Изет Нанић (1965-1995) је бивши југославенски официр и дезертер, потоњи муслимански генерал који је био активан учесник у разбијању Југославије и ратова на тлу исте почетком деведесетих година 20. вијека.
Нанић је прошао средње и високе војне школе у Загребу, Београду и Сарајеву. Средином осамдесетих година је промовисан у чин потпоручника Југославенске Народне Армије. Службовао је у Крагујевцу четири године, да би почетком 1992. године напустио ЈНА и вратио се у родни крај гдје је приступио муслиманским паравојним формацијама у Бужиму.
С обиром да је имао искуства и био научен на организацију, прво у муслиманском Штабу Територијалне одбране, касније и у ткз. Армији Босне и Херцеговине је брзо напредовао у војној хијерархији. Ту је морао да успостави ред и смири анархију која је дуго тињала у муслиманским редовима јер су многи наоружани припадници били ликови са маргине људског друштва.
Учествовао је у оснивању 105. касније 505. бригаде, чије је сједиште било у Бужиму. Они су припадали Петом корпусу ткз. Армије БиХ, под командом Атифа Дудаковића. Са својом бригадом Нанић је прошао мноштво битака у којима су његови бојовници радили многе нечасне радње, почевши од убијања србског становништва, мучење заробљеника, силовања жена, палеж и пљачка србске имовине...итд. Он је био добро упућен у све то.
Под његовом командом био је и припадника злогласног одреда "Ел Муџахедин", који су попуњавали арабски добровољци долазећи из Азије и Африке на Балкан да се боре против невјерника ткз. Џихад. Они су били најсуровији који су се истицали бестијалношћу над цивилима и заробљеницима.
За учешће у грађанском рату у БиХ током 1992-1995 добио је многа признања, а постхумно је награђен са чином бригадног генерала. Такође и његов брат Невзет је учесник рата као муслимански првоборац који је погинуо у сукобу са ВРС.
Ожењен је и има троје дјеце.
Подигнут му је споменик код Бужима, а међу муслиманским становништвом Босанске Крајине ужива велики углед и доживљавају га као великог хероја.
ЖИВОТОПИС
Изет Нанић је рођен 4. октобра 1965. године у Бужиму, варош у сјеверо-западним дијеловима СР Босне и Херцеговине, тачније у Цазинском округу. Његови родитељи су били: мајка Расима и отац Ибрахим.
Сем њега они су имали седморо синова, а Изет је био други по старини.
Још као дјечак Изет је био врло друштвен и свирао је гитару. Такође борилачке вјештине му нису биле стране. Тренирао је теквондо (корејски карате).
Школовање и каријера
Његова породица је била сиромашна, па је млади Изет уписао средњу војну школу у Загребу 1980. године јер је био добар ђак, а држава је финансирала његово школовање. За четири године он је матурирао и са 16 година живота је положио заклетву под оружјем да ће бранити домовину од непријатеља (спољњег и унутрашњег).
Прелази у Београд гдје је провео двије године на ваздухопловном смјеру, а 1986. наставља годину дана у Сарајеву, да би коначно дипломирао на Војној академији у Загребу. Било је то у љето 1987. године.
Служба га је распоредила у Горње Поморавље, градић Крагујевац који је био велики војни центар у коме се налазила фабрички погони за војну индустрију. Ту је провео четири године.
Породица
Ожено је дјевојку Сефију (р. Реметић) 6. августа 1987. године. Она је била из Варошке Ријеке, недалеко Бужима.
Родила му је кћер: Изета (1988.) и два сина Невзета (1991.) и Ибрахима (1993.).
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 45 година комунистичке диктатуре. Ово је учињено са циљем демократизације друштва и превазилажења нагомиланих социјално-економским проблема. Сепаратистичке снаге у западним дијеловима тадашње земље су то искористили за остваривање својих иредентистичких планова.
Након што су у СР Хрватској побједиле шовинистичке партије окупљене око Хрватске Демократске Заједнице и њиховог лидера Фрање Туђмана дошло је до подизања тензија између Хрвата и Срба. Код муслиманског становништва је доминирала милитантна Странка Демократске Акције коју је предводила врховна тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић. Они су донијели одлуку да издвоје БиХ из СФРЈ ако треба и насилним путем.
С обзиром да је средином 1991. године прво у СР Словенији, потом и у СР Хрватској почео рат, односно паравојне формације су напале касарне, објекте, војнике и официре ЈНА, то је и у Босни и Херцеговини почело илегално наоружавање и формирање паравојних формација: ткз. Зелене Беретке и ткз. Патриотска Лига. Управо тада је кренило масовно дезертерство свих несрба из ЈНА: Словенаца, Хрвата, Албанаца и касније муслимана.
Нанић је вероватно међу посљедњим муслиманским официрима напустио ЈНА јер је требало да дође до драгоцијених информација као "кртица". Крајем фебруара 1992. године он сам себи ломи ногу и напушта ЈНА... са породицом се враћа у Бужим. Ставио се на располагање локалним функционерима СДА који су му дали заповједништво над Штабом Територијане одбране.
