7. јула 1887. године и његова владавина траје више од три деценије.

Крајем 1870-их година са братом је ишао у Бразил где је имао ботаничка истраживања, о чему је издао књигу у Бечу.

Када је ступио на престол Бугарске, није био одмах признат, већ је морао да се крунише за краља у цркви Светих 40 мученика 1908. године, па је тако и Бугарска уздингута у ранг краљевине. Ово је учињено само дан касније, пошто је Аустроугарска званично присвојила Босну и Херцеговину.

Од почетка своје владавине Фердинанд I је био германофил, а тек када је Владу саставио Васил Радославов сарадња са Аустроугарском постаје прироритет.

Балкански ратови

У лето 1912. године краљ Фердинанд I је склопио војно-политички савез са Грчком, Црном Гором и Србијом. Ово је учињено због тежњи хришћанскх народа за ослобађањем од вишевековног робства под Османском империјом. Октобра те године крећу и оружана дејства против турских армија.

Балканске државице су успеле за нешто мање од годину дана да ослободе своје територије. Штавише, Турци су протерани у Малу Азију.

Међутим, бугарска елита је била незадовољна како је подељена Македонска област. Највећи део (егејски) је припао Грцима, средњи (вардарски) Србији, а најмањи (пирински) део је добила Бугарска. Крајем јуна 1913. године на Брегланици изненада бугарске трупе под командом генерала Михаила Савова нападају србске положаје, чиме је отпочео Други балкански рат. Мало касније Бугари нападају и грчке територије где се са њима сукобљавају код Кукша.

Видевши да Бугари имају доста заузећа у рат се укључују Турци који успевају да врате облати око Констатнинопоља, али и Румуни који враћају Добруџу у свој посед. И против Грка и Срба, Бугари доживљавају нове поразе. Краљ Фердинанд I у очајању смењује премијера Стојана Данева, јер се уплашио да не изгуби све оно што су добили у Првом балканском рату.

ВЕЛИКИ РАТ И ГЕНОЦИД

Бечки двор је злоупотребио Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године те оптужио Краљевину Србију да сноси одговорност за убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Како је Београд одбио непристојни Јулски ултиматум, објављен је рат. На страну Србије одмах стају Руска империја и Краљевина Црна Гора. Бугарска је у том моменту била уздржана и чекала развој ситуације.

Како је Србска војска успела у лето и јесен 1914. да на Церу и Колубари извојева две сјајне победе, то је Бугарска сачекала прегруписавање снага.

У октобру 1915. године креће Тројна инвазија, односно Немачка помаже Аустроугарску и скупа нападају Србију са севера и запада. Бугарска изненада улази у рат на страну Ценрталних сила и такође напада са истока. То је значило да преко милион војника јуриша на Србију. Србска Врховна команда одбија капитулацију и креће пут Грчке и Јонског мора преко албанских планина и врлети по снежним мећавама.

Бугарске трупе, одмах пошто су ступиле на тло Србије су почеле са стравичним злоделима у моравско-вардарским деловима Србије: од Зајечара до Охрида и од Босилеграда до Косовске Митровице. Вршена су масовна убиства, обично јавним вешањима, затим силовање жена и девојака, пљачка и палеж имовине, рушење и демолирање културно-историјске баштине. Настао је застрашујући терор који је био незаустављив неколико месеци.

Армејци бугарске Друге армије су у средишњим деловима Вардарске Србије, западно од Велеса, починиле масовна убиства, односно стравични масакри извршени у селима: Белица, Богомила и Долгаец... када је преко 500 Срба убијено за само неколико дана, а најмање 3.000 Срба одатле је депортовано у бугарске логоре. Код Бугара нису постојале заштићене категорије: жене, деца, старчад или рањеници. Сви су се нашли на удару бајонета или куршума.

У зони града Штип, који се налази између Скопља и Струмице бугарски армејци су крајем 1915. године извршили масовна стрељања најмање 120 рањених и изнемоглих србских војника, иако су процене да их је било више.

Након тога наступила је операција бугаризације, односно србски учитељи и свештеници су протеривани и хапшени, а доведени су из Бугарске попови и наставници. Постоји податак о најмање 144 свештеника СПЦ који су уклоњени до краја 1915. са окупираних делова (већином су убијени у Белој Паланци или мањим делом интернирани) вардарско-моравског дела Србије.

Србски језик у било ком облику је забрањен, исто тако и Лев је заменио србски Динар.

Интернација - пут за пакао

Краљ Фердинанд I је био врло добро упознат са интернацијама Срба, тачније са киднаповањем најмање 130.000 Срба који су насилно одведени у 22 бугарска логора: Панчарево, Сливен, Варна, Стара Загора, Џумаја, Трново, Јамбол, Добрич, Пловдив...итд. Услови у тим казаматима су били застрашујући, да су се и немачке делегације, као и мисија Међународног Црвеног крста згражавале над суровостима и бестијалностима бугарских стражара, супротно Женевским конвенцијама о рату.

Смртност у логорима у Бугарској је била велика, од 70-85%, а жртве су биле од 2 до 80 година живота. На дневном нивоу је умирало од 15 до 100 затвореника зависности од логора. Дешавало се и да логораши сами копају раке за своје сународнике где су бацани лешеви. Мали број Срба је преживео тај ужас раван паклу.

У Сурдулици, градићу у јужноморавском региону направљена је масовна гробница, са преко 20.000 Срба који су убијени током Првог светског рата. Жрве су довођене их целог Топличког и Власиначког рејона.

Иначе, бугарски терор у окупираним деловима Србије је наручито појачан након слома Топличког устанка у марту 1917. године. Тада је десетине хиљада Срба убијено, а преко 60.000 интернирано у Бугарску.

Документацију о монструозностима бугарског иживљавања је сачинио швајцарски криминолог Рудолф А. Рајс.

ПОРАЗ И АБДИКАЦИЈА

На Солунском фронту средином септембра 1918. почиње пробој који су код Доброг Поља извршили србски пукови под командом војводе Живојина Мишића. За само две недеље ослобођени су Скопље и Куманово. Немачке и бугарске трупе су биле у паници и расулу. Србски војници су ишли попут олује, односно брже него француска коњица.

Већ 29. септембра бугарске дивизије доживљавају потпуни слом, а краљ Фердинанд I бива приморан на капитулацију, чиме је Бугарска избачена из рата, а имали су 800.000 солдата, сврстани у четири армије. Једини услов краља Фердинанда I је да србска војска нема пролаз преко Бугарске територије. Ово је тражено, јер се бојао освете.

Отац и син: Фердинанд и Борис

Наредних дана, тачније 3. октобра 1918. краљ Фердинанд I је пристао да након 31 године владавине престол пребаци на сина Бориса III Трновског који се касније крунисао за цара.

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И СМРТ

Фердинанд I напушта домовину и одлази у Кобург где је примао пензију у међуратном периоду од немачке Владе.

Двадесетих година он је маштао о поновном обиласку Јуже Америке и источне Африке, са циљем научних истраживања у области ботанике.

Тридесетих година 20. века је често обилазио своје поседе у Словачкој. Ту се задржао и током Другог светског рата. У јесен 1944. године, када су јединице Црвене армије силовито надирале ка Берлину, он се повлачи поново у Аустрију, јер се бојао да га не убију бољшевици.

Умро је 10. септембра 1948. године у својој кући у Кобургу.

ЗАОСТАВШТИНА

У бугарској култури сећања, краљ Фердинанд I нема неку завидну пажњу, јер се сматра одговорним за поразе током Другог балканског и Првог светског рата. Бугари нису остварили значајна историјска проширења, а морали су чак неке територије и да врате.

Имали су око 200.000 погинулих и дупло више рањених. Такође, морали су да плате велику ратну одштету земљама које су окупирали, што је потврђено Неијским мировним уговором.

Једино што Бугарска није морала да испоручи своје ратне злочинце који су били осумњичени за ратна злодела, што је презентовано на Версајској конференцији 1919. године.

Сви ови разлози су навели његовог сина да 1941. се приклони Хитлеровој коалицији и уђе у Други светски рат поново на страни Сила Осовине, што је проузроковало нови пораз Бугарске и укидање монархије.

Одликовања

• Орден „Св. апостола Кирила и Методија“, Бугарска
• Орден „Гвоздени крст“, I степен, Немачка
• Каваљерски орден „За храброст“ I степен, Бугарска
• Орден „Велики орден Златног руна“, Аустроугарска (1911)
• Каваљер Великог крста витешког ордена Макса Јозефа, Баварска
• Орден „Велики официр Легије части“, Француска
• Орден „Св. Александар Невски“, Русија (1910)