Требао је у што краћем року да организује муслиманске наоружане одреде код којих је већ мјесецима владало безвлашће јер се већином радило о ликовима са маргине људског друштва: алкохоличари, пробисвети, силеџије, убице, коцкари, наркомани...и сл. Нанић је био школован и научен на систем рада, за разлику од провинцијских галамџија и олоша, који су били спремни на све. Ипак имао је успјеха, па је успоставио какав-такав ред.
Још на почетку рата јуна 1992. године Изету је погинуо млађи брат Невзет (25).
Нанић са Хамзама
Промовисан је 1. августа 1992. године за команданта ШТО Бужима, а пар дана касније основао је и бужимску 105. бригаду, која је била пјешадијска. Такође, Нанић је под својим заповједништвом имао три одреда, специјалну јединицу "Хамзе", као и извиђачко-диверзантски вод "Газије" и још неколико самосталних водова. Брзо је напредовао у војној хиерархији, па је од потпоручника дошао и до чина пуковника. Када је бригада 105. преименована у 505. онда је постала моторизована.
Као командант са својим бојовницима (око 4.800 их је прошло кроз јединицу) је прошао неколико битака:
- Огањ, у октобру 1992. на локацији Ћорковача
- Муња, у јануару 1993. на локацији Бањани
- Слобода, у августу 1994. окупација Велике Кладуше
- Бреза, у септембру 1994. око Бихаћа
- Мостобран, у новембру 1994. код Босанске Крупе
Током грађанског рата у БиХ 105. односно 505. бригада је у својој зони одговорности имала најмање пет концетрационих логора, међу којима се издвајају:
- Свињска фарма у Пиученику
- Фарма у селу Перна
- Приватни логор у селу Подвран
- Основна школа у Бужиму
- Подрум хотела "Бужим" у Босанској Крупи.
Узимање талаца и оснивање логора је забрањено Женевском конвенцијом о рату, али упркос томе Нанић је био врло добро упознат са постојањем ових казамата, суровим условима који су владали и иживљавањима стражара и чувара у самом логору.
ПОГИБИЈА
У прољеће 1995. године међународна заједница одобрила је хрватској Влади да окупира дијелове РС Крајине у што краћем року. Тако је прво изведена злочиначка акција "Бљесак" у јужним дијеловима Западне Славоније, што била трећа, завршна операција на том подручју са кога је прогнано око 100.000 Срба током рата.
Да би већ почетком августа 1995. НАТО пакт почео да бомбардује положаје Војске РСК чиме је покренуто етничко чишћење Срба: Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, од стране хрватских војно-полицијских снага, а којима се придружује Пети корпус ткз. Армије БиХ са Атифом Дудаковићем на челу. Циљ 505. бригаде је тада био да се споје са хрватским снагама. Тако је Нанић кренио са саборцима ка Уни, према Двору.
На почетку ових ратних дејстава, 5. августа Изет Нанић гине код Ћорковаче тако што је са својим саборцима упао у засједу. Одатле се није вратио. Ово никада званично није потврђено, али су преживјели саборци тако свједочили.
Нанићеви бојовници из 505. моторизоване бригаде су током злочиначке операције "Маестрал" у љето 1995. године на подручју Босанске Крајине починили стравичне злочине од Саве до Грмеча. Био је то такав ужас да се не може замислити. Они су чак своја злодјела снимали видео-камером, да би се хвалили. Тако је касније јавности предочен снимак о клању Раде Рогића, припадника Радничког батаљона из Санског Моста који је залутао у тој гужви и метежу и заробљен.
ЗАОСТАВШТИНА
Подигнут му је споменик покрај Бужима, скупа са братом Невзетом. Добио је постхумно Орден хероја ослободилачког рата, 1998. године. Награђен је и чином бригадог генерала. Такође награђен је са медаљом Златни Љиљан, што је највише војно признање АБиХ.
Бужимске власти су код Ћорковаче подигли меморијал који су назвали "Споменик побједе и поноса".
У знак сјећања на њега и ткз. Бужимске витезове већ деценијама се организује манифестација "Слободарски дани витешког града" од 4. до 15. августа. Овај догађај састоји се од низа спортских, културних, вјерских и образовних дијелова. Почело је 1996. године, а добро је посјећен.
Међу муслиманским становништвом Западне Босне Изет Нанић као главнокомандујући 505. бригаде је врло цијењен и поштован. Они га доживљавају као националног идола. Често се могу видјети слике спортским дешавањима тј. трибина са његовим именом и ликом.
ЦИТАТИ
Мујага Нанић, рођени брат Изетов:
- “Изо рaхмeтли je и кaо диjeтe увиjeк био комaндaнт. Њeговa eкипa je морaлa побиjeдити…”.
Aбид Дураковић, помоћник комaндaнтa зa морaл:
- “Бог je дaо дa Изет дођe у посjeту родитeљимa и дa сe зaтeчe нa прaвом мjeсту, у прaво вриjeмe, прaви човjeк…”.
Самир Абазовић:
- “Комaндaнт Изет je рaзговaрaо с борцимa кaо с приjaтeљимa и смaтрaм дa je то jeдaн од рaзлогa што гa je воjскa толико вољeлa”.